ЈОВАНОВИЋ Јован Змај – песник и један од оснивача СНП (Нови Сад, 6. XII 1833 – Сремска Каменица, 14. VI 1904). Прадеда му се доселио из Македоније у НСад; деда је био трговац, а добио је и племићску титулу; отац Павле био је сенатор новосадски. Основну школу похађао је у НСаду, а гимназију у НСаду, Халашу, Модри и Братислави. Матурирао је у Трнави. Студирао је једно време права у Бечу, Прагу и Пешти. Радио је као чиновник Магистрата у НСаду и близак Милетићев сарадник. Оженио се Ружом Личанин 1862, а кумовао му је Јован Ђорђевић. Са њом је имао петоро деце, али су сва рано поумирала. Од 1863. био је надзорник Текелијанума у Пешти. Истовремено је студирао медицину и докторирао 1869. Као лекар радио је у НСаду, Панчеву, Сремској Каменици, Футогу и Сремским Карловцима. У Бгду је био лекар и драматург НП од 1878. до 1880. Од 1880. до 1890. је лекар у Бечу, па поново у Сремској Каменици и Бгду (1890-1898). Од 1899. до 1901. је живео у Згбу, где је преко Николе Андрића и Андрије Фијана покушавао да оствари маштања својих поћерки Маце и Анке да постану глумице. Последње г. живота провео је у Сремској Каменици, у кући која је данас Змајев музеј. Издавао је и уређивао листове „Комарац“ (са Ђорђем Рајковићем, 1861-1863), „Змај“ (1864-1871), „Жижа“ (1871-1873) „Илустрована ратна кроника“ (1877-1878), „Стармали“ (1878-1889), „Невен“ (1880-1901). Најранији његови индиректни додири са позориштем потичу из дечјих дана: отац Павле је био претплаћен на „Wiener Theaterzeitung“, илустровани лист који је мали Ј. превртао и гледао слике у њему још и пре но што је умео до чита. Како му је отац веома волео Грилпарцерову „судбинску трагедију“ Прабаба (Die Ahufrau), делове ове драме Ј. је научио напамет још у детињству и цитирао их као зрео човек. Радња и тема драме (грех предака испашта потомство док лоза не изумре) несумњиво су утицале на Ј. приповетку Видосава Бранковићева. Када се сусрео са живим позориштем – не знамо, али је за то имао прилике у НСаду – ако не у време Летећег дилетантског позоришта (1838-1840), свакако јесте у време Коморашевих представа 1844, да не помињемо честа гостовања немачких путујућих трупа. Представе великих позоришта сигурно је гледао на школовању у Братислави (1850-1851), Бечу (1851-1853), Прагу и Пешти (1854-1857). Његов пријатељ Антоније Хаџић пише, децембра 1858, из Пеште у НСад и излаже план о покретању библиотеке превода из европске драмске књижевности. Уредници би били њих двојица, са Ј. Ђорђевићем, којег Ј. познаје одраније (били су заједно у берби 1853. у винограду Ј. или Трифковићеве породице). Ђорђевић му предлаже да се одмах лати превођења Гетеовог Фауста за ову библиотеку. Ј. јануара 1859. одговара да прихвата план, али да ће преводити Шилерове Разбојнике јер за Фауста треба много више времена. Овај се план остварио није, али се остварио велики подухват оснивања СНП, у којем је Ј. од почетних наговештаја здушно учествовао – он је један од оснивача. Своју верност начелима Милетићеве политике пренео је на Позориште, које је од почетка замишљао као инструмент напредних снага за ширење и демократизацију српске националне културе. Та је идеја несумњиво формулисана чланцима Јована Ђорђевића у „Српском дневнику“ 1860-1861, којима је Милетићев круг мобилисао јавност за ствар народног театра, у оквиру општег настојања ка новом правцу у политици и култури Срба у Угарској. Милетић је, поставши градоначелник НСада (тада је и Ј. постао подбележник), преузео од Јована Хаџића и управу Српске читаонице, 14/26. III 1861, када је на скупштини, уз председника Милетића, Ј. изабран за секретара. Истовремено је одлучено да Читаоница преузме почетне послове око оснивања позоришта. Изабран је и посебан одбор за позориште од 17 чланова, са Стеваном Брановачким као председником и Ј. као секретаром. Упућује се Позив на прилоге на оснивање сталног позоришта у Новом Саду, који је као својеврстан манифест пренела сва српска штампа. Потписали су га Брановачки и Ј., а написао вероватно Јован Ђорђевић саветујући се са потписницима и са Милетићем. На скупштини Читаонице од 16/28. VII 1861. донета је одлука о оснивању СНП. У одбор који ће га привремено водити изабран је Ј. за секретара, уз председника Брановачког и потпредседника Ђорђевића. Одбор има два одсека – економски и артистички. У овом другом, којим председава Ђорђевић, чланови су Ј., Јован Андрејевић Јолес, Ђорђе Поповић Даничар и Емил Чакра. Ј. и Ђорђевић су једини са двоструком функцијом у овим првим органима СНП. Милетић, Брановачки, Ђорђевић и Ј. потписују Позив на пријатеље народног позоришта, којим се моли свестрана помоћ младој институцији, материјална и духовна. Ј. води записнике учесталих седница одбора, учествује у конципирању и води преписку са властима око легализације овог подухвата. Оснивачка скупштина ДСНП држи се 29. и 30. V / 10. и 11. VI 1862. И овога пута Ј. је биран за секретара Друштва и члана Позоришног одсека. Организацијом Друштва бави се до у детаље – тако једним писмом, јуна 1862, тражи од Антонија Хаџића да у Пешти наручи печат Друштва и даје упутства кaко да печат изгледа: „у среди, као амблем, вила, наоколо ’Печат Друштва за Српско народно позориште’“. То је облик који и данас користи СНП. У средишту је