ЈОВАНОВИЋ Видосава Вилма– драмска глумица (Београд, 1895 – Нови Сад, 8. V 1925). Девојачко презиме јој је Хет; била је супруга глумца Стевана Јовановића (в). Први пут је ступила на сцену 1911. у трупи Михаила Лазића Чичка; потом је, 1912, краће време била у трупи Драгутина Крсмановића, а од 1913. до 1914. у Повлашћеном позоришту „Трифковић“ под управом Симе Бунића. Од 1914. је у трупи „Тоша Јовановић“ под управом Михаила Лазића Чичка, за време рата у Солуну и Водену, а по ослобођењу у Битољу, где је трупа наставила рад. Од 1919. до 1920. је у обновљеном „Трифковићу“ у Нишу под управом Пере Јовановића, а од 1921. до смрти члан је НП у НСаду. Била је врло даровита и осећајна глумица и успешно је играла сентименталке, младе љубавнице и субрете.

УЛОГЕ: Милица (За круну), Латифа (Хасанагиница), Јули (Лилиом), Жаклина (Какав отац такав син), Цецилија (Присни пријатељи), Маријана (Отмица Сабињанака), Наташа (Чикина кућа), Нада (Свет), Маријола-Јолче (Ивкова слава), Драга (Подвала), Нанина (Госпођа с камелијама), Јованка (Протекција), Пирс (Пигмалион), Басја (Бог освете), Поте (Зона Замфирова), Никол (Грађанин племић), Грофица Чепе (Силва).

ЛИТ: А-м, „Чикина кућа“, Застава, 1923, бр. 55, с. 2; Ми, „Пигмалион“, Застава, 1923, бр. 270, с. 2; Ми,  „Бог освете“, Застава, бр. 1, с. 3; Данче, „Зона Замфирова“, Јединство, 6. IV 1924; С. Зубац, Трагично али дидактично, Видовдан, НСад 1925, бр. 6, с. 3; А-м, Један значајан губитак за новосадско Народно позориште, Comoedia, 1925, бр. 38, с. 7;  А-м, Видосава Јовановић, Нови Сад, 1925, бр. 2, с. 6.

Б. С. С.

ЈОВАНОВИЋ Владан –  историчар књижевности (Сарајево, 22. II 1876 – Београд, 24. VII 1948). Потекао је из занатлијске породице која се преселила у Бгд. Основну школу, гимназију и Историјско-филозофски одсек Велике школе завршио је у Бгду (дипломирао је 1898). Од 1899. до 1904. био је суплент Прве па Друге београдске гимназије истовремено радећи у Народној библиотеци (1902-1903). Од 1905. до 1910. је радио као професор Друге београдске гимназије; у току 1907. боравио је на стручном усавршавању у Лајпцигу и Бечу. Од 1911. до 1925. био је професор у Првој београдској гимназији. Од 1926. до пензионисања, 1932, био је директор Реалне гимназије у Вршцу. Говорио је немачки, руски и француски. Радове је објављивао у „Споменику“ Српске краљевске академије и „Српском дијалекатском зборнику“. Посебно су га занимале лингвистичке теме (дела: Из српског правописа, Бгд б. г.; Да читамо, Бгд 1904; О језику Гаврила Стефановића Венцловића, Бгд 1911). У области позоришта – као информација, упутство и помоћ театрима српскохрватског говорног подручја тога времена – значајна је његова Библиографија српско-хрватске драмске књижевности (Бгд 1907).

В. В.

ЈОВАНОВИЋ Војислав-Воја – глумац (Кобиље код Пожаревца, 16. VIII 1891 – Београд, 4. XII 1967). Завршио је Богословију у Бгду 1910, па се посветио студијама глуме у Лајпцигу, а затим ступио у Повлашћено позориште „Јоаким Вујић“ под управом Косте Делинија 1915. Током Првог светског рата играо је у војничким позориштима у Солуну и Водену, а после рата похађао је драмску школу у Прагу (1919/20). У сезони 1920/21. ангажован је у СНП у НСаду, а затим до краја каријере у НП у Бгду. Бујан и веома осећајан, испољавао се најприродније у романтичарском репертоару, ослањајући се на традиције старе глумачке школе, тумачећи ликове искреним доживљавањима уместо афектације и лажне патетике. „Свака његова улога треперила је личном, унутрашњом романтичном топлином, али је  увек имала ону нужну меру реалистичке веродостојности која је сваком његовом лику обезбеђивала уверљивост“ – писао је књижевник Милан Богдановић.

