ЖИВКОВИЋ Љубомир-Ћата – шаптач. Позоришну каријеру је започео 1893. у дружини Петра Ћирића; 1894. је био у дружини Николе Симића; 1897. поново је био ангажован код Петра Ћирића. Члан СНП био је 1904. Као шаптач у Приморском казалишту М. Марковића деловао је 1906.
В. В.
ЖИВКОВИЋ Милан – драмски глумац (Пожаревац, 13. II 1894 – Београд, 14. V 1970). Завршио је седам разреда гимназије. Први пут је ступио на сцену 1. XI 1913. у НП у Скопљу. Од 1919. до 1920. је био у путујућем позоришту „Гундулић“ у хотелу „Таково“ у Бгду под управом Љубомира Рајичића Чврге, од 1921. до 1922. у Подрињском повлашћеном позоришту Душана Животића, крајем 1922. у позоришту код „Боровог парка“ у Бгду под управом Благоја Бироа, од 1923. поново код Д. Животића; од 1931. до 1932. је радио у Градском позоришту у Пожаревцу, од 1932. до 1933. у НП на Цетињу, од 1934. до 1935. у НП Бгд – Секција за Дунавску бановину у НСаду, од 1935. до 1936. у Градском народном позоришту у Крагујевцу, од 1936. до 1939. у НП у Скопљу, од 1939. до 1946. у НП у Бгду, од 1947. до 1953. у Београдском драмском позоришту и од 1953. до 1955. у Београдској комедији односно у Хумористичком позоришту. Успешно је тумачио карактерне и комичне улоге с потребном студијом, уметничком мером и природно у занимљивој и разноврсној карактеризацији ликова. Његов изразито јак темперамент испољавао се у најчешће динамичној и надахнутој игри. Његова дикција је била врло правилна и тонски добро постављена.
УЛОГЕ: Сељак (Шаран), Ставра Јаре (Зона Замфирова), Професор (Пут око света), Фред Гарет (Оно што се зове љубав), Царски коморник (Магелона), Кнез Шчербацки (Ана Карењина).
ЛИТ: А-м, „Оно што се зове љубав“ од Едвина Берка, Југословенски дневник, 1935, бр. 20, с. 4; А-м, Народно позориште у Петровграду, Дан, 1935, бр. 22, с. 8.
Б. С. С.
ЖИВКОВИЋ Мита – песник, приповедач, преводилац, професор и драмски писац (Стари Бечеј, 13. X 1854 – Београд, 2. II 1913). Основну школу учио је у родном месту, гимназију у НСаду, а класичне језике завршио на Филолошком факултету у Будимпешти 1879. Од 1879. до 1881. радио је као професор у НСаду, а затим у Бгду, Неготину, Смедереву, Пожаревцу, Пироту и поново у Бгду, где је и пензионисан 1912. У часопису „Јавор“ Јована Грчића још као гимназијалац почео је да објављује песме, а потом и приповетке махом у „Стражилову“, ЛМС и „Отаџбини“. Већи успех постигао је са Босанчицама, збирком кратких прича из Сарајева, које је објавила СКЗ у Бгду 1897. Као класични филолог превео је Галски рат Јулија Цезара, а у рукопису му је остало дванаест певања Илијаде препеваних у десетерцу. За време службовања у Пироту прикупљао је шаре за чувене пиротске ћилиме и уредио један албум. У НП у Бгду играна је 1890. Ж. оригинална историјска трагедија у стиховима Цар Јован. Исто дело је награђено из Књижевног фонда Илије Милосављевића Коларца и штампано следеће г. у Бгду. Осим тога, у београдском НП приказано је још осам Ж.превода (међу њима три Шекспирова дела). За СНП Ж. је превео Нестројеву комедију Три бекрије, која није приказана у Бгду, а у НСаду је изведена само премијера (31. XII 1911).
Д. М.
ЖИВКОВИЋ Михаило – глумац. У СНП је дошао из Бгда 1887. и у њему остао до 1891. Превео је Прециозу Пијуса Волфа, која је у СНП изведена 6. XI 1904.
УЛОГЕ: Вођа (Перишонов пут), Носач (Поклон), Србин (Милош у Латинима), Пивничар (Мој џеп), Поштар (Лионски улак), Шиме (Буњевка), Слуга (Туђинка), Слуга (Из захвалности), Столар (Сељак као милионар), Момак (Протекција), Ђука (Кобан спомен).
В. В.
