ЈОВАНОВИЋ Марија – глумица; родом је из Старог Футога, девојачког презимена Николић; кћи је адвоката Василија Николића, а супруга глумца а затим калуђера Ђорђа Јовановића (в). У СНП је примљена на пробу с јесени 1881. и у њему је остала до јуна 1882. Доцније је била у Сарајеву код Фотија Иличића (1888) и у Мостару код Димитрија Гинића (1903/04).

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Позориште, НСад 1884, бр. 1, с. 1-2.

В. В.

ЈОВАНОВИЋ Марта – драмска глумица (Земун, или Сурчин код Земуна, око 1833-1834? – умрла у Београду?). Сестра београдског глумца-аматера Љубомира Јовановића. Први пут је наступила 1844. у дечијим улогама на сцени Дилетантског позоришта у Великој Кикинди, које је основао и водио њен брат. Глумила је у Театру „Код јелена“ у Бгду 1847/48.  Приватно је учила глуму од 1860, у Баварској (Минхену?), затим у Будимпешти, одакле је децембра 1861. ступила у СНП у НСаду по препоруци секретара МС Антонија Хаџића. Пред војвођанском публиком се први пут појавила као Краљица (Стерија, Смрт краља Дечанског) 21. I 1862, за време гостовања СНП у Сремским Карловцима. Поред ње, у новосадском ансамблу је наступала и њена кћи Јелица Јовановић (в). Због политичке пометње у Бгду напустила је СНП 4. VIII 1862. и вратила се у Бгд. До краја исте г. наступала је у Дилетантском друштву Омладине српске у Бгду, а касније повремено и на другим позорницама (последњи пут у Српско-немачком позоришту под управом Карла Ремаја 1867/68). Афектација у гласу и говорна мана свакако су утицали на њену даљу каријеру. Критичар „Данице“ замера јој „несимпатијски звук органа њенога“ поводом њеног наступа у улози Феме у Покондиреној тикви. И поред кратког и не баш успешног бављења на сцени, она остаје занимљива социјална појава у времену када је глумачки позив сматран недостојним жене.

УЛОГЕ: Краљица (Смрт краља Дечанског), Фема (Покондирена тиква).

ЛИТ: А-м, Србско народно позориште, Даница, 1862, бр. 3, с. 46; С. Јанић, Организовање Народног позоришта у Београду 1868, Годишњак града Београда, 1971, књ. XIII, с. 223 и 250; С. Јанић, Српско позориште 1857-1868, Театрон, 1975, бр. 4, с. 36-48.

С. Ј.

