НИКОЛИЋ Атанасије – драмски писац и преводилац (Брестовац, Бачка, 30. I 1803 – Београд, 10. VII 1882). Отац Никола био је трговац, мати Марија рођ. Деспотовић из Сомбора. Основну школу учио је у Сомбору, а гимназију у Сремским Карловцима, НСаду и Ђуру. Завршио је артиљеријску школу у Бечу, али је иступио из војске и 1824. отворио у НСаду приватну школу цртања, прву уметничку школу код Срба. Ванредно је студирао на универзитету у Пешти и стекао диплому инжењера 1829. Од 1831. до 1837. радио је као инжењер Бачке жупаније; планирао је и извео значајне мелиорационе радове у Бачкој. Затим је био управник добара грофа Петра Чарнојевића у Банату, па грофа Шенборна у Мункачу (Мункачево, СССР). На позив из Србије прешао је за професора математике и цртања и првог ректора Лицеја у Крагујевцу и Бгду (1839-1842). Једно време је био главни цензор световних књига за Србију, па начелник полицајно-економског одељења (1842-1858) и помоћник министра унутрашњих послова (1858). У току 1848/49. био је у деликатним мисијама „преко“ у Војводини, организовао пребацивање добровољаца из Србије и био човек за везу између српског покрета у Угарској и српске владе и кнеза. Због репресивног става према политичким противницима, а највише због тога што је био секретар суровог Вучићевог преког суда приликом гушења Катанске буне, прогнан је из Србије после Светоандрејске скупштине 1858. Вратио се из НСада у Бгд 1861, претходно добивши пензију од новог кнеза Михаила. Као његов и Гарашанинов поверљиви човек, водио је обавештајну и пропагандну тајну мрежу на Балкану и био секретар трочланог Српског одбора за спровођење националне политике општег устанка за ослобођење. Транспортовао је 1862. потајно велику количину оружја из Русије у Србију, а следеће г. такође је путовао у Русију послом око наоружавања Србије. Започео је прве урбанистичке послове у Србији, начинио план парцелизације Врачара, исушио Топчидер, посадио шуму и парк и основао расадник. Модернизовао је путеве и уредио поштанску службу. Планирао је фортификационе радове дуж Дунава и Саве. Обављао је теренска истраживања за будућу жељезничку мрежу. Са Стеријом је радио на оснивању Друштва српске словесности (1841) и био његов први секретар. Поднео је предлог (1842) за оснивање Народне библиотеке. Основао је Земљеделску школу у Топчидеру (1853), огледно добро, стаклену башту. Завео је казниону и уз њу мануфактуру сукна и ћебади. Управљао је производњом муниције и ливењем топова 1848. Бавио се картографијом и терминологијом. Био је један од раних Вукових присталица, али је доцније променио табор. Уређивао је календаре: „Ружица“ (Будим, 1827-1829, Беч, 1831-1832) и „Домовни и опшчеполезни календар“ (НСад, Будим, Беч, 1831-1837), те алманах „Српски славуј“ (Будим, две књиге 1827, трећа 1836). Основао је, уређивао и углавном испуњавао недељни „Чича Срећков лист за српске земљеделце“, први стручни часопис у Србији (1847-1848). Писао је уџбенике (алгебре, геометрије, ратарства, виноградарства, воћарства, шумарства, сточарства), састављао морално-поучне збирке (Буквице среће и блаженства, 1-2, 1870, Приче мудрих људи, 1882), прикупљао народну прозу (Народне српске приповетке, 1842, 1843, 1899), писао популарне књиге пољопривредних поука (Искусни земљеделац, I–II, 1844), чланке из историје, описивао споменике културе. Писао је песме, прозу и драме, а био је и преводилац. Превео је „хероическо позориште“ Јозефа Маријуса фон Бабоа Стрелци, или је можда само прерадио превод Антонија Јосифовића штампан 1804. Под његовим преводилачким именом Стрелци се играју у Театру на ђумруку, а коју је верзију комада играо са својим дилетантима у НСаду не зна се. Драматуршке обраде комада донетих из Згба а играних у Театру на ђумруку вероватно су скоро одреда његове. У његовом драмском делу разазнаје се више стилских слојева. Своју прву драму Алпијска пастирка написао је и приказао 1826, а касније је извођена 1830. у дружини Л. Миросављевића и А. Брежовског, у Крагујевцу 5/17. IX 1840 (Н. са неким млађим чиновницима и лицејцима), те