ДРЖАВНИ СТАН (Казённая квартира) – комедија  у 4 чина. Написао: Виктор Александрович Ришков. Прво извођење у Петрограду, 1908, у нашој земљи 22. II 1912. у НП Бгд.

Прво извођење у НП у НСаду 1. III 1924. Превео: Јован Максимовић. – Рд. Р. Веснић; Ј. Стојчевић (Владикин), Д. Спасић (Виљајев), С. Стојчевићка (Варвара), К. Цветковићка (Лидија), З. Душановићка (Ана), Ј. Ивановић (Докукин), М. Душановић (Бодајев), М. Живановић (Аљејев), М. Хаџи-Динић (Мамајигин), М. Филиповићка (Марија), Д. Величковић (Дедјавкин), Р. Кранчевићка (Тања), Д. Кременовић (Ландишев), В. Виловац (Жуков), Л. Лазаревић (Јеж), Љ. Стојчевић (Пећа), Стојан Јовановић (Пјер), Ј. Силајџић (Петровић), М. Грујићева (Собарица). – Изведено 3 пута.

ЛИТ: Вер., „Државни стан“ – Народно позориште, Застава, 1924,  бр. 50, с. 3; А-м, „Државни стан“,  Јединство, 1924, бр. 1395,  с. 3.

М. М.

ДРЖИЋ Марин – књижевник, најзначајнији писац старе дубровачке књижевности (Дубровник, 1508 – Венеција, 2. V 1567). Даровит и књижевно образован, овај пучанин, свештеник, писар по соланама, свирач по црквама и слуга грофова, створио је дела која су и после четири столећа сачувала књижевну вредност и уметничку свежину. Књижевну даровитост развио је у Сијени (где је од 1538. до 1544. студирао канонско право и био ректор Студентског дома и вицеректор тамошњег универзитета) на делима класичне римске и ренесансне италијанске књижевности. Али, у основи дела овог изврсног посматрача живота виде се аутентична сведочанства о наравима, карактерима, схватањима, духу и расположењу људи његовог родног Дубровника. А ту галерију плаутовских тврдица, богатих сенилних стараца, виспрених слугу, пробисвета и рогоња није створио само за господску забаву и разоноду, него и да их исмеје и изобличи. То интимно незадовољство властелом, која је владала Дубровником, довешће до тога да је Д. завршио живот као завереник и бунтовник. Ојађен дугогодишњом немаштином и тешкоћама с новцем и незадовољан дубровачким друштвеним уређењем, он, боравећи у Фиренци 1566, упућује писма тосканском кнезу Козми I, у којима моли војну помоћ за обарање аристократске власти у Дубровнику. Оставши без одговора, вратио се, уплашен, у Венецију, у којој наредне г. умире. Иако се приликом писања пасторала и комедија користио шаблонима које је прописивала поетика његовог доба, он се својом изворношћу, локалном бојом у цртању ликова и живим пучким говором ослобађао утицаја лектире и остварио комедиографско дело европске непролазне вредности. Главна су му дела ерудитне, плаутовске и самосталне комедије (Дундо Мароје, Манде и Аркулин) и покладна шала Новела од Станца, а ваља поменути и пасторале сијенског типа (Тирена – 1548, Венера и Адон и Плакир/Грижила). Његово најбоље дело, комедија Дундо Мароје (1551), и данас очарава раскошним сјајем и богатством ренесансног духа, веселим сценама и комичним ситуацијама у којима ликови „нашијенаца“ први пут са сцене проговарају простонародним језиком. У СНП су изведени Дундо Мароје (1948) и Манде (1952).

ЛИТ: Ж. Јеличић, Марин Држић Видра, Бгд 1958; М. Фотез, „Дундо Мароје“ у иностранству, НС, 1959, бр. 140, с. 4-5; НС, 1959, бр. 142-143 (цео бр. посвећен Држићу); Б. Гавела, Портретна скица Марина Држића, Позориште, Тузла 1967, бр. 3, с. 251-256; М. Швелец, Комички театар Марина Држића, Згб 1968.

П. М.