ЈОВАНОВИЋ Милан А. – професор, преводилац, начелник ДСНП (Ириг, 8. X 1849 – Нови Сад, 4. VII 1935). Био је познат и по свом врло популарном надимку Бáба. Рођен је у трговачкој породици. Троразредну основну школу завршио је у Иригу, прва два разреда реалне гимназије у Сремској Митровици, трећи и четврти у Сремским Карловцима, а од петог до осмог разреда (1865/66 – 1868/69) учи у Српској великој гимназији у НСаду, где и матурира као најбољи ђак своје генерације. Од јесени 1869. до јуна 1873. студира права на Универзитету у Пешти. За време студија био је питомац Текелијиног завода и члан „Преоднице“. Са дипломом Правног факултета 24. IX 1873. постављен је за суплента новосадске Гимназије за предмете Историја и Географија; професорски испит из тих предмета положио је 18. XII 1876. на Филозофском факултету у Пешти, с правом да их предаје и на немачком језику. У Српској великој гимназији новосадској, у току дуге професорске каријере, предаје Општу историју, земљопис, историју Угарске, математику, мађарски и немачки језик, филозофску пропедеутику (логику и психологију) и, као факултативан предмет, француски језик. Од 1. IX 1888, заједно са Ф. Оберкнежевићем (в), привремено предаје и гимнастику. Низ г. је био чувар гимназијске нумизматичке збирке. Спада у неколицину најистакнутијих професора-енциклопедиста који су ширином спреме, свестраним способностима и као педагози створили велики углед новосадској Гимназији. Крајем јуна 1916. је пензионисан; у школским г. 1917/18. и 1918/19. хонорарно је предавао у својој матичној школи, а од школске 1919/20. до 1923/24. је био хонорарни предавач у Државној женској реалној гимназији у НСаду. Г. 1898. обележена је 25-огодишњица а 1913. 40-огодишњица његовог професорског рада; 1. V 1925. организује му новосадска Гимназија прославу 50-огодишњице наставничког рада као једном од својих најзаслужнијих и најпопуларнијих професора. Ј. се, иако Милетићев присталица, до његовог повлачења са политичке позорнице не упушта у политичку борбу; доцније, после раздвајања Српске народне слободоумне странке, један је од првака Либералне странке и блиски сарадник Михаила Полита-Десанчића (в), Мише Димитријевића и Илије Вучетића (в). После 1918. приступа Радикалној странци. За члана Књижевног одељења МС изабран је 1880. а у његов Одбор биран је од 1881. до 1913. Потпредседник Књижевног одељења био је 1909. и 1910. Био је члан и Управног одбора МС. За Матичиног почасног члана изабран је 1930. Дугогодишњи је председник „Добротвора“, задруге за обезбеђење породице после смрти њеног домаћина. У ДСНП и СНП је на разним функцијама ангажован скоро четрдесет г.: од 1885. до 1914. је  члан Позоришног одсека ДСНП, од 2. III 1912. до 15. XII 1913. је и секретар Друштва за СНП. После смрти А. Хаџића (в) од 17. I 1916. врши дужност начелника ДСНП до 16. IX 1920, када је изабран за члана Управног одбора и почасног члана Друштва. Јануара 1923. поново је изабран за начелника ДСНП и на том положају остаје до 23. XI 1924. За његово време спроведено је 22. XII 1919. подржављење СНП, нередовним поступком и мимо услова које је била поставила Главна скупштина Друштва 30. XI 1919. и са последицама које заслужни Ј. није желео нити очекивао. Бавио се публицистичким и преводилачким радом. Највећи број радова објавио је у листовима „Застава“, „Браник“, „Српско коло“, „Задруга“, „Вечерњача“ и „Добротвор“, чији је био и одговорни уредник (1911-1914). Сарадник ЛМС био је од 1882. до 1932; један је од покретача часописа „Стражилово“ (1884), у којем је и сарађивао. Радови, оригинални и преведени, штампани су му још и у „Јавору“, годишњим извештајима Српске велике гимназије у НСаду, „Календару МС“, РИ и МС и у засебним књигама. За потребе ученика превео је са мађарског Историју Угарске, I-II, Ф. Рибарија (1879, 1884), Земљопис за гимназије, I-II, Ј. Хунфалвија (1896), Историју света, I-III, О. Варге (1896, 1898, 1909), Историју Угарске, I-II, Л. Баротија (1903, 1904) и Земљопис за ученике средњих школа, I,   О. Варге (1904); са мађарског је превео и роман М. Јокаија Патер Петар (1886). Сви ови преводи су штампани. МС награђује га 1874. са 30 форината из Накиног фонда и штампа у „Летопису“ превод са латинског Четири говора Цицеронова против Катилине (1882; засебно 1883). Од оригиналних објављених радова важнији су: географско-културна црта Брдо и човек (1906), Из прошлости града Ирига (1922) и чланци посвећени др Николи Крстићу, Јану Амосу Коменском, Сави Вуковићу, барону Милошу Бајићу и Николи Пашићу. У листу „Позориште“ објавио је 31 рецензију о представама СНП – 1876, 1877, 1881, 1890, 1891, 1895, 1896, 1900. и 1904. Као члану Књижевног одељења МС, њему су поверавани на оцену романи, приповетке, историјски и географски списи и позоришни комади, и већи број тих рецензија је објављен. У својству члана ПО ДСНП оцењује драмске текстове послате СНП ради откупа и извођења. Превео је с оригинала знатан број позоришних комада: у СНП су, у његовом преводу, извођени Мехурићи или Пружај се према губеру, Штромфајеви и Вечити закон Г. Чикија (1887, 1888, 1892), Задушне жене А. Ларонжа (1896), Добре сведоџбе Малахова и Елснера (1897), Луда посла П. Шентана (1900), Дворска милошта Т. фон Трота (1903), Добросретник Г. Дрегеља (1909), Мала чоколадарка П. Гавоа (1915), Бајка о курјаку (првобитно: Курјак) Ф. Молнара (1913) и Он мора бити мој Г. Дрегеља (1919). Нису му изведени преводи: Кад виноград цвета Б. Бјернсона, Хилдегарда Ф. Шентана, Ајвар Г. Чикија, Сликари А. Вилбранта, Верглаш и подсвојче Ш. Бирх-Пфајферове, те Мамузе, La gamine и Не играј се светињом непознатих аутора. Одликован је црногорским Даниловим орденом V и IV степена и Југословенском круном III степена.