у Театру код јелена 1847/48, али у преради глумца Петра Протића. У Театру на ђумруку извођење Аделаиде је било је заказано за 20. VIII / 10. IX 1842, плакати су штампани, али се представа није одржала јер је избила Вучићева буна и позориште се угасило. Драму је „сочинио по Доситеју“ – драматизовао је Доситејев превод Мармонтелове приповетке Аделаида. Интерполирао је у текст уз Доситејеве и неке своје стихове, које је неко, можда и он сам, углазбио, тако да је представа и по томе имала многе одлике мелодраме. Није штампана, а рукопис је сачуван у архивском материјалу ХНК. Хронолошки друга је драма Драгутин, краљ српски, написана највероватније 1831. у НСаду, а штампана тек три деценије касније. Играна је у Добровољном позоришном друштву у Крагујевцу, 1850, у тзв. Омладинском позоришту у Бгду 1857/58, у Театру код јелена 1847/48 (са бенгалском ватром и сликовитим „табло“-ом), у аматерској дружини у Крагујевцу 1869. Ако се докаже теза о г. 1831. као времену настанка драме, онда Н. треба прикључити тројици писаца – пионира националне драме: С. Стефановићу, Стерији и Л. Лазаревићу, с тим што је он једини у то време националну драму обликовао десетерцем. Драгутин је сентименталистичка трагедија са првенствено етичком поруком, али и са националним духом и са траговима шилеризације и шекспиризације. Најинтересантнији део Н. стваралаштва су драме настале према народним песмама: Женидба цара Душана (1840), Краљевић Марко и Арапин (1841), Зидање Раванице (1846), Зидање Скадра на Бојани и Краљевић Марко и Вуча ђенерал (написане 1859/60, а штампане 1861). Женидба цара Душана је изгубљена. О њој знамо само по писању „Новина сербских“ (1840, бр. 47 и 52) и поводом крагујевачког представљања драме, уочи имендана кнеза Михаила 7/19. XI и на његову славу 6/18. XII 1840, те по белешци (1842, бр. 9) о представљању у Театру на ђумруку 19. II / 3. III 1842. Новине пишу мало и то претежно о извођењима. О околностима у којима су се представе збиле говоре и архивски подаци, али се премало тога односи на само дело. Читамо: било је „сочињено у песмама, на форму талијанске опере“ – очигледна претераност новинара који оперу није никад гледао. Тачно се о драми изражава сам Н. у аутобиографији. То је „драма у три чина с певањем“. „Мелодије за песме удесим са капелмајстером Шлезингером, и који су имали певати науче са Шлезингером појединце…“ Драма је дакле имала певачке нумере, никако није била сва певана – била је то и опет мелодрама, нешто попут оперете. Са овом Н. драмом отвара се веома занимљив проблем односа уметничке књижевности према народној. Реч је овде, очигледно, о директној позајмици сижеа, па и текста, о драматизацији песме – на овакав закључак наводе доцнији Н. поступци, јасно видљиви у драми написаној, играној и штампаној 1841. То је Краљевић Марко и Арапин. Дело је одмах представљено – уочи имендана кнеза Михаила 7/19. новембра, па као друга и трећа представа Театра на ђумруку 7/19. и 11/23. децембра 1841. Епску нарацију он није умео да превлада. Збивања су на сцени оскудна, нодокнађује их, али с малим успехом, саопштењима о догађању. Не успевајући да интензивира драмску радњу, покушао је да је надомести екстензивним сценским средствима. Умножавао је лица – у песми се помиње шест особа, код Н. „дејствује“ њих дванаест. Да би задржао пажњу гледалаца, прибегавао је музици и песми. То уношење музике, мелодрамског елемента, само је један правац његовог одступања од епског патоса песме. Други правац је у сценама са две виле које преплићу емотивне и дидактичне нити у типичном сентименталистичком ткању. Трећи ток разграђивања кохеренције епског тона чине комедиографски елементи. Један лик, Ханџија ћир-Пуља, рађен је према Стеријиним Грцима из Тврдице. Позајмица је очигледна и учињена је сасвим сигурно са знањем Стеријиним. Испало је да је ћир-Пуља заправо припремио публику за кир-Јању – по две представе Н. Марка и Стеријиног Тврдице биле су у две узастопне фебруарске седмице 1842. у Театру на ђумруку. Драма ће дуго остати на српском глумишту. Играли