позоришних збивања – често о њима пише Хаџићу у Пешту – о смрти Милице Грунчић, о дебију Јованке Кирковић. Заузврат тражи од Хаџића вести о мађарском позоришном животу. У тренутку оснивања Позоришта Змај нема свој лист, али у „Комарцу“, који уређује зaједно са Ђорђем Рајковићем, дакако хумористичким написима и сатиром против конзервативних отпора новој институцији (на пример: Прилози на народни театар у Н. Саду; Први списак прилога из С. на зидање народног позоришта у Н. Саду; Главна седница држана у С-у због прилога на Срб. нар. позориште новосадско, „Комарац“, 1861, бр. 14, 15, 17, с. 35, 58, 66-67). Посебно је занимљив (и „важан“, како каже В. Стајић у напису Више Змајеве прозе, ЛМС, 1946, књ. 356, с. 135) Ј. чланак Мој мали Милан у позоришту, објављен у „Комарцу“ 1862, бр. 28, са потписом У. (он је од 10. II 1862. једини уредник листа). То је сатиричан напис против понашања једног дела новосадске публике према представама, нaрочито оног снобовског, псеудоученог. Та вешто срочена проза у закључку има веома битне речи: „Ја сам напретком нашег позоришног друштва задовољан, особито кад помислим како је сваки почетак тежак. Ал’ с публиком – богами – изузимајући неколицину, зло стојимо. Њој треба више срца, више поштења, више родољубља, бољег познања света, здравије критике – а много мање ароганције“. Веома сличног тона је и Змајева песма Моме куму који ме је питао шта је то публика („Комарац“, 1863, бр. 4) упућена управнику СНП Ј. Ђорђевићу. Тражећи дозволу за издавање часописа „Јавор“, Ј. каже да ће лист бити посвећен „чисто белетристици и критици с особитим обзиром на развијање народног позоришта и драмске литературе“. Када га је 1862. покренуо, Ј. је у њему одмах увео позоришну рубрику. Није имао сарадника који би писали позоришну критику, она је тада код нас још у повоју. Сâм није имао ни времена, па ни спреме да је посебно негује. Због тога у „Јавору“ нема критика, али се која реч о позоришту каже скоро у сваком броју током два годишта првог периода излажења листа. То су кратке белешке, понекад само вести да је изведена та и та драма, али понекад и са коментаром о делу, извођењу, или глумцу. У г. 1863. Ј. је покушао да ову рубрику оснажи, издвојио ју је из „Листића“, дао јој самостално место и више простора. Није је учинио бољом – препричавајући садржине појединих изведених драма, него је проредио и оно мало зрнаца критике која су давала већу специфичну тежину кратким белешкама. Није имао већих претензија сем да информише – белешке нису чак ни потписиване. Али уредник је он; потписују се сви прилози сарадника, оно што није потписано сигурно је уредниково – тако мисле и М. Лесковац и Л. Дотлић. Није имао никаквог система нити клишеа по којем би радио. Писао би, једноставно, оно што би му пало у очи, или, чак, оно што по чувењу сазна кад не гледа представу. Тако је највећу похвалу позоришту изрекао баш поводом премијере коју није видео (Сплетка и љубав, изведена 18. I 1862). Детаљнија мишљења о представама (Светислав и Милева, Вешта слушкиња, Војнички бегунац итд.) садрже мање оцена о делу, а више коментара о извођењу. Уредно помиње дебитанте – Јованку Кирковић, Мару Недељковић, Драгињу Димитријевић, Софију Поповић. Од глумаца најпохвалније је писао о Драгињи Ружић. Лазу Телечког је хвалио као редитеља, но има се утисак да је то надокнада што га је покудио као писца. У више наврата говори о потреби усавршавања глумаца, дакако из жеље да уметнички успеси у СНП буду што редовнији. Помало чуди његова репертоарска концепција. Мисли да је Аугуст Коцебу занимљив за наш репертоар, а да „Мољерова дела не одговарају ни потреби ни укусу данашњем и нашем“. За овакво мишљење једино је оправдање опрез да је перфектно извођење Молијера превелик задатак за тадашњу трупу. Забринут је да лакрдијашки тон може да превлада у позоришту – због тога је веома опрезан у процењивању комедија, више је за: „озбиљније драме у којој би публика племенитије забаве нашла него што је и најбоље шаљиве игре дати могу“. Залаже се за домаћу драму, али се боји „да ће се око домаће шаљиве игре још доста лутати“, па треба прибегавати посрбама. Белешке у „Јавору“ откривају и Ј. схватање позоришта. Уз националну мисију, он му намењује и васпитачку улогу, да поправља моралне навике и да подигне етички и културни ниво публике. Ове задатке сматрао је довољним теретoм за младо Позориште, па је према уметничкој разини био попустљив, сматрајући артистичку страну нечим што ће се временом оснажити, заговарајући стога потребу за усавршавањем глумаца у струци. Нема доказа да је Ј. интензивније учествовао у драматуршким пословима са Ђорђевићем и осталим члановима Артистичког одсека. Има мишљења да је његов удео био знатан, али и оцена да су то биле готово искључиво Ђорђевићеве дужности. Помагао је Позоришту и на различите друге начине. Тако за први концерт виолинисте Николе Свечина 22. I 1862, чији је приход намењен Позоришту, Ј. даје песму Вила, коју рецитује Ђура Вукићевић Баћушко. На беседи у Сомбору у корист СНП такође су две Ј. песме: Рањеници и Анђео Срба. Ни одлазак у Пешту на дужност у Матици и Текелијануму није га одвратио од бриге за СНП. Када су углед, чак и опстанак СНП били угрожени изненадним нападом у листу „Напредак“ чланком уредника Данила Медаковића Позориште код нас, Ј. је реаговао први. Чланак штампан 28. V 1863. покушај је да се докаже да је позориште за нас луксуз, да су га основали људи који не виде прече народне потребе (Богословија, на пример), почињући тамо где други народи завршавају свој културни успон. Ј. је реаговао тренутно, његов одговор сигниран је са: „Ј. Ј. у Пешти, 28. маја“, али је објављен у „Српском дневнику“ тек 7. јуна. Требало је да стигне из Пеште, а и да се претходно појаве рационални аргументи Ј. Ђорђевића, па тек онда емотивна Ј. полемика. Ј. је, наиме, само узгред побијао Медаковићеве доказе о тренутној непотребности позоришта, његов допис је револт: „Када сам данас у 67 бр. ’Напретка’ онај злосрећни чланак о Народном позоришту прочитао, не могох равнодушан бити на те непријатељско реаговање, извртање најпоштенијих намера, то кужење добре народне воље – не могох да не скинем са тог грдила кринку дубоке мудрости и родољубиве промерености“. Његов је циљ да читалачку публику увери „о нечистоћи намера М-ћевог чланка, који ни на какво добро не води и не неотице, већ баш свесно, зло семе сеје“. Дакако, он успут још једном саопштава своје схватање позоришта, схватање напредног политичара и јавног, националног радника пре свега, схватање више утилитарно, а мање естетичко, што је у тадашњим приликама било једино исправно, далекосежно гледиште. Својеврсна мала реприза одбране СНП од напада у штампи биће његова песмица Српском народном позоришту, објављена 1871. у „Жижи“ (бр. 6). Доследан у милетићевској оријентацији, Ј. је све што се односи на СНП сматрао делом политичке борбе за права Срба у Угарској. Пример је његово оштро реаговање поводом посете делегације (Милетић, Брановачки, Миша Димитријевић) министру Бели Венкхајму, која је тражила новчану помоћ владе за СНП. Разуме се да је захтев одбијен – подносили су га само из принципијелних разлога. Уз то, министар је своју одлуку пропратио нервозним коментаром: „Коме није право, нека се сели!“. Непосредно после овог инцидента, Ј. у своме „Змају“ (бр. 2 за 1868) објављује песму Коме није право. Да би стихови били свима јасни, додао је и примедбу: „Да се боље разумемо, треба знати да је јуче била ’рацка’ депутација код министра Б. Венкхајма у ствари народног позоришта, којом је приликом министар рекао да држава не може свакој вароши театар издржавати. На то је г. министру одговорено да то није варошко позориште већ народно – а г. министар одсечно рече да он не зна ни за какве народности, овде има само Népfaja. А у прочем, вели, ком није право, нека се сели“ (мађарска реч nép значи народ, пук, а faj је раса, сој). Како је непријатно Ј. доживео овај догађај показује чињеница да је песму допунио досетком у прози у истом броју „Змаја“: Венкхајм уместо Nép faj треба да говори Nép jaj de fáj (Народ, ала то боли). Вратио се Венкхајму, поново прозном досетком, и у бр. 4. „Змаја“ за 1868. Слично политички, опозиционарски према мађарској влади, реаговао је и поводом битке за позоришну зграду песмом Новом Саду у „Жижи“ 1877, бр. 8. Чин подршке Позоришту, и не само материјалне, била је одлука пештанског ђачког друштва „Преодница“ (Ј. му је био председник као надзорник Текелијанума, пре тога био је изабран за почасног члана) да г. 1863. књижевни алманах „Преодница“ посвети управнику Ј. Ђорђевићу и чист приход уступи СНП. Приход, обрачунат после три г., није био велик, али је добро одјекнула намера: „Омладина ће се радовати ако је овим својим малим али искреним даром народно мезимче ма и врло мало у постигнућу цели његове потпомогла“. У Пешти Ј. обавља разне послове за СНП. Он је преговарао са директором позоришта у Будиму Молнаром око гостовања СНП у октобру 1863. које се, нажалост, није остварило. Он извештава Ђорђевића о новинама у мађарском театру, набавља рукописе необјављених мађарских драма које би се могле превести и играти у СНП. У понечему доприносио је и превођењу таквих драма. Од октобра 1862. СНП даје комад Е. Сиглигетија Војнички бегунац, у слабашном преводу Радивоја Стратимировића. С обзиром да комад „добро иде“, Ђорђевић је непуну г. доцније одлучио да се превод поправи. Пошто га је замолио да преведе песме из комада, Ј. је то и учинио. Из Пеште, 3. VI 1864, он пише Ђорђевићу: „Ево вам шаљем неку накараду коју сам онако с ногу скресао. То ми је била проба, да ли могу што, ма само 5-6 листи ’у сцену сецовати’, не би ли се обезобразио да после овога ’Шарана’ на какву моруну или штокфиша удицу бацим и кад се удица откине, лепо на д… љоснем. Као лакрдија мислим да ће поднети – ако је извижде, то примам на себе, а ако се коме допадне, сву пофалу уступам народу, јер сам народну приповетку покрао, или блажије да кажем употребио“. Петнаестак дана пре тога (19. V) писао је А. Хаџићу да је започео једну „сасвим луду лакрдију“. Очигледно није имао баш високо мишљење о овом свом послу – спочетка није хтео ни да га потпише. Али у репертоарској глади за домаћим драмама СНП је Шарана одмах ставило на сцену. Премијера је била 20. VI 1864. у Сремској Митровици, а од премијере до 1868. комад је игран 28 пута и био најгледанија домаћа комедија у том периоду. Извођен је и на гостовању у Бгду – после представе 5. XI 1867. (заједно са