ЈОВАНКА ШТО ПЛАЧЕ И ЈОВАНКА ШТО СЕ СМЕЈЕ (Jeanne qui pleure et Jeanne qui rit) – драма у 4 чина. Написали: Филип Диманоар и Анж-Бон-Мари Керанију. Прво извођење у Паризу, 1860.
Прво извођење у нашој земљи у СНП 23. XI 1868. у НСаду. Посрбио: Ђорђе Максимовић. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 3 пута.
В. В.
ЈОВАНОВИЋ Никола – глумац (Београд, 10. II 1939 – Београд, 22. III 2015). У Бгду је завршио Гимназију „Никола Тесла“ и први степен Факултета драмских уметности. Члан Драме СНП био је од 16. VIII 1961. до 15. VIII 1963. и од 26. VIII 1965. до 26. IX 1966. У статусу слободног уметника провео је сезоне 1964/65. и 1967/68. Од 15. IX 1968. радио је у Савременом позоришту у Бгду.
УЛОГЕ: Лаерт (Хамлет), Коректор (Вучјак), Аврам (Квадратура круга), Други добровољац (Јунона и паун), Микаел (Смрт губернатора), Други полицајац, Џелат, Први баварски војник, Каз, Енглески војник, Четврта калуђерица (Резервиста), Безглави (Кристофор Колумбо), Умберто (Филумена Мартурано), Мајкл (Недеља у Њујорку).
ЛИТ: М. Кујунџић, „Хамлет“ без духа, Дневник, 24. XI 1961; М. Кујунџић, Губернатор: човек и власт, Дневник, 9. X 1962; М. Радоњић, Прича о Филумени Наполитанки, Сцена, 1966, бр. 1, с. 87; М. Радоњић, Романса на амерички начин, Сцена, 1966, бр. 4, с. 123.
Ј. М.
ЈОВАНОВИЋ Арсеније-Арса – редитељ, драмски писац и преводилац (Београд, 30. IX 1932 – Нови Сад, 18. IX 2024). Основну школу завршио је у Деспотовцу 1942, гимназију у Бгду 1950. и Позоришну академију, Одсек режије у класи Јосипа Кулунџића, у Бгду 1956. Дипломску представу припремио је у СНП: Догађај у месту Гоги Славка Грума (прем. 30. X 1955). Затим је студирао историју уметности и југословенску књижевност, а 1964. је похађао курс телевизијске режије у Лондону. Од 1956. до 1957. је редитељ у НК у Задру, од 1957. до 1958. у НК у Шибенику, од 1958. до 1962. асистент па предавач на Академији за позориште у Бгду и од 1962. је редитељ НП у Бгду, са изузетком једне сезоне, коју је провео у Југословенском драмском позоришту. Као редитељ гостовао је у позориштима широм Југославије и у иностранству (Велика Британија, Бугарска). Бавио се и филмском и телевизијском режијом. Написао је 1999. драмски комад Суђење госпођи Бовари (изведено у НП у Бгду, у Кругу 101). Аутор је и двеју радио-драма, а његове драматизације и преводи драмских дела са енглеског играни су у београдским позориштима. У СНП је 1973. изведен, у његовом преводу, Занат госпође Уорн Џ. Б. Шоа.
ЛИТ: Д. Поповић, Славко Грум: „Догађај у месту Гоги“, Сцена и стварност, НСад 1959, с. 90-99; Д. Ређеп, Догађаји у Гоги и Бечеју, Позориште, НСад 1968, бр. 1, с. 8.
В. В.
