ПЕНЗИОНИ ФОНД ЧЛАНОВА СНП – У ставу 7. § 12. Устава ДСНП, који је донет 1862. а са извесним изменама и допунама одобрен од највише власти 1865, предвиђена је могућност да Скупштина Друштва временом изнађе начин да се „будућност глумаца народног позоришта стално осигура“. На Главној скупштини ДСНП, одржаној од 18. до 20. XI 1865, разматрани су молба и предлог српске народне позоришне дружине да јој се допусти оснивање Пензионог фонда, с тим да се од чистог прихода сваке глумачке кориснице у Фонд уплаћује по 10 % и да се од плате сваког члана у току три г. одбија у корист Фонда известан проценат. Скупштина је у начелу усвојила предлог и поверила Ј. Ђорђевићу да позове дружину да у договору с њим изради Правила Фонда и поднесе их наредној главној скупштини на одобрење. Од тога, међутим, још задуго неће бити ништа. На седници УО ДСНП 1/15. IV 1872. А. Хаџић се одриче управитељске награде од 500 форинти, која му је додељена још 8/20. IX 1870, у корист глумачког Пензионог фонда који треба да буде установљен и „за који се он прима да изради Статут“; истовремено предлаже да се у корист Фонда сваке г. приреди по једна представа, што је у начелу прихваћено. Тек на Главној скупштини ДСНП, 17/29. VI 1885, донета су Правила за ПФ за чланове СНП у НСаду, којима је утврђено да Фондом рукује УО ДСНП а да средства Фонда чине: „1. до сада на то прибрани новац, 2. добровољни прилози и дарови, 3. завештајни прилози, 4. проценти од глумачких плата, 5. глобе од свег позоришног особља, 6. ванредне представе по потреби, и 7. годишње камате од основне главнице”. Предвиђено је да се за Фонд одбија по 3 % од глумачких месечних плата. Члан позоришне дружине има право на пензију ако комисија, именована од УО, нађе да је због физичке или душевне изнемоглости неспособан за службу, и то: после навршених десет г. службе 30 % од своје плате, после петнаест г. 35 %, после двадесет г. 40 %, после двадесет пет г. 45 %, а после тридесет г. 50 %. Члановима се у стаж може урачунати и време проведено у позориштима у Бгду и Згбу ако и ти театри реципрочно тако поступају. Ако средства Фонда омогућују, пензију умрлог члана могу добијати и његова удовица и сирочад ако немају од чега да живе: удовица до преудаје или смрти, а деца до навршене 18. г. На Главној скупштини ДСНП 18/30. VI 1888. констатовано је да глумци не уплаћују проценат од плате у Фонд и одлучено да се убудуће ни један члан не прими у ангажман док се уговором не обавеже да ће у Фонд уплаћивати, а старим члановима „да се остави на вољу хоће ли то чинити или не“. На Главној скупштини ДСНП 25. VIII / 6. IX 1894. решено је да глумци уплаћују 3 % од плате у Фонд и да се на то обавежу и уговором о ангажману, да се укину глумачке кориснице и да се уместо њих у сваком месту у којем се гостовање заврши без дефицита приреди по једна представа у корист Фонда. Међутим, УО ДСНП не спроводи одлуку о обустављању 3 % од глумачких плата јер су им биле укинуте кориснице, па се и Главна скупштина 22. VII / 3. VIII 1895. с тим саглашава и обустављање процената се привремено одлаже. Са одбијањем 3 % од глумачких плата отпочело се тек од 1. I 1897. Приређују се и представе у корист Фонда, а овоме припада и 5 % од укупног чистог прихода позоришне дружине. У току 1905. и 1906. расправљало се о изменама и допунама старих Правила, али ће нова „Правила за Пензиони фонд за чланове српске народне позоришне дружине“ бити донета тек на Главној скупштини Друштва 30. XII 1906 / 11. I 1907. Од важнијих измена у њима наводе се следеће: стални стари чланови плаћају на име доприноса 3 % од плате, а од сваке нове повишице 10 % за прву г.; нови чланови плаћају на име доприноса у првој г. 10 %, и од сваке повишице 10 %; после 40 г. службе члан се ослобађа плаћања доприноса; средства Фонда још чине: 5 % од чистог годишњег прихода позоришне дружине и приходи од издавања у закуп драмских дела, музикалија и костима, поред других прихода који су били утврђени старим Правилима, сем „ванредних представа по потреби“; после навршених десет г. службе члану припада пензија у висини 40 % од његове плате, а за сваку даљу г. службовања по 2 %, тако да после четрдесет г. службе добија на име пензије целу плату. „Фонд ступа у живот чим достигне своту од 100.000 круна“; дотле ће се пензије исплаћивати из буџета. Од 1908. глумцима се не одобравају позајмице из Фонда, иако је Правилима то било омогућено. У извештају Главној скупштини од 8/21. XII 1910. УО ДСНП наводи да „чланови позоришне дружине питање Мировинског глумачког фонда хоће да сматрају као своје, о њему они сами хоће да воде бригу. Страхују због будућности своје!