ДРИЈАК-КАНКЕЉ Власта (Vlasta Dryák) – драмска глумица (Загреб, 10. X 1911 – Лос Анђелес, 8. III 2006). Њен је отац, архитекта Јосип Дријак, био надзорник приликом градње казалишне зграде 1894/95. и касније технички управитељ загребачког ХНК. Била је глумица широке умјетничке палете, врло употребљива у најразличитијим струкама, супутник многобројних позорница на којима је оставила видљиве трагове своје свестране надарености. Започела је у Згбу 1935. као Порција у Шекспировом Млетачком трговцу, затим наступала у Прагу (1936/37), НСаду (у НПДб од 1. VIII 1937. до 31. VIII 1938), Скопљу (1938/39) и поновно у Згбу од 1940. до 1952, када је прешла у Париз; 1959. се са братом иселила у Санта Монику у Калифорнији (САД) и тамо су обоје са сопственом глумачком трупом давали представе за исељенике из Југославије (и на српскохрватском и на енглеском језику, поглавито свјетских али и југославенских драмских аутора). До смрти је дјеловала као глумачки педагог.

УЛОГЕ: Виви (Занат госпође Ворн), Др Павла Јунекова (Људи на санти), Ленкица (Из љубави недовољно), Офелија (Хамлет), Маршалова кћи (Бела болест).

ЛИТ: А-м, Бернар Шо: „Занат госпође Уорн“, Дан, 1937, бр. 250, с. 8; А-м, „Занат госпође Уорн“ од Шоа,  Нови Сад, 14. XI 1937; У. Чоб(анов), Социјални роман у комедији, Дан, 1937, бр. 262, с. 4; С. Ј., Разговор са загрепчанком Властом Дријак, бившом чланицом Народног Дивадла у Прагу, а сада Н. П. у Новом Саду, Правда, 13. XII 1937; А-м, Позориште, Невен, Суботица 26. III 1938; А. Б., Занат госпође Warren, Наше слово, Суботица 27. III 1938; (timár), Hamlet, Napló, 22. IV 1938; С. Ф., Портрети у светлу уметности, Банатска пошта, Петровград 11. VI 1938.

П. Ц. и В. В.

ДРНДАРЕВИЋ Петар – бински мајстор (Моравски Душановац, СР Србија, 10. IX 1886 – Апатин, 28. XII 1963). Завршио је основну школу и неко време радио као радник. Учествовао је у Првом светском рату и 1918. као ослободилац ушао у НСад. У СНП је ступио 1919. и у њему остао до 1937, када је прешао у НПДбС, где је радио до пензионисања, до краја сезоне 1939/40. У СНП је почео да ради као радник декоратер, али је већ 1925. постао бински мајстор. За време Другог светског рата становао је у Бгду, а после ослобођења преселио се у НСад и поново се укључио у рад СНП, радећи хонорарно као домаћин и чувар зграде од 1. IX 1952. до 30. VI 1962.

Р. Б.

ДРНДАРСКИ Велимир – правни референт (Добрица-Алибунар, 8. VIII 1924 – Нови Сад, 17. VI 2003). Завршио је Високу дипломатску школу и седам семестара Правног факултета у Бгду. Радио је у персоналној служби Градског народног одбора у НСаду, одакле је 1. IX 1953. дошао у СНП и у њему остао до 1. III 1954, када је прешао у експорт-импорт предузеће „Војводина“ у НСаду.

Р. Б.

