НИКОЛИЋ Божа – драмски глумац (Смедерево, 31. XII 1883 – Београд, 3. VII 1968). Отац му Никола (мати Јелена) био је трговац и желео да то буде и син. Послао га је после основне школе и завршена четири разреда гимназије у Вуковар да учи приватну трговачку школу (1898). Али млади Н. воли позориште, глумце и њихов живот, па после непуне две г. напушта школу, породицу и знатну имовину и отискује се у неизвесни глумачки позив. Почео је у путничкој дружини Михаила Стојковића (1901). Ту је искушао своје глумачке силе, осмеливши се да потражи више глумачке среће у дружинама Милоша Милошевића, Драгољуба Симића („Светлост“, 1904) и Фотија Иличића – непрестано прижељкујући, жељан знања и врло радозналог духа, већу и развијенију глумачку средину. Помоћи ће му да се приближи СНП Милка Ранковић, кћи Ф. Иличића, одлична глумица и интелигентан редитељ. И тако Н., за управе П. Добриновића, на гостовању у Тителу, доживљује срећу да 2. VIII 1906. као гост прикаже улогу Лорда Шрузберија у Марији Стјуартовој Ф. Шилера. Проверен одраније у још некојим улогама, и показавши се уз то као изврстан певач (убрзо ће играти Стеву Драгића у Сеоској лоли), Н. постаје члан СНП 3. VIII 1906. Као што је увек и сâм са захвалношћу признавао, тек је у НСаду почео да долази до неопходних глумачких сазнања, поред ненадмашног П. Добриновића, којег је иначе сматрао својим најзаслужнијим учитељем. Разићи ће се ускоро с њим, истина тешка срца али из солидарности према члановима Заједнице омладине којој је припадао и са којом Добриновић у једном тренутку није хтео да разговара на равној нози (лето 1908). Опет ће се дати у глумачку скитњу и од јесени 1908. од Фотија Иличића преузети управу над његовом дружином, пропутовавши с њоме Прњавор, Тузлу, Грачаницу, Брчко, Дервенту, Тешањ, Бању Луку, Приједор… У Босанској Градишки предао је управу Иличићевој ћерки Милки Ранковић. Крајем 1910. напустио је Ф. Иличића и отишао у филијалну трупу загребачког ХНК, која као Приморско казалиште под управом Михаила Марковића путује по Босни и Херцеговини и Далмацији. Признавао је да му поновно чергарење више не одговара, јер се у НСаду већ био озбиљно навикао на студиозан рад и увек је био пун прича о великанима војвођанске сцене с почетка XX века. Вратио се, „након кратке сецесије“, у СНП ипак тек 9. VII 1913, на позив Антонија Хаџића, али му је глумачке амбиције прекинуо Први светски рат. Морао је у интернацију, у Болдогасоњ (Мађарска), где је неко време глумио у заробљеничком позоришту. Одатле се пребацио у Швајцарску, затим у Италију, и ту остао до краја рата. Своју плодну делатност у НСаду завршио је 1921, када је добио ангажман у НП у Бгду, у којем је остао све до пензионисања (1952). Гостовао је у СНП 1924. и 1926. Пред крај Другог светског рата отишао је у партизане. Осам месеци 1945, у сарадњи са својом тадашњом супругом Миленом Николић, провео је у Тирани, радећи на организацији првог професионалног позоришта у Албанији. Прославио је у НП у Бгду двадесетпетогодишњицу уметничког рада као Ричард Даџон (Ђаволов ученик), 2. V 1927, и педесетогодишњицу као Исидор Леша (Посао је посао), 5. XI 1950. Целу деценију је био председник Удружења глумаца (1929-1939), стекавши велике заслуге „што је глумачка борба добила социјалну и економску правду и што је постала један моћан покрет“. Одликован је Орденом св. Саве V, IV и II реда и Орденом рада. Био је глумац снажног темперамента, с нечим рудиментарним у основи, богате и пребогате маште, често виолентан у изразу и гесту, изразитог и врло прилагодљивог лица, снажног гласа. Од сваке своје улоге, трагичне или комичне, градио је занимљиве и инвентивне студије. Он је, управо у том погледу, од П. Добриновића у своје време био научио веома много, највише од свих који су се развијали под његовим окриљем и под његовим утицајем. У СНП је игран његов превод комада Учитељица Д. Никодемија.

УЛОГЕ: Кроло (Звонар Богородичине цркве), Мајор Пашке (На починак), Баштован (Трговина је трговина), Учитељ музике (Свет), Феш (Лепа Марсељанка), Пандур (Барун Фрања Тренк), Кишбиров (Ракија), Принц Солијер (Веверица), Косанчић Иван (Косовска трагедија), Арман Брисар (Граф Луксембург), Јован (Ђаво), Селим бег (Зулумћар), Никола Јеврић (Пљусак), Деметрије (Сан летње ноћи), Сергеј Петрович (Љубомора).

ЛИТ: С. Петровић, Г. Б. Николић, У позоришту, Бгд 1928, с. 141; Б. С. Стојковић, Божа Николић, Дражи преко рампе, Сарајево 1934, с. 78-79; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта, Ниш 1936, с. 147, 155; А-м (Л. Дотлић), 50-годишњи јубилеј Боже Николића, првака београдске Драме, НС, 1950, бр. 9, с. 2; Ј. Ракитин, Божи Николићу поводом прославе, НС, 1950, бр. 11, с. 2; Е. Финци, Више и мање од живота, I, Бгд 1955, с. 142-143, 145, 161, 228; II, Бгд 1961, с. 206; М. Милошевић, Сећања на стари „Мањеж“, Један век Народног позоришта у Београду 1868-1968, Бгд MCMLXVIII, с. 629.

Ж. П.