ПАВЛОВ Поликарп Арсењевич (Поликарп Арсеневич Павлов) – глумац и редитељ. Глуму је, од 1903, учио у драмској класи Московске филхармоније, коју је водио др Владимир Њемирович Данченко. Чим је завршио ту школу (1906) постао је члан Московског художественог театра. После Октобарске револуције остао је у МХТ-у до 1919, када се отиснуо у емиграцију са неколицином чланова ансамбла овог театра (под руководством И. Н. Берсењева и Л. Д. Леонидова), међу којима је била и његова супруга Вера Гречова; давали су представе по свим већим европским позориштима, а од 18. XII 1920. до 13. III 1921. боравили су у Згбу. Од 1922. П. и Гречова су наступали у Прагу са великим руским уметницама Германовом, Крижановском, Павловом и Масалитиновом, а П. се истицао као један од стварно најзначајнијих руководилаца, редитеља и глумаца. У српским и југословенским позориштима брачни пар је режирао заједно, најчешће постављајући руски репертоар: 1936/37. у НП у Сарајеву, 1937/38. и 1939-1942. у НП у Бгду, 1938/39. у НП у Скопљу. П. је био изванредан у карактерним, па чак и у комичним партијама, са стваралачким смислом да изналази лепе, типичне, духовито саопштене појединости. Као карактерни глумац често је начином игре прелазио у потресне драмске евокације. У НП у Бгду он и Гречова су режирали – 1937: Гогољеву Женидбу (у којој је П. и играо Потколесина), На дну М. Горког (наступио и у улози Луке) и Чеховљеве Три сестре; – 1938: Васу Железнову М. Горког и Свадбу Кречинског А. Сухово-Кобиљина; – 1940: Без мираза Островског, Шкваркинову Ноћну смотру и Дикенсовог Цврчка на огњишту; – 1941: Разбијени крчаг Х. Клајста и Посао је посао О. Мирбоа; – 1942: Молијеровог Уображеног болесника. И П. и Гречова су припадали уметничкој школи Станиславског, али нису били његови „најизразитији ученици“. У режији су били доследнији тумачи схватања Станиславског. Они нису допуштали да глумци представљају, глуме, како се то обично каже, него да живе непосредно и спонтано у улози и на сцени. „Инсистирали су да представа буде чиста, реалистична, као код художественика“ – каже Раша Плаовић – „али пошто нису располагали снагом да уводе глумце у ту атмосферу, више су показивали и форшпиловали“. Од глумаца су захтевали да потпуно савладају драмски текст, управо поистовете се са ликом који тумаче. Радећи увек заједно као редитељи посвећивали су се свестраној анализи драмског текста, улазили у најситније, најтананије појединости, градећи ликове врло стрпљиво из безбројних глумских и психолошких елемената, тражећи и одређујући гестове, тон, темпо радње, чак ставове и погледе глумаца. Они притом нису примењивали никакво насиље над уметничком индивидиуалношћу, уопште над природом глумаца него су им само помагали да лакше, спонтаније и непосредније дођу до пуног изражаја. Нарочито је значајан њихов студиозан рад у којем није више било ни безначајних, ни епизодних сцена, а игра ансамбла је деловала организованије, складније, природниије, реалистичније, пре свега као колективна уметничка целина. „У тој игри и нема игре, нема глумачког приказа. Има само непосредно иживљавање што је могуће више стварнога живота: са крајњим идеалом да се на позорници не даде сам чист живот“ („Сарајевска сцена“, 1936, бр. 5). Њихове инсценације су глумски биле изведене до најтананијих изражајних облика и лепоте, одмерене, усклађене, са добро нађеним темпом и штимунгом у радњи. Оне су биле велике школе и за глумце и за публику, али нису деловале као велики и узбудљиви позоришни догађаји. На глумцима се лепо препознавало да је све добро учено и проучено „без остатка“ и да је главна тежња да се по сваку цену буде природан нипошто не глумећи, помало прелазила у манир да се планирано у режији глуми живот. Њихов режијски репертоар је мали по броју дела, али свестрано темељно разрађен, неупоредиво велика драматуршка и глумска студија, а сем тога ограничен само на класичне и реалистичке комаде од којих су неки извођени и у МХТ. Новосадска штампа помиње гостовање московских художественика (П., Хмар, Греч, Дувани, Троцов) у НСаду у сезони 1928/29, али није познато шта су тада извели. Са београдским ансамблом гостовали су у јануару и фебруару 1937. са Гогољевим комадима Женидба и Ревизор и представом На дну М. Горког. У НПДб су као гости 1937. режирали Гогољевог Ревизора и Дикенсовог Цврчка на одњишту. За ту прилику П. је у новосадском „Позоришту“ (бр. 6, с. 3-4) објавио чланак-сећање на представу Ревизора у МХТ-у 1907, коју је режирао Станиславски.

ЛИТ: Т. Манојловић, Художествени театер, Comoedia, 1925, бр. 34, с. 2-7; А-м, Московски художественици у Новом Саду, Нови Сад, 1929, бр. 51, с. 6; С. Д(инчић), Гђа Греч и г. Павлов сећају се живо изгореле позоришне зграде и лепих дана гостовања у Новом Саду, Дан, 1937, бр. 20, с. 6; С. Динчић, Тријумф художествене глуме у Гогољевој „Женидби“, Дан, 1937, бр. 21, с. 4; А-м, Максим Горки: „На дну“, Дан, 1937, бр. 25, с. 6; С. Динчић, Велики успех Гогољевог „Ревизора“ у режији художественика гђе Вере Греч и г. Поликарпа Павлова, Дан, 1937, бр. 39, с. 8; А-м, A revizor, Napló, 1938, бр. 69, с. 10; М. Хћ., Н. В. Гогољ: Ревизор, Суботичке новине, 1937, бр. 18, с. 2.

Б. С. С.