БАЈИЋ Станислав – управник (Нови Сад, 16. VIII 1915 – Београд, 6. VIII 1989). Потиче  из грађанске породице. Основну школу (1921-1925) и гимназију (1925-1933) завршио је у НСаду, а правни факултет у Бгду (1933-1937). Прве књижевне радове, песме, објавио је 1925. У заробљеништву у Немачкој (1942-1943) био је редитељ и управник логорског позоришта. Када је октобра 1946. дошао на дужност управника СНП, није имао довољно практичног позоришног искуства, али је имао доста знања из лектире и љубав за позориште, коју је носио од ране младости. И пре ангажмана у СНП учествовао је у анализама репертоара, које је, у првим г. после рата, организовао Агитпроп Покрајинског комитета. Интелигентан, широког образовања, аналитичан дух, систематичан и савестан на послу, брзо је улазио у проблеме са којима се као управник сусретао. Дела предвиђена за репертоар Драме студиозно је читао, опредељујући се за национални и руски класични репертоар и савремене совјетске писце (уз две мађарске оперете и драматизацију Дикенсове приповетке Цврчак на огњишту). За стил његовог рада били су карактеристични присуство на пробама и представама и склоност да се упушта у расправе у којима је био умни и елоквентни говорник. На жалост, Б. је прекратко деловао у СНП (до јула 1947) да би се у њему исказао у пуној својој вредности. Б. је свестрана позоришна личност: писао је позоришне критике (стални критичар „Књижевних новина“, 1954,  и „Савременика“, 1955-1959, а спорадично се јављао у „Политици“, „Борби“, „Нашој сцени“, „Позоришном животу“ и „Позоришту“ у раздобљу између 1947. и 1958; две критике у „Борби“ 1950. написао је заједно са Д. Поповићем), студије, расправе и чланке о позоришним темама и проблемима и драмска дела за позоришну сцену, радио, филм и телевизију. Осим драме Црв (1951), која, упркос литерарној вредности, делује схематски и поједностављено, доцнија и досад неизвођена драмска дела писао је са даром, у високој интелектуалној и литерарној комбинаторици, преузимајући, на свој начин, ликове и проблеме, технику и стих из дела највећих драмских  писаца (нарочито Молијера). У наше помодно време та дела, у елегантној „старинској“ одећи, позоришта нису била вољна да прихвате. Најбољи од тих драмских текстова у суштини су слободна, самостална и мисаона интерпретација неких „вечних тема“ светске литературе. Последње три деценије активног радног века Б. је, као професор историје светског позоришта и драме на Универзитету у Бгду (1949-1979), постао један од најсвестранијих и најдубљих познавалаца позоришта – кроз  његову историју, и теорију о њему.

БИБЛ: Две премијере „Ливнице“, НС, 1950, бр. 12; Поводом премијере у Н. Саду, НС, 1951, бр. 7;  Јаша Игњатовић, Лаза Костић и оснивање СНП, НС, 1951, бр. 31-32;  Легенда и стварност, Дневник, 1961, бр. 5407; Редитељ, драмски аутор и глумац, Позориште, НСад 1971, бр. 7 и 8.

ЛИТ: Г. Д(ивљак)-А(рок), Жива присутност, Дневник, 1965, бр. 6630; Д. Попов, Наш гост Станислав Бајић, проф. Академије за позориште, филм, радио и телевизију (Бгд): Такозвана криза театра, Дневник, 27. XII 1971; В. Илић Илијашевић, Бајић Станислав, Лексикон  писаца Југославије, III, НСад 1972, с. 130-131.

П. М.