НОВЧАНА ПОМОЋ ДРУШТВУ ЗА СНП – На својој Главној скупштини, одржаној од 18/30. XI до 20. XI / 2. XII 1865, ДСНП је одлучило да Угарском сабору поднесе молбу за новчану помоћ српској народној позоришној дружини и да се сличном молбом обрати и Хрватском сабору. Позориште је деловало на широком простору Бачке, Баната, Срема, Барање и Славоније и у тим областима задовољавало театарске потребе Срба и Хрвата (Шокаца и Буњеваца); привлачило је, у многим местима, пажњу и извесног броја Мађара, Немаца, Јевреја, Словака, Русина и Румуна, и свугде било прихватано свесрдно, са признањем. Најутицајнији људи у ДСНП (С. Милетић, Ј. Ђорђевић, С. Брановачки) сматрали су да држава треба новчано да помогне СНП као што, с разлогом, помаже и подстиче развитак позоришне културе код Мађара, и на тај начин с њима изједначи и Србе у правима на неговање и развијање властите културе као што су и у обавезама према државној заједници били изједначени. На седници УО ДСНП 22. V / 3. VI 1866. усвојен је текст молбе Угарском сабору који је саставио Ј. Ђорђевић, а на седници од 11/23. VIII 1866. начелник ДСНП С. Брановачки извештава УО да се молба (петиција) ДСНП већ налази код Угарског сабора. Уз петицију је послат и Устав ДСНП у преводу на мађарски језик. Сабор је молбу предао Петиционом одбору да о њој припреми реферат, што овај није учинио, тако да се о петицији ДСНП на седници Сабора никада није ни расправљало. То је и навело посланика Мишу Димитријевића да 2. XI 1868. пред Угарским сабором покрене питање новчане помоћи за СНП. У буџету Министарства унутрашњих дела било је предвиђено 58.000 форинти помоћи пештанском Националном позоришту (Nemzeti színház), па је М. Димитријевић тражио да се СНП одобри субвенција од 5000 форинти, што је саборска већина одбила. Опозициони посланици из Либералне странке били су склони да подрже Димитријевићев предлог али да се субвенција не одобри Српском народном него Српском новосадском позоришту, очевидно оспоравајући при томе чињеницу да у Угарској постоји српски народ. Димитријевић је такву солуцију одбио не приставши да по ту цену СНП добије новчану помоћ. Доношењем XLIV Законског чланка о народностима, непун месец касније, према којем је утврђено да у Угарској постоји само један народ, мађарски, а да су све остале народности само саставни делови тог једног народа, дефинитивно је отпала свака могућност да СНП, докле год носи то име, тражи од Угарског сабора новчану помоћ, и оно је више није ни тражило. Друштво за СНП је у неколико махова тражило помоћ и од Хрватског сабора у Згбу, односно од бана Краљевине Хрватске, Славоније и Далмације: 1866, 1911, 1913. и почетком 1914. Молбу је заснивало на чињеници да српска народна позоришна дружина редовно гостује у Срему и Славонији, дакле на територији Краљевине Хрватске, Славоније и Далмације, и да би, у сразмери са својим боравком у тим крајевима, требало да буде новчано потпомогнута. Хрватско-угарском нагодбом од 1868. Хрвати су признати као политички народ, били су им препуштени унутрашња управа, школство с богоштовљем и судство као аутономни послови, са хрватским као искључивим службеним језиком, али су били лишени финансијске самосталности, а бан Хрватске био је у ствари подређен угарском министру-председнику. У таквим околностима није се могло рачунати ни на помоћ Хрватског сабора; пред њега заправо нису ни изношене молбе ДСНП, о чему су скоро по правилу одлучивали банови. Најмање се то могло од њих очекивати када се знало како на СНП гледају аристократско-капиталистичке и реакционарне владе Угарске, чији су они, у већини, били експоненти. Једине