ЈОВАНОВИЋ Томислав – драмски глумац (Ваљево, 4. VIII 1929 – Нови Сад, 9. VI 2012). Отац трговац, мајка велики љубитељ уметности, посебно позоришта. По завршеној Трговачкој академији ступа у НП у Ваљеву 1. I 1950. као професионални глумац и истиче се у националном репертоару као носилац херојских улога. Г. 1954. прелази у НП у Нишу, где уз Душана Животића и Велимира Живојиновића Massuku продубљује сценско искуство. Млади редитељи А. Ђорђевић и Д. Родић уносе нове тонове у репертоар тадашњег нишког позоришта, у којем Ј. игра све запаженије улоге. Од 1958. до 1960. ангажован је у НП у Мостару. Од 1960. је у сталном ангажману у СНП. Овај изразити драмски карактерни глумац, предодређен за херојски репертоар, на сцени СНП шездесетих и седамдесетих г. није био довољно искоришћен. Велик успех забележио је улогом Дон Жуана у режији Косте Спаића на сцени НП у Мостару, за коју је награђен републичком наградом БиХ. За улогу Манета у Сремчевој Зони Замфировој 1966. је награђен на Сусрету војвођанских позоришта у Суботици. Носилац је и награде Удружења драмских уметника Србије за улогу Зенга у Пасквелији Ж. Чинга и режији Љ. Георгиевског. Занимљиво је напоменути да је Ј. играо улогу Манета у Зони Замфировој 786 пута на различитим сценама. Са истом улогом гостовао је и на сцени Савременог позоришта у Бгду. Играо је и на филму и на тв.

УЛОГЕ: Стојан (Вук Бубало), Мане (Зона Замфирова), Лоренцо (Млетачки трговац), Дон Жуан (Дон Жуан), Виктор (Иркутска прича), Судија (Викторија), Неша Зелембаћ (Подвала), Водник (Халелуја), Војин (Бановић Страхиња), Чарли (Дом), Хасанага (Хасанагиница, Симовић), Карлос (Ветар у гранама сасафраса), Тригорин (Галеб), Јеротије (Сумњиво лице), Меки нож (Просјачка опера), Масер (Оскар), Милер (Мрачна комедија), Чеда (Госпођа министарка), Трифић (Зла жена), Председник (Непријатељ народа), Зенго (Пасквелија), Поручник, Провокатор (Полицајци), Антоан (Драги Антоан), Антун Кромберг (Слике жалосних доживљаја), Ватрогасац (Бидерман и паликуће), Дон Луј (Дон Жуан).

ЛИТ: Д. Поповић, Стеван Сремац: Зона Замфирова, ЛМС, 1969, књ. 403, с. 471; В. Љубичић, Глумци о „Зони“ и својим улогама, Позориште, НСад 1969, бр. 5, с. 5, 7; В. У(рбан), Између филма и позорнице, Дневник, 7. III 1969; И. Рацков, „Зла жена“ Јована Стерије Поповића у режији Димитрија Ђурковића, Руковет, Суботица 1969, април-мај, с. 305; К. Савић, Први вестерн на „Бен Акиби“, Позориште, НСад 1969, бр. 1, с. 5; К. Савић, Глумцима, с љубављу, НСад 1980, с. 40-41.

Р. Л.