БИБЛ: Говор о шездесетогодишњици Друштва за Српско народно позориште, НСад 1921.

ЛИТ: Ј. Грчић, Портрети с писама, I, Згб 1921, с. 1; М. П. Костић, Стипендисте Матице српске, у: Споменица Матица српска 1826-1926, НСад MCMXXVII, с. 642; Ј. Грчић, † Милан А. Јовановић, Глас МС, 1935, бр. 30, с. 106-107; М. Малетин, Садржај Летописа Матице српске 1825-1950, НСад 1963, с. 86-88; П. Малетин, Из историје Матице српске – Књижевно одељење, Рад МС, 1974, с. 45; Ј. Николић, Библиографија Матице српске 1826-1949, НСад 1976, с. 239; М. Бикицки, А. Каћански, Библиографија новосадске штампе 1824-1918, НСад 1977, с. 77-78, 129-130; В. Ђ. Крестић, Историја српске штампе у Угарској 1791-1914, НСад 1980, с. 226, 255.

Л. Д.

ЈОВАНОВИЋ Милан Батут – лекар, здравствени просветитељ, позоришни критичар (Сремска Митровица, 22. X 1847 – Београд, 11. XI 1940). Надимак је добио по ортаку свога оца Константина (заједничка трговачка радња имала је фирму „Јовановић-Батут“). Основну школу и два разреда реалке похађао је у Сремској Митровици (1854-1860), гимназију у Панчеву (1860/61) и Сремским Карловцима (1861/65), а матурирао је у Осијеку (1867). Медицину је, с прекидима, студирао у Бечу (1867-1878). У међувремену (1869-1871) био је наставник Реалке у НСаду, где се, код „Камиле“ и „Беле лађе“, дружио са Милетићем, Змајем и другим новосадским интелектуалцима, а са њима је учествовао и у издавању рукописног листа „Камила“ (1874/75). Када је коначно завршио студије радио је као практични лекар у Сомбору (1878-1880). На позив црногорске владе је крајем лета 1880. отишао на Цетиње, где је до новембра 1882. био запослен као градски лекар и управник болнице „Данило I“. Накратко се вратио у Сомбор; већ у јулу 1883. прихватио је молбу црногорске владе да обиђе Црну Гору и поднесе исцрпан извештај о здравственом стању у народу. Као стипендиста српске владе боравио је на специјализацији у области хигијене, бактериологије и биологије на институтима у Берлину и Минхену, потом у Паризу и Лондону (говорио је немачки, француски, енглески и чешки). Средином 1885. у Бгду је добио место у Санитетском одељењу Министарства унутрашњих дела, али је одлучио да поново дође у НСад, где је деловао као лекар до 1887, када је на Великој школи у Бгду изабран за редовног професора (1902/03. био је и ректор Велике школе). Када је ова институција 1905. претворена у Универзитет, Ј. је (први пут) пензионисан, те је још неко време хонорарно предавао хигијену и судску медицину. По завршетку Првог светског рата био је оснивач, први декан и редовни професор Медицинског факултета у Бгду. Поново је пензионисан 1925. и опет је наставио хонорарно да предаје хигијену све до 1935. Као велики популаризатор медицинске науке и здравствени просветитељ, у Сомбору је 1880. издавао „Здравље“ („лист за лекарску поуку народу“); наставио је да га издаје на Цетињу 1882, а поново покренуо у Бгду 1906. те је излазио до 1914, а затим од 1920. до 1940. Сарађивао је и у другим часописима и листовима на популаран начин износећи лекарска знања и поуке о чувању здравља. Матица српска му је у својој едицији „Књиге за народ“ објавила више књига. Посебно су биле популарне његове „буквице“ здравља и болести, а после Првог светског рата књига Мати и дете (1922). Када је Јован Грчић у својој првој позоришној критици у новосадском „Позоришту“ (под шифром Г.) априла 1877. оштро напао извођење Девојачког завета А. Фредроа, Ј. му је одговорио у „Застави“ бранећи ово извођење. Касније је о СНП писао и у „Бранику“. Пошто се са драмским комадима сусретао и као члан оцењивачких комисија на конкурсима, у ЛМС (1886-87) је објављивао рецензије драмских дела и приказе позоришних представа СНП. „Браник“ му је објавио и обиман путописни дневник (1886). Ј. је утемељио и српску медицинску терминологију: у Матичином „Летопису“ побројао је српске називе за неколико хиљада речи (1886/87). Аутор је књига из примењене медицине: Здравље и напредак наше деце, НСад 1877; Поуке о чувању здравља, Бгд 1884; Како се наш народ храни, Бгд 1899; Здравље као привредна чињеница, Бгд 1902; Јектика и брак, НСад 1903; Сељачки хлеб и задружне пећи, Бгд 1905; Јектика, Бгд 1912; Надрилекари, Бгд 1923.