српске организације у Угарској (не рачунајући културне и привредне) признате од државне власти, које су располагале непокретностима знатне вредности и великим финансијским средствима, били су Српски народно-црквени сабор у Сремским Карловцима и српске православне црквене општине. Српска православна црква, дакле, као легитимни, од државе признати представник српског народа, управљала је народним добрима добијеним углавном крајем XVII и у XVIII веку на име обештећења за имовину изгубљену у сеобама на напуштеној територији, под турском управом, или као признање за услуге које је српски народ чинио аустријској монархији чувајући њене границе и борећи се за њене интересе и за њен рачун на разним бојиштима у Европи. Сабор је управљао и народним фондовима у које су се стицали део прихода од тих некретнина, разна завештања, поклони у новцу и други дохоци. Сличне фондове имале су и многе црквене општине. Стога је за оно време било сасвим разумљиво што се ДСНП, не очекујући од државних власти да ће, не тражећи уступке, бити спремне да потпомогну културну еманципацију Срба у Угарској, у неколико махова обраћало Српском народно-црквеном сабору а непрекидно српским православним црквеним општинама тражећи од њих финансијску помоћ. Неприхваћено од државе као неопходна културна установа народа који је био равноправан са осталима само у обавезама према држави али не и у правима, Друштву за СНП није преостајало ништа друго но да помоћ тражи од организација свог народа и непосредно од њега самог. На предлог посланика др Јована Суботића (в) Српски народно-црквени сабор је 22. VII / 3. VIII 1871. одлучио да се СНП у току три наредне г. исплати новчана помоћ од по 3000 форинти годишње, али се са овом одлуком, позивајући се на Царски рескрипт од 10. VIII 1868, није сагласило угарско Министраство за просвету и богоштовље због тога „што се приходи народних фондова и црквених добара могу користити само за потребе школа, цркава и манастира“. Министар Агоштон Трефорт је, да би унапред онемогућио додељивање помоћи у културне и друге просветне сврхе из средстава којима је располагала Српска православна црква, својим предлогом од 28. IX 1873. од Фрање Јосифа I издејствовао „превишњу одлуку“ од 4. X 1873, којом је утврђено да се „за будућност искључује прихватање неодобрених позиција на терет (народних) фондова“. И поред тога, УО ДСНП је 1875. поново тражио од Сабора да се исплати раније одобрена помоћ од 3000 форинти и да се СНП одреди годишња субвенција, али ни од тога није било користи. СНП је помоћ из народних фондова тражило од Сабора још у два маха, 1879. и 1911, такође без успеха. У свим тим случајевима, међутим, тадашњим администраторима патријаршије Арсенију Стојковићу и Никанору Грујићу, и патријарсима Прокопију Ивачковићу и Лукијану Богдановићу, ни на памет није падало да се својим ауторитетом и угледом заложе код угарске владе да се СНП исплати новчана помоћ коју му је 1871. изгласала саборска већина, а у доцнијим г. додели стална субвенција. У том правцу ништа нису предузимали ни остали поглавари Српске православне цркве, Герман Анђелић и Георгије Бранковић, тако да СНП од Српског народно-црквеног сабора до 1914. није добило ни крајцаре помоћи. Великокикиндски дистрикт је (ваљда 1863?) одлучио да СНП завешта 5000 форинти, а Заветним писмом бр. 2967 од 25. VII 1864. утврдио је да је завештање намењено зидању позоришне зграде, а да ће се дотле камате на ту суму у висини 8 одсто исплаћивати СНП, чим Заветно писмо буде одобрено од надлежних угарских власти. Краљевско Намесништво Угарске је под бр. 14.965 од 12. III 