ПАВЛОВИЋ Дамјан – књижевник, преводилац и позоришни критичар (Нови Сад, 1839 – Београд, 19. II / 3. III 1866). Отац Иван, чиновник у НСаду, рано је умро, а брат Стеван био је публициста, уредник „Нашег доба“. Гимназију је завршио у Бгду, у који је с мајком прешао после револуције 1848/49. Политехнику је завршио као стипендиста МС у Бечу и Прагу. Од 1865. је радио као цртач и инжењер у Министарству грађевина Србије. Упркос лепим успесима у својој струци и књижевности, извршио је самоубиство, разочаран емотивном страном свог живота. Романтичарски надахнуте елегичне љубавне песме без велике снаге, али тада веома популарне, објављивао је почевши од 1856. у књижевним часописима и листовима: „Подунавка“, „Шумадинка“, „Седмица“, „Световид“, „Српске новине“, „Летопис МС“, „Јавор“, „Вила“, „Матица“. Писао је и мање успеле идиличне приповетке са сеоском тематиком, од којих је једна из рукописа преведена на чешки и штампана 1865. Бавио се књижевном критиком и теоријом. Као новинар и дописник из Прага и Бгда радио је за новосадске новине „Напредак“, а повремено је сарађивао и у „Српском дневнику“ и београдском „Видовдану“. Од стручних књига написао је уџбенике физике и геометрије, а постхумно му је штампана популарна физичка географија Земља на којој живимо. Његов превод Гетеовог Торквата Таса штампан је, уз награду из Коларчевог фонда, у НСаду 1864, а у рукопису су му остали преводи Гетеове Ифигеније на Тавриди и Молијерове Женидбе на силу. Од децембра 1863. до средине марта 1864, за време дугог боравка СНП у НСаду, објављивао је краће рецензије о представама у новинама „Напредак“ (бр. 157, 160, 161, 162, 163, 164 за 1863. и бр. 4, 5, 7, 10, 12, 21, 23, 27, 30, 32 за 1864). Рецензирао је око 25 изведених драма, међу њима и домаћа дела Стерије, Ј. Драгашевића, Ј. Суботића, Ђ. Јакшића, Ђ. Малетића, М. Бана. Рецензије су потписане са (П.). Не уздижу се над тадашњим позоришним критикама по новинама и часописима, осим што П. акцентује позоришно извођење драма и глумачко креирање ликова. Његово схватање позоришта је утилитаристичко. Позоришно дело треба да буде забавно, али је несравњиво боље када поред забаве доноси и поуку. П. инсистира на делима из друштвеног живота, на приказима свакидашњице, јер су, како сматра, таква дела нашој публици најближа. Тиме се приближава тенденцији напуштања романтичарског и прихватања реалистичког репертоара, такође и мишљењима да су француски комади (Скриб) ближи и сроднији нама „него тромост и хладноћа комада немачких“. Дуже приказе писао је махом о извођењима домаћих драма. Не оцењује дела првенствено према њиховој литерарној вредности него мери њихову позоришну вредност, цени их са аспекта театарског ефекта и сценског успеха. Ова једностраност, оцењивање искључиво према представи, довела је у понеким случајевима до претераног, па и погрешног суда. Тако је његова рецензија Јакшићеве Сеобе Србаља изазвала јавну полемику која је доста допринела рашчишћавању теоријских гледања на српску литературу шездесетих г. прошлог века.

ЛИТ: Б. Ковачевић, Старо гробље, Реч и слика, 1926, књ. VIII, с. 88-95; Б. Ковачек, Позоришне рецензије Дамјана Павловића, Годишњак Филозофског факултета у НСаду, 1958, књ. III, с. 179-183.

Б. Кв