ЧЕКИЋ Милутин – књижевник и редитељ (Београд, 1. III 1882 – Београд, 27. X 1964). Рођен је у чиновничкој породици. Основну школу (1893), гимназију (1901) и правни факултет (1905) завршио је у Бгду. Још као гимназијалац редовно је пратио позоришне представе, а као студент је већ почео да пише о њима и тај посао наставио повремено и доцније. Чим је постао в. д. управника (уместо М. Грола који је поднео оставку) Милорад Гавриловић га је ангажовао као члана Књижевно-уметничког одбора (3. IV 1910) НП у Бгду. Ч. се тада бавио новинарством. Како му атмосфера у Одбору није годила, већ 21. VI 1910. поднео је оставку на чланство. Као писар Министарства просвете и црквених послова добио је, од 12. X 1911, „шестомесечно одсуство ради студија позоришне уметности на страни“. Позоришна управа га је 14. IV 1912, у својству свог питомца, краљевим указом поставила за редитеља. Режију је изучавао у Берлину, обишавши још раније (1908) позоришта у Прагу, Бриселу и Паризу, где му је особиту пажњу привукло Антоаново „Слободно позориште“. Али као редитељ радио је углавном под немачким утицајем. Слепо је поштовао пишчев текст. Имао је срећу да 1914. краће време поближе прати рад Макса Рајнхарта на пробама; у поједнакој мери привлачиле су га и режијске замисли Карла Хагемана, као и модернија решења сценског простора по идејама Георга Фукса. Ипак, понајвише га је занимао Хагеман, који је у Хамбургу држао Позоришну академију, па је у својим режијама примењивао његове концепције о режији. Од 1912. до 1914, колико се бавио режијом, Ч. је на сцени НП остварио четрнаест премијера. За време Првог светског рата, у окупираном Бгду, сарађивао је у листовима „Београдске новине“ и „Belgrader Nachrichten“, што му је после рата врло оштро замерано. После Првог светског рата обавио је тежак задатак у порушеном Бгду: обновио је рад НП привремено заменивши номиналног управника Милана Грола, који је 1918-1919. боравио у Женеви „државним послом“. Доцније је, као инспектор Уметничког одељења Министарства просвете, спровео фузију Сплитског и Сарајевског позоришта, створивши Народно позористе за западне области (1928). Последња његова веза са позориштем односи се на вођење ХНК у Згбу (1929-1933), у који је стигао као позоришни критичар „Времена“. У младости је пријатељевао са Симон Пандуровићем (у његовој „Књижевној недељи“ објавио је и свој први рад 1904), па је у сарадњи с њим за НП превео драму В. Игоа Краљ се забавља (1904). Са И. Глигоровићем превео је са руског комад На поселу В. А. Александровог и М. Старицког (1904). Самостално је приредио превод Елге Г. Хауптмана (1913). Његова приказана драма у једном чину Свадбено јутро (1906) и две објављене драме, такође једночине, Прва бора и Ноћ иза кулиса (1906), међутим, нису му обезбедиле глас драмског писца. Иначе, писао је о неким позоришним стварима (мајнингенци, Р. Вагнер, Г. Крег, М. Рајнхарт, К. Хагернан, Г. Фукс, модерна режија, уређење позорнице, сцена у рељефу) о којима код нас не само да није писано него покаткад о тим темама нису имали сазнања ни неки наши тадашњи позоришни руководиоци. Сарађивао је у „Књижевној недељи“, „Прегледу“, „Недељном прегледу“, „Пијемонту“, „Будућности“, „Београдским новинама“, „Савременику“, „Правди“, „Времену“ итд. Новинарством се бавио ватрено и веома књижевно, али се потврдио и као многостран театролог: позоришни рецензент, драмски писац, позоришни преводилац, члан Књижевно-уметничког одбора београдског НП, редитељ, позоришни организатор и управник наша два највећа позоришта. СНП је 1929. извело његов превод Елге Г. Хауптмана.

БИБЛ: Прва бора (+ Свадбено јутро, Ноћ иза кулиса), Бгд 1906; Југословенско уметничко позориште, Правда, 25. и 26. IV 1911; „О модерном позоришту“. Предавање г. др. Милана Беговића, Правда, 21, 22, и 23. V 1911; Г. Хауптман, Елга (превод), Сарајево 1920, св. 307-308 „Мале библиотеке“; О Хамлету, Будућност, 1922, књ. II, бр. 3-4, с. 741-756, бр. 5, с. 814-820, бр. 6, с. 852-856; Позориште, Бгд 1925; Позоришно питање, НСад 1926; Развитак југословенског позоришта, Књижевни полет II, 1929, с. 452-466; Jugoslawien am Seheidewege. Übertragen von Josef Bobek, Leipzig 1939.

ЛИТ: Б. Јевтић, Десет година Сарајевског позоришта, Сарајево 1931, с. 63-64; Б. С. Стојковић, Историјски преглед српске позоришне критике, Сарајево 1932, с. 77-78; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта, Ниш 1936, с. 142, 143, 144, 158; Б. С. Стојковић, Руководиоци Народног позоришта у току једног века, Годишњак града Београда, Бгд, 1967, књ. XIV, с. 299-300; Др Р. В. Јовановић, Милутин Чекић следбеник рајнхартовске школе, Театрон, 1974, бр. 2, с. 51-57.

Ж. П.