ЖИВКОВИЋ Младен – глумац (Крагујевац, 1868 – Нови Сад, 1892). У СНП је 9/21. XI 1887. примљен на пробу, на месец дана, као почетник. Дебитовао је на сцени 19. XI / 1. XII 1887. као Вођ у Лабишовом Перишоновом путу. Играо је углавном епизодне улоге. У ангажману у СНП остао је до јесени 1891, када је тешко оболео и отишао у Бгд да се лечи. Као потпуно неупотребљив званично је отпуштен из СНП 27. I / 8. II 1892.
УЛОГЕ: Вођ (Перишонов пут), Први Херцеговац (Стеван, последњи босански краљ), Иван (Федора), Трећи сељак (Вампир и чизмар), Један Србин (Милош у Латинима), Понтак (Господар ковница), Банго (Мехурићи), Гласник (Отело), Пивничар (Мој џеп), Слуга (Наследник), Послужитељ (Библиотекар), Слуга (Марија, кћи пуковније), Мајер (Златан паук), Перовођа (Фабрицијусова ћерка).
ЛИТ: С., Федора, Позориште, НСад 1890, бр. 20, с. 79.
В. В.
ЖИВКОВИЋ Пера-Ћата – драмски глумац (рођен 1866). Од 1890. до 1898. је ангажован у дружинама Михаила Лазића Стрица и Михаила Пешића, 1899. код Ђуре Протића, а од маја исте г. у трупи Петра Ћирића. У СНП је био неколико месеци 1900.
В. В.
ЖИВКОВИЋ Стеван – преводилац. У СНП је 1899. изведен његов превод драмског комада Самртна замка Николаја Антиповича Поћехина.
ЖИВНИ Фрања – драмски глумац (Чаглин, Хрватска, 8. I 1918 – Нови Сад, 9. VII 1976). Гимназију је завршио у Славонској Пожеги 1956. Радио је као службеник у Ђурђеву, Горњем и Доњем Подгорцу и Лесковцу. Пред крај рата, као виолинист оркестра Културне екипе Главног народноослободилачког одбора Војводине, замењујући једног оболелог глумца изненада је ускочио у улогу Пандура Јосе у представи Нушићевог Сумњивог лица у Сремским Карловцима и од те вечери припадао је позоришту. У НП у Сремској Митровици био је ангажован од 1. V 1945. до 30. IX 1948, када је прешао у СНП и у њему остао до смрти. Био је један од најбољих и најуваженијих глумаца СНП. Иако није прошао кроз глумачку школу, нити стицао искуства у аматерској позоришној пракси, од самог почетка се испољио у култивираној складности, присутној и у свим даљим етапама његове каријере, у освајању све ширих репертоарских подручја. Неподложан „ефектољубивости“, зрачио је мирним шармом глумца који је на сцени слободан, неусиљен, без грча, али увек ангажован у колико промишљеном и уравнотеженом толико и аутентично темпераментном и интензивном тумачењу сценског живота. И у најдраматичнијим сценама, с великим тонским и емоционалним напонима, умео је да избегне префорсираност и да сачува прозрачност и естетску одмереност сценског изражавања. Његова уметничка личност носила је у себи особину не тако честу у глумачком свету, а драгоцену. Интелигентан и трудољубив, непрекидно је развијао свој таленат, откривајући све нове и нове могућности и просторе глумачког израза. На сцени СНП остварио је велику и шаролику поворку људских ликова – младих, средовечних и старих, добрих и злих, простих и отмених, паметних и глупих, веселих и тужних, жустрих и тромих, жучних и доброћудних, из различитих времена, земаља и народа, друштвених слојева. Награђен је Спомен-повељом СНП, дипломом Стеријиног позорја, Повељом одбора за југословенску прославу 400-годишњице рођења В. Шекспира, Наградом Удружења драмских уметника Србије и Октобарском наградом града НСада.
