НИКОЛИЋ Андра – књижевни и позоришни критичар, преводилац и политичар (Београд, 23. IX 1853 – Париз, 18. IX 1918). Отац му се звао Јосиф и био је судски чиновник; рано је умро. Основну школу и гимназију учио је у Бгду (1860-1869). На Великој школи студирао је са запаженим успехом права (1869-1873). Краће време је радио као адвокатски писар и у Државној штампарији; затим се посветио професури. Радио је најпре у београдској Реалци (1875-1878), потом у гимназији у Чачку (1878-1880). У јесен 1880. вратио се у Бгд и добио место у Трећој, па у Првој београдској гимназији. Исте г. је ушао у Главни одбор Радикалне странке, све озбиљније се посвећујући политици. Међутим, 25. IX 1883. је ухапшен, окован и изведен пред преки суд у Зајечару, под оптужбом да је учествовао у Тимочкој буни. Сјајно се бранио и ускоро је ослобођен као невин, али је био остао без службе све до 1887, када је Радикална странка дошла на власт. Тада је постао секретар Министарства просвете и црквених послова и посланик у Народној скупштини и до краја радног века остао је на истакнутим положајима у јавном животу Србије (народни посланик, министар просвете, државни саветник, посланик на страни, председник Народне скупштине, али је понајдуже министровао: 1890-1892, 1896-1897, 1904-1905, 1906-1909). У два маха је, под управом Милорада П. Шапчанина, био члан Књижевно-уметничког одбора НП у Бгду: први пут 1881/82, а други пут 1889/90. Из истог одбора га је најурио министар просвете Стојан Новаковић, 3. V 1882, под сумњом да је организовао жестоке демонстрације на премијери Рабагаса В. Сардуа (28. IV 1882). Сарађивао је у „Истоку“, „Отаџбини“, „Раду“, „Одјеку“, „Делу“, „Преодници“, „Новој искри“ и „Самоуправи“. Преводио је са француског и енглеског, а помало и са руског. И данас је на цени његов превод Воденице на Флоси Џ. Елиот (1894). За НП у Бгду превео је, са француског, двочину комедију Смешни су ти мужеви А. Жем-Сина и А. Делакура (1876), Перишонов пут Е. Лабиша (1882), Прах у очи Е. Лабиша (1883), Кремонског свирача Ф. Копеа (1886) и, са енглеског, Венчање и наследство Џ. Кенија (1878). Ваља истаћи да је Кремонски свирач преведен у ваљаним трохејским александринцима. Књижевношћу се бавио само десетак г. (1873-1883), и то претежно критиком, као изврстан стилист. Са великим успехом је водио књижевни преглед у „Отаџбини“ и „Раду“, али и другде. Од њега су остале и две значајне позоришне критике. Прва од њих, врло оштра али и објективна, односи се на премијеру Подвале М. Ђ. Глишића („Самоуправа“, 1883). Веома умна, пуна духа, друга његова критика подвргава анализи премијеру Немање М. Цветића, одиграну под тајанственим околностима („Одјек“, 1887). У своје време сматран је једним од најблиставијих српских говорника. Јаша Продановић бележи да је он био „парламентарни беседник првога реда“ и још додаје у вези с тим: „Професорску речитост његову није код нас никада нико премашио“. Павле Поповић га такође хвали као врло речитог човека. СНП је извело два његова превода: Перишонов пут (Е. Лабиш) и Кремонског свирача (Ф. Копе).

БИБЛ: Књижевни радови, Бгд 1938.

ЛИТ: М. Н. Пејиновић, „Немања“ и његови главнији критичари, Радикал, 1888, бр. 12, с. 2, бр. 13, с. 2, бр. 15, с. 2, бр. 17, с. 2; А. Арнаутовић, Франсоа Копе у српским преводима, Српски књижевни гласник, 1908, књ. XX, бр. 7, с. 553-554; Ј. Продановић, Андра Николић, Гласник Професорског друштва, 1924, бр. 8, с. 456-460; П. Поповић, Андра Николић, Правда, 1926, бр. 298, с. 2; Д. Лапчевић, Андра Николић, Политика, 1926, бр. 1755, с. 4; Ж. П. Јовановић, Андра Николић (1853-1918), Дело, 1940, бр. 36, с. 2-3, бр. 37, с. 2-3.

Ж. П.