ЧИКИ Гергељ (Gergély Csiky) – мађарски драмски писац (Панкота, Румунија, 8. XII 1842 – Будимпешта, 19. XI 1891). Гимназију је завршио у Араду. Мада се већ тада бавио литературом, по мајчиној жељи се уписао у семинариј у Темишвару, па у Пешти. Већ као заређен свештеник студирао је теологију у Бечу и положио докторат. Учећи уз студије сâм, стекао је обимна знања, нарочито уз књижевности и права, а служио се многим језицима – поред грчког, латинског и хебрејског, још и немачким, енглеским, француским, италијанским и шпанским. Био је професор у темишварској гимназији, али се убрзо преселио у Будимпешту. Изабран је за члана Кишфалудијевог друштва и Мађарске академије наука. Због својих дела, сувише световних за црквене власти, морао је да иступи из свештеничког реда. Био је драматург пештанског НП (Némzeti szinház), секретар Кишфалудијевог друштва и професор Позоришне академије. Писао је приповетке и романе, али је његова главна књижевна преокупација била драма. Почевши са неоромантиком, он је после једног полугодишњег боравка у Паризу, подстакнут француским драмама са тезом, написао драму Пролетери (1882), која се сматра првом правом драмом мађарског критичког реализма. Од тада, све његове драме писане су у складу са књижевним идејама тог правца. Његове драме и комедије сликају друштвену средину са свим њеним манама и неправдама. Ч. није револуционаран, али друштвену реформу осећа као неопходност због своје снажно изражене социјалне оријентације. Ипак, он не бежи ни од лакших, мање значајних тема, зна бити забаван и веома популаран. У XIX веку био је најизвођенији мађарски аутор у СНП – изведено је чак девет његових драма. По броју представљаних дела, он је међу водећим страним писцима на сцени СНП. Сасвим је поуздано утврђен његов утицај и на репертоаску оријентацију и на публику која се све више приклањала реалистичкој драми. Изведена су следећа његова дела: трагедија Црна пега (A sötét pont), прев. Јована Грчића, 1887; весела игра Мехурићи или Пружај се према губеру (Buborékok), прев. Милана А. Јовановића, 1887; друштвена драма Штомфајеви (A Stomfay család), прев. М. А. Јовановића, 1888; комедија Задушни Филип (A jó Fülöp), прев. Ј. Грчића, 1888; трагедија Челик-човек (A vasember), прев. Ј. Грчића, 1891; друштвена драма Вечити закон (Az örök törvény), прев. М. А. Јовановића, 1892; шаљива игра Мáјка (A nagymama), прев. Стевана Дескашевог, 1894; Господска сиротиња (Cifra nyomorúság), прев. Уроша Топонарског, 1895; трагедија Две љубави (Két szerelem), прев. Ј. Грчића, 1900. Још 1882. Бранко Илијћ, правник из НСада, превео је Ч. Пролетере (A Proletárok) и превод понудио СНП. Пошто је А. Хаџић дао позитивну рецензију, превод је откупљен, али никад није игран. М. А. Јовановић превео је 1888. Ч. комедију А Kaviár под насловом Ајвар. Ј. Грчић је реферисао да је дело подесно за репертоар, а превод добар, упућено је трупи за приказивање, али до представе није дошло. У два маха, 1899. и 1901, Жарко Аћимовић, учитељ из Футога, нудио је СНП слободан превод драме Jóslat под насловом Делфијско пророчиште, али је оба пута добио негативну рецензију па дело није уврштено у репертоар. Многобројне представе Ч. драма пратио је велик број рецензија и критика у разним српским листовима и часописима. Још 1886. Ч. је уступио право на извођење у СНП за своје драме Црна пега и Мехурићи једним сачуваним писмом (Рукописно одељење Матице српске, бр. 18.955). Маја 1888, на позив Антонија Хаџића, допутовао је у Суботицу да присуствује представи своје Црне пеге и Сиглигетијевог Циганина у извођењу СНП. Том приликом, на свечаности приређеној њему у част, поклоњена му је једна сребрна гарнитура за писање. Он је узвратио уступањем свих својих дела са извођење у СНП без накнаде. То је, свакако, не само куртоазни гест, него и искрен знак захвалности, јер СНП је прво позориште које је изводило његове драме у преводу. Доцније, чиниће то многа европска позоришта.
ЛИТ: А-м, Гергељ Чики, Народни дневник, 1891, бр. 247, с. 3; М. К. Драгутиновић, Нови мађарски комади на нашој позорници, Дело, 1894, с. 496-501; I. Póth, Gergely Csikys Dramen auf den serbischen Bühnen, Studia slavica, 1963, т. IX, фасц. 1-4, с. 283-309.
Б. Кв