БИБЛ: (теразије), „Девојачки завет“, Застава, 24. IV 1877; и др М. Савић, „Припуз“, шаљива игра у четири чина с певањем од Каранског, ЛМС, 1885, књ. 147, с. 152, 155; и др М. Савић, „Ново доба“, комедија у три радње, ЛМС, 1886, књ. 152, с. 152, књ. 148, с. 150; „Преки лек“, шаљива игра у једном чину од Мите Калића, ЛМС, 1887, књ. 150, с. 143; и Ј. Грчић, „Мој џеп“, шаљива игра у три чина од Анонима, ЛМС, 1886, књ. 151, с. 143; и Ј. Грчић, „Кринка“, трагедија, ЛМС, 1887, књ. 151, с. 142, књ. 152, с. 147; (теразије), Неправилности у Српском народном позоришту, Браник, 1908, бр. 30, с. 1, бр. 39, с. 3; (теразије), „Чучук Стана“ од Милорада М. Петровића, Браник, 1910, бр. 3, с. 2; (теразије), Српско народно позориште, Браник, 1910, бр. 11, с. 3, бр. 12, с. 2.

ЛИТ: А., Др М. Ј. Батут, проф. Велике школе у Београду и књижевник српски, Голуб, 1898, бр. 3, с. 39-40; А. Гавриловић, Др Милан Јовановић, у: Знаменити Срби  XIX века, књ. II, 1903, с. 71-73;  Спомен-књига проф. дру М. Јовановићу-Батуту, приликом 85-годишњице радног и успешног живота, Бгд 1932; Н., М. Ј. Батут, Политика, 12. IX 1940.