ДРНИЋ Божидар – драмски глумац (Брчко, 23. XI 1907 – Београд, 8. III 1984). Основно школовање завршио је у Сарајеву и Згбу, а затим је похађао Државну глумачку школу у Згбу од 1924. до 1927, наступајући у току студија на сцени ХНК. Много је путовао и упознавао се са позориштима у Минхену, Дрездену, Бечу и Прагу, где је са Звонимиром Рогозом основао Југословенску сцену и давао представе на српскохрватском језику, глумећи повремено и у Коморном дивадлу. Члан Н-Оп био је од 1929. до 1933, НП у Бгду од 1934. до 1937. и од 1952. до 1965, а у међувремену ЈДП у Бгду од 1947. до 1952. Играо је у веома разноврсном репертоару: у салонским комадима, као и у мисаоно-социјалним драмама и античким трагедијама, остваривши велик број љубавних, карактерних и психолошки сложених улога, читаву галерију бруталних, сентименталних, нежних, херојских, позитивних, циничних, симпатичних, притворних и мисаоних ликова. Био је један од најбољих тумача Крлежиног драмског текста – као Урбан (Леда), Силбербрант и Титус Андроникус Фабрициј (Господа Глембајеви) и нарочито Крижовец (У агонији), којим је стекао награде Савета за културу НР Србије и Стеријину награду на ЈПИ у НСаду. И 50-огодишњицу уметничког рада, на сцени НП у Бгду, прославио је улогом Фабриција (1974). Цата Рибар Дујшин урадио је његов портрет (уље на платну) 1948.

УЛОГЕ: Хљестаков (Ревизор), Мориц (Свети пламен), Заводник (Оно што се зове љубав), Комсомолац (Квадратура круга), Нинковић (Госпођа министарка), Државни секретар (Добра вила), Леон (Волпоне), Силбербрант (Господа Глембајеви), Миљенко (Миљенко и Добрила).

ЛИТ: А-м, „Свети пламен“ на суботичкој позорници у игри Новосадско-осјечког позоришта пожњео велики успех, Југословенски дневник, 1931, бр. 254, с. 6; А-м, Оно што се зове љубав, Југословенски дневник, 1931,  бр. 266, с. 5; Р., Почетак гостовања Новосадско-осјечког позоришта, Књижевни север, Суботица 1931, књ. 9, с. 305-306; А-м, Валентин Катајев: „Квадратура круга“, Југословенски дневник, 1931,  бр. 277, с. 5; А-м, Гостовање Новосадско-осјечког позоришта у Сомбору, Глас народа, Сомбор 1931, бр. 42, с. 5; А-м, „Госпођа министарка“, Југословенски дневник, 1932, бр. 230, с. 5; А-м, Гогољев „Ревизор“, Нови Сад, 1932, бр. 42, с. 3; В. Н., „Добра вила“, Југословенски дневник, 1932,  бр. 238 и 240, с. 5.

С. Ј.

ДРОБАЦ Мирослав – глумац (Куршумлија, 12. III 1946 – Нови Сад, 20. V 2000). Завршио је Драмски студио при СНП и потом је две сезоне (1966/67. и 1967/68) хонорарно наступао у драмским представама СНП. Био је запослен на ТВ НСад. Ћерка Мира је чланица балетског ансамбла СНП.

УЛОГЕ: Члан мушког хора (Слово светлости), Младић (Мајка Храброст и њена деца), Отмичар (Романтичне душе), Певач (Викторија), Чобанин (Јерма).

ДРОБЊАК Момчило – портир, дародавац СНП (Бољан код Пријепоља, 14. II 1942 – ). У родном селу је завршио основну школу и у Пријепољу започео гимназијско образовање. Као дете је остао без мајке и врло тешки услови за школовање из села натерали су га да преко београдског „НИН“-а пошаље апел за помоћ. Управа СНП га је позвала да дође у НСад, запослила га 1. X 1961. као портира-чувара у радионичном комплексу („Комбинату“, где је и становао) и практично га стипендирала: у Гимназији „Јован Јовановић Змај“ је матурирао и на новосадском Медицинском факултету дипломирао 1970; тада му је, 30. VI 1970, престао и радни однос у СНП. Једно време је радио као лекар опште праксе у Каћу. На специјализацију гинекологије и акушерства отишао је у Бремен и тамо остао на клиници, у којој је 25 г. био и заменик директора и дочекао пензију. У пролеће 2011, у поводу 150. годишњице постојања и рада СНП, упутио је институцији која га је стипендирала као студента – прилог од 50.000 евра.

ЛИТ: Х. Радивојевић, Дете позоришта постало лекар, Политика експрес, 24. IV 1970; К. Савић, Наш Мома дипломирао, Позориште, НСад, 1970, бр. 7, с. 11; М. Стајић, Од нашег Моме СНП-у на дар, Дневник, 27. XI 2011.