су је дилетанти у Крагујевцу 1850, омладинци у Бгду 1857/58, играо ју је Театар код јелена 1847/48, СНП у НСаду (први пут 4. VII 1865), па поново омладинци у Бгду 1867; свакако и на још много засада неидентификованих места. На репертоару новосадског позоришта остаће са прекидима пуне три деценије. Тада је, већ сва изанђала, добила ново рухо: замењена је истоименим комадом Веље Миљковића 1895. Неки од великих српских глумаца стекли су део своје популарности играјући у комаду Краљевић Марко и Арапин. Димитрије Ружић је дуго играо Арапина, Марка је играо Илија Станојевић, па потом Веља Миљковић, а Пера Добриновић своју интерпретацију Ћир-Пуље убраја међу своје маркантне и ефектне улоге. Највећи успех имао је Н. комад Зидање Раванице, који није штампан, а ни рукописом не располажемо. Ова драма представљена је више пута у Театру код јелена, за који је и написана. Доцније је приказивана на разним странама и много, и дуго. У СНП у НСаду постављена је на сцену у првој сезони, 1861, а играла се још увек и три деценије доцније. У НП у Бгду премијерно је изведена 1869. Користећи народне песме, али на други начин, Н. је написао своје драме Зидање Скадра на Бојани и Краљевић Марко и Вуча ђенерал. Одступио је од метода директног преузимања песама. Узео их ја само као тематску подлогу на којој гради своје литерарне грађевине, сасвим крхке и нескладне. У прозни текст тек веома ретко интерполира се цитат из народне песме или се Н., из носталгичности ваљда, лати десетерца, и то само у Зидању Скадра. Ни једна од њих није имала успеха. Зидање Скадра је играно само у Бгду 1863, а друга драма није извођена, ваљда због сувише очите апликације на политичке прилике шездесетих г. XIX века. Последњи његов драмски посао је трагедија Смрт србског књаза Мијаила Обреновића III. Мада је добила награду из Коларчевог фонда, драма, изгледа, није играна, а није ни сачувана. Што о њој знамо ваља захвалити штампаним нотама са три песме – свечане, певане нумере у драми. Као поезија сасвим су слабе и из њих се не може ништа докучити о драми као целини. Литерарно-естетску процену Н. драме једва да могу да издрже. Он сам, уосталом, одрицао се литерарних амбиција. У критици извођења Зидања Раванице у Театру код јелена сасвим одређено каже: „Ја нећу себи да присвајам даровитости драматске, нити ћу да узвишујем Зидање Раванице као неко уметничко дело“. Разлог да од народне песме начини драму утилитаран је: „Ми мало имамо народних дела и ја сам желео задовољити публику, која чезне за таквим делима с песмама“. Навикли смо да позоришни репертоар, чак и у другој половини XIX века, посматрамо као преплет националне драме (херојске и претежно трагичке) и комедије. Н. драмско дело, извођено обилато, опомиње да томе споју ваља додати још једну жанровску компоненту – националну мелодраму, која еволуира у народни комад с певањем. Театром се почео бавити веома рано. Са својим ђацима је, септембра 1825, у НСаду дао три представе драме Зао отац и неваљао син (Франца Ксавера Штарка у преводу Емануила Јанковића, издато у Будиму 1789). Крајем октобра исте г. друга дружина, сада не само ђачка, даје три представе драме Стефана Стефановића Смерт Уроша Петаго. Иако писац припада дружини, па у њој, као и Н., и сам игра, Н. потпис је остао на документима којима се тражи дозвола за представе. Не знамо имена извођача из 1825, а ни сви глумци ове представе нису познати. Вукашина, главну улогу, играо је Н., писац С. Стефановић Марка Краљевића, а Уроша Константин Николић „Баша“ (9. X 1807 – 12/24. V 1881). То је доцнији дугогодишњи новосадски адвокат, под старост мађарон и антимилетићевац по политичкој оријентацији. Био је добар отац и очух (Милану Савићу), али на злом гласу као похлепан и корумпиран адвокат. У представи су биле и три жене: неименована Н. рођака, нека Станојевићка из Сарајева и Марија Тодоровић, која је „особито живо представљала улогу царице Роксане, те је слушаоци из поштовања према њеној уметности прозваше царицом“. Представе су извођене у Крајнеровом театру, згради веома