комадом Госпође и хусари) кнез Михаило је обећао да ће сазидати позоришну зграду у својој престоници. Шаран је доцније обнављан више пута; на репертоару СНП био је и између два рата. Био је и једна од свечаних представа а за 60-огодишњицу СНП, у част јубилеја извела га је 8. VII 1921. Новосадска трговачка омладина. У Бгду је први пут игран 30. XI 1868, дакле у првој сезони рада НП. Игра се на махове све до 1910, а извођен је и на Ј. прослави 3. VI 1914. У свему тридесетак пута. Играће се и у већини других позоришта српскохрватског језика. Популарност су му обезбеђивали веза са народним стваралаштвом, лежеран тон и жовијална хумористичност, те веома добро вођен дијалог, тачан и неусиљен, а свакако и Ј. песничко име. Одмах је и штампан у посебној књижици, а доцније ће изаћи читав низ издања: 1872, 1876, 1882, 1923, 1933. у НСаду, 1933, 1950, 1953. у Бгду, 1953. у Сарајеву. Писању драме, позоришним пословима уопште, Ј. није приступао са унутрашњим уметничким поривом, него из уверења о потреби да се младом позоришту, као чиниоцу народног напретка, пружи што већа помоћ. Своја ауторска права на Шарана потпуно је уступио СНП. То се потврђује чињеницом да ДСНП решава о пласману ове драме. Тако је, на пример, 16. XII 1887. Управни одбор адвокату Орловском из Кракова одобрио да Шарана преведе на пољски. Штампани преводи појавили су се и на мађарском (A ponty) трудом М. Левија и С. Штура (Löwy, Sztur) у Темишвару 1883. и у НСаду 1954; на немачком у преводу Светозара Манојловића у књизи Serbisch-croatische Dichtungen, 1888); на руском (Карпь) у преводу Вере Глумове, а у часопису „Благовесть“ бр. 43 и 49 за 1893; поново на мађарском у преводу Имреа Болгара у окупационом листу „Belgrádi Hírek“; на македонском (Крап) у преводу Мета Јовановског, Скопље 1951. Но ни овом драмом ни осталим својим драмским пословима Ј. није увећао свој књижевни глас. Активније је учествовао у раду Позоришног одсека 1874-1875, када је живео у НСаду и Каменици. Повераване су му оцене позориших дела. Тако је на седници 28. IV / 10. V 1875. известио до немају вредности осам позоришних комада из оставштине Александра Броћића јер су слаби преводи, архаичног језика (међу њима је и превод Гетеове драме Брат и сестра). Исте г., 20. X / 1. XI, на седници му је дата на оцену драма Сеоски нотарош Васе Димитријевића, новосадског учитеља. Он је и рецензент МС за драму Сан и јава Милана Јовановића, која је понуђена за „Летопис“. Дао је о њој суперлативно мишљење, наглашавајући нарочито њен позоришни успех „од лане када је први пут на позорници СНП представљена“. Драма је штампана у „Летопису“ (1875, књ. 118), а рецензија је остала нештампана у Рукописном одељењу МС. У Позоришни одсек ДСНП Ј. је био биран до своје смрти. И у Економски одсек: када је на скупштини ДСНП 30. VII 1893. било предложено да се он брише из Економског одбора, предлог је одбијен. Пошто је његов кум Ј. Ђорђевић желео да бригу око НП у Бгду преда у друге руке, министар просвете Србије Алимпије Васиљевић је, уз одобрење Кнеза, 5/17. IX 1878. упутио Ј. позив да се прихвати дужности драматурга НП: „Ја вам нудим једно звање које вам као песнику доликује, о поред кога можете и вашу лекарску вештину упражњавати. То је звање драматурга у српско-народном позоришту, са годишњом платом 650 талира, што чини у банкнотама аустр. вредности 1500 фор.“. Ј. је прихватио; 11/23. IX добио је постављење, две недеље доцније већ је у Бгду капарисао стан – становао је једно време у истој кући са Ђорђевићем. После опроштаја који су му 5. X у Српској читаоници у НСаду приредили 150 највиђенијих грађана, преселио се у Бгд. Дошао је у НП у време његове консолидације после прекида рада због српско-турског рата. Тој консолидацији много је допринео и организационо и репертоарски. Са Ђорђевићем, Јованом Бошковићем и Милорадом Шапчанином установио је нова позоришна правила, први је увео двоструку поделу улога, примио је читав низ одличних нових глумачких снага (Илија Станојевић, Веља Миљковић, Зорка Тодосић, Емилија Поповић, његова даља рођака Перса Поповић итд.). Чак је успео да и финансијски ефекат Позоришта знатно побољша. Није ни чудо, јер је његова репертоарска политика умножила број представа, посебно премијера. У сезони 1877/78, која је претходила његовом доласку, НП је дало 16 страних и 3 домаће драме. У његовој првој сезони, 1878/79, тај број износи 27 страних и 3 домаће драме, а у сезони 1879/80. 22 стране и 3 домаће драме. После његовог одласка, у сезони 1880/81, број премијера поново пада, на 13 страних и 3 домаће драме. Држао се углавном и даље немачког, али је појачао и утицај француског репертоара. Но, ипак ваља рећи да није учинио наглији заокрет ни у погледу квалитета, ни у погледу провенијенције драма. Није успео да побољша и умножи домаћи репертоар; није имао готово никакав избор у текућој драмској продукцији наших аутора. Инсистирао је на комадима с тезом, националном, моралном, па и социјалном. Уздржан је био према водвиљу и лакрдији, али је ипак чинио знатне уступке публици форсирањем певања и игре на сцени. Био је склон постепеном приклањању реалистичком глумачком стилу и стога је најбоље сарађивао са Тошом Јовановићем као редитељем, којег је изузетно ценио. Види се то