УЛОГЕ: Аполон (Вуци и овце), Гроф Едгардо Ламперти (Острво мира), Ковјел (Грађанин племић), Мића Станимировић (Ожалошћена породица), Јован (Вечити младожења), Елиходов (Вишњик), Пећа Миловзоров (Без кривице криви), Капетан Пфајфер (Ливница), Тошица (Избирачица), Трбоња (Дугоња, Видоња и Трбоња), Један дебели бледи господин (Дивља патка), Госпар Никша, Барун Јосип Ласић (Дубровачка трилогија), Диња (Робинзон Крусо), Конте од Албафиорте (Мирандолина), Кнез (Број 72), Пера Каленић (Госпођа министарка), Трисотен (Учене жене), Дворски маршал фон Калб (Сплетка и љубав), Адолф Шварц (Покојник), Јуре (Мећава), Аурел (Леда), Блакнер (Музички пајаци), Едвин Моргенштрал (Ка новим обалама), Андрија (Ђидо), Бепо (На западним котама), Хајлди Џонсон (Насловна страна), Иван Миражџић (Хајдук Станко), Џеки Џексон (Дубоко плаво море), Др Јулиус (Над попом попа), Родриго (Отело), Ђока (Сумњиво лице), Др Ђока Ђокић (Љубав је свему крива), Други дрвосеча (Крвава свадба), Емил Робине (Коломба), Кликот (Догађај у месту Гоги), Ламановиц (Филип и Јона), Трухачевски (Кројцерова соната), Он (Сапутници), Сабеља паша (Скендербег), Земличка (Пут око света), Аутор (Да ли је овуда прошао млади човек?), Грађанин (За Лукрецију), Боцман (Оптимистичка трагедија), Отац де Лео (Тетовирана ружа), xxx (Страдија), Келнер у ресторану (Понижени и увређени), Талијан, Трећи сељак, Кум Перо (Доживљаји Николетине Бурсаћа), Саветник (Лисистрата), Радојко Шкорић (Клупко), Мађароши (Пера Сегединац), Професор географије, Човек са подваљком, Новинар (Аутобиографија), Тото (Човек, животиња и врлина), Газда Спаса (Сумњиво лице), Вјекослав Хадровић (Вучјак), Лугар (Оптужена комедија), Жевакин (Женидба), Седми (Смрт губернатора), Еди Розмарински (Интимне приче), Амеде (Резервиста), Мартин (Дона Розита или Говор цвећа), Твеитс (Двоструко лице), Деда (Трећа жеља), Сима Фирцалић (Три бекрије), Деције Брут (Јулије Цезар), Уолтер (Просјачка опера), Учитељ музике (Свет), Тузенбах (Три сестре), Ван Пицбум (Позабави се Амелијом), xxx (Плави зец), Сељак (Анђео на станици), Хризалд (Школа за жене), Доктор Кајус (Веселе жене из Виндзора), Глумац са виолином (Трактат о слушкињама), Максим (Џандрљив муж), Бергамен (Романтичне душе), Фил Хоган (Месечина за несрећне), Амос (Викторија), xxx (Велики Мак), xxx (Село Сакуле, а у Банату), Малволио (Богојављенска ноћ), Тот (Породица Тот), Алфијери (Поглед с моста), Трговац (Ревизор), Професор, Први лекар, Лудак (Добри војник Швејк), Музичар (Ромео и Јулија), Миле Пуљиза (Представа „Хамлета“ у селу Мрдуша Доња, опћине Блатуша), Председник општине (Посета старе даме), Оберхауптман Тимотије Исаковић (Награждение и наказаније), xxx (Новосадска променада), Пред (Занат госпође Ворен), Гута (Ти си то), Старац (Вучјак), Медведев (На дну), Везине (Сламни шешир).