руинираној у тадашњој Позоришној улици. Те зиме „скупим неколико млади људи и обучивши ји представим с њима Марију Меншчиков и Стрелце“. Први комад написао је на немачком Јован Михаиловић, а на наш језик превео га је М. Игњатовић и штампао у Будиму 1809. У јесен 1826, опет с новом трупом, Н. даје Робове Милана Давидовића и свој новонаписани комад Алпијска пастирка. Према подацима М. Томандла, Н. сусрећемо и међу дилетантима који ће доцније бити у Летећем дилетантском позоришту. К. Поповић Комораш, Н., М. Брежовски, Ј. Рајић, Перса Сузанова и још неутврђени остали глумци 1828. дају комад Робови у Италији, највероватније већ поменути комад М.  Давидовића. Дошавши у Крагујевац, Н. обнавља, накратко – јер се ускоро сели у Бгд, театар Јоакима Вујића. Са професорима и ђацима Лицеја и са неколицином млађих чиновника играо је 5. IX 1840. Аделаиду, алпску пастирку, а 8/20. XI и 6/18. XII 1840. две представе своје Женидбе цара Душана, играјући сам насловну улогу. За ове представе добио је званичну захвалницу кнеза Михаила. Основао је 1841, уз Стеријину помоћ, Театар на ђумруку и руководи њиме. У раду Ђурковићевог (в) Театра код јелена ангажовао се не само као аутор извођених дела, него и као нека врста редитеља и сценографа. Сценографске послове радио је и раније – за велики бал кнеза Михаила 1841. и за Театар на ђумруку. Тридесетак г. млађи од Ј. Вујића, позориштем се почео бавити дванаест г. после прве Јоакимове представе. Тада је три г., а са неколико дружина, одржавао континуиран, за тадашње време веома интензиван, позоришни живот у НСаду, са репертоаром који је у односу на Вујићев далеко испредњачио. Међу шест дела која су тада извођена нашла се и прва национална драма написана са стремљењима ка романтичном, трагедија С. Стефановића о Урошу V, претходница Стеријиних историјских драма, прво потпуно оригинално дело на српској позорници. Тада је и сам почео да пише за позориште и с Алпијском пастирком дао прву релативно оригиналну мелодраму у нашој литератури. Што се више испитује делатност Театра на ђумруку, све се више открива Н. водећа улога у њему. Не само што га је основао него га је и професионализовао. Он је и са гледишта уметничког вођства његова прва личност. И на Театар код јелена Н. има великог утицаја, све више и то постаје белодано. Када се све то сабере, он је скоро четврт века креативно настављао ону пионирску улогу коју је Јоаким Вујић започео. Н. још увек има просветитељско и утилитарно виђење позоришта: „Морално подученије за зритеље да буде конац дела“. Моралистичком и дидактичком компонентом театра он се држао просветитељских схватања, али га је националним стремљењима упућивао ка романтизму. У Н. време, и не мало његовом заслугом, јавља се и мисао да је позориште конститутивни део модерне државе, да се њиме млада српска држава прикључује културној Европи.

ЛИТ: Ђ. Малетић, Преглед позориштне игре „Краљевић Марко и Арапин“, Сербски народни лист, 1844, бр. 44, с. 345-350; А-м, СНП – „Зидање Раванице“, Даница, 1862, бр. 1, с. 15; А-м, А. Николић: „Зидање Раванице“, Видовдан, Бгд 1870, бр. 85; Ст. В. Поповић, Атанасије Николић, Српске илустроване новине, 1882, бр. 30, с. 286-287; П. Срећковић, Аутобиографија А. Николића, Гласник Српског ученог друштва, 1884, бр. 59, с. 115-118; А-м, Српско народно позориште, Стражилово, 1885, бр. 4, с. 126; (Ј.) Г(рчић), „Краљевић Марко и Арапин“, Позориште, НСад 1885, бр. 15, с. 590; М. Ш. М., „Зидање Раванице“, „Краљевић Марко и Арапин“, Јавор, 1886, бр. 3, с. 85-91; Т. Остојић, Зидање Раванице, Позориште, НСад 1890, бр. 15, с. 58-59; А. Костић, Чија је „Задужбина“?, Мале новине, 1891, бр. 93; С. В. Поповић, Атанасије Николић, Домаћи лист, 1893, с. 225-227; С. Шумаревић, „Како би красно било кад би земљеделац писати знао“, Југословенске народне новине, 1931/32, бр. 8; В. Стајић, После укидања Војводине, Прилози ЛМС, 1928, књ. 3, с. 106-115; В. Војводић, „Опис радње по предмету општег споразумљенија … А. Николића, Историјски институт Бгд, 1980, Мешовита грађа, 7, с. 151-253.

Б. Кв.