“ УО 1912. и 1913. разматра могућност поновних измена Правила, па чак и о њиховом стављању ван снаге; у УО било је заговорника да се у пензије глумаца који су већ у мировини не дира, а да се за остале донесу нова Правила. До почетка Првог светског рата, међутим, то није спроведено. Пре но што је Правилима од 1885. било предвиђено, почело се са давањем представа у корист Фонда: 1884. представа у Вршцу донела је приход 115 форинти и 40 новчића; после тога, 1885. у Панчеву 126 форинти. Примера ради, наводе се приходи од ових представа у корист Фонда: 1895. у Панчеву 323 форинте, 1902. у Сомбору 398 круна и 70 филера, а у Србобрану 300 круна; затим приходи са представа заједно са скупљеним прилозима: 1906/1907. у Вршцу 427,64, Белој Цркви 686,56, Ковину 440,25 и у Панчеву 450,48 круна. Све то време било је и добровољних прилога Фонду: 1888. Јосиф Соколовић, секретар министарства из Будимпеште, шаље 10 форинти; 1889. др Милан Савић, драмски писац, уступа Фонду своју ауторску тантијему; то исто чини, 1896, и Даница Бандић рођ. Телечки; 1898. Софија уд. Николић из Осијека прилаже 100 форинти; др Илија Вучетић се одриче своје фискалске плате од 100 форинти годишње у корист Фонда; 1899. Радивоје Пауновић из Вуковара прилаже 100 форинти; 1902. поседник Лаза Дунђерски прилаже 600 круна; 1904. Српско певачко друштво „Јавор“ из Вуковара шаље пола чистог прихода од светосавске беседе – 120 круна; 1906. је у Великој Кикинди скупљено прилога 200 круна, др Лаза Костић из Сомбора шаље 20 круна у спомен свога пријатеља Арсе Пајевића, а др Јован Лалошевић, такође из Сомбора, 100 круна; Централна благајна ДСНП уплаћује 1911. Фонду 50 круна за успомену на „врлу покојницу и велику уметницу“ Тинку Лукић; 1912. Штедионица у Старој Пазови шаље Фонду 200 круна; 1913. Лаза Дунђерски прилаже још 1000 круна. Фонд има и своје легаторе: Васа Јагазовић, трговац (Осијек, 1. I 1826 – Нови Сад, 27. II 1890), тестаментом од 26. V 1886. оставља МС имовину у вредности од преко 60.000 форинти у разне добротворне сврхе, с тим да Пензионом фонду чланова СНП исплаћује годишње по 50 форинти; Велизар Боборон, поседник и трговац из Панчева (умро 9. III 1907), завештава 1907. Фонду 5000 круна, с тим да новац буде исплаћен Друштву после смрти његове жене; ДСНП је тај легат примило тек 1931, свега 1250 динара (према динарској валути – за 4 круне 1 динар); Јулијана Деметровић из Вршца (умрла 1910) улаже у вршачку Штедионицу 40.000 круна, с тим да камату од овог улога доживотно ужива њена рођака Јулијана Марк, а после њене смрти да се, према тестаменту, раздели у добротворне сврхе – Фонду је завештала 9000 круна; легат је исплаћен тек у јесен 1921, изгледа у преполовљеном износу (4500 круна?); Вељко Константиновић, учитељ из Панчева (умро 1910), завештава уложну књижицу са 1000 круна, од којих ће камату доживотно уживати његова удовица, а после њене смрти главница ће бити исплаћена СНП. Од глумачких доприноса, прихода од приређиваних представа и процента од годишњег чистог прихода позоришне дружине, новчаних казни, добровољних прилога и легата образовани су приходи Фонда, чије је финансијско стање од 1886. до 1912. било следеће (износи до 1900. у форинтама, од 1901. у крунама): 1886 – 626; 1887 – 626; 1888 – 636; 1889 – 681,68; 1890 – 791,68; 1891 – 791,68; 1892 – 791,68; 1893 – 991,68; 1894 – 1132,93; 1895. и 1896. заједно – 1580,23; 1897 – 1879,85; 1898 – 2700,07; 1899 –3404,92; 1900 – 4166,48; 1901 – 9625,55; 1901 – 10.921,91; 1902 – 13.583,86; 1903 – 14.781,72; 1904 – 16.443,25; 1905 – 17.372,55; 1906 – 20.250,67; 1907 – 24.579,50; 1908 – 