1865. одобрило Заветно писмо, са примедбом да се камате на ту суму могу исплаћивати тек када се отпочне са изградњом тог објекта. Настојањем Магистрата Дистрикта добијена је сагласност да се камата СНП може исплаћивати одмах, од дана одобрења Заветног писма, па је маја 1872. ДСНП дозначена камата за време од 1. V 1865. до 31. XII 1871. у нето-износу од 2182,50 форинте. Великокикиндски дистрикт расформиран је 1876. и прикључен Торонталској жупанији у Великом Бечкереку, где је пренет и неприкосновени фонд са 5000 форинти завештаних СНП. Жупанија 1884. укида дистриктску благајну која дотле привремено функционише и, желећи да се ослободи плаћања камате, исплаћује ДСНП у готовом цео износ од 5000 форинти. Доцније, Жупанија је 1891. покушала да повуче тај новац, али је од захтева одустала јер није могла да преузме обавезу да на њега плаћа камату. Штабална општина у Тителу одобрила је 1862. помоћ СНП од 300 форинти, и о томе 23. III / 4. IV 1869. издала обвезницу. Решењем од 6. VI 1900. сада већ политичка (не дакле граничарска) општина у Тителу поновила је ранију одлуку коју, међутим, Скупштина Бачко-бодрошке жупаније у Сомбору није потврдила, па је ова обавеза 1902. морала бити брисана. Политичка општина у Сентомашу (Србобрану) поклонила је СНП државну обвезницу број 24.766 на 4210 форинти, а среска власт у Старом Бечеју је под бр. 1210 од 20. IV 1865. одобрила да се може учинити тај поклон. После многих перипетија обвезница је тек 1. VII 1873. преписана на СНП, а исплаћена му је и заостала камата за две и по године – 471 форинта. Варошко представништво Сомбора завештало је СНП 28. V 1862. износ од 2251 форинте и 20 крајцара и о томе ДСНП издало обвезницу, с тим да до исплате завештања плаћа камату на тај износ, што је град Сомбор, уз извесна натезања, и чинио. Завештање је СНП у целости исплаћено тек 1892. Варошко представништво града НСада је СНП 4/16. I 1863. завештало износ од 1000 форинти за зидање позоришне зграде и на њега извесно време плаћало камату. Тек 1/13. III 1889. завештање је ДСНП исплаћено у целости, заједно са заосталом каматом. Градска општина у Темишвару је ДСНП 1863. послала раније завештану помоћ од 1000 форинти. Друштву су дозначиле 1892. по 50 форинти сремске општине – у Карловцима, Великим Радинцима, Буђановцима и Манђелосу, а по 100 форинти општине у Грабовцима, Гргуревцима и Добринцима, с тим да им се те уплате признају и као чланарина. На молбу УО ДСНП Варошко представништво НСада је 1902. већином гласова одобрило СНП новчану помоћ од 2000 круна. На ту одлуку се представничка мањина жалила угарском Министарству унутрашњих послова, које је усвојило жалбу и поништило одлуку Варошког представништва. Исти случај се поновио и 1904: град НСад је одлуком бр. 41/2433 од 4. II 1904. по други пут изгласао 2000 круна годишње припомоћи СНП, али је и ову одлуку, на жалбу представника Шандора Немеша, Министарство поништило својим решењем бр. 102629/II b од 13. XI 1904. Тек 1911. Муниципијално представничко веће града НСада је СНП одобрило и исплатило новчану помоћ од 3000 круна; 7. III 1912. исто веће је одлучило да град СНП исплаћује годишњу помоћ од 1500 круна, са обавезом да српска народна позоришна дружина приреди бар 30 представа у НСаду, да при избору комада „пази на морал и добар укус“ и да даје и одабране мађарске комаде. Помоћ од 1500 круна исплаћена је СНП и за 1913. Општинско поглаварство у Сремској Митровици одобрило је Позоришту 1911. и 1913. новчану помоћ од по 1000 круна и новац дозначило Друштву. Г. 1913. Варошко представништво у Великој Кикинди шаље СНП 1000 круна на име