ЈОВАНОВИЋ Ненад – правни заступник СНП (Нови Сад, 7. V 1914 – Нови Сад, 10. II 1998). Завршио је гимназију и Правни факултет у НСаду, а касније стекао и докторат правних наука.  Хононарно је  сарађивао са СНП од 1. VIII 1952. до 31. VII 1953.

Р. Б.

ЈОВАНОВИЋ Пера – драмски глумац (Крушевац, 1891 – Нови Сад, јуна 1921). Треба га разликовати од истоименог глумачког великана (1874-1944), првака скопског НП. Први пут је ступио на сцену 1911. у путујућој дружини „Заједница“ Николе Тодоровића и Симе Бунића, а затим провео: 1912. у путујућој трупи Петра Христилића, 1913/14. у Повлашћеном позоришту „Стерија“ под управом Драгутина Крсмановића. После рата играо је краће време у сезони 1918/19. у путујућој трупи обновљеног „Гундулића“ под управом Љубомира Рајичића Чврге и, најзад, од 1919. до 1921. у СНП у НСаду. Тумачио је даровито и запажено карактерне улоге.

УЛОГЕ: Дервиш (Ајдук Вељко), Фрула (Сан летње ноћи), Санчо (Песник), Шенел (Госпођа Икс).

ЛИТ: В. М, Позориште и уметност, Слобода, НСад 1919, бр. 63, с. 3; А-м, Песник, Застава, 18. IV 1919; А-м, „Госпођа Икс“, Јединство, 26. I 1921; А-м, Умро Пера Јовановић, члан СНП, Слобода, НСад 1921, бр. 25, с. 5.

Б. С. С.

ЈОВАНОВИЋ Радован – песник, приповедач, есејист, преводилац (Тегаре, Босна, око 1896 – Тузла, 11. II 1937). Средњу школу је завршио у Тузли, а историју и географију студирао у Прагу и Загребу. Био је учесник покрета „Млада Босна“. Од 1921. до смрти радио је као професор гимназије у Тузли. Био је наставник па потом колега Меши Селимовићу, који је за Ј. рекао: „Тих, озбиљан, болешљив, па ипак увијек спреман на шалу, образован и културан, био је даровит пјесник, тешко притиснут провинцијом која му је јела душу“. Уређивао је тузлански часопис „Средина“ (1925-1927). Песме, махом патриотске и лирске, почео је да објављује 1914. Јављао се у многим листовима и часописима (тузлански „Рад“, „Вихор“, „Српски гласник“, „Женски свијет“, „Савременик“, „Будућност“, „Мисао“, „Ново доба“, „Звоно“, „Књижевна критика“, „Забавник“, „Средина“, „Преглед“, „Венац“, „Соколић“, „Соколско село“, „Соколски гласник“, календари „Народ“ и „Просвјета“. Доста је објављивао у „Књижевном северу“, па је уврштен у антологију тог суботичког часописа Одабране стране (1929). Његову песму Клецање Сима Пандуровић је унео у своју Антологију новије лирике (1926). Издао је две збирке својих песама: Млади смијех (Бгд 1924) и Талас душе и грч тела (Тузла 1924). Писао је и приповетке: Морало је бити („Браник“, 1900), Глад (ЛМС, 1930). Чланке о народној књижевности објављивао је у „Средини“, „Народној одбрани“, „Политици“, „Соколској просвети“. Преводио је са чешког песме Јарослава Врхлицког из циклуса о писцима (Гогољ, Гете, Волтер, Бодлер, Петрарка, Витмен). Превео је Салому Оскара Вајлда, чија премијера је у СНП била 1925.

ЛИТ: Н. Палић, Неколико мисли о мало познатом и признатом књижевнику Радовану Јовановићу, Годишњак Института за језик и књижевност у Сарајеву, III–IV, Сарајево 1975, с. 283-292.

Б. Кв.