ЛИТ: Б. Ч(иплић), Нушићева „Ожалошћена породица“ на сцени Војвођанског народног позоришта, СВ, 26. XI 1949; В. Поповић, „Ожалошћена породица“ од Нушића, ЛМС, 1949, књ. 364, с. 370; Ј. Виловац, „Вечити младожења“ Јаше Игњатовића – драматизација Петар С. Петровић, СВ, 12. V 1950; Б. Чиплић, Игњатовићев „Вечити младожења“, ЛМС, 1950, књ. 366, с. 146; Б. Чиплић, „Вишњик“, комедија од Чехова, ЛМС, 1950, књ. 366, с. 241; Ј. Виловац, Две премијере, СВ, 7. и 8. XII 1950; А-м, „Дугоња, Видоња и Трбоња“ – бајка, СВ, 7. I 1951; А-м, Друга драмска премијера у Н. Саду, НС, 1951, бр. 29-30, с. 3; А-м, Молијерова комедија „Учене жене“, СВ, 23. V 1952; О. Новаковић, Прва премијера у Н. Саду, НС, 1952, бр. 47-48, с. 1-3; О. Н(оваковић), „Покојник“ Нушићев, НС, 1952, бр. 49-50, с. 5; А-м, Припреме за прославу М. Крлеже у Н. Саду, НС, 1953, бр. 55-56, с. 8; Ј. Путник, Зилахијеви „Музички пајаци“ у СНП, НС, 1953, бр. 67, с. 3; Ј. Путник, „Ђидо“ на сцени СНП-а, Дневник, 15. XI 1953; Ј. Путник, Премијера савремене домаће драме у Н. Саду, НС, 1953, бр. 68, с. 2; Ј. Путник, „Ђидо“ у СНП, НС, 1953, бр. 69, с. 3; Р. М., „Насловна страна“ – нова премијера Драме СНП-а, Дневник, 22. I 1954; С. Лањи, Насловна страна, НС, 1954, бр. 73-74, с. 2; М. М-ћ, „Дубоко плаво море“ – још једна премијера у СНП-у, Дневник, 12. IV 1954; С. Лањи, Отело на новосадској сцени, НС, 1954, бр. 86-87; с. 2; Св. С., „Љубав је свему крива“ – четврта премијера у СНП-у, Дневник, 18. XI 1954; Д. Поповић, Славко Грум: „Догађај у месту Гоги“, ЛМС, 1955, књ. 376, с. 605; В. Дубравчић, Четири непопуњена сата, Дневник, 8. XII 1955; А-м, Отворена мала сцена, Дневник, 9. I 1956; М. Бабинка, Јан де Хартог: „Сапутници“, Дневник, 20. III 1956; О. Новаковић, Две предфестивалске премијере у Н. Саду, НС, 1956, бр. 114-115, с. 16; М. Бабинка, Непретенциозност класичног стила, Дневник, 9. II 1957; М. Б(абинк)а, Први пут на југословенској позорници: Хануш, Дневник, 25. IV 1957; М. Бабинка, „Да ли је овуда прошао млади човек?“, Дневник, 30. IV 1957; R. Sopi, Sqenat e vogla – satirike e gasmore, Rilindja, Prishtine, 20. VI 1957; Д. Поповић, Павел Хануш: Да ли је овуда прошао млади човек, ЛМС, 1957, књ. 379, с. 622; М. К(ујунџић), Новосадски Николетина, Дневник, 30. IV 1959; М. Кујунџић, Порота на испиту савести, Дневник, 13. X 1959; Д. Поповић, Ервин Шо: Филип и Јона, Сцена и стварност, НСад 1959, с. 126-150; Д. Поповић, Толстој – Коњовић: Кројцерова соната – јубилеј Стојана Јовановића, Сцена и стварност, НСад 1959, с. 162-164; М. Кујунџић, Ласте без пролећа, Дневник, 16. V 1965; Б. Г., Две представе и два освежења, Зрењанин, 27. I 1968; Ј. Ћ(ирилов), Додељене октобарске награде Новог Сада, Борба, 23. X 1968; В. П(оповић), Добитници октобарских награда, Позориште, НСад 1968, бр. 2, с. 3; С. Фетахагић, Мајстори Стеријине комике, Ослобођење, Сарајево 25. V 1969; К. Савић, У посети Фрањи Живнију, Позориште, НСад 1971, бр. 6, с. 14; Д. Поповић, Зоран Петровић: „Село Сакуле, а у Банату“, У позоришту, НСад 1973, с. 171-175; В. Поповић, Фрања Живни. Десет прилога за портрете војвођанских глумаца, Сцена, 1973, бр. 6, с. 55-56; А-м, Умро глумац СНП Фрања Живни, Дневник, 10. VII 1976; А-м, Умро Фрања Живни, Политика, 10. VII 1976; М. Петковић, In memoriam. Фрања Живни, Дневник, 11. VII 1976; А-м, In memoriam. Смрт првака драме Фрање Живнија, Позориште, НСад 1976, бр. 1, с. 4; Л. Дотлић, Над одром Фрање Живнија, Позориште, НСад 1976, бр. 1, с. 4-5; Т. Јовановић, Глумац глумцу, Позориште, НСад 1976, бр. 1, с. 5; В. Василић, Улоге Фрање Живнија, Позориште, НСад 1976, бр. 1, с. 5-6.
В. П.
