ЈОВАНОВИЋ Јован М. – преводилац, политичар, државник (Београд, 3. IX 1869 – Охрид, 20. VI 1939). Син судије Миленка и мајке Милеве рођене Јоргаћ, по оцу потомак Карађорђевог војводе Миленка Стојковића. У Бгду је завршио основну школу и Прву београдску гимназију 1887. и исте г. започео студије права, које је наставио и завршио у Паризу. Јавну делатност започео је као писар београдског суда (1892-1896), а затим је радио у Министарству иностраних послова. Једно време био је и професор права на Великој школи (1900), потом секретар Министарства финансија, отправник послова у Софији и Атини, па министар иностраних послова, дипломатски заступник српске владе у Каиру и на Цетињу, генерални конзул у Скопљу, посланик у Бечу итд. Са српском војском је прешао Албанију 1915. Затим је био српски посланик у Лондону. Од 1920. је шеф Земљорадничке странке. Писао је политичке студије, осврте и коментаре под шифром „Инострани“ и хронике у рубрици „Политички преглед“, највише у „Српском књижевном гласнику“, чији је власник и уредник био од 1921. до 1939. Преводио је са француског и енглеског. Од његових превода на сцени СНП приказана је само Молијерова комедија Жорж Данден 1925.

Д. М.

ЈОВАНОВИЋ Јулка – драмска глумица (Велика Кикинда, 21. III 1846 – Београд, 5. XII 1939). Кћи глумца Паје Степића (в). Основну школу завршила је у Бгду. Први пут је ступила на сцену 12. VII 1862. у СНП, у улози Катице у Кир Јањи, али је у ангажман примљена два дана доцније, 14. VII. У СНП је била до 20. I 1863, а тада са оцем прелази у трупу Позоришног одбора у Бгду, у којој остаје до 29. IV 1865. У међувремену, када је дружина Одбора, под управом Адама Мандровића (в), кренула крајем априла 1864. на гостовање ван Бгда, поново се, кратко време, налази у ансамблу СНП. После распуштања дружине београдског Позоришног одбора, до почетка 1866. наступа у Драговољачком позоришном друштву у Бгду и у трупи Јована Јоце Поповића Бечкеречанина, која ради у Земуну; потом је члан путујућег позоришта свога оца све до 7. IX 1868, када је ангажована за привременог члана НП Бгд. Пре тога, 1867, удала се за Тошу Јовановића (в), такође члана Степићеве дружине. (У браку с њим имала је кћер Живку, која је 14. III 1889. била ангажована за глумицу-почетницу у НП Бгд). У јесен 1872, заједно са   мужем, прелази у ХНК Згб, у којем остаје до краја октобра 1878, када се поново враћа у НП Бгд и у њему остаје до пензионисања, 7. III 1909. Последњи пут је наступила на позорници 18. III 1909. у улози Фрошарке у Двема сиротицама. Умрла је, скоро потпуно слепа, у 94. г. Четрдесетогодишњицу уметничког рада прославила је 14. X 1902. својом омиљеном улогом у Двема сиротицама. Одликована је Орденом Св. Саве V реда (1902) и Орденом Белог орла V степена (1923). У СНП  је, под презименом Степић, као почетница играла мање, епизодне улоге смерних и срамежљивих девојака и сентименталне женске ликове – како тврде њени доцнији биографи. У НП Бгд, међутим, проширила је свој репертоар као темпераментни носилац улога ветропирастих дечака и шармантни тумач комичних и карактерних рола, нарочито у комадима домаћих аутора, и заузела у београдском женском глумачком ансамблу истакнуто место. Од улога које је за кратко време играла у СНП поименично су познате само Катица у Кир Јањи и оне у којима је наступала као члан НП Бгд приликом својих гостовања у новосадском Позоришту.

УЛОГЕ: Катица (Кир Јања), Јосиф, унук Манијеове (Париски колотер), Фрошарка (Две сиротице), Нера (Подвала), Мутибарићка (Еј, људи, што се не жените).