ЈОВАНОВИЋ Рашко – театролог (Београд, 18. VIII 1932 – ). Отац Владислав професор универзитета, мајка Вера рођ. Топаловић. Школовао се у Бгду, где је на Филозофском факултету дипломирао југословенску књижевност и српскохрватски језик 1955. Докторску дисертацију са тезом Иво Војновић – живот, делатност, генеза, анализа и оцена дела одбранио је 1968. Радио је у Музеју позоришне уметности Србије у Бгду (1956-1971). Као драматург НП у Бгду делује од 1971. и истовремено као доцент Академије за позориште, филм, радио и телевизију за предмет Историја југословенске драме и позоришта. Од 1971. је и научни сарадник Института за књижевност и уметност у Бгду, а 1983. је изабран за уметничког директора Београдског драмског позоришта. Од 1965. до 1969. био је члан редакције часописа „Сцена“. Покретач је и главни уредник часописа „Позоришна култура“ (1970-1972). Своје театролошке радове објављује у многим часописима и листовима: „Књижевност“ (1956-1964), „Младост“ (1956), „Позоришни живот“ (1957-1965), „Књижевне новине“ (1957-1975), „Израз“ (1958), „Борба“ (1959-1986), Зборник Музеја позоришне уметности у Бгду (1962), „Позориште“ (1963-1972), ЛМС (1965-1967), „Политика“ (1968-1975), „Телеграм“ (1970-1972), „Театрон“ (1974-1975). Пише позоришну и радијску критику. Аутор је више предговора за књиге које је приредио за штампу: Српска драма (Бгд 1966),  Симо Матавуљ: Изабране приповетке (Бгд 1971), Драма (Бгд 1973).

БИБЛ: Иво Војновић, Бгд 1964; Иво Војновић – живот и дело, Бгд 1974; Позориште и драма, Бгд 1984.

Р. Л.

ЈОВАНОВИЋ Слободан А. – историчар књижевности и позоришта, преводилац (Неготин, 23. IV 1911 – Београд, 12. XI 1991). Потекао је из породице просветних радника. Основну школу (1921) и гимназију (1929) завршио је у Скопљу. Југословенску и француску књижевност студирао је у Бгду од 1929. до 1933; три семестра у школској г. 1931/32. провео је на Филозофском факултету у Нансију. Радио је као суплент гимназије у Сомбору (1934/35), лектор-драматург НП у Скопљу (од 1935. до 1938), па књижевни референт, секретар Драме и библиотекар НП у Бгду (од 1938. до 1945). На усавршавању је боравио у Паризу (1935, 1938-1940) и у Лондону (1939). После рата, од 1945. до пензионисања, 1966, у Народној библиотеци у Бгду био је шеф Стране књиге и начелник Одељења за попуњавање фондова. Један је од оснивача и први шеф  Библиотечког центра Србије (1953/54). Г. 1956. докторирао је у Бгду тезом Постанак и развој француске и енглеске идејне драме 1850-1914. Био је врло активан као библиотекар и преводилац: потпредседник Друштва библиотекара Србије (1951-1954), члан Управног одбора (од 1962) Међународне секције за позоришне и сценске библиотеке, потпредседник (1962) и председник (1963-1966) Удружења књижевних преводилаца Србије, председник Савеза књижевних преводилаца Југославије (1966-1969). Један је од оснивача часописа „Књижевни југ“ (Скопље 1929), један од оснивача и уредника часописа „Библиотекар“ (1948-1954), члан уредништва „Годишњака“ Народне библиотеке у Бгду (1960), колекције „Омиљени писци“ Народне књиге (1964-1966), главни уредник публикације Савремени књижевни преводиоци Југославије (1970) и часописа „Мостови“ (од 1970), председник СИБМАС-а (светског удружења позоришних библиотекара и архивиста) за Југославију (од 1974), те од 1975. сарадник Енциклопедије СНП, за коју је обрадио стотинак француских, енглеских и америчких драмских писаца. У „Гласнику Савеза трезвене младежи“ је 1926. објавио свој први рад – „Пијаница“. Приказима, оценама, путописним цртама, чланцима, есејима и студијама из наше и страних књижевности, посебно из драмске књижевности, позоришне уметности, преводилаштва и библиотекарства, преводима с француског и немачког сарађивао је у многим југословенским и страним листовима, часописима и публикацијама, међу њима и у новосадској „Нашој сцени“ (1956/57). Превео је велик број позоришних комада и преводи су му извођени широм Југославије. Његов превод комада Две сиротице Д’Енерија и Кормона извела је Трупа ДСНП 1934, а ДНП 1943. Суделовао је на међународним скуповима библиотекара (Копенхаген 1952. и 1974, Беч 1955, Париз 1961, Минхен 1964, Ђенова 1970, Брисел 1972) и преводилаца (Хамбург 1965, Братислава 1968, Варшава 1973).

