НОВАКОВИЋ Стојан – књижевник, преводилац, научник, политичар, државник (Шабац, 1/13. XI 1842 – Ниш, 18. II / 4. III 1915). Пореклом је из сиромашне занатлијске породице. Кад је по савету проф. Јована Бошковића одлучио да свог сина ипак пошаље на школовање у Бгд, Н. отац Јован, столар, једва је позајмио новац за карту до Бгда, препуштајући будућег научника да се сам издржава давањем часова и сличним пословима. Дечак се звао Коста, али је, по угледу на Бранка Радичевића и многе друге, променио име. У ствари, „крстио“ га је Ђура Даничић – како каже Владан Ђорђевић у књижици Моја одбрана пред судом: „… онда када је од једнога Косте направио Стојана Новаковића, а од Јанићија – Милана Кујунџића…“. Н. је у родном Шапцу завршио основну школу и нижу гимназију, а тзв. вишу гимназију и Лицеј у Бгду (1863). Од 1865. до 1872. био је професор београдске гимназије, а потом г. дана библиотекар Народне библиотеке и кустос Народног музеја. Као тридесетједногодишњак је 1873. постао министар просвете, а две г. касније и професор Велике школе. Потом је више пута био министар, а 1895-1896. и председник владе; у два маха је био посланик у Цариграду (од 1885. до 1892. и 1897), па посланик у Паризу (1900) и Петрограду (1900-1904). Пензионисан је 1905, али је за време анексионе кризе (1909) постао председник тзв. концентрационе владе. У преговорима са Турцима после првог балканског рата (1912) налазио се на челу мировне делегације. Био је академик и председник САНУ. Умро је у Нишу после повлачења владе и представништава из Бгда пре окупације. Као гимназијски професор он је 1865. покренуо „Вилу“, један од најуспелијих књижевних часописа тог времена. Поред осталог, био је касније један од оснивача „Видела“ (1880), листа Напредњачке странке, а после смрти Милутина Гарашанина (1898) и шеф ове политичке партије. На Великој школи предавао је српску књижевност и словенску филологију. Поред огромног друштвено-политичког и научног рада (објавио је преко 500 студија), без већег успеха готово целог живота бавио се књижевношћу и превођењем. Писао је песме, приповетке, романе, па и драме. Још као гимназијски професор написао је прву Историју српске књижевности (1867, друго, допуњено издање 1871) и Српску библиографију (1869), а током рада на Великој школи превео је обимну Историју књижевности Јохана Шера у три тома (Бгд 1872-1874). Занимљиво је да је, углавном према Н. роману Калуђер и хајдук, песник Томислав Н. Цветковић написао драму Војвода Никола Скобаљић, која је приказана у НП у Лесковцу 1971, а штампана 1972, такође у Лесковцу. Много раније (још 1860, када се звао Коста), Н. је написао драму у стиховима Црногорци, која је 1863. приказивана у Бгду, а потом заборављена и штампана у НСаду тек 1977. Ово је прва или најстарија драма о Црнојевићима, а истом темом ће се касније бавити и Лаза Костић, Ђура Јакшић и кнез Никола I Петровић Његош. На сцени СНП 1868. играна је дворска комедија у два чина Краљица девојка Ж. Бајара у Н. преводу са француског. Превео је још и Голдонијеву комедију Радознале госпе и Булверову драму Лионска лепотица; обе су приказиване у Бгду, али су, као и Бајарова Краљица девојка, остале нештампане, а рукописи су изгубљени.

БИБЛ: Стојан Новаковић, Црногорци, драма у три раздела, Зборник Матице српске за књижевност и језик, 1977, бр. 2, с. 289-313.

ЛИТ: В. Ђорђевић, Моја одбрана пред судом, Бгд 1906, с. 2; В. Ђорђевић, Успомене, I, НСад 1927; Ж. Петровић, „Црногорци“ Стојана Новаковића, Зборник Матице српске за књижевност и језик, 1977, бр. 2, с. 289-313.

Д. М.