ЛИТ: А-м, Народно позориште, Јавор, 1862, бр. 20, с. 160; А-м, Србско народно позориште, Даница, 1862, бр. 20, с. 330; Краљевско српско народно позориште – Преглед за годину 1886, Бгд 1887, с. XLIII; Поменик о двадесетпетогодишњици Краљевског српског народног позоришта, Бгд 1894, с. 11; А-м, Краљевско српско народно позориште, Позориште, НСад 1900, бр. 45, с. 180; А-м, Четрдесет и пет година на позорници, Позориште, НСад 1907, бр. 7, с. 66-67; А-м, 45 година на позорници, Браник, 1907, бр. 152, с. 3; В. К(устудић), Силуете из наше позоришне прошлости – Роман Тоше Јовановића и његове Јулке, Comoedia, 1925, бр. 31-33, с. 27-30, 23-30, 18-22; А-м, Породица П. Степића 1868, Сцена, 1938, бр. 14, с. 109-110; А-м, Смрт Јулке Јовановић, најстарије глумице, чланице београдског Народног позоришта, Политика, 6. XII 1939; А-м, Умрла је у 93. години најстарија београдска глумица Јулка Јовановић, Време, Бгд 6. XII 1939.

Л. Д.

ЈОВАНОВИЋ Катарина – оперска певачица, сопран, музички педагог (Темишвар, 21. VIII 1906 – Београд, 29. VI 1992). Гимназију је завршила у НСаду, а затим две и по г. студирала права у Бгду. Од 1927. до 1932. похађала је Државну музичку академију у Бечу. У сезони 1932/33.  била је члан Опере у Есену. У Бгду је први пут наступила као Марженка у Проданој невести 2. X 1933. и отада до 1941. је била члан Београдске опере. Од 1945. до пензионисања, 1969, била је професор певања у Музичкој школи „Мокрањац“ у Бгду. У НСаду је гостовала из  Есена 2. II 1933, приредивши самосталан концерт;  поново је концертирала у НСаду 22. II 1936. и још једном 1936. и 1939. са ансамблом Београдске опере. У представи НПДб певала је к. г. 11. II 1941. у двема једночиним операма: Грилету у Апотекару и Цербину у Служавки господарици. Нежног лирског гласа, технички углађеног, темељно музички образована и лепе појаве, Ј. је на нашој сцени деловала веома култивирано.

ЛИТ: Ђ. Игњатовић, Двема оперским премијерама Бановинско позориште обнавља Оперу у Н. Саду, Дан, 13. II 1941; А-м, Реприза опера „Апотекар“ и „Служавка господарица“ – Гостовање г-ђе Катарине Јовановић, Дан, 21. II 1941.

В. П.