28.760,21; 1909 – 32.363,87; 1910 – 37.036,95; 1911 – 38.955,50; 1912 – 40.747,46. Од 1886. до 1894. стање Фонда исказује се на дан 31. XII; од 1. I 1895. прелази се на рачунску г. која траје од 1. VI једне до 31. V наредне г., па је због тога у једној суми исказано стање од 1. I 1895. до 31. V 1896. Од 1897. до први пут наведене 1901. исказане суме показују стање такође на дан 31. V, а код други пут наведене те г. – на дан 31. XII, пошто се тада књиговодствено поново прелази на рачунску г. јануар-децембар. Од 1902. до 1912. стање Фонда се утврђује на дан 31. XII. Од 1886. до 1900. сви износи су у форинтама; од 1901. до 1912. у крунама. Од 1913. нема података о стању Фонда; извештај о томе последњи пут пре Првог светског рата поднет је Главној скупштини ДСНП одржаној 17/30. XII 1913, и то за 1912. Средства Фонда делимично су давана на зајам, уз 6 % камате и интабулационо обезбеђење на некретнине, а делом на штедионички приплод. У 1901. било је на дугу 4500 круна, 1902 – 3500, 1903 – 4100, 1906 – 8400, 1907 – 351,55, 1909 – 4800, 1910 – 4800, 1911 – 3000 и 1912 – такође 3000 круна. У неколико случајева глумци су тражили да им се врате уплате у Фонд: 1904. такав захтев поставља Пера Добриновић за своју тешко оболелу жену Зорку; уместо повраћаја доприноса добио је 200 круна помоћи за њено лечење; бившем шаптачу СНП Петру Филиповићу враћене су уплате 1911 – 246,60 круна; повраћај су 1912. тражили и бивши чланови СНП Јефта и Љубица Душановић. До 1912. били су пензионисани: Драгиња Ружић 13. VIII 1898. са 600 форинти годишње „припомоћи у виду пензије“; Паја Степић 13. VIII 1898. са 360 форинти годишње; Софија Вујић 29. XII 1905. са 1200 круна; Ђура Бакаловић 31. XII 1907. са 604 круне и 80 филера; Михаило Марковић 1. V 1911. са 900 круна; Андрија Лукић 1. V 1911. са 1200 круна; Тинка Лукић 1. V 1911. са 1200 круна; Сара Бакаловић 1. VIII 1911. са 1104 круне и Пера Добриновић 1. XII 1912. са 1644 круне годишње. ЕO ДСНП је 1. IV 1914. обуставио исплату пензије П. Добриновићу због тога што је хонорарно наступао у НП у Бгду. Неизвесно је како је тај случај решен до краја. После више од г. дана по иступању из СНП глумци Милан и Даринка Николић тражили су да буду пензионисани, иако је М. Николићу приликом одласка исплаћена отпремнина од 180 круна. УO ДСНП 22. XII 1911 / 4. I 1912. одлучује да им се на име коначне отпремнине понуди 2000 круна. У 1912. и 1913. пензионисање је упорно тражила и Милка Марковић, али СНП није одлучило да се лиши сарадње са својом најбољом глумицом; у 1912. хтела је да се пензионише и Марта Тодосић, али је била одбијена. Све до поткрај 1912. пензије су исплаћиване из буџета српске народне позоришне дружине, односно Фонда ДСНП; Главна скупштина ДСНП је 1/14. XII 1912. одлучила да се у ту сврху убудуће издваја и 50 % чистог прихода од камата остварених на укупним средствима Фонда. За време Првог светског рата (1914-1918) на терет Фонда исплаћиване су пензије и припомоћи умировљеним и привремено умировљеним глумцима и глумицама СНП. Укупно је у ту сврху у том раздобљу исплаћено: 1913 – 1795 круна и 82 филера; 1914 – 3064,73; 1915 – 9271,80; 1916 – 8354,80; 1917 – 9936,80; 1918 – 8821,80 круна; свега: 41.245 круна и 75 филера. Овим исплатама били су обухваћени сви пензионисани чланови и чланови СНП који су били у интернацији или су за време рата живели на територији двојне монархије условно слободни, СНП је све те чланове у ратним приликама помагало колико год су му средства Фонда омогућавала. Када су средства Фонда била исцрпена, из Фонда ДСНП пребачена је Пензионом фонду позајмица од 22.000 круна, тако да су глумачке пензије и пензијске припомоћи могле бити редовно исплаћиване и у првој послератној, 1919. г. На дан 31. XII 1919. актива Фонда износила је 20.871,60 круна, а пасива 41.315,36 круна, што значи да је Фонд био у минусу са 20.443,76 круна; тај износ је до 1. IX 1920. порастао на 22.000 круна, што је Ванредна скупштина 16. IX 1920. отписала. Фонд је тако остао без дуга али и без готовине и отада ће се обавезе Фонда исплаћивати из буџетских средстава Друштва. Тако, на пример, ДСНП