ЈОВАНОВИЋ Божана – костимограф (Београд, 23. VI 1932 – Београд, 24. XII 2020). Дипломирала је на Академији за примењену уметност у Бгду (1953), на Одсеку сценографије у класи Миленка Шербана. После две сезоне у ЈДП (20. XI 1955 – 31. VIII 1957) прелази у СНП за сталног костимографа (1. IX 1957 – 31. VIII 1959), а потом се враћа у Бгд за модног саветника „Вечерњих новости“ и „Спорта и света“, те креира моделе за трикотажу у Инђији; поново је у СНП од 1. X 1965. до 31. VII 1966. уговорно – на одређено време; коначно је, од 1. IX 1966, костимограф НП у Бгду. Гостовала је широм земље (ХНК у Згбу, СНГ у Љубљани, те позоришта у Осијеку, Титограду, Шапцу, Зрењанину, Вршцу и друга) и у иностранству (Шилер театар у Берлину, Мали театар у Москви и два пута у тршћанском СНГ); костимограф је у више филмова (Капетан Леши, Љубав и мода, Чудна девојка) и врло ангажована у тв драмама. За успешан костимографски рад добила је многа признања, носилац је чак четири годишње награде Удружења примењених уметника, награде за костим на 16. Сусрету војвођанских позоришта (Фамилија Софронија А. Кирића), на Данима комедије у Светозареву (Мистер долар) и на Стеријином позорју (Пучина, 1978). Иако је у СНП радила непуне три сезоне у редовном радном односу, Ј. је стално присутна на новосадској сцени пуних двадесет седам г.: од своје испитне представе (Коломба, 1955), за коју даје и сценографско решење, креирала је костиме за четрдесетак представа Драме, Опере и Балета. Посебно су успешно остварена и запажена њена решења за војвођанску класику, историјски костим, али и костим XIX и XX века.
КОСТИМОГРАФИЈЕ: Коломба, Вечити младожења, Фамилија Софронија А. Кирића, Љубавно писмо, Хенрик VIII и његових шест жена, Јеретик, Веселе жене из Виндзора, Кнез од Зете, Анатолове љубави, Госпођа Бовари, Галеб, Платонов, Сан летње ноћи.
ЛИТ: О. Новаковић, Хибрид „Коломба“, НС, 1955. бр. 100-101; Д. Поповић, Жан Ануј: „Коломба“, Сцена и стварност, НСад 1959, с. 140; М. Кујунџић, „Лисица и грозд“ Гиљерма Фигејреда, Дневник, 3. III 1959; Ј. Виловац, На споредном колосеку, Дневник, 26. IV 1960; М. Кујунџић, Кус петао пиле довека, Дневник, 29. IV 1963; М. Кујунџић, Као слике старих мајстора, Дневник, 28. X 1965; М. Радоњић, Нејеретички „Јеретик“, Сцена, 1966, бр. 1, с. 85-87; Ђ. Ђурђевић, Усковитлане сценске визије, Борба, 10. II 1966; Б. Драгутиновић, Верди: „Симон Боканегра“, Политика, 11. VI 1967; Б. Рушкуц, До Пушкина и назад, Дневник, 19. I 1969.
Д. В.
ЈОВАНОВИЋ Боривоје – глумац (Ниш, 1902 – ?). Повремено се наводи и као Добривоје. Завршио је четири разреда гимназије и поштанско-телеграфску школу. Почетком 1925. први пут је ступио на сцену у Тимочком повлашћеном позоришту под управом Петра Христилића. Члан СНП је био у сезони 1927/28.
УЛОГЕ: Џери (Пег, срце моје), Иванов (Љубомора), Бабић (Мамон), Таса (Сумњиво лице), Арса (Коштана), Миле (Дивљуша), Џек (Карлова тетка).
ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, о премијери комада „Мамон“, Радикал, НСад 1928, бр. 43, с. 3.
В. В.
ЈОВАНОВИЋ Боривоје Е. – преводилац. Његов превод комедије Свадбени пут без мужа (Hochzeitreise ohne Mann) Леа Ленца извођен је у ДНП 1942.
ЈОВАНОВИЋ Бошко – бински мајстор и столар (Бања Лука, 1. XII 1911 – ?). Столарски занат је изучио у родном граду 1929. Од 1. III 1931. до јуна 1941. радио је као столар-декоратер у НП у Бањој Луци. Од фебруара 1942. до фебруара 1945. био је бински мајстор у ДНП у Панчеву, од 8. II 1945. до 31. VII 1948. је у СНП, од августа 1948. до августа 1950. је поново у НП у Бањој Луци и од 1950. до јануара 1972, када је пензионисан, члан је Југословенског драмског позоришта у Бгду. Октобра 1947, на предлог Комисије Месног синдикалног већа у НСаду, проглашен је ударником-рационализатором и награђен новчаном наградом, јер је пронашао начин да се бургије за утврђивање кулиса и декора у великој мери штеде и да се бински посао обавља знатно брже.