УЛОГЕ: Ајлерт Левборг (Хеда Габлер), Фредерик Мамај (Арлезијанка), Мали Пјеро (Госпођа са сунцокретом), Гвидо (Флорентинска трагедија), Ремон (Госпођа Икс), Орсат (Дубровачка трилогија).

ЛИТ: А-м, „Allons enfants“, Застава, 1920, бр. 200, с. 3; А-м,
„Госпођа са сунцокретом“, Застава, 1920, бр. 224, с. 3; А-м, „Флорентинска трагедија“, Застава, 1920, бр. 232, с. 3; А-м, „Госпођа Икс“, Застава, 1921, бр. 18, с. 2.

С. Ј.

ЈОВАНОВИЋ Добривоје – в. ЈОВАНОВИЋ Боривоје

ЈОВАНОВИЋ Драгутин Н. – преводилац. Његови биографски подаци нису познати, али се дала реконструисати веома богата библиографија његових превода. У последњој четвртини XIX века београдско НП је играло једанаест драма које је превео са француског (Иго, Скриб, Сарду, Нис, Диге, Сен-Жорж, Пливије, Сежур итд.). Најранија штампана књига његових превода изашла је, колико знамо, 1908: Грбоња или витез Лагардер Пола Февела, једна од најчитанијих књига у жанру забавне литературе. Између два рата његовим преводима пуне се забавне библиотеке неколиких београдских приватних издавача (Књижара Томе Јовановића и Вујића, Књижара Д. А. Банковић, Књижара Радомира Ђуковића, Књижара „Скерлић“ и др.). Преводио је са француског авантуристичке, путописне књижице, а нарочит афинитет је имао за такозване „индијанске“ приповетке, источњачке и друге егзотичне приче. Између осталог, штампано је и петнаестак дела Жила Верна у његовом преводу у многим поновљеним издањима. Сем са француског, преводио је помало и са руског. Две књижице Гогољевих приповедака штампане су 1930, а једна прича Максима Горког у Ј. преводу ушла је у зборник Револуционарне приповетке, штампан у Кливленду у штампарији „Радничке борбе“ 1918. У СНП је изведено неколико његових превода: Дружина Ежена Скриба 1879, Убица Едуара Пливијеа 1887. и Женски рај Ксавијеа де Монтепена и Ектора Шарлијеа 1923.

Б. Кв.

ЈОВАНОВИЋ Ђорђе Калуђер – глумац, певач и писац (Нештин, Срем, 7. V 1863 – Нештин, 9. X 1892). Отац Павле и мајка Ружа били су земљорадници. Као ђак је провео неколико г. у манастиру Кувеждин и тада је објавио своју прву песму, у „Невену“ 1882. О манастирском трошку започео је школовање у гимназији у Сремским Карловцима, али га је прекинуо због болести. Први приповедачки рад објавио је у „Јавору“ 1884. Разочаран у калуђере, напустивши манастир 1885, као глумац путујућег позоришта Фотија Иличића, па трупе Ђорђа Пелеша, обилазио је Босну и Приморје. Дуже се задржао у Сплиту, Ријеци и Тешњу. Једно време био је управитељ Босанско-херцеговачког позоришног друштва. Почетком сезоне  1888/89. накратко је био члан СНП у НСаду, да би крајем 1888. у Земуну основао сопствено путујуће позориште, које је, уз велике финансијске тешкоће, давало представе по Војводини. У овом театру глумачку каријеру су започели Јефта Жикић (в) и Петар Крстоношић (в), који је о овом „раскалуђеру-глумцу и мученику“ писао у књизи Просветни надничари. Средином 1890. покренуо је у Илоку седмични лист „Родољуб“. Априла 1891. закалуђерио се у манастиру Моштаница и добио име Герман. Када је 1891. оболео од туберкулозе, вратио се у родно село, где му је још живела мајка, и тамо био настојник манастира. Идеалиста, обузет родољубљем разбукталог омладинског покрета, у позоришту се најрадије огледао у домаћем романтичарском репертоару. Био је интелигентан, добар карактерни глумац и боем. Посвећујући се глуми, новинарству и књижевности, сматрао је да тако најбоље може послужити своме народу. Песме, приповетке и културно-историјске прилоге објављивао је у часописима: „Невен“, „Јавор“, „Српски забавник“, „Босанска вила“, „Стражилово“, „Немања“, „Фрушка гора“ и „Источник“. Матица српска наградила је његову приповетку Рашта се тако догодило (Сарајево 1888).

УЛОГЕ:  Југ Богдан (Бој на Косову), Тимић (Избирачица), Јова Боцић (Граничари), Јован капетан (Максим Црнојевић).