из писма које је упутио Т. Јовановићу приликом јубилеја 10/22. II 1890, а уз потпис је посебно додао „негдашњи драматург“ да би нагласио ранији заједнички рад. Као драматург Ј. је имао дужност да одабира, али и да припрема текстове за сцену. С обзиром да на плакате није стављано његово име, данас је тешко говорити о обиму и квалитету тог његовог посла. Молећи министра да га ослободи дужности заменика управника, Ј. у писму од 20. IV / 2. V 1879. каже да „има преко педесет још непрочитаних дела, превода и оригинала, које ми ваља прочитати, односно исправити и дотерати“. Друго сведочење остало је у његовом писму министру просвете у којем тражи одсуство за јул и август 1880, с тим да ће 8-10 рукописних позоришних дела „за то време прегледати, исправити и прерадити као што сам и лане за време одсуства чинио“. Међу овим прерадама је и Стеријин Лахан. Два његова превода (прераде) ваља посебно поменути. У првом реду то је „драматичка жанр-слика у једном чину“ Фридриха Кајзера Лаку ноћ, Марта (Gute Nacht, Rosa). Кајзер је био изразити бечки позоришни писац, ова његова драма играна је у Бургтеатру. Ј. ју је можда гледао или читао критику о представи, јер је унутар преписа превода забележио и бечку поделу улога. Ову једноставну драмицу Ј. је не само превео, него и посрбио. Премијера у београдском НП била је 2. X 1879. Ј. рукопис није сачуван, него препис писан руком његове кћери Анке на којем је он својом руком додао да је „слободно преведено“ и потписао се са „Змајова“. На плакату представе преводилац је сигниран са две звездице, али у Поменику о 30-годишњици Краљевског српског народног позоришта Ј. је потврђен као преводилац. Превод је штампао Милан Шевић 1925. у НСаду, заједно са драмом Спрема се на бал. Ову пак монодраму, „шалу у једној појави“ Јозефа Јиржија Станковског (1844-1879) превео је за београдску премијеру 13. II 1879. Манојло Ђорђевић Призренац (на плакату је стајало „М. Ј. Ђ.“). Ј. је превод прерађивао; језик и стил су његови, нарочито је радио стихове. Могуће је да је од Ђорђевићевог превода мало шта остало. Поређење се не може направити јер је Призренчев рукопис изгубљен, а сачуван је само Ј. рукопис. У извођењу Пере Добриновића комад је на сцену СНП доспео 16. I 1886. Претходно је штампан у „Позоришту“ (1885, бр. 7-10) са назнаком: „за српску позорницу удесио Ј.“. То је био повод да Шевић монодраму штампа и касније као Ј. рад. Обе ове драме (Лаку ноћ, Марта и Спрема се на бал) уврстио је Јаша Продановић у XV књигу Сабраних дела Змаја Јована Јовановића (Бгд 1935). У НП у Бгду Ј. је остао две сезоне, мада је уговор 1878. склопљен на три. Једно време, априла 1879, обављао је дужност управника, док није оболелом Милану Симићу за заменика именован члан Позоришног одбора Јован Бошковић. Но и Бошковића је морао замењивати једно време, од краја новембра 1879. до почетка фебруара 1880. И са Симићем и са Бошковићем, као и са Милорадом Шапчанином, који ће ускоро бити именован за управника, Ј. је веома добро сарађивао. Ипак, одлучивши да се настани у Бечу, 15/27. VI 1880. подноси оставку на драматуршко звање, молећи истовремено да му плата престане 1. VIII, а да дотле добије одсуство за време којег би читао и прерађивао дела за репертоар. Оставка му није баш одмах уважена. Министар Васиљевић покушао је да нађе неку другу солуцију. Предлог је имао и Ј.: изнео га је у писму од 24. VI / 6. VII, у којем каже да би могао и даље, живећи у Бечу, остати драматург, али са ограниченим дужностима. Он би прегледао сва оригинална дела и поправљао их ако треба, „читао критички опробана старија и новија позоришна дела страних литература, ишао бих на представе добрих комада… бирао понајбоље комаде, удешавао их за наше прилике, за наше глумачке снаге, за нашу публику, за нашу позорницу и њену техничку могућност; главније и теже сцене преводио бих сам, а остале давао бих на превођење опробаним преводиоцима, контролирао бих њихове преводе – једном речи снабдевао бих сву потребу нашега репертоара у новим делима, преведеним или прерађеним. Тако би се могло обезбедити „више јединства у плану и избећи случајности које су досада више пута на склапање репертоара упливисале“. Са оваквим предлогом били су сагласни и управник Шапчанин и једини члан тадашњег крњег Позоришног одбора Јован Бошковић. План се ипак није остварио. Ј. је напустио Бгд и преселио се у Беч почетком октобра 1880. Судећи по његовом „Бечком дневнику“, престао се бавити позориштем, чак је и на представе ретко ишао. Био је доиста преокупиран лекарском праксом и свакидашњим писањем за „Невен“ и „Стармали“. Но, остало је његово уверење о националној улози позоришта које треба охрабривати када се за то укажу потреба и прилика. У „Стармалом“, не једном, као и раније у „Комарцу“, „Змају“ и „Жижи“, наћи ће се покоји ред и стих о позоришту. У годишту 1882. три су такве песме: епиграм Позориште београдско (бр. 5), политички интонирани стихови Позориште у Сарајеву (бр. 33) и песма Свет је овај позориште (бр. 22), којом, комбинујући вешто наслове позоришних комада са српске сцене, прави духовит хумористичко-сатирични колаж. Г. 1884 (бр. 3) штампао је песму Долазак Народног позоришта у Нови Сад. Лепу песму посвећену Ружићима Мити и Драгињи, „приликом јубилеја двадесетпетогодишњег глумовања им“, објавио је 1886 (бр. 10). Исте г., у истом листу (бр. 35), штампао је и песму Јубилару Јовану Бошковићу, с којим је сарађивао у НП и пријатељевао у Бгду. Г. 1887, у бр. 9 на насловној страни, уоквирено орнаменталним венцем, крупним стилизованим словима штампа својеврсну честитку новосадском СНП за 25-огодишњи јубилеј: „ Слава срп. нар. позоришту! Преживело је мучних 25 година. Мучна прошлост буди му темељ будућности лакше и светлије!