ЧАЈКАНОВИЋ Веселин – класични филолог, етнолог и преводилац (Београд, 28. III 1881 – Београд, 6. VIII 1946). Отац му се звао Никола и био је занатлија родом из Сарајева, а мати Ана, родом из Јасенова у Банату. Све школе је учио у Бгду. Завршивши студије на Филозофском факултету (класична филологија, 1903), отишао је у Лајпциг и Минхен да се, као државни питомац, усавршава код чувених немачких професора. У Немачкој је одбранио и докторску дисертацију (1907). Краће време је предавао латински језик у гимназији, па се посветио универзитетској каријери поставши доцент за латински језик на Филозофском факултету у Бгду (1908), где је проучавао и предавао класичну филологију и етнологију. После Првог светског рата изабран је за ванредног (1919) и убрзо затим за редовног професора (1921). Већ 1920. је изабран за дописног члана Српске краљевске академије. Учествовао је у раду многих установа (Српска књижевна задруга, Задужбина Николе Чупића, Друштво Светог Саве, Главни просветни савет, Комисија за полагање професорског испита). У балканским ратовима и у Првом светском рату учествовао је као резервни официр. Због болести је пребачен у Бизерту (Тунис), где је са једним француским инжењером основао Штампарију српских инвалида „у којој су се српски инвалиди обучавали типографском занату“. У Бизерти је уређивао лист „Напред“ с недељним књижевним додатком „Из старих ризница“ (1917-1918). У библиотеци листа „Напред“ издао је двадесет пет књижица (1916-1918). Из Бизерте је прешао на Крф, где је постао уредник „Српских новина“ које су имале додатак „Забавник“. Ту је пратио рад војничких позоришта. Потом је, ради студија, боравио у Паризу и Лондону. Састављао је уџбенике из латинског језика за средње сколе. У ужој струци се истакао као врло танан проучавалац који не трпи импровизације и подражавања. Ч. је наш први историчар религије. Крајем 1920. почео је да предаје историју религије на Теолошком факултету у Бгду. Његови научни радови (почео их је објављивати 1905, још као студент) спадају међу најбоље те врсте код нас. Врло је значајна његова књига Мит и религија у Срба (1973). С великима уживањем се читају његова размишљања о религији и без поговора се прихватају његова тумачења наше фолклорне баштине. Што се тиче познавања трагичног песништва и позоришта код Грка, у томе му је такмац међу Србима могао бити још само др Милош Н. Ђурић, надахнути преводилац Илијаде и Одисеје. Али оно што нарочито осваја у научним Ч. радовима свакако је дотеран и неусиљен стил, на махове полетан и блистав, који се тада претаче у истинско наше казивање. Сарађивао је са многим часописима и листовима („Српски књижевни гласник“, „Годишњица Николе Чупића“, „Босанска вила“, „Глас Српске краљевске академије“, „Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор“, „Старинар“, „Јужнословенски филолог“, „Нова искра“, „Држава“, „Богословље“, „Забавник“, „Политика“, „Правда“). Превео је пет комедија Т. М. Плаута (Одабране комедије, 1923). Занимало га је класично грчко позориште и оставио је ваљану књигу о њему (О трагичном песништву и позоришту код Грка, 1910). Симпатична су два његова позоришна подухвата начињена у избеглиштву, када се као војни обвезник нашао у туђини, у Бизерти, и ту у засебним књижицама објавио четири Плаутове комеди­је: најпре само Менехме (1917) и Тророги шешир (1918), а потом заједно Аулуларију и Менехме (1918). Преводи су пропраћени сажетим коментарима, пуним корисних обавештења мање упућеним читаоцима. Мада поиздаље, Ч. је ипак с времена на време прилазио позоришту, које је разумео и волео. Краће је време (1905) на страницама „Српског књижевног гласника“ оцењивао рад НП у Бгду. Као стручњак за класичну драму, он ју је и препоручивао као културну потребу позоришта и позоришног репертоара. „Ч. зрело и стварно осећа сцену и своја стручна излагања каткад прошара умесним опаскама и предлозима“ (Б. С. Стојковић). И, најзад, у тек основаној Глумачкој школи при НП (1909) као универзитетски доцент предавао је полазницима о грчкој драми и грчком позоришту. НП у Бгду играло је, у његовом преводу, само Менехме Т. М. Плаута (1943), а СНП је 1952. извело његов превод Плаутовог Хвалисавог војника.

БИБЛ: О трагичном песништву и позоришту код Грка, Бгд 1910; Т. Н. Плаут, Менехми (недељни додатак листа „Напред“ од 16. VII 1917; библиотека „Из старих ризница“, г. I, св. 9), Бизерта 1917; Т. М. Плаут, Трогрошни дан, Аулуларија, Менехми, Бизерта 1918; Т. М. Плаут, Одабране комедије, Бгд 1923; Студије из религије и фолклора, Бгд 1924; Трагично песништво и трагична позорница, предговор у: Есхил и Софокле, Одабране трагедије, прев. М. Н. Ђурић, Бгд 1926, с. III-XIX; Српске народне приповетке (ур.), Бгд 1927; Преглед римске књижевности, Бгд 1928; Вергилије и његови савременици, Бгд 1930; О српском врховном Богу, Бгд 1941; Мит и религија у Срба,

Бгд 1973.

ЛИТ: Краљевско српско народно позориште, Позоришни годишњак 1909-1910. и 1910-1911, Бгд 1911, с. 25; Научни и школски рад Веселина Чајкановића, Бгд 1914; Б. С. Стојковић, Историјски преглед српске позоришне критике, Сарајево 1932,  с. 103; С. Јатић, Плаут: Хвалисави војник, НС, 1957, бр. 120, с. 14; М. Т. Вуковић, Мали књижарски лексикон, Бгд 1959; М. М. Николић, Веселин Чајкановић, Лексикон писаца Југославије, I, НСад 1972, с. 479-480; В. Ђурић, Предговор и Биографија Веселина Чајкановића, у: Мит и религија у Срба, Бгд 1973, с. V-XIII и 647-651.

Ж. П.