Д. П-в

ЈОВАНОВИЋ Милан Морски – лекар, књижевник, критичар, драматичар, светски путник и путописац, академик (Јарковац код Панчева, 12/24. IV 1834 – Београд, 25. V / 6. VI 1896). У младости је помало писао и песме, а потом повремено само преводио у стиховима. Крштен као Манојло, сâм је променио име и назвао се Милан. Због дугогодишњих путовања у Индију и по Истоку добио је надимак Морски, а понекад се тако и потписивао. В. Ћоровић га је назвао М. Ј. Бомбајски. Основну школу је завршио у родном селу, а нижу гимназију (до IV разреда и мале матуре) у Вршцу, где му се отац Лазар бавио трговином. Ондашњу вишу гимназију учио је у Темишвару, а матурирао у Пешти (1854). Како је породица била многочлана (брат и пет сестара), даље школовање било је доведено у питање. Срећом, банатски спахија Јагодић великодушно је прискочио у помоћ и Ј. је дуже од једне деценије студирао медицину у Бечу (1854-1865). Али и поред успорених и незавршених студија, Ј. је, по природи радан, дружељубив и радознао, постао познат у царском граду: писао је, преводио, стизао свуда. На оснивачкој скупштини студентског удружења „Зора“ 1863. је изабран за првог председника. У Бечу се заинтересовао за позориште и започео неколико комада. Прво је, још 1858, замислио драму о Антигони, написао план комада и прве две сцене (односно „позорија“) у стиховима. Дело је остало недовршено и нештампано. У Бечу се оженио Немицом Терезом Лабор и написао своје сценско првенче, историјску драму Краљева сеја, коју је ансамбл СНП премијерно извео 23. XI / 5. XII 1864. на гостовању у Осијеку. Изненада је 1865. напустио студије и преселио се у Бгд, где је постао хонорарни професор судске медицине и хигијене на Великој школи. Упоредо је предавао хигијену и у Вишој женској школи (где је његова супруга предавала немачки језик), у Богословији и у ондашњој реалној гимназији. По доласку из Беча овај тридесетједногодишњи студент медицине објавио је у Бгду два уџбеника: Хемију за потребе Више женске школе и Хигијену. Медицину је дипломирао у Лајпцигу и положио докторат 1867, а непуне две г. касније добио двоструко велико признање: постао је члан Српског ученог друштва у Бгду и почасни члан МС у НСаду. Држао је предавања, писао стручне чланке, као и драме и позоришне критике и био члан позоришног одбора. У репертоару новооснованог београдског НП нашла се у првој сезони и његова драма Краљева сеја (16/28. II 1869). Прва четири месеца 1870. уређивао је у Бгду књижевни и политички лист „Јединство“. Због неког сукоба у школи 1871. се преселио у НСад, где је радио као приватни лекар и управитељ новосадске гимназије. За пет г. развио је овде своју свестрану делатност: штампао је своје алегорије и драме Демон (за коју је Лаза Костић тврдио да је изврстан либрето), Краљева сеја и Сан и јава; потом је око г. дана био потпредседник МС, а затим исто толико и председник њеног књижевног одељења: заједно са Стеваном В. Поповићем безуспешно је покушавао да покрене библиотеку под називом „Читаоница за женски свет“ (1873); учествовао је у обнови Змајевог часописа „Јавор“ (1874); био је и посланик Народно-црквеног сабора у Сремским Карловцима и све време сарађивао са свим књижевним и стручним часописима у НСаду, Бгду и другде. Низао је успех за успехом. Премијером његове историјске алегорије Демон (8/20. I 1872) отворена је нова дворана СНП, а на премијери драме Сан и јава (11/23. IV 1874) добио је на сцени ловоров венац. Почетком 1875. преселио се у Херцег Нови, где је радио као општински лекар и поред осталих лечио и учеснике херцеговачког устанка. Са извесним прекидима следеће