В. В.

ДРОСТ Вилхелм (Wilhelm Elias Drost) – немачки глумац и драмски писац (Хамбург, 1821 – Хамбург, 1897). Аутор је адаптација комедија лаког и забављачког карактера: Шоља чаја (1864), En tout cas – album (1865), Храним се код мајке (1866), Соба са два кревета или коме припада жена (1867), Старост нас не чува од глупости (1872), Болесна породица (1874). На сцени СНП је 1872. приказана његова прерада комада Шоља теја Нитера (в) и Дерлеја (в).

Д. Р.

ДРОТАР (Der Rastelbinder) – оперета у 2 чина са предигром. Музика: Франц Лехар. Либрето: Виктор Леон. Прво извођење у Бечу, 20. XII 1902, у нашој земљи 15. II 1910. у СНГ Љубљана.

Прво извођење у СНП 28. XI 1911. у НСаду. Превео: Жарко Савић. Подела узета са плаката представа одржаних 13. VIII 1912. и 4. III 1914. – Рд. Ж. Савић, дир. Д. Тришлер; Д. Кранчевић, А. Криж (Милош, сељак), В. Виловац, Ј. Цвијановић (Војтех), К. Виловчевица (Бабушка), М. Јосићева, М. Шилханова (Јанко, у предигри), В. Цвијановићка, З. Виловчева (Суза, у предигри), И. Динуловић, В. Виловац (Пфеферкорн), С. Стефановић, Р. Алмажановић (Вацлавек), М. Динић (Глеплер), М. Јосићева, М. Хрвојевићева (Мици), Д. Кранчевић (Јанко, дротар), Ј. Цвијановић (Милош, каплар), Д. Матејићка (Суза), Љ. Јосићева, С. Ленска (Гиза), Р. Кранчевићка (Лора), С. Стефановић, М. Душановић (Наредник), В. Виловац, Р. Алмажановић (Каплар), Н. Гошић (Гробел), В. Ивановић (Штекенберг), Р. Алмажановић, А. Криж (Резервиста), В. Виловац, С. Стефановић (Франц), С. Ђуркић, Р. Алмажановић (Један господин). – Изведено 26 пута.

Прво извођење у НП у НСаду 2. VI 1922. – Рд. Д. Кранчевић, дир. Ј. Бандур, Д. Тришлер; С. Добрић (Милош сељак и Шпакенберг), М. Оџић (Војтек), М. Добрић (Бабушка), Ј. Равскаја (Јанку, у предигри), М. Оливијери (Суза), К. Клеменчић (Пфеферкорн), М. Динић (Глеплер), М. Авировић (Мици), Д. Кранчевић (Јанку, дротар), Д. Врбањац (Милош, каплар), З. Душановићка (Гиза), М. Јанковићка (Лора), О. Кожај (Један господин), М. Вебле (Наредник), В. Ивановић (Гробл), С. Савић (Каплар), М. Пашко (Франц). – Изведено 35 пута.

ЛИТ: Ј. Грчић, „Дротар“ – оперета у једној предигри и 2 чина од Франћишка Лехара, Браник, 1911, бр. 230, с. 1; А-м, Позоришна недеља, Трговачке новине, НСад 1911,  бр. 48, с. 2-3; А-м, Српско народно позориште у Новом Саду, Браник, 1912, бр. 6, с. 4; А-м, Српско народно позориште у Сомбору, Браник, 1912, бр. 22, с. 2-3; А-м, Szerb szinészet, Torontal, Велики Бечкерек 1912, бр. 196, с. 2; А-м, „Дротар“, Браник, 1913, бр. 235, с. 3; А-м, Премијера Лехарове оперете „Дротар“, Јединство, 3. VI 1922; О. С(уботи)ћ, „Дротар“ – Народно позориште, Застава, 4. VI 1922; (m), Der Rastelbinder, Deutsches Volksblatt, 7. VI 1922; А-м, „Дротар“, Застава, 13. III 1923; О. С(уботи)ћ, Корисница К. Клеменчића („Дротар“ у новој подели), Застава, 8. X 1926.

В. П.