ПЕРИЋ-АРСЕНИЈЕВИЋ-СТОКАНОВИЋ Олга – управник СНП (Стари Бечеј, 8. IV 1913 – Стари Бечеј, 28. III 1993). Основну школу завршила је у родном граду а гимназију у Суботици. Пошто је 1937. дипломирала на славистичкој катедри Филозофског факултета у Бгду, радила је као професор гимназије у Лозници до 1940, када је, због припадности напредном покрету, отпуштена из службе. Рат ју је затекао у Чачку, где се одмах прикључила ослободилачком покрету (први муж, по којем се презивала Арсенијевић, такође је био првоборац и у Другом светском рату је и погинуо). У јесен 1941. П. је у ослобођеном Чачку, до слома Ужичке републике, била руководилац Културно-просветног одбора и водила библиотеку. Прешавши у Бгд, где се повезала са илегалцима, ухапшена је 31. I 1942. и од априла до октобра боравила је у логору на Бањици, одакле је пуштена као талац уз обавезу да се редовно јавља полицији. Ослобођење је дочекала у Бгду, а затим је од јануара до августа 1945. била професор и директор гимназије у Старом Бечеју. Од августа 1945. живела је у НСаду: радила је као инспектор за школство у Окружном народноослободилачком одбору, а од јуна 1946. најпре као референт па помоћник повереника у Повереништву за просвету и културу Војводине. По одласку Јована Коњовића, 6. III 1952. постављена је за управника СНП: најавила је, као новине, знатније ангажовање младих представљачких снага, богату летњу сезону и оснивање мобилне екипе глумаца која би давала представе по војвођанским селима; међутим, без позоришног искуства и не успевши да успостави разумевање са сарадницима, из СНП је отишла без значајнијег резултата већ 31. XII 1952. Прешла је у Библиотеку МС, где је радила до 30. VII 1958. као помоћник управника Младена Лесковца, 1954/55. в. д. управника и затим опет помоћник новог управника Борислава Михајловића Михиза. У јесен 1958. постављена је за управницу Библиотеке града Бгда, а од 1968. до пензионисања (1972) била је запослена у Маршалату као шеф личне библиотеке Јосипа Броза Тита. Уз мноштво награда, плакета и повеља које је добила за библиотекарски и синдикални рад, одликована је Орденом рада III реда (1950), Орденом братства и јединства са сребрним венцем (1971) и Орденом рада са црвеном заставом (1973). У НСаду је краће време била у браку са виолончелистом Марком Стокановићем, чланом оркестра СНП.

ЛИТ: А-м, Пленарни састанак колектива СНП-а у Н. Саду, СВ, 7. IV 1962; Ј. В(илова)ц, Новости које ће интересовати публику, СВ, 10. IV 1952; А-м, Промене у управи новосадског позоришта, НС, 1952, бр. 39-40, с. 8; М. Радоњић, Олга Перић (1913-1993), Алманах позоришта Војводине, 1994, бр. 27, с. 145-146.

В. В.