“ Овим се Ј. искупио што није, на молбу А. Хаџића, прихватио да напише пролог за прославу. Писмом Хаџићу од 2. XII 1886. дао је противпредлог: „Ја бих волео да то напише баш Шапчанин (тадашњи и потоњи дугогодишњи управник београдског НП). Зашто? Зато јер је он позоришни човек, а лепо би било кад би се том приликом што већма истакло да оба наша позоришта нису ривали него праве сестре, да су то културне, а ни најмање спекулативне институције, да бар ту не има сепаратизма или локализма него да уживамо сви у тежњи за једном цели“. Исте г. у „Стармалом“ (бр. 7) штампао је и песму Претходни цветак у венац Цветићу (Милошу) поводом његове драме Немања. Песму Дескашев објавио је 1889. у бр. 26. Била је то већ друга песма посвећена овом уметнику – претходне г. је у „Јавору“, у бр. 5, певао о њему опширније у песми Дескашев и Бранко, подстакнут Дескашевљевом сјајном певачком интерпретацијом Радичевићеве песме Гусле моје. У три маха Ј. се „позоришницима“ сасвим лично, пригодом, обратио стиховима. Први повод је тужан – то су стихови уклесани 1879. на надгробну плочу Лази Телечком. Песму Једној уметници објавио је у Сабраним песмама 1883, очигледно са накнадно додатим насловом. То су стихови, сва је прилика, у споменар некој глумици, којој – остаје да нагађамо. Своме куму Јовану Ђорђевићу честитао је педесетогодишњицу јавног рада 1892. стиховима написаним на полеђини поклоњене фотографије уредништва „Српског дневника“ из 1864. Ђорђевићу је песма била веома драга – дао је препис Илији Огњановићу, који је стихове Честитам и желим… објавио у „Јавору“ (1892, бр. 16). У свом мезимчету, „Невену“, Ј. готово да није ни помињао позориште – часопис је за децу, а позориште, сматра Ј., није – осим када је дечја игра (песма Позив у комендију). Понекад ипак има и о позоришту понешто, најчешће каква занимљивост, какви су чланчићи Пожар чешког народног позоришта (1881), Позориште у старом Риму (1886), Вертеп (1887). Понекад је написао коју реч о личностима везаним за позориште, за које и деца треба да знају (Димитрије Ружић, 1885; Јован Суботић, 1884; Ђорђе Малетић, 1888). У својим песмама Ј. се знао, веома вешто, послужити дијалогом (Очајање; Ја и смрт), па и формом која укључује више учесника у дијалогу (Позорје из најновије жалосне игре; Причтеј и пророчанства чтеније). Чинио је то ради непосреднијег, убедљивијег утицаја на читаоце, да би им живље и прихватљивије саопштио поруку. Елементе драмског начина изражавања нарочито је много користио у својим песмама за децу. Многе од њих речене су у облику саопштавања, директног казивања (Тина, Напомена матери, Ветар, Лутак се жени, Помајка кокошка неваљалом пачету итд.), многе доживљавамо готово као сценски монолог (Чворак, Веверица, Аца гушчар, Јела говори књизи, Мачково јадање, Циганин хвали свога коња итд.). Има их чисто дијалошких (Пера као доктор, Веверица и ветар, Разговор с мачетом, Пазар, Дете и лептир итд.). Неке су дате као комбиновани монолог и дијалог (Трешњобер, Зекино весеље итд.). Несрећна Кафина („Невен“, 1881, бр. 21-23) једини је његов драмолет у стиховима, а неке особине овога делца дају му изузетан значај у историји наше књижевности и драме. То је први домаћи текст за луткарско позориште. Елементи „театра апсурда“ дају му, рекло би се, особине антиципације надреалистичког поступка. Замишљајући игру која је сама себи циљ, Ј. се ослободио своје уобичајене дидактичности, а апсурдношћу као фактором хумора сасвим се приближио модерним, данашњим схватањима стваралаштва за децу. Несрећну Кафину најавио је у бр. 19 свог листа текстом Шаљива забава, којим описује деци „комедију са кртолом“, „неко мало позориште, неке представе“ које могу сами да праве помоћу фигура од кромпира. Мада текст треба да се импровизује, он ће, вели, ускоро објавити „једну готову комедију за овакву представу“. Иако једини у стиху, ово није усамљен драмски текст у „Невену“. Међутим, само се још један може са сигурношћу приписати њему. То је Невин грех, „весела игра за децу у једном чину, прерадио Ч. Зм“. Објављен је у „Невену“ 1901/02, бр. 4. и 5, а Ј. Продановић га је уврстио у Ј. Сабрана дела, књ. XIV. Остали драмски текстови су непотписани, а аутор им се не назначава ни у садржајима „Невена“. С обзиром да је то Ј. лист, прва претпоставка је да су непотписани текстови његов посао. Такви су: Сребрњача, позоришни самачки призор, „Невен“, 1890, бр. 4; Брат и сестра, три појаве, „Невен“, 1890, бр. 16; Хуџум бирдужум, шаљива игра у једном чину, по немачком, „Невен“, 1890, бр. 18 и 19; Лутке што говоре, весела игрица у једном чину, „Невен“, 1898/9, бр. 6. Ј. има два значајна превода драмских дела из стране литературе. То су, истовремено, и два његова најобимнија подухвата у превођењу са мађарског односно