ПЕТИН Никола – композитор, музички писац, професор Академије уметности (Краснодар, Русија, 19. XII 1920 – Нови Сад, 23. IX 2004). Његов отац Николај Ксенофонтович био је учитељ и официр. Породица је после Октобарске револуције 1922. избегла у Југославију. По завршетку гимназије у Белој Цркви (1937), студирао је историју уметности на Филозофском факултету у Бгду, а од 1940. композицију и дириговање на београдској Музичкој академији, у класи проф. Милоја Милојевића и Јосипа Славенског. За време окупације је, живећи у Петровграду/Зрењанину, од јесени 1942. активно помагао ослободилачки покрет. После ослобођења дипломирао је 1948. на Музичкој академији, у класи проф. Славенског. У композицији се усавршавао у Паризу код Нађе Буланже (1959). Као педагог радио је у Зрењанину, Сарајеву и НСаду, у својству професора хармоније, контрапункта и музичких облика. Непосредно после ослобођења 1945. предавао је музику у Мађарској гимназији у Зрењанину, а 1948. је прешао у Сарајево за професора у Музичкој школи и уредника озбиљне музике на Радио-Сарајеву. Преселивши се у НСад 1949, радио је у Музичкој школи „Исидор Бајић“ до 1970. У том раздобљу је од 1962. био и сарадник на Новосадском одељењу Музичке академије, а 1970. је ангажован као професор на Вишој педагошкој школи у Зрењанину. Још 1960. је у Сарајеву на Музичкој академији примљен за доцента, али се није определио да тамо остане. На новооснованој Академији уметности у НСаду је изабран за ванредног професора и 24. I 1975. одржао је први теоретски час из опште музичке педагогије. Редован професор постао је 1980, на Групи за композицију, а пензионисан је децембра 1989. Као композитор огледао се у разноврсним музичким формама. Врхунске музичке домете постигао је у симфонијској и хор­ској музици, као и у вокалној лирици (написао је три дела за гудачки квартет). „Свој музички језик гради на основу слободно третиране тоналности и политоналности, са живим и занимљивим модулационим токовима, на тематичности и заобљености форме, изграђене зрелом и инвентивном стваралачком техником“ (Д. Плавша). Скоро сва дела су му извођена у НСаду и наилазила су на леп пријем код публике. Многа су му дела са великим успехом представљена у иностранству, у великим европским музичким центрима. Тако је премијера Барокне симфоније била на „Прашком пролећу“ 1965, а Хоралне симфоније 1988. на Међународном фестивалу у Лењинграду. Остала композиторска дела су му: Балада за фагот и клавир (1950), Концерт за клавир и оркестар (1952, 1959), Три симфонијска портрета – Хамлет, Офелија и Полоније (1956), Symphonia brevis (1958), Симфонијска поема са хором „Трнава 1941“ (1961), Барокна симфонија (1965), кантата Цврчак, за хор, баритон, харфу и флауту (1966), Концерт за гудачки оркестар (1972), Човек и бријег – шест песама на текстове југословенских песника: Дучића, Давича, Ракића, Шантића и А. Б. Шимића (1976), Сунце у кругу, четири песме за сопран и камерни оркестар на текст Добрише Цесарића (1978), Равница, за мешовити хор (1982), хорална симфонија Кад би сви људи света (1987), Пета симфонија „Foinix“ (1990), Похвала светом Симеону (1996). Живо је учествовао у културно-просветном раду, као предавач на Народном и Радничком универзитету, сарадник МС и Просветно-педагошког завода. Биран је за члана Савета новосадске Опере и Филхармоније. У периоду 1948-1968. писао је рецензије и музичке критике за СВ/„Дневник“, НС, „Позориште“ и друге листове и часописе. Редовно је приказивао оперске и балетске представе СНП. У НС је 1968/69, у пет наставака, објавио значајан рад Допринос Војводине српској музичкој култури. Г. 1974. објављен је његов приручник за студенте и наставнике музичког васпитања Основи хорског аранжирања. Носилац је награде ЈРТ (1972), наградā за хорску музику „Јосиф Маринковић“ (1972) и „Петар Коњовић“ (1975), Октобарске награде града НСада (1977), почасне дипломе M. B. B. C.  Cambridge (1977), повеље Удружења музичких педагога Србије (1979), Златне значке Културно-просветне заједнице Србије (1982), те медаље „Алберт Ајнштајн“ (1990) међународне Академске фондације у САД, која му је доделила и почасни докторат (1991).

БИБЛ: Опера „Тоска” у Војвођанском народном позоришту, СВ, 19. III 1949; „Еро с’ оног свијета” на сцени Новосадске опере, СВ, 3. XII 1949; „Боеми”, поводом гостовања Аните Мезетове у Новосадској опери, СВ, 16. I 1951; Штраусов „Слепи миш”, СВ, 13. VII 1951; Поводом премијере „Мадам Бaтерфлај” у Новом Саду, НС, 1951, бр. 11, с. 1; Глуков „Орфеј” на новосадској позорници, НС, 1952, бр. 39-40, с. 2; Последња балетска премијера у Н. Саду, НС, 1952, бр. 43-44, с. 5; Поводом премијере у Н. Саду, НС, 1952, бр. 43-44, с. 6; „Кармен” на сцени новосадске Опере, НС, 1952, бр. 51, с. 2; „Фауст” у Новосадској опери, НС, 1953, бр. 67, с. 4; Опера „Морана” у Новом Саду, НС, 1954, бр. 81, с. 1-2; Пролећна премијера новосадске опере „Евгеније Оњегин”, НС, 1955, бр. 98-99, 4; „Лопов Гаспар” у извођењу балета СНП-а, НС, 1956, бр. 111, с. 5; Допринос Војводине српској музици, Позориште, НСад, 1968, бр. 1, с. 10, бр. 2, с. 6; 1969, бр. 5, с. 12, бр. 6-7, с. 12, бр. 2, с. 10; Новосадски камерни оркестар, Позориште, НСад, 1970, бр. 6, с. 6; Основи хорског аранжирања, приручник за студенте и наставнике музичког васпитања, 1974.

ЛИТ: А. Еберст, Музички бревијар Војводине, НСад 1972, с. 34.

Д. П-в и М. Л.