помоћи, а Варошко представништво Вршца 200 круна. У свим апелима да се новчаном помоћи и прилозима Позоришту осигура опстанак, ДСНП се редовно обраћало и српским православним црквеним општинама на територији Аустроугарске. По својој функцији, ове општине су водиле бригу о цркви и школи, и о некретнинама, фондовима, завештањима и легатима који су им били поверени, њихове скупштине биле су у одлучујућој већини састављене од представника из мирских редова и мањег броја свештеника и других лица зависних од Цркве; неформално, те општине су у извесном смислу биле и друштвено-политичке организације Срба у Угарској. У зависности од већине у својим скупштинама односно одборима, српске православне црквене општине су се у политичком животу Срба и опредељивале: у конзервативном или прогресивном правцу. Конзервативци су били на страни високе јерархије окупљене у Српском народно-црквеном сабору, коју су и подржавали, а прогресивни елементи били су уз С. Милетића и његову Српску народну слободоумну странку. Због тога су неке црквене општине често биле на удару државних органа и више пута долазиле у сукоб с високим клером и Сабором (на пример општине у НСаду, Панчеву, Великој Кикинди). Известан број тих општина често је помагао СНП новчаним износима, према својим могућностима. После Оснивачке скупштине ДСНП, 1862, црквена општина у Вршцу обећала је СНП новчану помоћ од 10.000 форинти, а 10/22. VI 1863. обавезала се да ће до коначне исплате те суме плаћати камату; црквена општина у Великом Бечкереку је исте г. одобрила СНП помоћ од 1000 форинти; такву помоћ, у мањим износима, одобриле су и црквене општине у Молу, Старом Бечеју и на територији Потиског дистрикта. Ни једна од тих помоћи није била исплаћена СНП због тога што је Намесничко веће Угарске забранило да се донета решења реализују. Вуковарци су се у тој ситуацији најбрже снашли и међу собом скупили 1463 форинте и послали Друштву. УО ДСНП је 1864. саставио списак од 34 црквене општине и предложио им да уплаћују у Фонд Друштва месечне доприносе у висини од 10 до 50 форинти, што би Позоришту обезбедило годишњи приход од 6840 форинти. Позоришни агент Светозар Крстић-Крестић (в) одређен је да непосредно одржава везу с тим општинама. Резултат ове акције није познат, али се зна да је Крестић исте г. (негде можда и посредством црквених општина) скупио новчаних прилога за СНП: у Бечу 93 форинте, у Пешти 162, у Трсту 219, у Згбу 63, у Карловцу 150, у Плашком 56 и у Глини 50 форинти. Одлуком Главне скупштине ДСНП, одржане 3/15. VIII 1871, замољено је 687 црквених општина са територије Аустроугарске (изузев Далмације) да новчано помогну СНП; до Главне скупштине од 9/21. IX 1872. годишњу помоћ су одобриле општине: НСад 400 форинти, Панчево, Велика Кикинда и Велики Бечкерек по 200 форинти, Сентандреја, Сентомаш (Србобран), Стари Бечеј, Меленци, Осијек и Вуковар по 100 форинти, Ада, Мол, Темишвар-фабрика и Мартонош по 50 форинти; Ириг 40 форинти; Стапар, Суботица и Чуруг по 30 форинти; Сремска Митровица и Госпођинци по 25 форинти; Сента 20 форинти; Дивош 12 форинти; Беочин, Бела Црква и Сегедин по 10 форинти и Српски Свети Петар 5 форинти; свега, дакле, 26 цквених општина са укупно одобрених 2047 форинти годишње. Крајем 1873. том списку прикључила се и црквена општина у Земуну, а 1874. и општина у Згбу. После три г. спровођења те акције, на седници УО ДСНП, 24. X / 5. XI 1874, констатовано је да 11 од тих црквених општина дугују на име годишњих доприноса износ од 1795 форинти. Важније од тога је, међутим, што су те црквене општине, и поред Царског рескрипта од 10. VIII 