немачког језика. Човекову трагедију Имреа Мадача превео је а да јој није постао мисаоно близак. Иначе познат по својој прилагодљивости мађарским делима која је пре тога преводио, остали су му страни Мадачев трагични патос и његова медитативност. Драму је поједноставио, понегде тривијализовао, а филозофску мисао није осећао као своју и стога ју је у много чему обезвредио. Мењајући Мадачеву јампску форму у трохејски ритам изменио је тоналитет дела. Најбољи делови превода су лирски пасажи и они делови спева који омогућују употребу пословичне непосредности и лакоће Ј. певања. Књигу је са посветом мађарском књижевном Кишфалудијевом друштву, за чијег члана је био изабран, издао у ћириличкој и латиничкој верзији 1890. Марта 1890. „Јавор“ је објавио вест да ће се Човекова трагедија изводити у београдском НП, али се ово није остварило. Гетеову драму Ифигенија на Тавриди преводио је слободно, не тежећи за дословношћу и тачношћу у филолошком смислу. Но, превод је радио брижљиво, са много накнадних поправки у рукопису. Користио је десетерачки стих, трохејски и јампски наизменично, сасвим модификован у односу на народни. Повремено, његов превод досеже високе вредности оригинала, али, на жалост, није увек тако, мада, по општој оцени, овај његов превод спада међу боље преносе Гетеових дела на српскохрватски. Завршио га је јуна 1899. и предао МС, која превод штампа у „Летопису“ у четири наставка током 1899. и 1900. Ј. је Ифигенију преводио као песничко дело, не мислећи на евентуално позоришно извођење. Стога, упркос вишекратним издањима, тај превод никада није доспео нa сцену. Ради потпуности прегледа, треба поменути Ј. превод трагедије у четири чина Мајстор Манојло Кармен Силве, румунске краљице Јелисавете. Помињући тај превод, М. Лесковац је написао да Ј. „никада није био пробирљив, а у старости најмање“. Да ли га је на превођење подстакао мађарски превод његовог знанца Кароља Ача, песника и филолога, или неки други разлог, не може се данас рећи. Трећи чин драме штампан је у „Летопису“ 1897, а целина тек у Сабраним делима (књ. XV). Драма је играна у београдском НП у сезони 1897/98, али у преводу Мите Живковића. Ј. није био ревностан сарадник листа „Позориште“; није имао прилике за то јер је мало живео у НСаду од 1871, када је лист покренут. Али, био је његов пажљив читалац. О томе сведочи напис „Позоришту“, који је објавио у „Жижи“ (1872, бр. 10). У почетним месецима излажења позоришног листа, Ј. хоће да, благом критиком и добронамерним упозорењем, предупреди дилетантску фамилијарност која се почела јављати у појединим критикама, првенствено Хаџићевим, како то Ј. дискретно саопштава. Хаџић му то, у духу старе добре толерaнције и културе дијалога, није замерио. Каткад и науштрб чистоте уређивачке концепције листа, објављивао је Ј. радове и написе о њему. Први Ј. текст у „Позоришту“ је драма Шаран, изведена у СНП и штампана као позоришно издање још 1864. С пролећа 1872. прештампава се у „Позоришту“ (бр. 24-34) као припрема за ново издање у књизи коју је СНП поново издало, а „Позориште“ обзнанило одмах после штампања драме у листу. Хаџић је, вероватно, желео материјално да му помогне јер му лист „Жижа“ није доносио скоро ништа, као ни лекарска пракса коју је, по својој доброти и осетљивости према сиротињи, тако често обављао бесплатно. Следећи Ј. текст у „Позоришту“ била је песма Гусларева смрт (1872, бр. 64), доста слаба, али препуна националног набоја. Помагање је било и објављивање његових Ђулића увелака. Ј. је најавио да те своје дирљиве песме хоће да штампа у посебној књизи. „Позориште“ ту будућу књигу топло препоручује својим читаоцима (1872, бр. 71), а да би препоруку поткрепило штампа у истом броју, на насловној страни, два увеока: Што ме људи и Кад сам био. (Доцније ће ове песме у збирци Ђулићи увеоци добити бројеве XVII и IX). Исте г., у бр. 82, „Позориште“ штампа још један увелак; Та дабогме (XXVII). Ј., међутим, није имао среће са овом књигом. Претплатника је добио премало, тако да ће се књига Ђулићи увеоци појавити тек десет г. доцније. У међувремену, те своје песме објављује највише у „Жижи“, где им по садржини никако није место, и у „Позоришту“, које такође није књижевни часопис и поезију штампа ретко. У току 1873. лист објављује, увек на насловним странама, следеће ђулиће увеоке: у бр. 6. Зимњи дан (XXII), у бр. 40. Спаљену песму (XVIII), у бр. 48. У гори (XVI), у бр. 49. У зору (XXXIII) и у бр. 57. Шта је туга (XX). У следећем годишту штампа се још само један увелак: Зар ја љубит више не смем? (X). Сем ђулића увелака Ј. је у „Позоришту“ штампао и један свој препев, песму Путник немачког песника Вилхелма Милера. „Позориште“ је, међутим, већ сасвим било престало да објављује стихове, осим пригодом. Тако је 1887 (бр. 57) штампана Ј. песма Мити и Драгињи. У последњој Змајевој збирци Девесиље Хаџић 1900, желећи да помогне, у бр. 49. даје најаву ове књиге и две песме из ње: насловну Девесиље и песму Српски језик. После Ј. смрти круг се затвара. Једна од првих његових песама у „Позоришту“ био је увелак Спаљена песма. Сећајући се тога 1904, Хаџић је у бр. 37 штампа поново и то на српскохрватском, у сопственом латинском преводу, у мађарском преводу Ђуле Рохоњија и у преводу на немачки