ЛИТ: М. Милановић, Ђ. Јовановићу (Монаху Генадији),  Босанско-херцеговачки источник, 1891, бр. 8, с. 352, 1892, бр. 9, с. 476; С. Попић, Споменак на гробу Ђорђа Јовановића, Босанска вила, 1893, бр. 4/5, с. 53-54; П. С. И(ванчевић), Списак неких свештених лица у Дабро-босанској епархији монашеског чина, Источник, 1896, бр. 7/8, с. 253.

В. В.

ЈОВАНОВИЋ Ђура – глумац и певач. Родом је из Ковина. Био је у путујућој трупи Ђорђа Пелеша 1875, а потом у оперском хору ХНК у Згбу. Члан СНП био је од 31. V 1878. до 1. VI 1880.

УЛОГЕ: Пустосват (Мамица), Август (Сан и јава), Вукан (Добрила и Миленко), Биберић (Варошани на селу), Смиљанић (Весели двори), Наредник (Низ бисера), Судац (Последња воља), Лонглон (Госпођа од Сен-Тропеза).

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Фрушка гора, 1878,  бр. 15, с. 117; Кеста, Српско народно позориште у Вршцу, Застава, 1879,  бр. 171, с. 2; К. Р., Српско народно позориште, Јавор, 1879, бр. 5, с. 157-158; К. Р., „Последња воља“, шаљива игра у 3чина од Косте Ристића, Јавор, 1879, бр. 9, с.  285-286.

В. В.

ЈОВАНОВИЋ Живорад П. – библиограф и преводилац (Београд, 2. XII 1904 – Београд, 8. XII 1967). Отац Петар био је инжењер и бавио се политиком. Два разреда основне школе завршио је у Бгду (1913/14); затим је прекинуо школовање и за време Првог светског рата са родитељима прешао преко Албаније у Грчку, а потом преко Италије дошао у Француску. Школовање је наставио у колеџу у Ници (1915-1919), затим у Бгду 1919, где је матурирао 1924. у Првој београдској гимназији. Правни факултет у Бгду похађао је од 1927. до 1931, за које време се бавио и политиком у студентском друштву „Побратимство“. Г. 1932. запослио се у Државној хипотекарној банци и у њој радио до 1946. Од 1946. до 1949. био је у Одељењу за културу Министарства просвете, истовремено и у издавачком предузећу „Југословенска књига“  (1947-1949) као уредник Југословенске библиографије, па у Министарству за науку и културу ФНРЈ као уредник у Библиографском институту (1949-1950) и у Српској академији наука (1950-1952). Од 1952. до 1955. био је без службе, а од 1955. до пензионисања, 1960, био је управник Библиотеке Економског факултета. Књижевним радом почео је да се бави још у гимназији. Прву причу, Јексик хлеб, објавио је у „Трибуни“ 1921. Активно се бавио превођењем са француског језика и, нарочито, књижевном библиографијом. Чланке и приказе из књижевних наука објављивао је, пре рата, у часописима „Правна мисао“, „Српски књижевни гласник“, „Живот и рад“, „Јужни преглед“, „Самоуправа“, „Правда“, „Дело“, а после рата његове радове објављују „Наша сцена“, „Република“, „Политика“, „Инвалидски лист“, „Књига и свет“, „Илустрована политика“, „Књижевне новине“, „Стварање“. Нарочито је обиман његов рад на изради општих и стручних библиографија, објављених у часописима „Библиотекар“, „Словенско братство“, Историјски гласник, Билтен новинарског удружења НРС, „Настава језика и књижевности у средњој школи“, „Настава историје у средњој школи“, Годишњак Музеја града Београда, „Локомотива“, „Књижевност“, ЛМС „НИН“, „Гледишта“, „Историјски гласник“, „Република“, „Књижевност и језик“, „Живот“, „Сусрети“, „Руковет“, „Уствари“, „Браничево“ итд. Преводио је француске писце Де Вогијеа, Анрија Барбиса, Бордоа, Ренеа Базена, Ламартина, Мопасана и друге. После Другог светског рата објавио је у „Политици“ преко тристо написа под називом Из старог Београда. Био је члан управе и председник Надзорног одбора Српске књижевне задруге (1945-1952), члан Удружења библиотекара, члан Удружења књижевних преводилаца (од 1952), члан Удружења фолклориста (од 1959) и Удружења новинара (од 1960). Један је од оснивача часописа „Правна мисао“ (1935). За српско позориште значајан је његов библиографски рад, који је, простирући се на целокупно књижевно стваралаштво, обухватио и остварења из области театра.