1868, имале храбрости да одобре и исплаћују СНП новчану помоћ, све док им то поновљеном наредбом државних органа није било забрањено. Чак је црквена општина у Вршцу 1873. известила СНП до ће у току 10 г. исплаћивати Друштву, на основу завештања из 1862, по 1000 форинти годишње. Било је, међутим, и друкчијих примера: црквена општина у Бачком Петровом Селу одобрила је СНП 23. XII 1871. помоћ од 15 форинти годишње; нови црквеноопштински одбор је 1873. ставио ту одлуку ван снаге и закључио „да се на комендије ништа не да“. Друштво за СНП је, непрекидно, и даље покушавало да трајније реши питање финансирања Позоришта: 1873. УО ДСНП се обратио на 470 црквених општина и 569 повереника и родољуба, а упутио је и 31 позив у Далмацију и Србију – и овог пута без значајнијих резултата; 1875. Друштво се обраћа на 362 црквене општине и 132 појединца и предлаже и осталим српским организацијама и друштвима колико би требало новца годишње да шаљу СНП; ако се неопходна средства не обезбеде, Позориште ће морати обуставити рад. „То би био страшан ударац“ – истиче се у апелу – „од чије се ране не бисмо лако могли излечити, јер би, поред велике штете за народни језик, за књижевност и цео друштвени живот, затварање Позоришта служило противницима за доказ да је српски народ незрео за духовни живот“. Ни ова акција није успела јер је Министарство за просвету и богоштовље Угарске отписом од 9. IX 1875. забранило српским православним црквеним општинама да СНП исплаћују помоћ из црквеноопштинске благајне; известан број црквених општина је и поред тога донео одлуку о додељивању помоћи, па је Министарство од епархијских управа тражило да и оне забране исплату одобрених помоћи, што су епархије и учиниле. На тај начин је забрана проширена и на Краљевину Хрватску, Славонију и Далмацију. Мањи број црквених општина успевао је да се и у тим околностима некако снађе: црквена општина у Осијеку послала је СНП до 1875. у две рате 200 форинти, а 1876. и трећу рату – 100 форинти; притом је врло извесно да је та општина антидатирала одлуку о додељивању помоћи Друштву за СНП да би изгледало да је донета пре епархијске забране; привремени црквеноопштински одбор у Великој Кикинди 27. XI 1875. извештава СНП да ће у свој предрачун за 1876. унети и помоћ СНП од 300 форинти, иако је Скупштина црквене општине одлуком Српског народно-црквеног сабора распуштена; 1875. црквена општина у Сентомашу (Србобрану) извештава ДСНП да ће Позоришту исплатити помоћ од 300 форинти ако су се и друге општине одазвале да помогну СНП и ако му је опстанак у 1876. обезбеђен; 1876. неколико чланова црквене општине у Ковину обећало је да ће разрезану припомоћ од 50 форинти скупити међу грађанима; исте г. црквена општина у Руми шаље 100 а црквена општина у Баји 50 форинти, док чланови црквеноопштинског одбора у Сегедину, спречени забраном да изгласају новчану помоћ, скупљају међу собом 10,50 форинти прилога; 1877. црквена општина у Згбу шаље Друштву 50 форинти, а чланови црквеноопштинског одбора у Бечу 32 форинте које су сами приложили. На позив за прилагање за СНП из 1891. наводе се одзиви неких црквених општина: 1891. Црепаја са 20 форинти и од прилога Црепајаца 63 форинте; Стари Бечеј са 10, Даљ са 5 форинти; 1892. Вршац са 100, Сентомаш (Србобран) са 100, Темишвар-фабрика са 20, Сента са 20, Бела Црква са 20, Сентандреја са 15 форинти; 1893. Сента и Темишвар-фабрика са по 40 форинти. УО ДСНП у свим позивима упућиваним организацијама и појединцима у Аустроугарској да Позоришту својим доприносима осигурају материјалну основу, рачунао је и на српске новчане заводе, којих