ЧЕХОВ Антон Павлович (Антон Павлович Чéхов) – велики руски и светски писац, новелиста и драматичар (Таганрог, 29. I 1860 – Баденвајлер, Немачка, 15. VII 1904). После завршеног медицинског факултета као лекар се бавио одређеним грађанским занимањем и, за релативно кратко време које је посвећивао књижевном раду, написао је стотине тзв. кратких прича, односно новела, и десетак драмских дела која су извршила велик утицај не само на руску него и на светску новелистику и драматургију. У најпознатије његове новеле, хронолошки, спадају: Дебели и мршави (1883), Камелеон (1884), Туга (1886), Досадна историја (1889), Двобој (1891), Павиљон бр. 6 (1892), Ана на врату (1895), Јонич (1898), Човек у футроли (1898), У јарузи (1900), затим још: Дама са псетанцетом, Степа, Сељаци, Црни монах, Вереница и многе друге. У различитим новелама се показивао, по идејном склопу, као писац различитог става и погледа на свет, али јединствене уметничке снаге. За први период могло би се утврдити да Ч. обухвата врло много тема, са основним циљем да руски живот посматра с комичне стране, да кратко, као у скици, једноставној шали или подсмеху, издвоји неки детаљ из живота својих јунака и представи га необичним и важним, чак са извесним елементима нешто грубљег хумора, па и натуралистичког начина сликања. Нешто касније, после првих почетака, све више прелази на тешке друштвене теме и компликованије јунаке, са доживљајима који су „изузетнији“, а радња „необичнија“. У овим приповеткама има оног правог, чеховљевског хумора, који је превазишао анегдотски карактер приче, а постао нешто налик на став и поглед на свет. Књижевни статистичари су израчунали да је Ч., са променом тематике и са сложенијим схватањем новеле као књижевне врсте, писао сваке г. све мање и мање, на пример: 1885 – око 120 новела, 1886 – око 100, 1887 – око 60, а 1888 – свега десетак. Све више га је интересовала истина. Иако у животу проста и једноставна, истина у уметничком делу мора да се „представи“ са много снаге и књижевне уверљивости. Зато је Ч., радећи новеле на осетљивој друштвеној тематици, све више усавршавао свој књижевни поступак, а живот својих јунака и слику руске стварности приказивао не само строго реалистички него са оним одликама портрета животних околности које све више добијају универзалан карактер. Отуда и велика популарност Ч. као новелисте у свету: читав један необичан а уверљив свет ликова, чиновника, сељака, отмених дама, официра, монаха… са њиховим необичним доживљајима постаје један огроман „павиљон“ и просто је невероватно да један писац тзв. кратких прича може у свом делу да створи и обједини толико портрета и ситуација. Користећи се савладаном књижевном праксом, све више је постајао писац новелиста који се горко смеје и кроз отрован смех оптужује несавршено људско друштво и сажаљева немоћног малог човека. Изненадности и неочекиваности у његовом приповедању, због уверљиве психологије, постају свакодневне и обичне: он одмах прелази на ствар, иде на конкретан догађај, саопштава карактеристичан детаљ. Као драмски писац створио је нарочиту драмску врсту – лирску комедију. Неколико његових драмских дела, по вредности и утицају, од епохалног су значаја: Иванов (1887), Вампир (1889), Галеб (1896), Ујка Вања (1897), Три сестре (1901) и Вишњев сад (1903). Написао је и неколико мањих комада: Просидба, Јубилеј, Медвед, Предлог. Као драмског писца одликује га, пре свега, ново схватање драматургије: људи треба на сцени да буду онакви какви јесу, а не извештачени; све у драмском делу треба да буде строго мотивисано и да има јасну функцију (важнији је сиже од фабуле); заплете треба свести на најмању меру или их сасвим избацити; спољна интрига је мање важна од онога што чини унутарње расположење; треба спојити сету са комиком једним особеним, лирским, тоном; контрастна расположења не морају (као што у животу и нису) бити трагични извор неспоразума, него прилика за емоционални судар драмског и комичног, тужног и подсмешљивог. Схватајући живот тако, он је изванредно познавао и разумевао законе сцене и био потпуно свестан колико су неки облици позоришног извођења дела дотрајали и преживели. Зато је настојао да све у својим драмама учини и реалистички уверљивим и психолошки оправданим и социјално јасним и сценски мотивисаним. Имајући и сиже, идеју и „лирску радњу“, нарочиту пажњу је поклањао говору и језику својих ликова: ништа неприродно, никакве тираде и беседе, него говор и језик као слика бића и карактера, у целини и у свакој ситуацији. Ваља напоменути да је као теоретичар уметности мање познат него што заслужује. Његова схватања уметности, нарочито драмске и сценске, врло су разложно саопштена у његовој преписци, која се издваја занимљивошћу и сажетошћу опсервација. Огроман утицај Ч. драма у свету још увек није престао. У нашој књижевности он је такође добро познат и радо извођен писац, а његов утицај на развој наше позоришне уметности врло уочљив. У СНП су изведена следећа Ч. дела: Медвед (1901, 1946), Чудна просидба (1923, и, као Просидба, 1924, 1946), Соба број 6 (вероватно у драматизацији А. Верешчагина, 1924. и 1933), Ујка Вања (1924, 1970), Вештица (1933), Јубилеј (1945), Свадба (1946), Вишњик (1950), Три сестре (1965), Галеб (1973), Платонов ( 1982).

В. Кл