БАЈИЋ Исидор – композитор, диригент, функционер ДСНП (Кула, 16. VIII 1878 – Нови Сад, 16. IX 1915). Отац Владимир државни чиновник и мајка Марија, рођ. Јовановић. Завршио је Велику српску православну гимназију у НСаду, где је учио виолину и клавир. Рано је почео да компонује, већ као ученик шестог разреда, а две г. касније дириговао је гимназијским хором. Студирао је права на Универзитету у Будимпешти (1897-1899); ове студије је прекинуо због музичких студија, али их је завршио касније (1909) у Клужу. Током боравка у Будимпешти дириговао је свим тамошњим српским певачким друштвима на концертима и православним богослужењима. Студирао је хармонију и композицију на Музичкој академији у Будимпешти (1899-1901). По дипломирању вратио се у НСад и радио као редован учитељ у Гимназији, где је предавао музику, појање и певање, дириговао хоровима, припремао музичке програме за Светосавске беседе и писао музику за сценска дела. Покренуо је Српску музичку библиотеку у жељи да се објављују нотни записи домаћих аутора, а издао је и седам бројева часописа „Српски музички лист“. Био је члан ЕО ДСНП (1904-1907) и члан ПО ДСНП (1906, 1909-1914). Основао је музичку школу (1909) у НСаду, која и данас ради под његовим именом. Аутор је више музичких уџбеника, разних објављених и рукописних текстова о музичком животу, певачким друштвима, црквеном појању, школском и музичком просвећивању, о раду својих савременика, о концертима… Компоновао је једну оперу, његово најпознатије дело, Кнез Иво од Семберије (1911) према историјској драми Б. Нушића, која садржи елементе романтичне и веристичке опере; затим оперете: Седам гладних година, Ксеније и Ксенија; музику за позоришне комаде: Сеоска лола, Чучук Стана, Дивљуша, Шаран, Пркос, Ракија, Максим Црнојевић, Горски вијенац, Златија, Мена, Горски вијенац, Сваком своје, Максим, Сан деспота Ђурђа у Хебу, Ускочкиња, Страшан дан… Његово обимно композиторско стваралаштво обухвата и песме за глас и клавир, клавирске минијатуре, хорске и оркестарске композиције, тамбурашке сплетове, дела за камерне ансамбле, симфоније, а бавио се и мелографским радом. Б. не припада врху српског музичког стваралаштва, али велику заслугу има као музичар и културни посленик у тадашњем целокупном музичком животу. Многе његове песме које су извођене на сцени СНП данас се певају и сматрају се народнима (Јесен стиже дуњо моја, Српкиња, Еј, ко ти купи…).

БИБЛ: О новој музици у „Сеоској лоли“, Позориште, НСад, 1904, бр. 25, с. 134; Песме за певање. Компоновао Исидор Бајић, I и II, у: Јован Живојиновић, Додатак уз „Српске забаве“ I и II, НСад 1909.

ЛИТ: В. Ђорђевић, Исидор Бајић, Музички гласник, Бгд 1922, бр. 9; Ј. Грчић, Портрети с писама IV, Згб 1926;  М. Милојевић, Исидор Бајић, у: Музичке студије и чланци II, Бгд 1933, с. 48-55; А. Добронић, У спомен Исидора Бајића српског композитора, Гласник Српске православне цркве, 1935, бр. 33; С. Ђурић-Клајн, Исидор Бајић, ЛМС, 1950, књ. 365, св. 3-4, с. 183-186; В. Ђорђевић, Оглед српске музичке библиографије до 1914. године, Бгд 1964; В. Перичин, Музички ствараоци у Србији, Бгд 1969; Х. Ђурић, Школовање Исидора Бајића и његове преокупације у Будимпешти, Звук, Бгд 1978, бр. 4, с. 5-28; М. Џепина, Друштвени и забавни живот старих Новосађана, НСад 1982.

М. Л.