је око 1895. било 51; од већих треба споменути Српску банку у Згбу, Централни кредитни завод у НСаду, неколико привредних банака и, највећи број, штедионица односно завода за међусобно помагање и штедњу. Тако је, на пример, Сентомашко-туријска штедионица на апел из 1875. одредила као помоћ СНП 2 одсто од свог чистог годишњег прихода; 1876. Штедионица у Вуковару добија сагласност Земаљске владе у Згбу да може СНП исплатити помоћ од 50 форинти и отада ће овај завод све до 1914. сваке г. слати и Позоришту, после свођења биланса, новчану помоћ у различитим износима; 1891. Штедионица у Руми шаље 30 а 1894. 50 форинти новчане помоћи; Штедионица у Сремској Митровици такође често упућује СНП извесне износе од свог годишњег чистог прихода. УО се 1895. обраћа на 44 новчана завода и моли сталну помоћ да би се могле побољшати плате чланова српске народне позоришне дружине; одазвало се свега 15 новчаних завода са укупно 659 форинти једнократне помоћи, без обавезе на свакогодишње давање, у највећем броју случајева тражећи да им се послат износ рачуна као чланарина. После Прогласа на народ из 1906. свега 6 новчаних завода послало је укупно 500 круна. У првој деценији XX века случај вуковарске Штедионице није усамљен: она истрајно упућује Позоришту сваке г. новчану помоћ уз скоро дирљива образложења, а то чине више новчаних завода из Бачке, Баната и Срема; 1912. јављају се још неки новчани заводи: Српска банка у Згбу са 200, Штедионица у Руми са 100, Штедионица у Осијеку са 100, Српска привредна банка у Руми са 30 и Централни кредитни завод у НСаду са 100 круна. У неколико случајева СНП је добило извесну новчану помоћ од представничких тела у разним крајевима Аустроугарске за покриће трошкова гостовања и Позоришта у њиховој средини и та средства нису могла бити коришћена за редовно одржавање СНП.

ЛИТ: А-м, Припомоћ Српском народном позоришту, Позориште, НСад 1872, бр. 72, с. 336; А-м, Српско народно позориште, Позориште, НСад 1877, бр. 10, с. 38; Свечани говор А. Хаџића о прослави 25-годишњице Српског народног позоришта у Новом Саду, Позориште, НСад 1887, бр. 14, с. 66; А-м, Скупштина Друштва за Српско народно позориште у Новом Саду, Позориште, НСад 1889, бр. 7, с. 30; А-м, Српско народно позориште – Извештај Управнога одбора Друштва за СНП о своме годишњем раду, Позориште, НСад 1891, бр. 8, с. 33, бр. 92, с. 82, 1893, бр. 8, с. 35-36, 1894, бр. 9, с. 40, 1896, бр. 48, с. 196, 1898, бр. 45, с. 209, 1899, бр. 10, с. 76, 1900, бр. 51, с. 249, 1902, бр. 28, с. 184-185, 1906, бр. 1-2, с. 3-4, 1907, бр. 1, с. 3; А-м, Народу српскоме, Позориште, НСад 1891, бр. 12, с. 49-50, бр. 13, с. 53-54; А-м, (Српском народном позоришту даровани су ови прилози), Позориште, НСад 1898, бр. 3, с. 21-22; А-м, Позив на прилагање на Српско народно позориште, Позориште, НСад 1898, бр. 42, с. 183-185; А-м, Прилози на Српско народно позориште, Позориште, НСад 1899, бр. 3, с. 22, 1900, бр. 35, с. 139, 1902, бр. 18-19, с. 85, 1903, бр. 2-3, с. 25, 1905, бр. 26, с. 132, 1906, бр. 5, с. 37, бр. 12, с. 118, 1907, бр. 4, с. 43-44, бр. 6, с. 56-57; А-м, Извештај о раду и стању Српског народног позоришта за пословну годину 1910-11, НСад 1911; Извештај о раду и стању Српскога народног позоришта за пословну подину 1911-12, НСад 1912; Извештај о раду и стању Српског народног позоришта за пословну годину 1912-13, НСад 1913; В. Стајић, Великокикиндски дистрикт 1776-1876, НСад 1950, с. 8; Н. Петровић, Светозар Милетић и Народна странка, Грађа 1860-1885, II, Сремски Карловци 1969, с. 521-523; Л. Дотлић, Из нашег позоришта старог, НСад 1982, с. 327.

Л. Д.