Милана Савића. Сем Шарана, „Позориште“ је штампало још један Ј. драмски, заправо драматуршки посао: поменуту монодраму Спрема се на бал (1885, бр. 7-10), што је претходило премијери у СНП у извођењу Пере Добриновића. Најава Ђулића увелака била је пропраћена, у релацијама са обимом листа, врло опширним чланком о Ј. (1873, бр. 13). У г. 1874. (бр. 14) „Позориште“ најављује обнову Ј. часописа „Јавор“. У више наврата лист пише о извођењима Шарана и у почетним г. (1874, бр. 24; 1875, бр. 6), али и три деценије доцније (1905, с. 78). Са великим одушевљењем пише (1875, бр. 17) о преводима Ђулића на мађарски. Јављајући да је пре представе 9. V 1876 (бр. 29) певало Новосадско певачко друштво, лист напомиње да се публици највише свидела Ј. песма У бој, па је двапут морала бити отпевана. И СНП и „Позориште“ су му често исказивали част и поштовање. Прва таква прилика била је 1874, када је обележена 25-огодишњица његовог песничког рада. У Сремској Митровици, где је СНП тада гостовало, уприличена је 20. X / 2. XI представа његовог Шарана, а пре представе управник А. Хаџић је одржао беседу о песнику. На прославу 40-огодишњице песничког рада која је одржана у Пешти, у књижевном Кишфалудијевом друштву, упућена је делегација СНП (др Лаза Станојевић и Јован Грчић), а говор је држао, уз председника Друштва, књижевника Пала Ђулаија, и управник СНП А. Хаџић. Ј. 50-огодишњи књижевни јубилеј прослављен је у СНП веома свечано 22. V / 3. VI 1899. у Сремској Митровици, где је Позориште и тада гостовало. Председник ДСНП др Лаза Станојевић био је присутан, А. Хаџић је држао говор, а певао је Жарко Савић. Чланови СНП и митровачког Певачког друштва отпевали су Змајевку, коју је спевао Стеван Бешевић Петров, а компоновао позоришни хоровођа А. Освалд. На крају је изведен Шаран. „Позориште“ је (1899, бр. 6) штампало Хаџићев говор уз Ј. слику на целој насловној страници. У г. 1903. славила се Ј. 70-огодишњица. Свечану представу СНП је дало на гостовању у Осијеку 29. XI. И опет је о Ј. говорио А. Хаџић; отпеване су три компоноване Ј. песме: Кад сам био на твом гробу (Драга Спасић), Лем Едим (Пера Добриновић) и Ој, пелен, пеленче (Урош Јуришић). Приказан је Шаран и „жива слика“ Песниково славље, састављена од Ј. песама. „Позориште“ је писало о прослави у СНП (1903, с. 132-133), а обавестило је и о прослави у Бгду (с. 145) и у Сан Франсиску (1904, с. 30). Београдска свечана представа била је 27. XI 1903. За њу је Нушић написао „сцену на дан седамдесетогодишњице Змаја Јована Јовановића“ У српској кући са много интерполираних Ј. стихова. Текст је штампан у „Бранковом колу“ 1904, у бр. 27-28. Нушић је написао још један текст о Ј.: У славу Змајеву, који је игран у београдском НП и поводом његове 75-огодишњице 1903. и поводом његове 100-годишњице 1933, када су га играли дилетанти, чланови Удружења уметности „Цвијета Зузорић“. Двоброј „Позоришта“ 6-7 за 1904. штампан је са црно уоквиреним страницама због Ј. смрти. На насловној страни је његова слика, а на следећима је опширан, непотписан некролог, вероватно А. Хаџића. На дан Ј. сахране СНП је отказало представу у знак жалости, а управник Нушић и скоро сви глумци присуствовали су погребу у Каменици. Крајем те г., 15/28. XII, СНП је одржало свечано комеморативно вече посвећено великом покојнику, а у корист подизања споменика на гробу у Сремској Каменици. „Позориште“ је донело потпун програм вечери (бр. 37) и извештај о њему (бр. 40). Уз Хаџићев говор и доста музичких тачака, извођено је Песништво Змајево у слици у инсценацији А. Хаџића, поема Три хајдука у драматизацији Бранислава Нушића и са музичком пратњом Исидора Бајића, те драмска слика у једном чину Посета о животу и идејама песниковим, од Милана Савића. И доцније су Ј. јубилеји слављени у СНП. Новембра 1923. прослављена је његова деведесетогодишњица, коју је припремио Жарко Васиљевић и сâм учествовао у извођењу програма – рецитовао је Ј. Песму о песми, што је била прва тачка програма. Васиљевић је припремио и режирао и колаж Чика Јова међу децом, а режирао је и сценски приказ песме Три хајдука. И овог пута СНП је играло Ј. Шарана. У свим временима Ј. стихови често су се чули у СНП, а у наше време сцена СНП обогаћена је још једном сјајном Ј. представом. Дејан Мијач је начинио избор из Ј. песама за децу и режирао представу Лаждипажди. Педесетогодишњица Ј. смрти обележена је са пет свечаних вечери у СНП: 1. VI 1954. било је вече његове поезије за децу (изводили су је новосадски ученици); 2. VI било је вече хорске музике аматерских хорова из Војводине; 3. VI одржано је Симфонијско вече српских композитора, а 4. VI вече рецитација и соло песама у извођењу чланова Драме и Опере СНП и НП из Панчева. Најсвечаније је било 5. VI, на академији: говорио је тадашњи председник МС Вељко Петровић, у програму су учествовали чланови СНП, а изведена је, први пут, кантата Светли гробови Михаила Вукдраговића под вођством диригента Лазара Буте. Ј. 150. јубилеј обележен је у СНП у два маха (1983): на дан СНП, 28. III, на свечаној седници Савета говорио је Лука Дотлић о Ј. везама са СНП, а 13. XII одржана је свечана академија посвећена Ј. на којој је, у режији Душана Михаиловића, изведено „сценско виђење Змајеве Певаније“ Песми хвала.
Б. Кв.