ОГРИЗОВИЋ Милан – књижевник (Сењ, 11. II 1877 – Загреб, 25. VIII 1923). Након гимназијског школовања у Госпићу, гдје се јавља и првим стиховима, студира класичну филологију и математику у Згбу, предаје на школи и докторира на тему „Како је Емерик Павић превео Качићев Разговор угодни“ (1906). Затим је лектор и драматург у загребачком глумишту. Бави се и политиком. Народни је заступник Хрватске странке права, а као независни кандидат пропада на изборима 1911. На почетку Првог свјетског рата је мобилизиран и по дужности уређује у окупираном Бгду културни дио „Београдских новина“ и организира добротворне казалишне представе због чега је послије рата жестоко нападан. Од 1920. предаје на Глумачкој школи у Згбу. Вјечно раздиран разноврсним интимно-индивидуалним, естетским, националним, политичким и друштвеним изазовима и дилемама, О. се већ зарана и половично опредјељује за Младе и Модерну дијелећи истодобно и љубав старих за традицију и континуитет. Уз многобројна драмска остварења, по којима је и најцјењенији, и либрета за опере (Вилко Новак, Прољетна бура, 1914; Фрањо С. Вилхар-Калски, Лопудска сиротица, 1914; Фран Лотка, Минка, 1918; Лујо Шафранек-Кавић, Хасанагиница, 1924), писао је и пјесме, идеалистичко-мистичну прозу (Тајна врата, 1917), цртице и хумореске, казалишне и књижевне чланке, критике, есеје, студије и полемике, као и дјела из повијести националног казалишта (Педесет година хрватскога казалишта, 1910; Хрватска опера, 1870-1920, 1920). Аутор је и зборника Хрватски приповиједачи (1910), а бавио се и превођењем. Са Звонимиром Вукелићем написао је, надаље, и двије књиге сатиричне прозе (Трговина идеја, 1901; Нова трговина идеја, 1902), те роман Стари пламен (1907). Сурадњи са другим ауторима склон је и као драматичар. Тако са Маријом Кумичић, по роману Краљица Лепа њезина мужа Евгенија Кумичића, пише повијесну драму Пропаст краљева хрватске крви (1905), док са Андријом Милчиновићем ствара драму Проклетство (1906), а са З. Вукелићем комедију Хрвати на Карпатима или Госпођица од телефона (1911). До праизведбе Проклетства долази истом 1965, јер је ова драма због свог полемичног односа према средњовјековном вјерском формализму и клерикалним догмама, те осионој власти клера, у два наврата забрањена. Преузима и обрађује и већ познате мотиве и теме из повијести (Слава њима, 1905; 24. студенога 1860, 1910; Цар Дукљанин, 1913; У Бечком Новом Мјесту, 1921) и из народне пјесме (Хасанагиница, 1909; Бановић Страхиња, 1912), те се ослања и на дјела и замисли других писаца као што су Иван Мажуранић (Смрт Смаил-аге Ченгића, 1919), К. С. Ђалски (Прве новине, 1920) и С. С. Крањчевић (За другога). У свом драматичарском стварању, које обиљежавају тражења и лутања, О. пише и на различите друге потицаје. Једном је то Ибзен (Дах, 1901), други пут Ибзен и књижевно-казалишна мода (Године љубави, тетралогија, 1907), трећи пут смрт малодобног сина (Златокоси краљевић, 1909), па затим ратна превирања и кушње, које га наводе на стварање експерименталног, симболистичко-пацифистичког сновиђења Објављење (1917). Драму пак Вучина (1921) пише надовезујући се на Косоров Пожар страсти и конфронтирајући се са Петром Петровићем Пецијом, те истодобно поистовјећује своју борбу са особеном самосталношћу и животним путем са самосвијешћу тврдокорног и осионог личког горштака Вучине. Аутор Хасанагинице, највриједније и најиграније хрватске драме написане по народним стиховима, које је надоградио и обогатио истоимену народну пјесму и разликама у подријетлу између Хасанагинице и Хасанаге, односно сукобом традиције и новог доба, до данас је по броју изведених дјела на средишњој хрватској позорници и најзаступљенији домаћи аутор. У новосадском театру његова Хасанагиница је имала више премијера (1922, 1926, 1928. и 1937).

БИБЛ: Хасанагиница, Згб 1909,  Згб 1910, Бгд 1958 (Антологија хрватске драме).

ЛИТ: М. Цихлар Нехајев, Некролог Милану Огризовићу, Савременик, Згб 1923, бр. 8; Г. Крклец, Милан Огризовић, Српски књижевни гласник, Бгд 1923, бр. 3; Д. Рубин, Милан Огризовић, Згб 1938; М. Матковић, Драматуршки есеји, Згб 1949; В. Огризовић-Зимерман, Од „Проклетства“ до „Вучине“, Телеграм, Згб 23. VIII 1963; Н. Батушић, Хрватска казалишна критика, Згб 1971; Б. Хећимовић, 13 хрватских драматичара, Згб 1976; М. Шицел, Књижевност модерне, Повијест хрватске књижевности, књ. 5, Згб 1978.

Б. Х.