две г. био је дворски лекар црногорског кнеза Николе, а с кнегињом Миленом и кнежевићем Данилом провео је целу зиму 1877/78. у Напуљу и касније то описао у путопису Горе доле по Напуљу, који је објављен посмртно. Пошто је и раније (у лето 1877) био краће време запослен као бродски лекар код аустријског паробродског друштва „Лојд“, поново је прихватио тај посао и од 1878. до 1882. пловио на броду „Хелиос“ од Трста до Бомбаја. Касније је то описао у својим путописима. У двема студијама о индијској драми залагао се за дубље познавање старог индијског наслеђа које може да обогати европско позоришно искуство. Током путовања написао је, поред осталог, и комедију Несуђени, која је добила награду МС из Накиног фонда 1881. и исте г. објављена у НСаду. На „Хелиосу“ је упознао немачког природњака Ернеста Хајнриха Хекела (Ernst Heinrich Haeckel), који у свом путопису Индијска путничка писма спомиње љубазног капетана брода Лазарића и бродског лекара Јовановића. Напустивши службу бродског лекара, Ј. је од 1882. до краја живота живео и радио углавном у Бгду. Кад се вратио у Србију, објављен му је превод са енглеског Шекспирове комедије Мера за меру, прво у ЛМС у НСаду, а убрзо као књига у Бгду. Овај превод је, с мањим прилагођењима, приказан тек 1956. у НП у Крагујевцу. Од 1882. до 1884. био је лекар на градилишту жељезничке пруге у селу Ритопек код Бгда, а наредних пет г. лекар београдске општине Врачар. Своје учешће у узалудном рату 1885. описао је у необјављеном рукопису Моје успомене из српско-бугарског рата. Истовремено, од 1888. до 1889. био је и професор Више женске школе, Учитељске школе и Војне академије. Имао је чин резервног санитетског мајора. Уз то је био секретар Српског лекарског друштва (1887-1889), саоснивач Српске књижевне задруге (1892) и уредник угледног часописа „Отаџбина“ (1892). Дописни члан Српске краљевске академије постао је 1890, када је и објавио знамениту студију Поглед на драмску литературу о Косову, а за редовног члана је изабран 1892. Преводио је са немачког, енглеског и руског; осим класичних језика знао је мађарски и италијански, а служио се и свим словенским језицима. Превођен је на бугарски и чешки, као и на руски посмртно. Објављивао је своје стручне и књижевне радове у свим часописима у Војводини, Србији и Црној Гори. Много је писао, мање преводио, а бавио се и сликарством, али о ликовној уметности није писао. Поред многобројних књижевних, критичких и стручних чланака, књига, уџбеника, критика (књижевних, позоришних, музичких), објављених и у рукопису, у његовој заоставштини остало је око 200 акварела, од којих су неки посмртно објављени у часопису „Искра“ (1898). Осим поменута четири позоришна комада написао је и драму Крстоносци, а у рукопису (започете, скициране и недовршене) оставио, уз поменуту Антигону, још дванаест позоришних комада најразличитијих мотива и жанрова. То су: трагедија Стреза од Пресјеке, историјске драме Немања, Елза, Јела, невеста Љутице Богдана, Часлав краљ српски, Деспот Михаило Анђеловић и Бела, као и весела позорја Галиматија, Србадија, Празно место, Бактерије и Протува (све се чувају у Архиву САНУ у Бгду). Да је ове драме и комедије довршио, био би један од најзанимљивијих и најплоднијих балканских драматичара XIX века. На сцени СНП играна су три његова комада: Краљева сеја 1864, Демон 1872. и Сан на јави 1874, укупно 30 пута. Последња представа и то тек друго извођење „гледанке“ (како је у приказу назива Л. Костић) Демон виђено је 1887. У Бгду је 1968, на прослави стогодишњице НП, приказан и одломак из Ј. историјске драме Крајева сеја.

