ОБРАДОВИЋ Доситеј – просветитељ (Чаково, 1739? – Београд, 28. III 1811). У једном од својих познијих дела, у Собранију разних наравоучителних вестеј (Беч 1893), превео је драму Дамон великог немачког драматичара и теоретичара драме Готхолда Ефраима Лесинга. Дамон не спада у боља Лесингова дела – поука је у тој драми израженија но што је допустиво – а управо то је, ваљда, определило О. избор. У њој се расправља етика пријатељства, радњом која је доста наивно и животно неубедљиво склопљена, мада занимљиво, јер говори о искушењима у која љубав према истој жени ставља двојицу пријатеља. О. коментарише свој поступак посебним уводом О комедији, који је истовремено мали теоријски чланак о овом књижевном роду и о просветитељском схватању његове задаће: „Нека се даде у овој књижици место и једној славнога господина Лесинга комедији. Комедија је једна игра која представља нешто увеселително и шаљиво, у коју не улази никакво жестоко и свирепо прикљученије и гди при концу намереније началнога игре лица всегда благопоспешно излази и благополучно се совршава. При првом погледу, дакле, комедија се не чини ништа друго него весело и шаљиво времена пробављеније, но отмени и општеполезни на свету људи знали су се и с овом приликом ползовати и дали су человеческом роду у игри и шали прекрасне и превисоке науке“. Преводећи Дамона О. није мислио на његово извођење. О драмама он размишља само као о књижевним делима, не посматрајући их са становишта сцене. Ограниченост његовог виђења позоришта назире се из његовог суда о Молијеру. Хвалећи „оштроумне и благонаравне комедије“ (а помиње Тартифа, Тврдицу и Мизантропа поименично), он каже: „Ова сва, премда измишљена сочињенија, представљају образ и разне человеческе нарави; изоштравају ум и забављајући и возвесељавајући разумне читатеље дају им предивна и преполезна наравоученија. Зато сва ова измишљенија зову се моралне истине“. Драми О. поклања поверење због дијалошког облика – он се и у својим прозним делима много служи дијалогом, кад год му је нарочито стало да буде свима разумљив и да забавношћу што више привеже читаоце. У време када је превод Дамона настао, није био игран, колико се данас зна. Тадашњи нејаки позоришни покушаји нису били дорасли таквој развијеној драми. Уосталом, наш просветитељ свој текст и није био наменио сцени. Дамон је игран доцније, у београдском НП, 1869. и 1873. Мада овај превод никада није стављало на репертоар, СНП је О. у више махова исказивало почаст. Када је у Чакову 1867. откривена спомен-плоча на његовој родној кући, СНП се придружило свечаности, увече, представом Стари кованџија, у коју је приређивач дела Светозар Савковић вешто уплео многе О. сентенције. У СНП је било праизвођење драме Косте Трифковића Младост Доситеја Обрадовића 1871, што је изазвало велико интересовање и књижевне и позоришне критике. Позоришни комад Јована Ђорђевића, алегорија Маркова сабља, ушао је у репертоар СНП у преради Антонија Хаџића. Да би избегао неприлике са цензуром, он је, уз Ђорђевићев пристанак, слике другог дела комада из новије српске историје заменио сликама о О., Вуку, Стерији и Текелији. У последње време, почевши од седамдесетих г., СНП повремено учествује у програмима „Доситејевих дана“ у Иригу и НСаду.

ЛИТ: Т. Остојић, Доситеј Обрадовић у Хопову, НСад 1907; A. Schmaus, Lessings Fabeln bei Dositej Obradović, Zeitschrift für slavische Philologie, 1931, Bd. VIII, с. 1-47; П. Поповић, О „Собранију“ Доситеја Обрадовића, Глас САН, Бгд 1938-1939; М. Костић, Доситеј Обрадовић у историјској перспективи XVIII и XIX века, Бгд 1952; Б. Маринковић, Библиографија Доситеја Обрадовића, Сабрана дела Д. О., III, Бгд 1961; Ј. Деретић, Доситеј и његово доба, Бгд 1969; Ј. Деретић, Поетика књижевног дела Доситеја Обрадовића, Књижевна историја, 1969-1970, бр. I/1-4, с. 7-42, 349-404, 505-540, 745-784; II/5 и 7, с. 3-52, 479-509.

Б. Кв.