ПЕЛЕШ Ђорђе – драмски глумац и управник путујућег позоришта (Нова Градишка, 1846 – Београд, 1900). Отац Андрија, добростојећи занатлија, настојао је да му се синови школују. Али, после петог разреда гимназије у Вараждину, у којој је био један од најбољих ученика, П. је одлучио да се посвети глуми. Каријеру је започео у СНП у НСаду 1864, оставши у њему као редован члан до 1867, са прекидом од децембра 1865. до маја 1866, када је био оболео од тифуса и живу главу извукао захваљујући пре свега очинској бризи управника Ј. Ђорђевића. Здравствени разлози су га вероватно натерали да на извесно време напусти позорницу, па је 1. III 1867. ступио у државну службу као учитељ у селу Сиколе у Србији, одакле се у јесен 1868. јавио на конкурс новооснованог НП у Бгду, у које је примљен као привремени члан. Ту се оженио глумицом Софијом Ђорђевић. Од пролећа 1971. до децембра 1872. био је члан ХНК у Згбу, а затим поново НП у Бгду до затварања због финансијске кризе јуна 1873. Са групом глумаца без ангажмана давао је представе у Бгду, а 1874. је основао сопствено путујуће позориште, које је водио до краја столећа, гостујући у Земуну, Митровици, Футогу, Илоку, Славонском Броду и по Босни, али повремено и у НП у Бгду, а у СНП у НСаду у два маха: 1873. и 1878. Са пет разреда гимназије и знањем које је самоуко допуњавао, П. је био један од најобразованијих глумаца у својој генерацији, па је успевао да проникне у смисао текстова и улога, те да их даје са животном уверљивошћу, насупрот устаљеним глумачко-сценским шаблонима. Отуда је рано почео да игра улоге људи и стараца са животним искуством и мудрошћу: генерале, свештенике, пророке, очеве и сл. Умео је, тврдила је критика, да дочара и типове са даљих поднебља, Енглезе на пример, што је била реткост у нашим театрима тог времена. Поводом његовог Валенштајна у комаду Албрехт на сцени ХНК у Згбу рецензент „Виенца“ је 1871. написао: „Схваћивање Wallensteinovog значаја, тога невеселога, мрачнога, од свега свиета одиељеног великана, кому душа само за славом гори, показало нам је, да је г. Пелеш свиестан, уман глумац, који размишља о својој улози, који не варака опћинства празним патосом и неумјесним ефектом…“. П. је један од утемељивача глумачке уметности у Бгду и целој Србији и заслужан за развој позоришта широм Србије, по којој је углавном водио своје путујуће позориште. Био је учитељ многим почетницима који су од осамдесетих г. XIX века заузели видна места у највећим театрима (Михаило-Миша Димитријевић, Милорад Гавриловић, Светислав Динуловић, Емилија Поповић и многи други).

УЛОГЕ: Стеван (Краљева сеја), Никица (Стари бака и његов син хусар), Марко (Тавница), Менришар (Женски рат), Југ Богдан (Милош Обилић), Сплеткашевић (Сеоска простота), Крчмар (Инкогнито), Божић (Последња деспотица смедеревска).

ЛИТ: А-м, У среду 30. децембра игран је комад „Краљева сеја“ од Милана Јовановића, Србобран, НСад, 6. I 1865; А-м, Српско народно позориште, Матица, 1865/66, бр. 31, с. 739-740; А-м, Грађа за историју српског позоришта, Застава, 1874, бр. 8, с. 2; А-м, „Милош Обилић“, Ново Позориште, НСад, 1909, бр. 18, с. 108; Д. Т. Поповић, Новосадско Народно позориште, мати данашњег престоничког театра, Comoedia, 1926, бр. 30, с. 15; М. Стојановић, Новосадско позориште у хрватским крајевима, НС, 1951, бр. 5, с. 4; Извештај Јована Ђорђевића о стању у Српском народном позоришту 1865. г., ЛМС, 1959, књ. 384, с. 364; С. Јанић, Организовање Народног позоришта у Београду 1868. године, Годишњак града Београда, 1971, књ. XVIII, с. 199-258.

С. Ј.