БИБЛ: Луј Жуве, ЛМС, 1951, књ. 368, с. 321-323;  Ибзен и ибзеновци, ЛМС, 1953, књ. 371, с. 280-288; Страни одјеци у Стеријином делу, Бгд 1956; Стерија и Молијер, НС, 1956, бр. 114-115, с. 10-11; Романтизам у књижевности, Бгд 1957; Ибзенова „Хеда Габлер“, НС, 1957, бр. 120, с. 3; Шоово дело, НС, 1957, бр. 123, с. 12;  Француски ибзеновци, Израз, 1958, бр. 2, с. 222-229; Бернард Шо, ЛМС, 1961, књ. 367, с. 240-246; Портрети из историје књижевности, Бгд 1963; Нушић и „Ла патри серб“, Позориште, Тузла 1964-65, бр. 5-6, с. 164-167;  Идејна драма, Позориште, Тузла 1965, бр. 4-5, с. 365-388; Комад с тезом, Позориште, Тузла 1966, бр. 1, с. 1-15; Враћање идејне драме психолошкој, Позориште, Тузла 1966, бр. 3, с. 305-315; Постанак и развој француске и енглеске идејне драме 1850-1914, Бгд 1968; Речник књижевних израза, Бгд 1972; и М. Ројнић, A Guide to Yugoslav Libraries and Archives, Вашингтон 1974; Позоришни дневник (1941-1942), Театрон, 1992, бр. 78-79, с. 135-143; Позоришне критике и студије, Бгд 1993.

ЛИТ: М. Кићовић, Историја Народне библиотеке у Београду, Бгд 1960, с. 235; С. Петровић, Француска и енглеска идејна драма, Књижевност, 1969, бр. 7, с. 98-99; А., Ко је ко међу преводиоцима?, Политика, 13. III 1971; М. Матарић-Радовановић, Водич по југословенским библиотекама и архивима, Политика, 5. VIII 1975.

В. В.

ЈОВАНОВИЋ Софија-Соја – редитељ (Београд, 1. II 1922 – Београд, 22. IV 2002). Дипломирала је на одсеку позоришне уметности на Музичкој академији у Бгду. Њен деда по оцу био је Милан Јовановић, дворски фотограф. По завршетку рата била је члан драмске секције КУД „Иво Лола Рибар” и Академског позоришта у Бгду. На Фестивалу академских позоришта Југославије 1948. добила је прву награду за режију Сумњивог лица. Са групом глумаца Академског позоришта прешла је 1950. у Београдско драмско позориште, где је радила до 1964. Режирала је велик број драмских, али и сценско-оперских представа оставивши у овом позоришту својеврстан печат и значајан траг. После 1964. била је у статусу слободног уметника. Од 1949. до 1952. радила је као асистент на одсеку глуме Позоришне академије у Бгду. Она је прва жена редитељ играних филмова код нас. Дебитовала је играним филмом Сумњиво лице 1954. у корежији са П. Динуловићем, а највише је снимала по делима Б. Нушића, Ј. С. Поповића и С. Сремца. Њен први филм, који је и први југословенски филм у боји, проглашен је за најбољи филм године, а она је награђена Златном ареном на фестивалу у Пули. Следили су филмови: Дилижанса снова 1960, Др 1962, Пут око света 1964, Орлови рано лете 1966, Пусти снови 1968, Силом отац 1969. Режирала је и на радију, претежно програме за децу, и на тв. У СНП је 11. VI 1955. постављена драма Коломба у њеном преводу, а режирала је Позабави се Амелијом (прем. 14. V 1965). Од 1982. није више активан редитељ. Добитник је многобројних награда и признања. 

ЛИТ: Г. Д-А. Урнебесни водвиљ, Дневник, 14. V 1965, с. 14.

М. Л.