ЈОВАНОВИЋ Корнел – финансијски ревизор и почасни члан ДСНП (Нови Сад, 25. IX 1839 – Београд, 18. V 1907). Млађи је брат Ј. Ј. Змаја. Основну школу и два разреда гимназије завршио је у НСаду, а Трговачку школу у Пешти, где је кратко време био трговачки помоћник. Од 1860. учи Вишу пољопривредну школу у Алтенбургу, а већ 1864. је истакнути представник новосадске трговачке омладине и присталица Св. Милетића (в). Учествује у оснивању Друштва за радиност 1867. и, нешто доцније, у организовању Српске народне задружне штампарије у НСаду; 20. V 1867. изабран је за помоћника грунтовничара новосадског Магистрата и у тој служби остаје до 27. IV 1869. После тога је, од 1. IV до IX 1870, привремени надзорник Текелијиног завода у Пешти. Исте г. скупља прилоге за побуњене Бокеље; за благајника МС изабран је 13. IX 1871. Августа 1872. одведен је у затвор због тога што је предводио демонстрације против епископа бачког Германа Анђелића. По изласку из затвора ради у Српској задрузи за помагање и штедњу. Био је затим хапшен као родољуб и 1873. и 1876; други пут је провео у истражном затвору више од осамнаест месеци због прикупљања новчаних прилога и одеће за херцеговачку нејач која је избегла у Далмацију за време устанка 1875. и агитације да Војвођани уписују српски ратни зајам и добровољцима помогну Србији у рату против Турске (1876). Имао је храбрости да по изласку из затвора 20. IX 1877. објави у „Застави“, под пуним потписом, Укупан извештај о добровољним прилозима на босанско-херцеговачку сиротињу и нејач, за време од 1. новембра 1875. до дана затвора мога т. ј. 12. јуна 1876, из којег се види да је у ту сврху био скупио 14.383 форинте и 4170 фунти одела, преобуке и санитетског материјала. Имена прилагача, разуме се, није објавио. Ј. је од 1878. неколико г. заступник једног енглеског осигуравајућег друштва и од 1880. до 1886. налази се у Бгду, где у исто време седам г. издаје „Београдски дневник“, трговачко-политички лист, који је 1883. имао и посебан прилог „Пупољак, листак за забаву“; такође, један је од главних оснивача Београдске задруге (1882). Затим, 1886-1887, држи у Земуну с једним ортаком заступство једног америчког осигуравајућег друштва. После тога г. дана борави на Цетињу, ради на оснивању Црногорске народне банке и онде оснива штампарију. У Бгд се враћа 1888, али га радикалска влада протерује из Србије. Вративши се доцније поново у Бгд, морао се непрестано склањати испред власти које су га од самог његовог доласка у Србију често прогониле као политички непожељног. Живот је завршио у душевној болници, у сиромаштву, без икога свог. Поштен човек и искрен родољуб, слободарски настројен и непомирљиви противник стеге и насиља реакционарних режима и с ове и с оне стране Саве и Дунава, био је један од најоданијих и најхрабријих Милетићевих следбеника; иако непрестано прогоњен, до краја живота се није предавао ни узмицао пред опасностима. Борбен, истрајан и непоколебљив, са успехом се прихватао многих друштвених задатака и излагао личном ризику не очекујући за себе од тога рада материјалне користи. Био је и врстан финансијски и књиговодствени стручњак и из тих струка објавио је два приручника, Просто и двоструко књиговодство (1874) и Кореспонденција и приватни списи (1874). У Економски одсек ДСНП изабран је 30. VII 1869, затим је у исти Одбор биран и 1870-1875. и 1878-1879. и у њему је био најактивнији члан. Нарочито се ангажовао на скупљању новчаних прилога за СНП, а од 1869. до средине 1872. његова је брига била скупљање прилога путем ковчежића (в) на територији на којој је СНП распростирало своју делатност. До 1874, с прекидима када је био у затвору, био је и администратор и експедитор листа „Позориште“ (в), а исту дужност имао је и у Змајевом „Јавору“. За време кратког боравка у Земуну, 1878, уписао је двадесет редовних чланова ДСНП, па је због тога имао неприлика с тамошњим политичким властима. Финансијски извештаји које је подносио скупштинама и УО ДСНП врло су исцрпни, прецизни, добро документовани, и они сведоче о његовој стручности, марљивости и уредности. Главна скупштина ДСНП изабрала га је 30. VII 1869. за почасног члана Друштва.

ЛИТ: М. К., Успомена на Корнела Јовановића, Застава, 1910, бр. 282, с. 8-9; Објавио Жеравица, Пок. Корнел Јовановић и његова прогонства, Радикал, Рума 1911, бр.14, с. 3; Т. Николајевић, Омладински покрет и Светозар Милетић у поверљивим списима бив. Торонталске жупаније, Гласник Историјског друштва, 1929, II/2, с. 263-271, II/3, с. 438-441; 1930, III/1, с. 127-131, 306-307; В. Стајић, Новосадске биографиије, II, НСад 1937, с. 95-109.