БИБЛ: Демон, повест и алегорија, Позориште, НСад 1872, бр. 1-14 и посебно издање НСад 1872; Краљева сеја, Позориште, НСад 1872, и засебна књига НСад 1872; Сан и јава, први део, историјска драма у 3 чина, ЛМС, 1875, књ. 118; Несуђени, шаљива игра у 4 дела, НСад 1881; Виљем Шекспир, Мера за меру, превод с енглеског, ЛМС, 1882, књ. 129-130 и у засебној књизи, Бгд 1882; Поглед на драмску литературу о Косову, Бгд 1890; Крстоносци, драма, други чин, Отаџбина, Бгд 1891, бр. 28, с. 2; Крстоносци, први чин, Бранково коло, 1897, бр. 99; Поглед на индијску драму, Глас СКА, Бгд 1894, бр. 37; О индијској драми, ЛМС, 1895, књ. 183, с. 70-91; Књижевна клевета, посвећено пажњи др Љ. Недића, Дело, Бгд 1895, с. 537-540.

ЛИТ: (Ј.) Т(уроман), О саставку г. М. Ј. „Наша критика“ у „Српском летопису“, Даница, 1865, бр. 26 и 28; (Ј.) Т(уроман), Г. М. Јовановићу, Даница, 1865, бр. 28 и 33; С. Новаковић, Једно отворено писмо, Вила, Бгд 1866, бр. 14, с. 231-232; Милорад (Поповић Шапчанин), Краљева сеја, историјска драма од др М. Ј., Вила, Бгд 1867, бр. 48, с. 771-772; (Л. Костић), Демон дра Милана Јовановића, Позориште, НСад 1872, бр. 8, с. 34-35; С. В. П(оповић), Сан и јава, Позориште, НСад 1874, бр. 42, с. 168-171; Јаша (Томић?), Несуђени, Нови звуци, Беч 1881, бр. 1, с. 9-12; Д. А. Живаљевић, Несуђени, Коло, Бгд 1889, бр. 23, с. 51; Д. М. Јанковић, Несуђени, Отаџбина, Бгд 1889, бр. 21, с. 449-460; Д. А. Живаљевић, Поглед на драмску литературу о Косову, Коло, Бгд 1890-91, бр. 41-42; (Љ.) Нед(ић), Индијске драме, Српски преглед, Бгд 1895, бр. 3, с. 98; Љ. Недић, Одговор на књижевне клевете, Српски преглед, Бгд 1895, бр. 7, с. 226; А. Г. Матош, М. Ј. Морски, Биоград, јуна 1896, Нада, Сарајево 1896, бр. 13, с. 256-257; П. П. Ђорђевић, Говор над одром др Милана Јовановића у Вазнесенској цркви у Београду, 26. маја 1896. у име Српске краљевске академије, Босанска вила, 1896, бр. 12, с. 198; А-м, Др Милан Јовановић, српски књижевник и академик, Босанска вила, 1896, бр. 15, с. 69-71; А-м, Др Милан Јовановић, Бранково коло, 1896, бр. 22, с. 703-704; А. Гавриловић, О посмртним рукописима дра Милана Јовановића, Бранково коло, 1896, бр. 49, с. 1558-1564; М. Савић, Др Милан Јовановић, ЛМС, 1898, књ. 144, с. 79-91; А. Гавриловић, Знаменити Срби XIX века, Згб 1902, с. 71-73; В. Ћоровић, Историја Српскога академскога друштва „Зора“ у Бечу, Рума 1905, с. 7-13; Т. Стефановић Виловски, Моје успомене (1867-1881), Сремски Карловци 1907, с. 303, 362-376, 469 и 606; В. Ђ. Бабић, Стогодишњица рођења српског књижевника др Милана Јовановића, Народне новине, Згб 1934, бр. 186, с. 2-3; Ј. Грчић, Милан Јовановић Морски (1834-1896), Годишњак МС, 1935, с. 166-181.

Д. М.

ЈОВАНОВИЋ Миливоје – књижевник и преводилац (Београд, 8. V 1930 – Београд, 18. V 2007). Професор је руске књижевности на Филолошком факултету у Бгду. Пише студије, чланке и есеје о руској и руској совјетској књижевности. Плодан је преводилац са руског, чешког, пољског и енглеског језика. Преводио је Булгакова, Буњина, Горког, Еренбурга, Вс. Иванова, Каверина, Леонова, Љескова, Лакснеса, Незвала, Пастернака, Пиљњака, Пушкина, Л. Н. Толстоја, Платонова, Солжењицина, Феђина, Хедајата, Шолохова и др. Посебно интересовање показује за совјетску авангардну драму: преводио је драме Бабеља, Ердмана, Вампилова и других и писао о њима. У СНП је 1980. изведен његов превод Лова на дивље патке А. Вампилова.

БИБЛ: Једно обично уверење, Бгд 1964; Уметност Исака Бабеља, Бгд 1975; Утопија Михаила Булгакова, Бгд 1975; Поглед на руску совјетску књижевност, Бгд 1980; Александар Вампилов, Лов на дивље патке, позоришни комад у три чина, превео са руског Миливоје Јовановић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 2024.

ЛИТ: Б. Косановић, Ерудитски приступ совјетској књижевности, ЛМС, март-април 1981, с. 513-517; В. Вулетић, Поглед на руску совјетску књижевност, Зборник МС за књижевност и језик, 1982, књ. 3, с. 458-461; К. Ичин, Уход романтика-титана: Миливое Йованович, Зборник МС за славистику, 2008, бр. 74, с. 317-319.

Б. К-ћ.

ЈОВАНОВИЋ Милица-Мица – хонорарна глумица (Београд,  31. III 1907 – Београд, 21. II 1962). У родном граду је завршила пет разреда гимназије и три разреда сликарске школе. Глумачку каријеру је започела у НП у Лесковцу у сезони 1927/28. Од 1928. до 1930. била је у Животићевом позоришту. У СНП је наступала у сезонама 1930/31. и 1934/35. У међувремену је била у НП у Скопљу и у Булеварском врачарском позоришту Петра Милосављевића. У сезони 1935/1936. била је члан крагујевачког НП, од 1937. до 1941. у „Мањежу“, а после рата најпре у НП у Крушевцу до 1947. а онда у НП у Лесковцу до 1948, када је пензионисана. Била је супруга глумца Лазара Д. Јовановића. У СНП је играла епизодне улоге.

УЛОГЕ: Госпођа Јелићка (Ујеж), Циганка (Слепа богиња), Госпођа Дибијев (Товаришч), Регина (Капинера), Тетка Савка (Госпођа министарка), Павка (Народни посланик), Јевросима (Максим Црнојевић), Еугенија (Олимпија).

