МУСОРГСКИ Модест Петрович (Модест Петрович Мусоргский) – руски композитор (Карево, Псовска губернија, 21. III 1839 – Петроград, 28. III 1881). Прве подуке из клавира добио је од своје мајке, а касније од гувернанте, у Кареву, где је његов отац имао велико имање на којем је, после напуштања чиновничке службе у царском Сенату, са породицом живео као велепоседник. Од 1849. М. је био ученик Петропавловске школе, а затим је похађао Војну гардијску школу у Петрограду. Истовремено настављајући и учење клавира код познатог клавирског педагога оног доба Антона Херкеа, М. је своје свирање усавршио до те мере да су га савременици поредили са славним пијанистом Рубинштајном. По завршетку школовања (1856) зближио се са Даргомижским, а касније и са Балакирјевим, Стасовим и Кјуијем. Тако је образована група позната под именом „Велика петорица“, којој су се затим придружили Бородин и Римски-Корсаков. Група је прокламовала свој реалистички уметнички програм чија су начела садржавала захтев да се уметност приближи животу, да из њега проистиче, да га тумачи, а нарочито да се врати његовим изворима на селу. Када је 1859. требало да због војне дужности напусти Петроград, М. се радије одрекао војне службе него рада и сарадње са истакнутим музичарима из круга „Велике петорице“. Због материјалних тешкоћа прихватио је службу у Министарству шумарства, користећи сваки тренутак за компоновање. Иако врстан пијанист, М. као композитор није био потпуно дошколован, што му је управо помогло да се не обазире на устаљена правила европске музичке традиције и на романтичне шаблоне преношења фолклорног материјала у уметничку музику. По големој стваралачкој снази, по домету њеног деловања, по дубокој оригиналности свог уметничког става и начина на који га је у свом стварању примењивао, у кругу „Петорице“ њему припада јединствен и изузетан положај. Он је у својим музичким драмама и соло песмама применио један револуционарно нов и значајан принцип: пошао је од мелодије говорног језика, од акцента и интонације говорне речи и реченице, на основу којих је музички обликовао мисли. Захваљујући том принципу коначно је срушена столетна превласт самосталне певане мелодије којој пре М. ни Верди није могао одолети. Написао је пет опера, међу којима је било неколико недовршених, те се оне данас изводе у облику који су им дали други аутори. Опере Борис Годунов, Хованшчина и Сорочински сајам и данас су саставни део репертоара многих оперских кућа у целом свету. Осим музичко-сценских дела М. је у свом иначе невеликом опусу створио једну снажну симфонијску поему – Ноћ на голом брду, затим драматичан клавирски циклус Слике са изложбе и низ песама од којих су најпознатији циклуси Песме и игре смрти и Дечја соба. Он спада у најдоследније уметнике-реалисте у историји не само руског него и светског музичког стваралаштва. Када је уочен огроман значај његове уметности, она је постала посебно поглавље историје музике XIX века. Признање и слава, међутим, стигли су га тек после смрти. На сцени СНП изведена су његова дела: Борис Годунов, Сорочински сајам и Ноћ на голом брду (у оквиру једног балетског дивертисмана).

М. Х.