Л. Д.

ЈОВАНОВИЋ Ксенија – драмска глумица (Сарајево, 6. VI 1928 – Београд, 1. XII 2012). Кћи је глумаца Ирене и Бранка Јовановића (в). Школовала се у Сарајеву, НСаду  и Бгду. Глумом се бавила аматерски још у средњој школи. У Бгду је студирала на Економском факултету две г., па затим глуму на Високој филмској школи у класи Вјекослава Афрића и Јозе Лауренчића (до 1949). Члан је  Филмског студија „Авала-филма“ у Бгду 1949-1951, Београдског драмског позоришта 1951-1961, затим НП у Бгду. Остварила је низ разнородних водећих ликова у класичном и модерном репертоару: Леди Магбет, Јелена Ћетковић, Бароница Кастели Глембај, Лиза Протасова (Живи леш), Кручинина (Без кривице криви), Гурмишска (Шума), Краљица (Дуги живот краља Освалда), Клитемнестра (Окамењено море). Наступала је на радију и телевизији, у Атељеу 212, Театру поезије у Бгду, на многим књижевним и позоришним вечерима, а као сталан гост у СНП у НСаду улогом Кнегиње (Слово светлости) 1967. Савесном студијом, откривањем слојевитих поетских и драмских текстова и ликова, визуелним вајањем и гласовним нијансирањем стекла је многа признања критике и награде: Орден рада са златним венцем, награду публике и листа „Вечерње новости“ на Стеријином позорју за улогу Клитемнестре, награду „Четврти јули“ Савеза бораца за Јелену Ћетковић, одликовање НП у Бгду за Леди Магбет.

ЛИТ: М. Кујунџић, Раша Плаовић и Ксенија Јовановић на новосадској сцени,  Дневник, 21. X 1966; Д. А., Занимљив покушај Српског народног позоришта, Политика, 22. II 1967; С. Селенић, Тотални или ритуални театар, Борба, 23. II 1967; Р. Јовановић, Средњовековна поезија на сцени, Сцена, 1967, бр. 2, с. 268-272; А. Николић, Ксенија Јовановић (1928-2012), Театрон, 2012, бр. 160-161, с. 160-161.

С. Ј.

ЈОВАНОВИЋ Лаза – драмски глумац (Београд, 29. IV 1903 – Младеновац, 1. I 1977). Завршио је четири разреда гимназије у Бгду; глумачку каријеру започео је 1919. у једној путујућој трупи; од 1921. до 1923. био је члан НП у Сарајеву, затим је неко време био у Нишу; у сезони 1930/31. ангажован је у СНП у НСаду, 1932. у Скопљу, 1934/35. у НПДбС, 1935/36. у НП у Крагујевцу, 1939/40. у НП Бгд, 1947/48. у НП у Сарајеву, 1955. у НП у Мостару.

УЛОГЕ: Ставра Јаре (Зона Замфирова), Бела Ковач (Антонија), Станојло (Београд некад и сад), Андрија (Ђидо), Жермен (Балтазар), Млетачки дужд (Максим Црнојевић), Марковић (Ујеж), Ефенди Мита (Нечиста крв), Стива (Ана Карењина), Мита (Пут око света), Риста Тодоровић (Госпођа министарка).

ЛИТ: А-м, „Зона Замфирова“ од Ст. Сремца, Нови Сад, 1930, бр. 42, с. 2; А-м, „Максим Црнојевић“, Југословенски дневник, 1931, бр. 4, с. 3; А-м, „Антонија“, Југословенски дневник, 1931, бр. 21, с. 5; А-м, Karenjina Anna, Hiradó, 1936, бр. 129, с. 4.

В. В.

