ОСТОЈИЋ Тихомир – књижевни и позоришни критичар, историчар књижевности и музиколог (Тиса Сент-Миклош, сада Остојићево, 5. VI 1865 – Беч, 18. X 1921). Рано је остао без оца, сиромашног занатлије. Основну школу је завршио у родном месту, па је са мајком прешао у НСад, где му је, сину убоге праље, професор Јован Грчић помагао да заврши гимназију. У Будимпешти је, као текелијанац, студирао филозофију, а студије је завршио у Бечу, где је и докторирао код Ватрослава Јагића са тезом о Доситеју. Бавио се музиком и гимнастиком и оспособио се за професуру тих предмета. У новосадску гимназију је дошао 1889: до 1890. је био предавач, до 1894. суплент, а затим професор. Предавао је матерњи и мађарски језик, а говорио је још и немачки, руски и француски, те одлично познавао латински и грчки. Повремено је предавао и гимнастику и певање. За секретара МС изабран је 1. XI 1911; тада је напустио професуру. Уређивао је ЛМС од 1912. до 1914. издавши 15 књига. Посебно је инсистирао на ширењу културног утицаја Матице у народу и модернизацији њеног програма и рада. Септембра 1914. конфиниран је најпре у Бају, а затим у Секешфехервар, где је остао до 1917. Вративши се у НСад, поново је, још у ратним месецима, изабран за секретара МС. После ослобођења прихватио је професорско и деканско место на новооснованом Филозофском факултету у Скопљу. Оболео од туберкулозе током ратног изгнанства, убрзо је подлегао болести у санаторијуму у Бечу. Сахрањен је у Бгду. Биран је за члана Српске академије наука 1910. У младости је писао песме и приповетке, компоновао световну и духовну музику, организовао певачке дружине и стручно учествовао у њиховом раду. Један је од раних активиста соколског покрета. Био је јавни и национални радник препун тежњи ка бољитку народа и ка његовом културнијем, садржајнијем и богатијем животу, ка друштвеној реформи. Но, пре свега, био је бриљантан интелектуалац и научник чија вредност није нарушена временом. Веома су важна његова изучавања књижевности XVIII века: он открива њен значај и успоставља научно интересовање за њу. Књигама Српска књижевност од Велике сеобе до Доситеја Обрадовића (1905), Доситеј Обрадовић у Хопову (1907) и Захарија Орфелин (1923) даје одличне монографије са обиљем нових података и тумачења. Нарочито је брижљив према архивским документима који су најчешће основ његове информисаности. Од доцнијих писаца посебно га је занимао Бранко Радичевић, о којем објављује аналитичке студије у „Раду Југославенске академије“ (1918, бр. 218), те Јован Стерија Поповић и Јован Јовановић Змај, о којима има више штампаних радова. Са романтичарским, родољубивим жаром бавио се организацијом јавног живота, народним просвећивањем, журнализмом, сакупљао, обрађивао и издавао народне песме, старе црквене и народне мелодије, те анонимну грађанску лирику (Српска грађанска лирика XVIII века, 1926). Прве непосредне додире са СНП остварио је као критичар у листу „Позориште“, приказујући представе СНП: Разбојници, Неће варошанку, Врачара, Милош Обилић (1891), Теута (1892), За круну, Јабука, Доктор Робин, Поп Доброслав, Циганин, Радничка побуна, Северо Торели, Марија Стјуартова, Балканска царица (1896). На сцени СНП појавиће се 1897. на свечаном концерту, на којем учествују харфисткиња Јелена Каличкина, пијанисткиња Ивана Гостовићева и композитор и диригент Мита Топаловић, О. је са Гостовићевом извео на клавиру у четири руке Оберову увертиру за оперу Немакиња из Портичија. За члана ПО ДСНП изабран је 29. XII 1904. Истовремено, са Л. Марковићем, Б. Нушићем и И. Бајићем, именован је у Одбор за позоришна правила. Тај одбор је, углавном О. заслугом, израдио предлоге за организацију и успешан рад СНП, за побољшање материјалног стања ансамбла, за побољшање репертоара, за Правилник Српске народне позоришне дружине и за Правилник за пензиони фонд. Ови значајни предлози усвојени су следеће г. (в. „Позориште“, 1905, бр. 37). Његовим настојањем обнавља се рад у ДСНП по одсецима (ЕО и ПО) да би се обезбедила боља стручност у вођењу послова. За председника ПО ДСНП изабран је 19. VI 1907. Иако је то учињено у његовом одсуству и без претходне сагласности, он тај положај није схватио као почаст, него као радну обавезу, па је свим снагама настојао