ПЕТРОВИЋ Бошко – књижевник, академик, секретар и председник Матице српске, директор Драме СНП и књижевни и позоришни критичар (Орадеа Маре – Велики Варадин, Румунија, 20. I 1915 – Нови Сад, 30. VI 2001). Отац му Каменко био је трговац у Моровићу у Срему, а мајка Марија учитељица, кћи Мије Црнка, познатог хрватског дечјег писца. Мати му се породила када је за време Првог светског рата посетила мужа који је био у аустроугарској војсци у В. Варадину. П. је основну школу учио у Моровићу, а гимназију је завршио у НСаду, где је матурирао 1933. Студирао је немачки језик и књижевност на Филозофском факултету у Бгду и дипломирао 1938. Током студија провео је годину дана (1936) у Минхену на усавршавању немачког језика. По одслужењу војног рока, постављен је у јесен 1940. за суплента у тек основаној новосадској Патронатској класичној гимназији, у којој је предавао српски језик и књижевност и немачки језик. Мобилисан је у 1941. и у краткотрајном Априлском рату је заробљен и одведен у војнички заробљенички логор у Лимбургу на Лани, а потом у логор у Тријеру, одакле се средином децембра 1941. вратио у НСад. Радио је на сређивању библиотеке укинуте Патронатске гимназије, наслеђене из Српске православне велике гимназије. Из Моровића су му током рата усташе одвеле оца у логор Јасеновац и убиле га (1943), а родитељски дом му је опљачкан и спаљен, те се стално настанио у НСаду. После ослобођења ушао је у редакцију „Слободне Војводине“ у и том дневнику је писао репортаже и пратио културно-просветни живот. Потом је био уредник у издавачком предузећу „Будућност“, до 1947, када је постао уредник Издавачког одељења Матице српске, у којем је ускоро именован за главног и одговорног уредника и на том месту је остао све до пензионисања – почетком 1981. У Матици српској је био један од стубова ове институције (са М. Лесковцем, Ж. Милисавцем и Ж. Бошковим), посвећујући јој све своје способности и знања: био је у њој стални члан-сарадник и скоро све време биран је за члана Управног одбора. Од 1953. до 1964. био је члан Уредништва „Летописа Матице српске“, а од 1965. до 1969. његов главни и одговорни уредник. На Скупштини 1969. изабран је за секретара Матице српске и на том положају је заједно са председником М. Лесковцем остао до фебруара 1979; по истеку секретарског мандата имао је звање саветника. За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 21. III 1974, а за редовног 7. V 1981. Био је и дугогодишњи члан Управног одбора Српске књижевне задруге у Бгду. Од 5. VI 1951. до 31. III 1952. хонорарно је обављао дужност директора Драме СНП, активно учествујући у прослави 90-огодишњице СНП која је уприличена крајем 1951. Док је он водио Драму на репертоар су уврштене представе: Мирандолина, Ивкова слава, Број 72, Максим Црнојевић, Пигмалион, Дом Бернарде Албе, Дорћолска посла и Живи леш. Књижевним радом почео се бавити још у гимназијским данима. Прве песме је објавио у београдској „Југословенској искри“ 1930. „Летопис Матице српске“ му је 1939. штампао песму „Масариково пролеће“, а „Војвођански зборник“ приповетку Слушкиња и песму „Басна о ластама и фениксу“. Од 1945. почиње његово интензивно бављење књижевношћу: песме, приповетке, есеји о књижевности и уметности, позоришне критике и романи, међу којима је најзначајнији двотомни Певач, изашли су му у Изабраним делима у седам књига (1985). Преводио је са немачког језика – Т. Мана, Е. М. Ремарка, Б. Брехта, Ш. Цвајга, Г. Келера, Р. М. Рилкеа и друге. За књигу приповедака Лагано промичу облаци добио је Змајеву награду МС (1956). Припале су му и Седмојулска награда, Октобарска награда града НСада, награде Друштва књижевника Војводине за животно дело и „Карољ Сирмаи“.

БИБЛ: „Народни посланик“ од Нушића, СВ, 29. IV 1945; Плаовић-Ђоковић: „Вода са планине“, СВ, 27. V 1945; „Туђе дете“ од В. Шкваркина, СВ, 22. VII 1945; Гогољева „Женидба“ на летњој позорници, СВ, 27. VII 1945; Молијер: „Жорж Данден“, СВ, 30. VIII 1945; Две премијере, СВ, 28. IX 1945; Пут Војвођанског народног позоришта у Првој сезони, ЛМС, 1946, књ. 356, с. 136; Поводом такмичења аматерских позоришних трупа у Н. Саду, ЛМС, 1946, књ. 358, с. 88-90; „Руско питање“ Симонова на војвођанској сцени, ЛМС, 1947, књ. 361, с. 231-233; Фрагменти о „Дубровачкој трилогији“, НС, 1951, бр. 10, с. 2; Наше прво позориште, ЛМС, 1961, књ. 388, с. 419.

ЛИТ: А-м, Образован је жири за оцену дела на конкурсу за дилетантске позорнице, СВ, 8. VII 1945; А-м, СНП прославило је своју 90-годишњицу, НС, 1952, бр. 33, с. 1; С. Станић, Реч критичара, Дневник, 19. XI 1961.

Д. Пв