БИБЛ: Југословенска библиографија 1945. Грађа, Бгд 1947; Списак књига Српске књижевне задруге (1892-1950), Бгд 1950; Из старог Београда, Бгд 1964.

ЛИТ: В. М. Алексић, Југословенска библиографија, Наука и техника, 1948, бр. 2, с. 187-188; М. Лукетић, Библиографија библиографијā објављених у Црној Гори за период 1945-1960, Библиографски вјесник, 1963, бр. 2/3, с. 73-78; Р. Димитријевић, Живорад П. Јовановић (1904-1967), Прилози за књижевност, 1967, бр. 3/4, с. 332-333; М. М. Николић, Живорад П. Јовановић 1904-1967, Библиотекар, 1968, бр. 1-2, с. 126-128.

Д. Н.

ЈОВАНОВИЋ Зоран Т. – драматург, директор Драме и управник СНП (Лопаре, БиХ, 15. VI 1932 -). Рођен је у породици учитеља. Селећи се са родитељима,  основну школу је похађао у Неменикућама (1939-1942) под Космајем и у селу Вича (код Гуче) 1943. Због ратних прилика, 1944. прекида школовање. После ослобођења завршава нижу гимназију у Сопоту (крај Бгда) 1947. Вишу гимназију и велику матуру завршио је у  Смедеревској Паланци 1951. Исте г. уписао се на Филозофски факултет у Бгду (група југословенски језици и књижевност), где је и дипломирао 1956. Г. 1964. уписао је, као ванредни студент, Академију за позориште, филм, радио и телевизију (Одсек драматургије) у Бгду и апсолвирао 1968. Био је професор књижевности у Нижој гимназији и Учитељској домаћичкој школи у Тузли од марта 1956. до септембра 1959, а затим прелази за руководиоца Центра за културу Радничког универзитета у Тузли (од 1959. до 1962). Од октобра 1962. налази се на месту драматурга НП у Тузли, где остаје до 1969. Од априла 1969. постаје драматург Драме СНП, а од 1. III 1970. обавља дужност директора Драме СНП. Од 1. X 1973. прелази на дужност генералног секретара Стеријиног позорја у НСаду. Током своје театарске делатности успешно је радио и на пољу позоришне периодике. Био је у Тузли главни уредник двомесечног часописа за позоришну уметност „Позориште“, у периоду од 1962. до 1969, који се може означити као најуспешније раздобље тога часописа. По доласку у НСад пуних десет г. (1968-1977) био је главни уредник листа СНП „Позориште“, од  којег је успео да створи занимљив, информативан и у театарским круговима цењени месечник. Од 1974. члан је редакције часописа „Сцена“, а од 1975. његов одговорни уредник. Од 1974. уредник је библиотеке „Драматуршки списи“, коју издаје СП у НСаду. Приредио је књигу В. Глигорића Биће позоришта (СП, НСад 1977). Радио Бгд извео му је 1976. текст Неуручена писма, награђен претходне г. другом наградом на конкурсу Радио Бгда. Способан координатор рада и изузетно трудољубив и одговоран, остварио је током свог директорског мандата у Драми СНП радни ритам који ће, бројем изведених премијера, тешко ускоро бити достигнут. Зналачким интервенцијама приликом планирања, припреме и реализације појединих пројеката, разложношћу, а када је требало и умешном тактичношћу, сачувао је и на прави начин проширио редитељски тим. Његов удео у формирању репертоарског програма био је знатан, не само због познавања југословенске и светске драмске литературе и дугогодишњег позоришног искуства, него и захваљујући чињеници да је приликом договора о будућим пројектима сталних редитеља, односно приликом ангажовања гостујућих редитеља, могао утицати (што је и чинио) на стављање на репертоар појединих драмских дела. Као веома ангажован  друштвено-политички радник, имао је истанчане политичке рефлексе, што је допринело успешном раду Драме СНП. Његова сарадња са органима  самоуправљања у театру и форумима у граду била је узорна. Од 1. VII 1979. до 22. V 1983. био је управник СНП, потом кустос Позоришног музеја Војводине (16. VIII 1983 – 1. IX 1985), од 1986. помоћник управника Београдског драмског позоришта и од 1989. до пензионисања, 1997, главни уредник у Музеју позоришне уметности Србије.