ЖИВОЈЕВИЋ Фаик – глумац (Рогатица, БиХ, 1. V 1909 – Сарајево, 13. VI 1988). Потекао је из земљорадничке породице. После завршеног трећег разреда средње школе опробао се као глумац на сцени НП у Сарајеву (1932) и у њему остао до 1935. Од 1935. до 1936. био је ангажован у Малом позоришту Душана Животића у Бгду. Сезоне 1936/37. и 1937/38. провео је опет у НП у Сарајеву. Од 1. VIII 1938. до 6. IV 1941. био је члан НПДб. Вративши се у Сарајево играо је у НП од 1941. до 1947, када је прешао у НП у Суботици (1947/48). У НП у Бањој Луци радио је од 1948. до јесени 1955, када се дефинитивно вратио у НП у Сарајеву и играо до пензионисања, 1965. Карактерни глумац и комичар, наступао је и на радију, а учествовао је у неколицини југословенских филмова. УЛОГЕ: Јован (Вода са планине), Ракитин (Браћа Карамазови), Хрушак (Признање), Војин (На леђима јежа), Доктор (Живи леш), Послужитељ (Јунак), Ађутант (Каплар Милоје), Дика (Црни и бели Цигани), Хаџи-Ђорђевић (Породица Бло), Жасмен (Мадам Сан-Жен). ЛИТ: А-м, „Јунак“ Сергије Пуљезе – Режисер Ал. Верешчагин, Југословен, Кикинда 24. IX 1939; А-м, Гостовање Народног позоришта Дунавске бановине у Сенти, Време, Бгд 4. XI 1939; С., Позориште, Војводина, Вршац 9. и 16. III 1940; Ђ. М. Мањулов, Прво дуже гостовање Бановинског позоришта у Бачкој Паланци заинтересовало је публику, Дан, 27. IX 1940. В. В.
ЖИВОЈИНОВИЋ Велимир – књижевник, позоришни радник и преводилац (Велика Плана, 4. XII 1886 – Београд, 24. VIII 1974). Објављивао је под псеудонимом V. Massuka. Гимназију је завршио у Бгду, а Философски факултет студирао у Бгду и Лајпцигу. Био је гимназијски професор, уредник „Епохе“, оснивач и уредник „Мисли“. Од 21. X 1921. до 11. XI 1924. био је редитељ у НП Бгд. У међувремену, од 1. III 1923. до 19. IV 1924, студирао је режију у Немачкој. Од 11. XI 1924. најпре је био в. д. управника НП Бгд, а потом, од 30. VI до 21. VIII 1925, и његов управник. Августа 1925. је пензионисан, да би 4. IX 1934. био ангажован за хонорарног редитеља НП Бгд. Исте г. (9. X 1934) реактивиран је и постављен за главног редитеља НП Бгд. На овој дужности остао је до 27. III 1935, када је отишао за управника НП Скопље, у којем је повремено и режирао, све до избијања Другог светског рата. Од 1943. до 1955. је у НП у Нишу био директор Драме, а с времена на време и редитељ. Одликован је Орденом Св. Саве IV (1923) и III степена (1938). Као редитељ, поред психолошке разраде улога и односа међу ликовима, посебну пажњу посвећивао је чистоти говора и мелодици фразе. За сцену је превео низ дела с немачког, енглеског и руског језика (Шекспир, Гете, Шилер, Пушкин, Ибзен и др.). У СНП су играни његови преводи: Дон Карлос (Шилер), Злочин и казна (Ј. А. Дедијер, по Достојевском), Улични свирачи (П. Шурек – Х. Сасман), Лисица и грозд (Г. Фигејредо), Седам година зазубица (Џ. Акселрод) и Јулије Цезар (Шекспир – са Б. Недићем). БИБЛ: Росини, Севиљски берберин, Бгд 1920; Римски-Корсаков, Царска невеста, Бгд 1921; Пушкин-Карамзин, Борис Годунов, Бгд 1926; Гете-Бетовен, Егмонт, Бгд 1927; Човек снује, Бгд 1927; Станица, Бгд 1928; Из књижевности и позоришта, Бгд 1928; Међу савременицима, Бгд 1932; Шекспир, Како вам драго, Бгд 1938; Утисци и разматрања, Бгд 1940; Гете, Ифигенија на Тавриди, Бгд 1944; Ибзен, Поход на север, Бгд 1944; Шекспир, Јулије Цезар, Бгд 1949; Шекспир, Како вам драго, Бгд 1949; Шекспир, Трагедија Ромеа и Ђулијете, Бгд 1951; Шекспир, Зимска бајка, Бгд 1951; Шилер, Вилхелм Тел, Бгд 1952; Шекспир, Антоније и Клеопатра, Бгд 1953; Бомарше, Севиљски берберин, Бгд 1954; Грибоједов, Невоље због памети, Бгд 1956; Фигејредо, Лисица и грозд, Бгд 1959; Шекспир, Млетачки трговац, Бгд 1962; Целокупна дела, Бгд 1963; На раду у београдском Народном позоришту, Театрон, 1974, бр. 2, с. 40-47. ЛИТ: Б. Живојиновић, Преглед режија Велимира Живојиновића, Театрон, 1974, бр. 2, с. 44-45; Б. Живојиновић, Библиографија радова Велимира Живојиновића о позоришту и драми, Театрон, 1974, бр. 2, с. 46-50. М. Р.