ЛИТ: А-м, Бошко Јовановић, бински мајстор ВНП – ударник рационализатор, ВС, 1947, бр. 9, с. 23.
В. В.
ЈОВАНОВИЋ Бранко-Муша – преводилац и прерађивач драмских текстова (Каћ, код Новог Сада, 1834 – Беч, новембра 1894). Звао се заправо Александар, па је доцније посрбио име, али га један акт новосадског магистрата још 1878. помиње као Шандора (Александра). У НСад се доселио 1861, после завршених студија права, па се почео бавити адвокатуром. Од 1864. био је подбележник Магистрата, а од 1866. сенатор. Од 1867, међутим, није више у градској служби него се поново бави адвокатуром. Септембра 1868. изабран је за једног од четворице чланова тадашњег ПО ДСНП. Уз Ј. Јовановића Змаја био је уредник „Змаја“ и „Жиже“. Г. 1877. прешао је у Бгд и тамо уређивао доста неуспео дневник „Нова Србија“. Вративши се у Војводину, живео је у Каменици, НСаду и Тителу. Због неизлечиве болести, убио се 1894. у Бечу. Био је слаб журналиста, али веома одан Милетићу и његовом кругу и политици. Једно време био је ожењен познатом пијанисткињом Јованком Стојковић. Вегетаријанац и помало чудак, уживао је благонаклоност новосадских интелектуалних кругова, али не и велико њихово поштовање. Преводио је највише драмске текстове. СНП је играло његове преводе: Туђинка Александра Диме Сина, Цврчак у мравињаку Легувеа и Лабиша, Рат у мирно доба Мозера и Шентана, Еј, људи, што се не жените Јулија Розена, Варошани на селу Викторијена Сардуа и Весели двори Сардуа и Енкена. Неки од ових превода играни су и у београдском НП. Он је заправо посрбљивао стране комаде, преносио радњу у нашу средину, личностима и локалитетима давао домаће називе. Изостављао би понеког епизодисту, али је понекад и уводио у комад нека нова лица. У прерађивању драма није био особито студиозан, па ни добро примљен у свакој прилици. Његове преводилачке послове жестоко су критиковали Јован Грчић и Милан Савић. Писао је и рецензије о позоришним представама. Читаву малу аферу изазвао је врло оштром критиком поводом премијере Фауста у СНП.
ЛИТ: А-м, Допис из Кикинде, Застава, 15. VIII 1872; М. Савић, „Весели двори“, Позориште, НСад 7. I 1879; К. Р., „Весели двори“, Јавор, 1879, бр. 5, с. 157-158; Кеста, Српско народно позориште у Вршцу, Застава, 1879, бр. 196, с. 2; М. С(ави)ћ, „Рат у мирно доба“, Позориште, НСад 1882, бр. 39, с. 155; Ј. Грчић, Сарду у нас, Браник, 31. X 1908.
Б. Кв.