БИБЛ: Театар Драга Жервеа, Позориште, Тузла 1964, бр. 4, с. 142-145;  Коста Трифковић, Позориште, Тузла 1964, бр. 1, с. 67-76; Сведочанство о глумцу, Казалиште, Осијек 1977, бр. 115, с. 9; На маргинама  Драјеровог „Вампира“, Поља, 1972, бр. 166, с. 14; Дундо Мароје на пољски начин, Политика, 15. I 1972; За (не)написану књигу о глумцу, Позориште, НСад 1975, бр. 9, с. 15; Позоришно стваралаштво Михаила Ковачевића, Бгд 1992; Народно позориште Дунавске бановине, НСад 1996; Михајло Јанкетић – побуњени човек, Смедерево 2003; Стево Жигон, Бгд 2003; Народно позориште Краљ Александар I у Скопљу, НСад 2005; Јелисавета-Сека Саблић, Бгд 2006.

ЛИТ: Ј. Пуљизевић, Једини такве врсте (Уз занимљиви казалишни часопис из Тузле), Телеграм, 25. I 1963; П. Д(урић), Једини у Југославији, Ослобођење, Сарајево 14. II 1964; Л. Павловић, Тај часопис!, Ослобођење, Сарајево 19. II 1967; М. Милиновић, Тузла слави јубилеј „Позоришта“ (Десет година југословенског часописа за позоришну уметност), Рад, Бгд 2. II 1968; Д. Поповић, Четири нове савремене драме, Позориште, Тузла 1971, бр. 4, с. 405-418; Ј. Пуљизевић, Обновљена стара „Сцена“, Око, Згб, 7-21. VIII 1975; Ђ. Ђурђевић, Банатска рапсодија („Неуручена писма“ З. Јовановића), Политика, 23. II 1976; Р. Јовановић, У сукобу са грађанским театром (В. Глигорић: Биће позоришта), Књижевне новине, 1977, бр. 544, с. 4; П. Марјановић, О неким проблемима компоновања драмског репертоара, Сцена, 1978, бр. 6, с. 26-32.

П. М.

ЈОВАНОВИЋ Ирена – драмска глумица (Москва, 3. III 1905 – Београд, 16. X 1990). Супруга глумца Бранка Јовановића (в). Отац јој се звао Мило Иличковић и био је војни лекар, а мати Клавдија, Рускиња, рано је научила своју кћер да воли књигу и уметност уопште. Основну школу похађала је на Цетињу и у Ђаковици, где јој је отац као лекар службовао. Гимназију је завршила у Скопљу, завршивши у исто време и Средњу музичку школу, одсек за клавир. Још као гимназијалка приређивала је концерте у НП у Скопљу. Када се нико томе није надао, удала се за глумца Б. Јовановића, првака скопске сцене, уз којег је провела целу каријеру и са којим је имала кћер Ксенију, такође глумицу. До удаје није ни помишљала на позориште и на глумачки позив; пратећи живот и рад свог супруга, све више се занимала за сцену, па се најзад одлучила да се потпуно посвети глуми. Почела је да игра 1928. у НП у Сарајеву, под управом Б. Нушића, који је похвалио њене прве глумачке кораке и охрабрио је за будуће уметничке подухвате. Развијала се брзо, захваљујући таленту и лепој појави пуној женствености, и на сарајевској позорници је остварила замашан број улога, тумачећи са много љупкости и свежине ликове младих жена у народном и страном репертоару. Једна од одлика њене глуме била је непосредност саопштавања са позорнице, испољена неодољиво још у почетку а коју је она у даљем раду развијала до праве мајсторије. Једну сезону, 1932/33, провела је на сцени у Осијеку. Ипак се вратила у Сарајево, где је била постигла прве успехе, да би остварила још многе веома студиозно израђене креације у класичним и савременим драмама, домаћим и страним (1933-1936). Напустивши Сарајево, ступила је у НПДб и у њему остала од 1. VIII 1936. до 31. VII 1940, када је прешла у Бгд. То је врло значајан период у њеном уметничком раду. За четири сезоне креирала је низ врло успелих улога. Трећа етапа њене уметничке биографије (од 1940. до пензионисања, 1960) испуњена је многим врло занимљивим и атрактивним глумачким реализацијама на престоничкој сцени.

УЛОГЕ: Ленка (Сеоска лола), Рина (Покојник), Грофица Мадлен Петровна (У агонији), Госпа Марина (Народни посланик), Марина (Силе), Маријана (Делила), Оливија (Богојављенска ноћ), Мисис Филдинг (Цврчак на огњишту), Василиса Карповна (На дну), Грушењка (Браћа Карамазови).

ЛИТ: А-м (С. А. Јовановић), Г-ђа Ирена Јовановић, Српска сцена, 1941, бр. 2, с. 49-50; Е. Финци, Више и мање од живота, I, Бгд 1955, с. 70, 145, 161; II, Бгд 1961, с 103, 191, 195; III, Бгд 1963, с 162.

Ж. П.