ПЕТРИЋ Вера – драмска глумица (Славонски Брод, 31. XII 1921 – ). Потјече из радничке обитељи. Отац јој је био столар, који је својим радом издржавао породицу са петеро дјеце. Малу матуру завршила је у Бгду. Још за вријеме док је похађала основну школу испољавала је глумачки таленат, те се често појављиваиа на ђачким приредбама као веома успјешан рецитатор. То ју је довело у тадашњу двогодишњу Глумачку школу НП у Бгду, по чијим је правилима требало да још једну сезону статира, односно стажира у НП како би њено школовање било потпуно, што је она одбила јер је као талентирана ученица већ била добила позив од НП у Скопју, што је уједно био и њен први ангажман: од 15. VIII 1937. све до избијања рата, када се пред налетима Бугара вратила у Бгд, гдје је била без ангажмана пошто су сва казалишта била престала са радом. Иако је Удружење казалишних умјетника и тада било активно, оно није било у могућности да пронађе запослења за онолики број глумаца колики се у Бгду одједном нашао. Тада се почињу јављати театри кабаретског типа, са двадесетак глумаца, па је у једном таковом и П. нашла мјесто. Г. дана касније основана је Хумористична сцена под називом „Централа хумора“ у коју је прешла са већином истакнутих глумаца из кабареа. Тако је за вријеме рата настао један велики казалишни колектив. Ангажирана је 1943. у НП и у њему остала до краја рата. По обнављању СНП јануара 1945. је, на наговор Виктора Старчића, прешла у НСад, одакле се међутим ускоро (1946) вратила у Бгд, овог пута у Радио-драмску групу. Убрзо је добила премјештај у Ниш, гдје је на извјесно вријеме требало да замјењује Миру Тодоровић (Ступицу), што је и чинила до 1950, када је постала чланом НП у Сарајеву, гдје је, уз казалишни рад, била ангажирана и у једном од првих филмова у Босни и Херцеговини: била је то главна женска улога у филму Рудари, у који је, заједно са Јанезом Врховцем, уложила много труда и љубави, али филм из непознатих разлога никада није довршен. Из Сарајева се вратила у Радио-Бгд, гдје је судјеловала у драмским и говорним емисијама, те водила конферанце у музичким емисијама. У сезони 1958/59. била је запослена у НП у Титограду, а од јесени 1959. у НК „Иван Зајц“ у Ријеци. Већ од самог почетка свог умјетничког дјеловања ушла је у све глумачке фахове, упркос младости и неискуству показујући велику сигурност при сваком наступу. На завршној представи Глумачке школе примјетио ју је Велибор Глигорић, који је између осталог о њој написао („Политика“, 14. XII 1937): „Игра Вере Петрић као Мод право је глумачко откровење. Та ученица има веома жив и сугестиван сценски темпераменат. Њено реаговање на сваку сценску радњу стално је, и у паузама, и у покрету. Својим сценским темпераментом она постиже оно што многим старијим, искуснијим глумицама недостаје: мимика и гест су код ње рефлекс сценског дејства. То лежи у њеној природи која је јако изражајна и упечатљива“. Играла је у Шекспировим комадима (Сан летње ноћи, Ромео и Јулија, Ричард III, Отело), Молијеровим (Мизантроп), Голдонијевим (Рибарске свађе), али и у домаћем репертоару: Нушић (Покојник), Стерија (Кир Јања), Сремац (Зона Замфирова)… У ријечком НК је 1969. прославила 30-огодишњицу умјетничког рада као Кити Ворен у Шоовом комаду Занат госпође Ворен, којом је пригодом примила награду Удружења казалишних умјетника Хрватске. Критичар „Новог листа“ је тада исправно примјетио: „ Играла је Гђу Warren са жаром и умијећем глумице која умије пронаћи праве односе изрмеђу заноса и вјештине, кад знање контролира занос, а занос не дозвољава знању да се претвори у рутину; то је сценска умјетница која осјећа и разумије текст, а сигурно влада простором; фасцинантна игра очију и профињени смисао за функционалну гесту дају наслутити што би ова талентирана глумица могла дати у једној слободније надахнутој представи“.

УЛОГЕ: Даница (Народни посланик), Мања, Раја (Туђе дете), Олга Петренко (Мисија мистер Перкинса у земљи бољшевика), Катица (Кир Јања), Клаудина (Жорж Данден), Пук (Сан летње ноћи), Херувим (Фигарова женидба или Луди дан), Рака (Госпођа министарка), Марица (Сумњиво лице), Чираче (Ивкова слава), Дорина (Тартиф).

ЛИТ: Б. Петровић, „Туђе дете“ од В. Шкваркина, СВ, 29. IV 1945; Б. П(етровић), Молијер: „Жорж Данден“, СВ, 30. VIII 1945; Б. Чиплић, „Мисија мистер Перкинса у земљи бољшевика“, СВ, 13. XII 1945; Б. Ч(иплић), Нушићев „Народни посланик“ у делимично новој подели, СВ, 28. I 1946; Б. Чиплић, Молијеров „Тартиф“ у режији Јурија Ракитина, СВ, 4. VII 1946; А-м, Из Војвођанског народног позоришта одлазе неки чланови, ВС, 1946, бр. 3, с. 16; М. Чабрајец, Јубилеј, Нови лист, Ријека, 22. II 1969; А-м, 30-годишњица Вере Петрић, Позориште, НСад, 1969, бр. 6-7, с. 11; В. П(оповић), Вера Петрић у Новом Саду, Позориште, НСад, 1972, бр. 9-10, с. 7.

И. Ф.