БАЛЕТСКА ШКОЛА У НОВОМ САДУ – Време после Другог светског рата је време снажне потребе и великих напора да се афирмишу и духовне вредности, да се што више уради на културно-уметничком пољу. Проблему уметничке игре се приступа критичније, комлексније, па се тежи трајнијим и правим решењима образовања играчког кадра као што је отварање средње балетске школе. Обнављање рада Опере у НСаду (1947) било је непосредан повод да се при Драмском студију СНП отвори Балетски одсек (децембра 1947, под вођством Маргите Дебељак) у циљу образовања професионалног играчког кадра, а за потребе позоришта у НСаду, без обзира на истовремено постојање Балетског одсека при новосадској Државној музичкој школи (ради Милена Поповић). Према указаној потреби, а на основу сагласности Министарства просвете, решењем од 16. VIII 1948. оснива се државна Средња балетска школа (укидају се поменути одсеци) са шестогодишњим школовањем. НСад дефинитивно добија школу за професионално образовање играчког кадра, по основном опредељењу класичну. Овај значајан корак, завршни, поверен је М. Дебељак, која је именована за првог директора Школе (до тада шеф Балетског одсека). Са Миленом Поповић (ученица Курта Јоса и Лабана) М. Дебељак је и први наставник за играчке предмете. Први музички сарадници у настави (корепетитори) су Софија Вујић, Катинка Черевицки, Јелисавета Шалго, а убрзо и Јелена Фраћка, све ангажоване и за клавирску наставу. Иван Михалек преузима предмете Музичка култура и Историја музике које, после промене више наставника, трајно преузима Ксенија Лаврнић. Све до 1979. Балетска школа, са Драмским студијом који прераста у Позоришну школу, ради под називом Државна позоришна школа, да би од 1979. наставила да ради под својим називом – Балетска школа. Услов за пријем у Школу био је завршен IV разред основне школе, напуњених 11-12 г. старости (млађи по одобрењу Министарства а на основу испољеног талента) и обавезно даље похађање школе општеобразовног карактера. Г. 1950. Школа прераста у осмогодишњу, али први апсолвенти (класе М. Дебељак) излазе после трогодишњег школовања, јер је одмах формирано и одељење старијих полазника с неким предзнањем. Школа почиње да ради у Јеврејској школи, где добија две учионице за своју наставу, 1950. прелази у Католичку порту (Трибина младих), затим у ул. Јована Суботића („Бен Акиба“), а од 1984. је поново у згради Јеврејске школе. Првим дипломцима после осмогодишњег школовања, већ 1956-1957, поверава се настава играчких предмета – Вери Симендић-Феле и Љиљани Мишић Класичан балет, а Мири Матић-Миленковић Класична подршка. Одласком у пензију утемељивача стручног рада, првих наставника, у наставни процес се укључују и Смиља Илијћ-Живанац и Ксенија Дињашки. Неки наставници воде по два или више предмета. Наставнички колектив се попуњава и спољним сарадницима на дуже или краће време, а зависно од потребе. Знање стечено у Школи наставници проширују усавршавањем у лењинградској балетској школи имена Ваганове током једне школске г. (С. Савић 1967/68, В. Феле 1970/71, К. Дињашки 1973/74, С. Живанац 1975/76, Д. Новков 1976/77, Љ. Урошевић 1985/86), или две (Љ. Мишић 1969/71). Наставници краће или дуже време бораве и по центрима Западне Европе и САД упознајући се са достигнућима како класичне игре, тако и са другим играчким формама у развоју. Љ. Мишић ради на савременој игри – „грејем“ у Лондону (1979), а наставља уз џез и степовање у Њујорку као добитник Фулбратове стипендије за 1981/82. Од 1972. ученици Балетске школе не похађају две школе него општеобразовне предмете слушају са ученицима Музичке школе „Исидор Бајић“ – по прилагођеном програму. Већина дипломираних ученика добија ангажман у СНП, неки одлазе у друге југословенске центре, неки започињу играчку каријеру ван земље. Велик број је остао веран СНП, где је био стуб играчког потенцијала и стварања играчке културе, носилац великог класичног балетског репертоара. Школа је преузела на себе играчко образовање и учествовала у утемељењу балетског ансамбла при СНП, као самосталног уметничког тела, које ће се ослањати на Школу, али и помагати њеном развоју. Школа је однеговала добре балетске играче, изнедрила балетске педагоге, критичаре, теоретичаре, хроничаре времена. Појединци су добили угледна признања своје средине: Ерика Марјаш-Брзић Октобарску награду града НСада 1970, златну медаљу СНП „Јован Ђорђевић“, Биљана Његован, као првакиња (1980), те солисткиње Н. Гарај, М. Девић, С. Стојадиновић и др. Истакнути ученици новосадске Балетске школе су: С. Гребелдингер, П. Јерант, Н. Петров, М. Матић-Миленковић, Љ. Мишић, Б. Тителац, Н. Хелмут, В. Јелкић, С. Савић, Е. Марјаш, К. Дињашки, Н. Гарај, Н. Узелац, М. Девић-Рушкуц, Д. Ђурашевић-Новков, С. Стојадиновић, С. Утјешановић, И. Љубојев, Т. Бели, О. Илић, Б. Максић, Н. Антић, Б. Курунци, Ј. Шомкереки, Л. Милер, А. Христидис, Ј. Сремац, Р. Варга, Г. Теглаши, Љ. Кеча, Д. Јеринкић, З. Панић. Школа је добила највише признање СНП – Златну медаљу „Јован Ђорђевић“ 2020.

ЛИТ: Ј. К., Ове године завршава школовање прва генерација Балетске школе у Новом Саду, НС, 1956; А-м, У понедељак 14 маја Балетско вече апсолвената Балетског отсека државне позоришне школе, Дневник, 1956; В. Миросављевић, Ученици балетске школе спремају свој годишњи концерт, Дневник, 17. IV 1966; П. Јанковић, Уметност у сенци, Вечерње новости, 14. VIII 1967; В. М(иросављевић), Јубилеји – На свим балетским сценама. Вече поводом 25-огодишњице Балетске школе у Новом Саду, Дневник, 10. IV 1973; I. Szücs, Mesel a béscsi erdő, Magyar szó, 15. IV 1973; Љ. Мишић, Разговор са Биљаном Максић, Позориште, НСад 1976, бр. 5, с. 11; Љ. Мишић, Драгуљ из балетске ризнице, Дневник, 21. V 1978; Љ. Мишић, Годишњи концерт Балетске школе у Новом Саду, Дневник,  13. VI 1979; 55 година Балетске школе у Новом Саду; НСад 2004.

Љ. М.