ЈОВАНОВИЋ Бранко-Шота – драмски глумац (Крушевац, 7. V 1900 – Београд, 2. XI 1983). У родном граду завршио је два разреда трговачке школе. Први пут је ступио на сцену 1. V 1919. у НП у Скопљу иницијативом Бранислава Нушића, који га је открио. Завршио је глумачки курс Александра Верешчагина при НП у Скопљу. Упоредо са радом у позоришту слушао је ванредно предавања из историје уметности на Филозофском факултету у Скопљу и приватно учио клавир, певање и немачки језик код глумице Марије-Лујзе Станојевићке. У Скопљу је остао до 1926. Од 1926. до 1930. је у НП у Сарајеву, од 1930. до 1931. у НК у Осијеку, од 1932. до 1936. поново у НП у Сарајеву, од 1. VIII 1936. до 31. VII 1940. у НПДб у НСаду; после рата, од 1944. до 1946. је у Рејонском позоришту у Бгду, у сезони 1946/47. је глумац и редитељ у НП на Цетињу, од 1947. до 1948. у НП у Бгду, од 18. VIII 1948. до 31. VIII 1957. у Београдском драмском позоришту, од 1. IX 1957. до 30. IX 1959. у Београдској комедији и од 1. X 1959. до пензионисања, 1. IX 1961, у Савременом позоришту у Бгду. Четрдесетогодишњицу свога глумачког рада прославио је 1960. у Савременом позоришту у Бгду улогом Камила у комаду Силом муж. Дуго је у млађем добу, нарочито у Сарајеву, запажено тумачио улоге лирских љубавника све до 1936, управо до преласка у НПДб у НСаду, па је постепено прелазио на драмске и карактерне роле. У улогама лирских љубавника био је осећајно топао, искрен у доживљају и непосредан у изразу, а у драмским и карактерним партијама изражавао се одмерено, у преокупацијама новије реалистичке школе, полетан и динамичан. Дикција му је била складна и правилна.
УЛОГЕ: Ивковић (Народни посланик), Глумац (Пут око света), Бурмаз (Силе), Хљестаков (Ревизор), Љубомир Протић (Покојник), Меркаде (Меркаде), Моска (Волпоне), Доктор Сигелиус (Бела болест), Зилбербрант (Господа Глембајеви), Шамика (Вечити младожења), Алекса Жуњић (Сумњиво лице), Милан (Сеоска лола).
ЛИТ: С. Динчић, Класично извођење комедије „Волпоне“ од Бен Џонсона, Дан, 1936, бр. 289, с. 6; А-м, Гостовање Народног позоришта у Суботици, Невен, Суботица 1937, бр. 14, с. 3; М. В., Заслужни глумци, Банатска пошта, Петровград 1938, бр. 119, с. 2.
Б. С. С.
ЈОВАНОВИЋ Видосава Вилма– драмска глумица (Београд, 1895 – Нови Сад, 8. V 1925). Девојачко презиме јој је Хет; била је супруга глумца Стевана Јовановића (в). Први пут је ступила на сцену 1911. у трупи Михаила Лазића Чичка; потом је, 1912, краће време била у трупи Драгутина Крсмановића, а од 1913. до 1914. у Повлашћеном позоришту „Трифковић“ под управом Симе Бунића. Од 1914. је у трупи „Тоша Јовановић“ под управом Михаила Лазића Чичка, за време рата у Солуну и Водену, а по ослобођењу у Битољу, где је трупа наставила рад. Од 1919. до 1920. је у обновљеном „Трифковићу“ у Нишу под управом Пере Јовановића, а од 1921. до смрти члан је НП у НСаду. Била је врло даровита и осећајна глумица и успешно је играла сентименталке, младе љубавнице и субрете.
УЛОГЕ: Милица (За круну), Латифа (Хасанагиница), Јули (Лилиом), Жаклина (Какав отац такав син), Цецилија (Присни пријатељи), Маријана (Отмица Сабињанака), Наташа (Чикина кућа), Нада (Свет), Маријола-Јолче (Ивкова слава), Драга (Подвала), Нанина (Госпођа с камелијама), Јованка (Протекција), Пирс (Пигмалион), Басја (Бог освете), Поте (Зона Замфирова), Никол (Грађанин племић), Грофица Чепе (Силва).
ЛИТ: А-м, „Чикина кућа“, Застава, 1923, бр. 55, с. 2; Ми, „Пигмалион“, Застава, 1923, бр. 270, с. 2; Ми, „Бог освете“, Застава, бр. 1, с. 3; Данче, „Зона Замфирова“, Јединство, 6. IV 1924; С. Зубац, Трагично али дидактично, Видовдан, НСад 1925, бр. 6, с. 3; А-м, Један значајан губитак за новосадско Народно позориште, Comoedia, 1925, бр. 38, с. 7; А-м, Видосава Јовановић, Нови Сад, 1925, бр. 2, с. 6.
Б. С. С.