ОБЕРКНЕЖЕВИЋ Филип – актуар ДСНП и преводилац (Вуковар, 25. X 1859 – Нови Сад, 24. VI 1911). Основну школу завршио је у родном месту, а од 1852. до 1860. учио је гимназију – први разред у Винковцима, други у НСаду, а од трећег до осмог поново у Винковцима. Седми и осми разред класичне гимназије (филозофија) признати су му као спрема за професора шесторазредне гимназије, па је већ 18. VII 1860, са непуном 21 г., био изабран за професора новосадске Гимназије. Професорски испит из класичне филологије положио је на Филозофском факултету у Пешти 29. IV 1867. Као присталица С. Милетића (в) био је 15. IX 1867. отпуштен из службе. После тога је од 1. XII 1867. најпре привремени професор а затим и директор новосадске Ниже реалне гимназије. У Српску велику гимназију новосадску враћен је 1. X 1870, али је 22. I 1873. поново био отпуштен од заступника краљевског угарског комесара Ђ. Поповића Даничара (в); администратор Митрополије Никанор Грујић, међутим, вратио га је 27. I 1873. у службу. Прогони непокорног О. ни тада не престају: 3. IV 1873. отпушта га комесар Мајтењи, а епископ Н. Грујић га 24. IX 1873. поново враћа у службу, у којој остаје до 1903, када је пензионисан. Предавао је латински, грчки и историју, извесно време још и цртање и краснопис. Његови ученици запамтили су га као способног наставника и веома доброг педагога. Изабран је за заменика члана ПО ДСНП 28. XII 1863, а члан Одсека био је 1866-1869, 1873, 1875-1877, 1880-1904. и 1906; у тој функцији је у почетку добијао на оцену приспеле позоришне комаде. За члана ЕО биран је 1878. За привременог актуара ДСНП изабран је 22. V 1868, а као стални актуар радио је од 20. VII 1869. до 22. X 1870, уз симболичан хонорар. По записницима које је на седницама и скупштинама водио може се закључити да је послове актуара обављао веома брижљиво и умешно. За почасног члана ДСНП изабран је на Главној скупштини одржаној 18-20. XII 1865. Од 1869. је члан Књижевног одељења Матице српске, у којем добија на оцену и драмска дела. Краће време био је и библиотекар МС. Радове из струке и преводе објављивао је у „Даници“, ЛМС, „Јавору“ и годишњим извештајима новосадске Гимназије; сарађивао је и у Хаџићевом „Позоришту“. Посебно му је штампано неколико уџбеника и приручника из немачког и латинског језика (1874-1888) и радови О моралном образовању и нарочито о развијању карактера (1894) и Јулије Цезар и Цицерон (1896). За СНП је превео с немачког и прерадио комедије Заручник и невеста у једној особи и Љубоморна жена (обе од А. Коцебуа, 1862); у интегралном тексту, пак, превео је комаде Рукавица и лепеза (Бајар и Соваж, 1869), Партија пикета (Фурније и Меје, 1870), Несуђеница или Шта говори свет? (Е. Серет, 1870) и После венчања (Р. Бенедикс, 1876). Све ове прераде и преводе СНП је приказало. Може се рећи да је О. за своје време био спретан прерађивач драмских дела и, свакако, добар преводилац.

БИБЛ: Бајар и Соваж, Рукавица и лепеза, шаљива игра у три радње, НСад 1878; Вештица, драма, ЛМС, 1881, књ. 126, с. 150-151.

ЛИТ: М. А. Јовановић, † Филип Оберкнежевић, Извештај о Српској православној великој гимназији у НСаду за школску г. 1910/11, НСад 1911, с. 137-138; Ј. (М. А. Јовановић), † Филип Оберкнежевић, ЛМС, 1911, књ. 279, с. 73-75; В. Стајић, Новосадске биографије, VI, НСад 1956, с. 172-173; П. Малетин, Из историје Матице српске – Књижевно одељење, Рад МС, 1954, бр. 10, с. 56.

Л. Д.