уноси у буџет расхода за 1925. допринос Фонду од 10.000 динара. Пошто је Српска православна црквена општина у Панчеву 1931. Друштву за СНП исплатила легат од 1250 динара, који је Велизар Боборон тестаментом (1907) оставио Фонду, у билансу Друштва за 1932. исказује се да Фонд Велизара Боборона има готовину од 1342 динара, уложену код Градске штедионице у НСаду, а 31. VII 1933. износ од 1418 динара и 70 пара. Даља судбина тог Фонда није позната. Приликом подржављења, 1919, постигнут је договор између ДСНП и представника Министарства просвете (Бранислав Нушић, Милутин Чекић) да држава одмах преузме и обавезе према пензионерима СНП, што је спроведено тек после пет и по г., крајем априла 1925. Због тога је ДСНП са испражњеним фондовима, у оно време без икакве сталне субвенције, муку мучило да регулише материјални положај Софије Вујић док је била жива (умрла је 1921), Милке Марковић и, нарочито, Ђуре Бакаловића, па је њихове случајеве морало решавати додељивањем најпре једнократних а доцније месечних новчаних помоћи у износима недовољним за живот. Министарство просвете је под П. бр. 8134 од 28. X 1923. израдило Уредбу о разврставању уметничког, помоћно-уметничког, техничког и помоћног особља у централним државним позориштима, коју је 14. V 1924. одобрио Министарски савет Краљевине СХС. Уредба се, дакле, односила само на запослене у НП у Бгду, ХНК у Згбу и СНГ у Љубљани; њихово пензијско осигурање је на тај начин било решено. Запослени у путујућим, обласним и градским позоришта су и даље остали неосигурани. Да би најстарији и најзаслужнији чланови тих позоришта, знатног угледа, по изузетку могли добити државну пензију, морали су претходно, макар формално, бити постављени и разврстани као чланови државног позоришта, а одмах затим и пензионисани. Трупа ДСНП, односно СНП, као друштвена организација, сматрана је приватним позориштем, па ни његови чланови нису имали обезбеђену пензију. Почетком тридесетих г. XX века држава и бановина су за своје неразврстано особље установиле као известан облик пензијског осигурања Потпорни фонд помоћног особља у служби државе, који до 6. IV 1941. није стекао финансијску способност да изнемоглим и остарелим обвезницима Фонда исплаћује месечну потпору. Пошто су у Потпорни фонд уплаћивали доприносе само запослени у државној или бановинској служби, Удружење глумаца Краљевине Југославије установило је марта 1934. свој Пензиони фонд, који је обухватао све пензијски неосигурано уметничко особље у свим југословенским позориштима. Томе је претходио Правилник министра просвете П. бр. 35.284 од 7. IX 1932. према којем је на сваку плаћену улазницу на јавним уметничким приредбама (позоришне представе и концерти драмског карактера) наплаћивана такса од 0,50 до 2 динара у корист Централног пензионог фонда чланова позоришта Краљевине Југославије, који ће бити установљен тек осамнаест месеци касније. По другом основу, чланови позоришта били су обавезни да, поред чланарине своме сталешком Удружењу, уплаћују и месечни допринос Фонду, а театри да у свакој сезони приреде по једну представу у корист Фонда. Отада су и чланови СНП могли остварити бар какву-такву пензију, што је неколицина њих већ до 6. IV 1941. и искористила.

ЛИТ: А-м, Глумачки пенсиони фонд, Позориште, НСад, 1872, бр. 53, с. 215; Правила за Пенсиони фонд за чланове Српског народног позоришта, НСад 1885; Правила за Пензиони фонд за чланове српске народне позоришне дружине, НСад 1907; Извештај о раду и стању СНП за пословну годину, НСад 1909, с. 28-29, 1910, с. 66-67, 1911, с. 11, 16, 32-33, 1912, с. 12, 22-25, 1913, с. 6-7, 13, 20-23; А-м, Годишња скупштина Удружења глумаца СХС, Comoedia, 1924, бр. 3, с. 27; А-м, Уредба о разврставању глумаца и званичника и служитеља, Службене новине Краљевине СХС, 26. VI 1924; Друштво за СНП – Извештај Управнога одбора Главној скупштини 15. марта 1925, НСад 1925, с. 3; Друштво за СНП у НСаду – Извештај о пословној години, НСад 1932, с. 10-11, 1933, с. 12-13; Правилник о начину наплате такса у корист Централног пензионог фонда чланова позоришта Краљевине Југославије, Бгд 1932, с. 1-4.

Л. Д.