ЈОВАНОВИЋ Станоје – капелник. Познато је само да је 1933. дириговао представом СНП Ђидо, изведеном у Вршцу.

ЈОВАНОВИЋ Стеван – глумац (рођен у Земуну); у СНП је ангажован у Сремским Карловцима 13/25. II 1862. Већ почетком јесени 1862. ступио је у ангажман ХНК у Згбу, где је на сцени дебитовао 22. XI 1862. у Ђурђу Бранковићу. Требало је да на премијери 11. IV 1863. у ХНК игра Талбота у Марији Стјуартовој, али је представа отказана јер је био „мртав пијан“. То је уједно и последњи податак о њему, у ХНК и уопште.

В. В.

ЈОВАНОВИЋ Стеван-Штефика – драмски глумац и редитељ (Панчево, 18. VIII 1889 – Ниш, 11. XI 1946). Изучио је берберско-фризерски занат, а затим завршио седам разреда гимназије и амбициозно се културно образовао, тако да је био један од најобразованијих српских глумаца. Први пут је ступио на сцену 1. V 1905. у трупи Михаила Ере Марковића у Ваљеву; крајем исте г. је кратко био код Драгутина Крсмановића, од 1906. до 1909. у позоришту „Синђелић“ у Нишу, 1910. у путујућем позоришту Душана Топаловића, од 1911. до 1912. у дружини „Заједница“ под управом Радомира Павићевића, Николе Тодоровића и Симе Бунића, од 1912. до 1913. у Повлашћеном позоришту „Трифковић“ под управом Симе Бунића, од 1914. до 1918. у Повлашћеном позоришту „Тоша Јовановић“ под управом Михаила Лазића Чичка и са овим позориштем је и у ратном периоду (1915-1917) у Грчкој. После рата, од 1919. до 1920, члан је обновљеног „Синђелића“ у Нишу под управом Пере Јовановића, од 1921. до 1925. је у НП у НСаду, од 1925. до 1926. у Градском позоришту у Нишу под управом Љубомира Рајичића Чврге, од 1926. до 1931. у СНП у НСаду, од августа 1931. до 1941. у НП у Скопљу са прекидом од једне сезоне (1936/37), коју је провео као глумац и редитељ у НП на Цетињу. Од 1945. до смрти поново је у НП у Нишу. Двадесетпетогодишњицу уметничког рада прославио је 1933. у НП у Скопљу. Био је врло одмерен у изразу, реалистичан карактерни глумац, брижљив у психолошкој студији и карактеризацији ликова.

РЕЖИЈЕ: Рођака из Варшаве, Пуковник Јелић, Еквиноцио, Скамполо, Ташана, Пут око света, Плава лисица, Покондирена тиква, Народни посланик, Сумњиво лице, Пигмалион.

УЛОГЕ: Неша (Београд некад и сад), Масимо (Сењер Полишинел), Аврам (Потера), Арнан де Водреј (Две сиротице), Валентен д’Егизон (Лепа пустоловина), Влада Ранковић (У затишју), Симурден (Деведесет трећа), Били Бартлет (Узоран муж), Јовић (Земља, Пеција), Жак (Кукавица), Гроф Вронски (Ана Карењина), Тјери Ланион (Лаф), Пјер Кардеван (Каботени), Нико Мариновић (Еквиноцио), Абе (Орлов), Имотски кадија (Хасанагиница, Огризовић), Проспер (Годенове кћери).

ЛИТ: Д. Б-ћ, „Онај који добија шамаре“, Јединство, 10. II 1922; А-м, Ревизор, Истина, НСад 1922, бр. 1, с. 13; А-м, „Пут око света“, Застава, 1924, бр. 102, с. 3; А-м, Народни комади, Comoedia, 1926, бр. 18, с. 27; А-м, „Узоран муж“, америчка комедија, премијера, Нови Сад, 1926, бр. 45, с. 6; А-м, Биографије чланова Народног позоришта у Нишу, Српска сцена, 1942, бр. 18, с. 614.

Б. С. С.

