ОТРИН Ико – кореограф и шеф Балета (Земун, 25. I 1931 – Љубљана, 28. VII 2011). Потиче из чиновничке породице. Основну школу, гимназију, Музичку академију и Средњу балетску школу завршио је у Љубљани. Балетско образовање је стицао код Пина Млакара, Лидије Висијакове и Наде Мурашове. Модерну игру је учио код Курта Јоса, историјску код Гизеле Ребер у Есен-Вардену. Класичан балет је усавршавао код Мадам Норе у Паризу, Антона Долина у Лондону и Ане Вилијамс у Штутгарту. Г. дана је био на специјализацији у САД (1972). Опредељење за позив позоришног уметника дугује родитељима, а за свој уметнички развој и стил Пији и Пину Млакару, Курту Јосу и Џерому Робинсу. Играчку каријеру започео је 1947. као аматер у омладинској плесној групи у Љубљани, у којој је постао и руководилац и радио до 1959. Са својом групом „Зелени Јуре“ гостовао је у више земаља Европе. Као студент ступио је у СНГ у Љубљани у својству балетског играча (1. II 1950 – 30. IX 1954). Од 1. X 1954. до 15. IX 1959. био је запослен као педагог и корепетитор у Средњој балетској школи у Љубљани, у којој је предавао Класичан балет, Карактерне игре, Ритмику, Историју музике и балета и Клавир. Од 16. IX 1959. до 30. IV 1964. био је к-граф и шеф и педагог Балета у СНГ и педагог у студију Балетске школе у Марибору. У СНП је ангажован као шеф Балета, к-граф и солиста од 1. VII 1964. до 30. VI 1970, али је са СНП наставио да сарађује и касније као гост-кореограф. Од 1970. живи и ради у Марибору, где је у СНГ солиста, к-граф и педагог Балета. У периоду од 1960. до 1964. гостовао је као професор на летњим курсевима у Есен-Вардену, у Немачкој. Писао је чланке за новине и позоришне листове, као и научне прилоге о народним играма у публикацијама Друштва етнолога Југославије и Етнографског музеја у Љубљани. Професионалну уметничку каријеру је започео као члан ансамбла, а први солистички задатак му је био Чардаш у Копелији. Кореографским радом се бавио од 1960, када је поставио Игру чаробница на музику Блажа Арнича. За неке своје балете сâм је приредио сценарио и режијско решење. Као играч заступао је карактерни фах. У његовом кореографском опусу подједнако су заступљена дела класичног и модерног стила и израза. У програмској оријентацији руководио се потребом да се на сцени оживе врхунска дела из балетске литературе и да се кореографским језиком нашој публици и нашим играчима приближе европска и америчка модерна игра, не избегавајући ни елементе џеза. Са балетским ансамблом СНП гостовао је у Италији, Бугарској, Румунији, Египту и у многим местима у нашој земљи.

КОРЕОГРАФИЈЕ: Кармина бурана, Пепељуга, Крчаг, Демон злата, Дон Кихот, Мале играрије, Шчелкунчик, Есмералда, Враголанка, а као гост: Есмералда (1976), Силвија (1978) и Пипи Дуга Чарапа (1970).

УЛОГЕ: Макро (Демон злата), Зи Дима Ликас (Крчаг), Копелијус (Копелија), Шехријар (Шехерезада), Санчо Панса (Дон Кихот), Квазимодо (Есмералда).

ЛИТ: В. Миросављевић, Прича о лепој Циганки, Дневник, 18. IV 1969; Б. Рушкуц, Отринова „Есмералда“, Дневник, 22. IV 1969; С. Савић, Велики успех Лизет, Дневник, 24. IV 1973; С. Савић, Само интересантан покушај, Дневник, 1. XI 1973; С. Савић, Љубавна прича са тужним крајем, Дневник, 26. I 1976; М. Сујић-Виторовић, Једно од бољих остварења, Политика, јануар 1976; С. Савић, Силвија – нимфа богиње Дијане, Дневник, 14. V 1978; М. Сујић-Виторовић, Пасторала данас, Политика, 15. V 1978; Љ. Мишић, Пипи Дуга Чарапа, Мисао, НСад 18. X 1978; Отрин Ико, легенда мариборског балета (предговор Пино Млакар), Љубљана 2006.

Љ. М.