ЈОВАНОВИЋ Лепосава – драмска глумица и певачица (Сремска Митровица, 24. II 1875 – Осијек, 4. VI 1968). Завршила је четири разреда Девојачке школе у Сремској Митровици и две г. трговачке школе у Бечу, где је посећивала, посматрала и проучавала позоришта ради спремања за глумачки позив. Први пут је ступила на сцену 1897. у путујућој позоришној дружини Ђорђа Протића. Одмах је добила трогодишњи ангажман у НП у Бгду, али је исте г. прешла у нишко позориште „Синђелић“. Одатле је већ 1898. отишла у Беч на даље позоришно усавршавање и чак играла на немачким сценама. Крајем 1898. дошла је у Хрватско драматско друштво Драгутина Фрајденрајха у Вараждину и у њему остала до краја фебруара 1899. Од пролећа 1899. до 1901. је поново у „Синђелићу“ у Нишу, од 1902. до 1904. у путујућој позоришној трупи Петра Ћирића, од 1904. до 1906. код Ђуре Протића, од 1907. до 1909. била је у оснивачкој трупи у ХНК у Осијеку, од 1909. до 1912. у СНП у НСаду, од 1912. до 1913. у Повлашћеном позоришту „Трифковић“ у Нишу под управом Симе Бунића. Од 5. IV до 28. VI 1914. је поново члан СНП. Од јесени 1914. једно време је у путујућој дружини Аце Гавриловића. У сезонама 1917/18. и 1918/1919. била је чланица хора Опере ХНК у Згбу, али у тим двема сезонама уопште није наступала. Од 1919. до 1928. непрестано је у ХНК у Осијеку, а од 1928. до пензионисања, 1934, у Н-Оп; 25-огодишњицу свога уметничког рада прославила је 7. X 1922. у ХНК у Осијеку, а 30-огодишњицу 22. I 1928. такође у Осијеку. Одликована је Орденом Светог Саве V степена. Велике музичке и уопште позоришне културе, снажне емотивне природе, стваралачки увек полетна, динамична, изванредно култивисаног сопрана пријатне боје, велике висине и изражајног у свим облицима, она је успешно остваривала незаборавне уметничке партије у операма и оперетама, као и драмске, карактерне, понекад и комичне улоге. Сматрана је најбољом интерпретаторком певачког репертоара у „Синђелићу“, СНП и нарочито у Осијеку.

УЛОГЕ: Ксенија (Ксенија), Галатеја (Лепа Галатеја), Францика Рајнгруберова (Чар валцера), Розалинда (Слепи миш), Милка Шиаријева (Резервистина женидба), Алезија (Лутка), Лајида (Ксеније и Ксенија), Дезија (Доларска принцеза), Мицика (Дротар), Дениза (Мамзел Нитуш), Марија (Марија, кћи пуковније), Фаншета (Женидба при фењерима), Розита (Муж пред вратима), Јелка (Пркос), Десанка (Дивљуша), Клоринда (Мадам Монгоден).

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Сриемске новине, Вуковар 1909, бр. 80, с. 5; А-м, Чланови српске народне позоришне дружине, Позориште, НСад 1909, бр. 2, с. 7; А-м, Марија, кћи пуковније, Позориште, НСад 1909, бр. 7, с. 26-27; А-м, Јуче, у среду, гледали смо у нашем народном позоришту први пут „Ксенију“, Застава, 1909, бр. 257, с. 3; Г., Слепи миш, Ново Позориште, НСад 1909, бр. 28, с. 110; А-м, Сезона у Н. Саду, Бранково коло, 1910, бр. 2, с. 29; Г., „Лутка“, Ново Позориште, НСад 1910, бр. 18, с. 227; -ић, Српско народно позориште у Сомбору, Слога, Сомбор 1910, бр. 7, с. 5; А-м, Српско народно позориште, Браник, 1910, бр. 10, с. 3; Ш. Ј(осин), Српско народно позориште, Невен, Суботица 1910, бр. 6, с. 43; К. Ст., Српска народна позоришна дружина у Шиду, Браник, 1911, бр. 156, с. 3; А-м, Српско народно позориште у Сомбору, Браник, 1912, бр. 47, с. 3; А-м, Одлична оперета Штраусова приказана је са особитим успјехом, Српска ријеч, Сарајево 1912, бр. 56, с. 3; Д. Муцић, Отишао је и посљедњи свједок, Казалиште, Осијек 1968, бр. 22-25, с. 5.