ЈОВАНОВИЋ Стојан – драмски глумац и певач (Мошорин, 23. IV 1900 – Нови Сад, 29. X 1986). После четири разреда Грађанске школе и положене матуре (НСад 1914), за време Првог светског рата боравио је у Будимпешти, где је радио у трговини и пасионирано пратио позоришне представе. Пред крај рата присилно је мобилисан. Вративши се у НСад, почео је са аматерским глумачким радом у Ђурђеву (1919). Затим се прикључује путујућим позориштима: Милоша Мише Милошевића (13. III 1919 – 31. XII 1919) и Љубе Вукомановића (1. I 1920 – 1. XII 1920). После одслужења војне обавезе (1921/22) неко време је, са прекидима, радио као дневничар и приправник у поштанској струци (16. X 1922 – 13. III 1923, 1. VIII – 12. XI 1924) и као службеник Окружног суда у НСаду (16. XI 1924 – 22. I 1926); истовремено је хонорарно играо у СНП (1. II 1923 – 1. VIII 1924), а стални његов члан постао напуштањем службе у суду (1. II 1926 – 31. VII 1927). Затим је отишао у Згб, где је завршио три разреда Државне глумачке школе (1928) и један разред Средње музичке школе (1929) – стручне предмете је похађао код Гавеле, Строција и Нучића, а соло певање и клавир код Рајзера и Хацеа. За време школовања играо је у ХНК, прво хонорарно (1. IX 1928 – 27. VI 1929), а затим као редовни члан (28. VI 1929 – 31. VII 1931). Од 1. VIII 1931. до 31. VII 1936. је члан осијечког казалишта (Н-Оп па ХНК), потом бањалучког НП (1. VIII 1936 – 31. VII 1937) и НПДб (1. VIII 1937 – 31. VII 1938). Затим једну сезону игра у сарајевском НП (1. VIII 1938 – 31. VII 1939), па се враћа у НПДб (1. VIII 1939 – 31. VII 1940); потом одлази у Бгд, где игра у позоришту „Кишобранци“ (1. X 1940 – 6. IV 1941), Уметничком позоришту (1. VII 1941 – 1. III 1943) и позоришту „Србозар“ (1. IV 1943 – 31. XII 1943). Као члан панчевачког ДНП био је ангажован од 1. I до 30. XII 1944, а затим је уследио дефинитивни повратак у НСад, где у СНП (ВНП до враћања имена) игра од 1. I 1945. до пензионисања, 31. XII 1959. Међутим, глумачку каријеру, с обзиром на одлично здравствено стање, кондицију и физичку и менталну очуваност, наставља и даље хонорарно у СНП. У НСаду је прославио 25-огодишњицу уметничког рада улогом Стојана у Коштани (1947), а 30-огодишњицу улогом Позднишева у Кројцеровој сонати. Поред глуме бавио се и режијом (Ђидо,  Сеоска лола), те превођењем драмске литературе са мађарског (Човек под мостом, Анђео жена, Мала посластичарница); играо је у три играна филма (Потрага, Три Ане и Избирачица), а још далеке 1929. у краћем пропагандно-поучном филму Трезвењаци. Носилац је више глумачких награда и признања: дипломе и новчане награде ГИО АПВ за улогу Корела (Десант у Норвешку),  за улогу Силбербранта (Господа Глембајеви), Шамике (Вечити младожења) и Шјор-Ника (Дубровачка трилогија). Одликован је Орденом рада са сребрним венцем (1961). У својој изванредно дугој глумачкој каријери, која је трајала скоро шест деценија, играо је разноврсне улоге, огледао се у многим фаховима: у глумачкој младости играо је љубавнике и салонске ликове и био незамењив је у певачким улогама домаћег и страног репертоара; са зрелошћу освајао и драмски фах, играо у херојско-трагичној, психолошкој и конверзационој драми, успешно остваривао ликове интриганата, лицемера и негативаца, али и топлих, меких и лирских личности; на исти начин запажен је био у карактерној комици, а посебно је био успешан у војвођанској класици; солидно музичко и певачко образовање воде га кроз многе представе у којима је свирао и певао, наступао у оперетама и, понекад, у опери. У Историји српског позоришта од средњег века до модерног доба, с. 771, Б. С. Стојковић пише: „Јовановић је у игри показивао разноврсне изражајне способности и умео да споји емоционалност, топлу и искрену, са озбиљном студиозношћу и психолошком анализом. Његове карактерне улоге су тачне и занимљиве у карактерној евокацији, а изразито драмске чак и лирски освежене“. Поводом јубилеја  (30 г. глумовања) Д. Поповић на с. 162-164 своје књиге Сцена и стварност о њему пише: „Поникао из народа, врло комуникативан, Јовановић није кабинетски тип глумца, него онај који се отворених очију креће кроз друштво и у своје креације уноси аутентичан животни податак“.