ЛИТ: А-м, „Народни посланик“, Југословенски дневник, 1930, бр. 281, с. 5-6; А-м, „Максим Црнојевић“, Југословенски дневник, 1931, бр. 4, с. 3; А-м, Maxim Crnojevity, Hiradó, 1931, бр. 113, с. 4; А-м, „Олимпија“, Југословенски дневник, 1931, бр. 20, с. 4; А-м, A szerb szintársulat bemutató elöadása, Hiradó, 1936, бр. 120, с. 3.

В. В.

ЈОВАНОВИЋ Мира – финансијски књиговођа (Нова Градишка,  Хрватска, 21. XII 1932 – Београд, 16. XI 2006). Завршила је 8 разреда гимназије са великом матуром. Од 1. I 1952. до 31. III 1969. радила је у разним установама у Тузли, а онда је са супругом Зораном Јовановићем (в) прешла у СНП за финансијског књиговођу и на том месту радила од 1. IV 1969. до пензионисања, 30. VI 1984.

Р. Б.

ЈОВАНОВИЋ Мирко – глумац (Лединци, код Новог Сада, 9. V 1927 – ). Завршио је Државну позоришну школу у НСаду школске 1952/53. и као ђак остварио улоге: Ихарјов (Карташи), Лекар (Кловн), Фабриције (Брат и сестра), Бајкић (Силе), Минар (Меркаде) и Монсерат (Монсерат). У Театру „Јоаким Вујић“ у Крагујевцу био је у сезони 1953/54, а у СНП од 1954. до 1956, када је прешао на рад у новосадске радне организације: „Дневник“, Културно-пропагандни центар, „Победа“ и Новосадски сајам, где је 1979. пензионисан. Радио је поново у СНП као хонорарни члан Драме од 1. X до 31. XII 1964. на организацији уметничких послова и задатака Драмског студија при СНП и уметничког пласмана позоришних приредаба у јавности. У улогама које је одиграо као ученик Државне позоришне школе и као члан Драме СНП, поред лепе сценске појаве, показао је и знатну сценску сналажљивост.

УЛОГЕ: Трећи господин са Кипра (Отело), Други радник (Живот у гробу), Ђорђе (Љубав је свему крива), Тоша (Путујуће друштво), Младић (Крвава свадба), Лелио (Лек за жене), Педикир (Коломба), Официр (Наполеон), Фењерџија и Неко други (Догађај у месту Гоги), Џон (Обзирна блудница), Кондуктер (Кројцерова соната), Жан-Луј (Да се насмејемо), Турски гласоноша (Скендербег).

Ј. М.

ЈОВАНОВИЋ Михаило – глумац (Београд, 7. III 1912 – Смедерево, 5. VI 1941). Члан НПДб био је од 1. IX 1940. до 6. IV 1941. Играо је епизодне улоге. Погинуо је са осталим члановима трупе у експлозији муниције на смедеревској жељезничкој станици.

УЛОГЕ: Младен Ђурић (Протекција), Оливије Лапрад (Срећни дани), Саша (Црни и бели Цигани), Бриго (Мадам Сан-Жен), Други бећар (Чучук Стана).

ЛИТ: А-м, Годишњица смедеревске трагедије, Српска сцена, 1942, бр. 18, с. 618; Л. Дотлић, Сећања на глумце погинуле у Смедереву, НС, 1951, бр. 10, с. 4.

В. В.

– глумац (Београд, 7. III 1912 – Смедерево, 5. VI 1941). Члан НПДб био је од 1. IX 1940. до 6. IV 1941. Играо је епизодне улоге. Погинуо је са осталим члановима трупе у експлозији муниције на смедеревској жељезничкој станици.

УЛОГЕ: Младен Ђурић (Протекција), Оливије Лапрад (Срећни дани), Саша (Црни и бели Цигани), Бриго (Мадам Сан-Жен), Други бећар (Чучук Стана).

ЛИТ: А-м, Годишњица смедеревске трагедије, Српска сцена, 1942, бр. 18, с. 618; Л. Дотлић, Сећања на глумце погинуле у Смедереву, НС, 1951, бр. 10, с. 4.

В. В.