Б. С. С.

ЈОВАНОВИЋ Љубица – драмска глумица (Панчево, 4. XI 1886 – Лесковац, 11. IV 1962). Сестра глумца Стевана Јовановића (в). Завршила је Вишу женску школу у Панчеву. Први пут је ступила на сцену као волонтер 1904. у НП у Бгду, а затим је играла у нишком позоришту „Синђелић“ од 1906. до 1910. У сезони 1910/11. је у путујућој дружини „Заједница“ Симе Бунића, од 1911. до 1913. у Повлашћеном позоришту „Трифковић“, од 1913. до 1918. у Повлашћеном позоришту „Тоша Јовановић“, с којим наставља рад у Солуну и Водену до ослобођења. У сезони 1918/19. члан је Градског позоришта у Битољу, а од 1919. до 1927. и од 1. IX 1935. до 31. VII 1938. радила је у новосадским позориштима. У међувремену је била члан НП у Бањој Луци. Од 1939. до 1941. је у НП у Нишу, а од 1941. до 1951. у НП у Лесковцу, где је један од оснивача позоришта, глумица и редитељ; 25-огодишњицу уметничког рада прославила је 5. X 1931. у НСаду насловном улогом у драми Карла Шенхера Жена сатана. Велике даровитости, високе интелигенције, солидног образовања, она се успешно потврђивала у свим глумачким фаховима од љубавница, драмских улога до карактерних и комичних. Њена дикција је увек била беспрекорно правилна и лепа, игра психолошки студиозна, уметнички одмерена и природна. Спадала је међу најбоље глумице старијег нараштаја, оног од почетка XX века.

УЛОГЕ: Емилија (Отело), Јулија (Лилиом), Павлија (Ђидо), Поте, Зона (Зона Замфирова), Војвоткиња де Круси (Израиљ), Петра (Хајдук Станко), Маркиза Болије (Господар ковница), Мајка (Сењер Полишинел), Грофица Линијер (Две сиротице), Игуманија (Мамзел Нитуш), Госпођа де Плесан (Свадбени марш), Грофица, Њања (Ана Карењина), Салче (Коштана), Мајка (Жан и Нели), Доведеница (Вучина), Матићка (Мамон), Анђа (Ускочница), Живка (Госпођа министарка), Мајка (Елга), Контеса де Милеси (Американска јахта у сплитској луци), Мајка (Ура, синчић!), Жена Големанова (Големанов), Ракила (Циганин), Маја (Мрак), Баба Јованка (Скакавци), Јевросима (Максим Црнојевић), Краљица (Антигона).

ЛИТ: Д. Б-ћ, „Отело“, Јединство, 2. II 1922;  (m),  „Liliom“, Deutsches Volksblatt, 3. V 1922; А-м, „Зона Замфирова“, Застава, 5. IV 1924; А-м, Хајдук Станко, Србија, 12. XI 1924; А-м, Позориште, Нови Сад, 1925, бр.  20, с. 5; О. С(уботи)ћ, „Господар ковница“, Застава, 10. XI 1925; О. С(уботи)ћ, „Две сиротице“ – драма од Џ. Оксендорфа, Застава, 3. X 1926; К. Николић,  „Мамзел Нитуш“, оперета, Нови Сад, 1927, бр. 7, с. 3; О. С(уботи)ћ, „Ана Карењина“ – премијера 17. II, Застава, 19. II 1927; М. Ст., Наше позориште, Банатски гласник, Велики Бечкерек 1927, бр. 21, с. 1; К. Николић,  „Вучина“, драма у 3 чина од М. Огризовића, Нови Сад, 1927, бр. 41, с. 3; Ј. С. Т., Стефан Костов: „Големанов“, Дан, 1935, бр. 127, с. 4; Ј. С. Т., М. Беговић: „Американска јахта у сплитској луци“, Дан, 1935, бр. 129, с. 6; А-м, Љубица С. Јовановић, Нови Сад, 1935, бр. 44-46, с. 8; А-м, Успех синоћње (18. IX) премијере „Мрака“ од Пеције Петровића, Дан, 1936, бр. 218, с. 4; А-м, Велики успех гостовања Народног позоришта Кнеза намесника Павла у Сомбору, Дан, 1937, бр. 216, с. 4.

