ЧАЈКОВСКИ Петар/Пјотр Иљич (Пётр Ильич Чайковский) – руски композитор (Камаско-Воткинс, на Уралу, 7. V 1840 – Петроград, 6. XI 1893). У Петрограду је најпре студирао права а затим музику. Наставник композиције био му је Антон Рубинштајн. По завршетку студија (1865) примио је место наставника на Конзерваторијуму у Москви. У то време дошао је у додир са члановима „Петорице“. Мада није у потпуности одобравао њихов став и није постао члан групе, Ч. је неке од њих веома ценио. Због слабог здравља и тежње за самосталним стварањем напустио је педагошки рад. Материјално независан живот омогућила му је богата приврженица музике Надежда фон Мек. Духовна веза са њоме значила му је моралну потпору и подстицај за стварање. Потпуно слободан, често је путовао, особито зими, у Италију, Француску и Швајцарску. Г. 1885. настанио се недалеко од Клина у дворцу Мајданово, а касније, 1892, у самом Клину, где се бавио искључиво компоновањем. Углавном је наступао и као диригент својих дела. Велику европску турнеју (Праг, Берлин, Лајпциг, Женева, Париз, Лондон) предузео је 1888/89, а 1891. је гостовао и у Северној Америци. На врхунцу славе умро је изненада од колере. У његовој музичкој заоставштини налазе се дела из многих подручја: опере, балети, симфоније, симфонијски радови програмског карактера, концерти, свите, клавирске и камерне композиције и соло-песме. Важнија су му дела: Шеста симфонија, симфонија Манфред, концерти за виолину и за клавир, Рококо варијације за виолончело, Серенада за гудаче; фантазије увертире: Ромео и Јулија, Хамлет, Франческа да Римини, 1812, Италијански капричо; два гудачка квартета, клавирски трио, клавирске кпмпозиције (Годишња доба); соло-песме и коначно три балета и десет опера. Скупину у којој се стваралачки портрет Ч. најпотпуније оцртава представљају свакако његове симфоније. Као оперски композитор реалистички је гледао на улогу музичко-сценског дела, радњу у њему и протагонисте. Он је тежиште опере усмеравао ка изношењу интимне драме, која се рађа из унутарњих сукоба. За њега је карактеристичан тип лирске опере, која се у другој половини XIX столећа и у Западној Европи све чешће појављује и све јасније оцртава. Опера, међутим, није једина форма музичког позоришта која га је привлачила. Ч. се много бавио и писањем балетске музике, али је у њој тежиште постављао на фантастичну причу и легенду. У историји руске музике њему припада истакнуто место. Уз „Петорицу“ он је највећи руски композитор XIX века, први који је успео да срећно стопи тековине западноевропске културе са духом и особеностима руске музичке уметности и први чија су дела и изван домовине постигла велику популарност. Многе његове композиције убрајају се међу највреднија и најпопуларнија остварења музичког романтизма. У СНП су изведена његова дела: опере – Евгеније Оњегин 1955. и 1969, Пикова дама 1959. и Јоланта 1987; балети – Франческа да Римини 1953, Лабудово језеро 1956, 1960, одломци у оквиру представе Балетске ципелице причају 1965, 1968, 1985, 1992, „Адађо ружа“ из Успаване лепотице у оквиру колажа Балет не познаје границе 1969, Успавана лепотица 1971, Ромео и Јулија 1978, Шчелкунчик 1968. и 1995, Плава птица и Концерт за клавир и оркестар у б-молу у оквиру Балетске свечаности 1967, Серенада 1993.

М. Х.