да среди и унапреди стање у трупи. Резултат су, између осталог, Правила за позоришну дружину, дефинитивно изгласана на Годишњој скупштини 11. I 1908, која су значила крупан корак ка модернизацији СНП. Та Правила О. је јавно образлагао на седници ДСНП 19. II 1908, којој су присуствовали сви чланови дружине. Желећи, у првом реду, да глумце осоколи и подстакне на нови ентузијазам, том приликом је рекао: „Ваш је рад и позив у најтешњој вези с оним што чини дух наше народности“. Правила својим новим духом инсистирају на модерном схватању театра и позоришне уметности. Уводи и важне новине у односу на васпитање публике. Такви су, на пример, јавни часови, приступи ђачким представама, најчешће његови. На таквим јавним часовима О. је говорио о Стеријиној Смрти Стефана Дечанског, о Гогољевом Ревизору, о Шекспировом Млетачком трговцу. Осећајући, међутим, да је СНП и даље „у врло забатаљеном стању“, да је „уметност много застарела, она се укалупила, шаблонизирала“, видевши да у ПО, у управи, нема правог конструктивног рада, мада је седнице заказивао скоро једанпут месечно, О. 25. III 1908. даје оставку на председништво, не желећи да доживи неуспех коренитих реформи које је предлагао. Тек после дужег времена, 14. X 1909, оставка му је и формално уважена. Оставка, ипак, није била крај његових напора да се СНП доведе до разине модерног театра и делотворне народне установе. У „Бранковом колу“ (1908) пише чланак Српско народно позориште, а у „Трговачким новинама“ 1909. серију аналитичких написа о СНП: После скупштине Народног позоришта; Прва представа (у 1909. г.); Наша позоришна критика; О редитељима; Наши глумци; приказ представе Наш човек. У 1910. серија се наставља чланцима: О управитељу; Репертоар; Организација Друштва за СНП; Педесетогодишњица Димитрија Ружића; Код госпође Милке Марковићке. Још 1899. покренуо је „Покрет“, повремену публикацију у којој су се тематски расправљала витална питања друштвеног живота Срба у Угарској. Пета свеска „Покрета“ (1910) посвећена је СНП и у њој О. има два своја чланка: Шта смета развоју нашег позоришта и Пред дигнутом завесом нашег „Мезимчета“. Сва своја вишегодишња размишљања, настојања и практична искуства сажео је овде у сериозну, добронамерну, али оштру критику стања, предлажући начине да се криза преброди, да се СНП поново домогне угледа прворазредне националне културне институције, да дође до уметничког нивоа који се од њега очекује у XX веку. „До ’Покрета’, СНП није имало потпуно објективног критичара“ – каже Д. Кириловић (Споменица СНП, 1931, с. 64). Одјек О. речи био је широк и повољан и у штампи и у свакодневном животу. Годишња скупштина ДСНП од 21. XII 1910. темељно је расправљала о покренутим питањима и донела одлуку да се рад СНП „усклади са тежњама критике и јавног мњења“. СНП је кренуло одлучније ка бољитку. О. није престајао са подстицајима – у ЛМС за 1912, књ. 285. и 287, објавио је још два написа: Глосе на рад СНП у сезони 1911/12 и Наша новија драма – зашто је слаба? Напредак позоришта, међутим, убрзо је прекинуо рат. После ослобођења, 1918, образован је одбор „за нужне промене СНП“: Л. Марковић, Ђ. Трифковић, П. Коњовић и Т. О. Обнова рада СНП уследила је 25. I 1919. На свечаности том приликом О. је одржао говор под насловом Воскресење СНП (штампан у ЛМС 1921, у књ. 300). Иако са мало реторичним и патетичним насловом, тај текст је заправо веома озбиљна програмска основа за обнову рада СНП у новим друштвеним условима. Ни у последњој г. живота није напустио своје ставове о великој и важној улози позоришта у друштву. Иако притиснут многим пословима око Факултета којем је био декан и око Скопског научног друштва које је основао, он је поново иступао као популаризатор позоришта. Поводом премијере Стеријине Покондирене тикве у НП у Скопљу одржао је уводно предавање и то је било његово последње јавно наступање.

ЛИТ: В. Стајић, Тихомир Остојић, ЛМС, 1927, књ. 313, с. 15-45; Ј. Савковић, Тихомир Остојић, ЛМС, 1934, књ. 341, с. 55-82; Д. Кириловић, Тихомир Остојић и СНП, НС, 1951, бр. 31-32; П. Јефтић, Тихомир Остојић и Српско народно позориште, Позориште, Тузла 1964, бр. 6, с. 613-615; Зборник МС за књижевност и језик, 1965, књ. XIII (у целини посвећен Т. О.).

Б. Кв.