Б. С. С.

ЈОВАНОВИЋ Љубиша – драмски глумац (Шабац, 1. X 1908 – Београд, 15. VII 1971). Завршио је учитељску школу 1927. у Шапцу, где је наступао на сцени месног аматерског позоришта „Добрица Милутиновић“, повремено и на позорницама гостујућих путујућих театара. На сцени НП у Бгду је глумио као волонтер 1927. и као хонорарни члан 1929, а у међувремену се упознавао са позориштима и глумом у Прагу и Берлину. До значајнијих улога је дошао на сцени ХНК у Згбу (1929-1940), па је ступио у НП у Бгду 1940/41. Првих г. рата живео је у Сплиту, а 1943. је приступио Казалишту народног ослобођења, са којим се прикључио ансамблу НП у Бгду као његов првак (1944-1961). Затим је био члан Југословенског драмског позоришта у Бгду (1961-1969). На загребачкој сцени се афирмисао сложеним улогама нарочито у руској класици и Нушићевој комедији, а после рата, у пуној уметничкој снази и зрелости, дао је велике креације у делима Софокла, Шекспира, Гогоља, Островског, Бихнера, О’Кејсија, Пинтера, Нушића, Крлеже, Матковића итд. Тумачио је моћнике, трагичне јунаке, физички и морално уништене људе, поштене и малодушне паћенике, које је увек одсликавао на фону душевности и људскости, као и галерију комичних карактера и типова, нарочито у Нушићевим комадима. Ширином трансформација, интуицијом и богатом емотивношћу, обиљем гласовних и мимичких изражаја, сврстао се међу водеће глумце послератне генерације. Глумио је и у првим филмовима, на радију, на телевизији, на Дубровачким љетним играма, пред публиком широм земље, а на сцени СНП у НСаду као гост у улози Престона у Руском питању и са Н. Урбановом у драми Дубоко плаво море у улози Милера. Добитник је многих одличја: Града Бгда, Владе НР Србије, Савезне владе ФНРЈ, АВНОЈ-а, и Стеријине награде на ЈПИ 1971. за улогу Зрињског у драми Генерал и његов лакрдијаш М. Матковића.

ЛИТ: А-м, Невенка Урбанова и Љубиша Јовановић гостују у Н. Саду, Дневник, 5. VI 1954; А. Ивановић, Последње улоге Љубише Јовановића, Позориште, НСад 1971, бр. 1, с. 6; М. Мирковић, Очинство на сцени, сцена будућег, Позориште, НСад 1972, бр. 8, с. 7.

С. Ј.

ЈОВАНОВИЋ Марија – глумица; родом је из Старог Футога, девојачког презимена Николић; кћи је адвоката Василија Николића, а супруга глумца а затим калуђера Ђорђа Јовановића (в). У СНП је примљена на пробу с јесени 1881. и у њему је остала до јуна 1882. Доцније је била у Сарајеву код Фотија Иличића (1888) и у Мостару код Димитрија Гинића (1903/04).

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Позориште, НСад 1884, бр. 1, с. 1-2.

В. В.