УЛОГЕ: Имотски кадија (Хасанагиница, Огризовић), Милић (Ђидо), Стева Драгић (Сеоска лола), Фернан де Шамплантре, Селестен (Мамзел Нитуш), Клитандар (Жорж Данден), Тезеј (Сан летње ноћи), Ђока (Сумњиво лице), Мита Курјак (Ивкова слава), Тартиф (Тартиф), Хлопов (Ревизор), Павле Марић (Покојник), Силбербрант (Господа Глембајеви), Стојан (Коштана), Корвино (Волпоне), Шамика (Вечити младожења), Госпар Сабо и Госпар Нико (Дубровачка трилогија), Вурм (Сплетка и љубав), Вилијем Колијер (Дубоко плаво море), Ди Барта (Коломба), Позднишев (Кројцерова соната), Гавриловић (Родољупци),  Соколовић (Избирачица), Кречар (Фамилија Софронија А. Кирића), Палк (Шева), Ајзенштајн (Слепи миш), Гроф Бони (Силва), Вашек (Продана невеста), xxx (Село Сакуле, а у Банату).

ЛИТ: А-м, „Сеоска лола“, Нови Сад, 1938, бр. 7; Б. Петровић, „Туђе дете“ од В. Шкваркина, СВ, 22. VII 1945; Б. Ч(иплић), „Ивкова слава“, СВ, 7. IV 1946; Б. Ч(иплић), Тартиф Стојана Јовановића, СВ, 15. VIII 1946; М. Рајковић, Премијера Нушићевог „Покојника“, СВ, 17. XII 1946; Б. Чиплић, „Господа Глембајеви“ од Мирослава Крлеже, СВ, 29. XII 1946; А-м, Прослава 25-огодишњице уметничког рада С. Јовановића, ВС, 1947, бр. 8; Ј. Виловац, „Волпоне“ на сцени ВНП, СВ, 17. III 1950; Ј. Виловац, „Вечити младожења“ Јаше Игњатовића – драматизација Петар С. Петровић, СВ, 12. V 1950; Б. Чиплић, Премијера „Дубровачке трилогије“ у Новом Саду, НС, 1951, бр. 9(21); Л. Д(отлић), Портрет – Стојан Јовановић, НС, 1952, бр. 37; О. Н(оваковић), Поводом прве премијере у Новом Саду – „Сплетка и љубав“ од Ф. Шилера, НС, 1952, бр. 47-48; Ј. Путник, Српско народно позориште. Нушићев „Др“, НС, 1953, бр. 71-72; И. Мирјанин (Ј. Путник), „Дубоко плаво море“ у Новом Саду, НС, 1954, бр. 78-79; О. Новаковић, Хибрид „Коломба“, НС, 1955, бр. 100-101; В. Љубичић, Смех и сузе, уз тридесетогодишњицу рада Стојана Јовановића, НС, 1956, бр. 108-109; Д. Поповић, Жан Ануј: Коломба, Сцена и стварност, НСад 1959, с. 142; Д. Поповић, Толстој – Коњовић: Кројцерова соната – јубилеј Стојана Јовановића, Сцена и стварност, НСад 1959, с. 162-164: С. Божовић, Пола века на сцени, Вечерње новости, 24. III 1969; К. Савић, Глумци о комедији Јаше Игњатовића, Позориште, НСад 1969, бр. 2; Р. Жекић, Почетак у путујућим дружинама, Дневник, 5. XI 1970; Д. Поповић, Зоран Петровић: Село Сакуле, а у Банату, У позоришту, НСад 1973; Ј. Лешић, Сарајевско позориште измеду два рата, Сарајево 1976, с. 241; К. Савић, Глумцима, с љубављу, Ириг 1980, с. 37-39.

Д. В.