ЈОВАНОВИЋ Тоша – глумац и редитељ (Велики Бечкерек, 20. V 1845 – Београд, 5. II 1893). Рано се настанио у Бгду, где је учио берберски занат у радњи оца Пере Добриновића. Наклоност ка глуми је развијао гледајући (1863-1865) представе НП у Бгду, где је добровољно наступио као слуга Данило у Шилеровим Разбојницима. На позив управника, редитеља и глумца Адама Мандровића одлучио је да се професионално посвети глуми на овој сцени, али се разболео, те је, пошто је Мандровић са глумцима отишао на турнеју, дебитовао на путујућој позорници под управом Ђуре Протића, у Сен Миклушу почетком 1865, у улози Сретена у Стеријиним Ајдуцима. По разлазу дружине прикључио се путујућем позоришту Јована Поповића у Земуну, а после његовог гашења приступио је путујућем позоришту Павла Паје Степића, које је основано у Бгду почетком 1866. Током турнеје кроз Србију, Срем и Банат оженио се у Крагујевцу 1867. Пајинон ћерком Јулком Степић (в) и обратио се Јовану Ђорђевићу са молбом да их обоје прими у СНП. Августа 1868. јавио се на конкурс за глумце новооснованог НП у Бгду, у које је примљен са тастом и супругом 7. IX 1868. Раскошно обдарен гласом, лепом појавом, шармом и темпераментом, сугестиван, природан и непосредан, показао се већ у првој сезони незамењивим у водећим улогама романтичних јунака и љубавника, а упоредо и у ролама бонвивана и заводника из тада модерних „конверзационих“ комада. Фебруара 1872, у време нових преговора око преласка у СНП, гостовао је пред новосадском публиком као Робен у Ђаволовим записницима (24. II) и Андрија Берније у Париској сиротињи (25. II). Тим поводом је комедиограф и критичар Коста Трифковић указао на нови стил глуме који носи игра госта: „Онај брзи говор без великог афекта, без икакве сентименталности, без смерања на ефекат, био је за нас нов. Кад смо у памети упоредили људе Робеновог кова из свакодневног живота са Робеном каквог нам је Јовановић приказивао, морадосмо признати да такови људи сасвим беху налик на Робена каквога нам је Јовановић приказивао. А то је потврдило да је Јовановић Робена представљао сасвим природно“ – подвукао К. Т. („Позориште“, 1872, бр. 34, с. 139). Пошто до ангажмана у СНП није дошло, ступио је у ХЗК у Згбу као водећи глумац у жанру његових београдских улога, огледајући се упоредо и у карактерним ролама које су преовладале по његовом повратку у НП у Бгду 1878. Почетком 1880, током бављења СНП у Панчеву, појавио се други пут као гост у улогама Хајнриха (Ловорика и просјачки штап) и као Шајлок. Трећи пут је у СНП гостовао 1884, опет у Панчеву, као Шајлок, Ђурађ Бранковић и Гаиетан у Маркизу Вилмеру. У Бгду је 12. VI 1885. наступио као Краљ Лир у заједничкој представи новосадских и београдских глумаца, а 1886. је поново гостовао у НСаду као Лорд Бернард Харлеј у комедији Она је луда (15. III), Ђурађ Бранковић (16. III), Хајнрих у комаду Ловорика и просјачки штап (18. III), Шпигл у Наследнику (22. III) и Отело. Приликом прославе 25-огодишњице СНП наступио је у одломцима из српских драма као Вукашин у истоименој драми Д. Илијћа, затим као Ђурађ Бранковић и као Милко Мркоњић у комаду Преодница српске слободе или Србски хајдуци. У Бгду је славио 25-огодишњицу уметничког рада 17. II 1890. насловном улогом у Грофу Праксу. Током целе каријере репрезентовао је као члан или гост највише домете српске глуме свога времена.

ЛИТ: К. Т(рифковић), „Записници ђаволови“ – Т. Јовановић као гост, Позориште, НСад 1872, бр. 34, с. 139; Б., Париска сиротиња, Позориште, НСад 1872, бр. 35, с. 143; Г., Ђурађ Бранковић, Позориште, НСад 1884, бр. 29, с. 114; П., Она је луда, Позориште, НСад 1886, бр. 4-8, с. 190; С. М., Ловорика и просјачки штап, Позориште, НСад 1886, бр. 47, с. 186; М. С(ави)ћ, Наследник, Позориште, НСад 1886, бр. 52, с. 206; М. С(ави)ћ, Гостовање Тоше Јовановића, Браник, 1886, бр. 37, с. 3; А-м, Гостовање Тоше Јовановића, Наше доба, 1886, бр. 35, с. 3-4; А-м, Ђурађ Бранковић на нашој сцени, Наше доба, 1886, бр. 35, с. 3-4; А-м, (Тоша Јовановић), Стражилово, 1888, бр. 38, с. 606; А-м, Тоша Јовановић (1865-1890), Позориште, НСад, 1890, бр. 20, с. 77-79; Д. Брзак, Један венчић своме драгоме Тоши Јовановићу приликом двадесетпетогодишњице прославе његовога глумовања, Позориште, НСад 1890, бр. 25, с. 97-98; М., Двадесетпетогодишњица глумовања Тоше Јовановића, Застава, 1890, бр. 27, с. 1; А-м, Прослава 25-годишњице Тоше Јовановића, Позориште, НСад 1890, бр. 27, с. 113-114; А-м, Тоша Јовановић (1846. †1893), Позориште, НСад 1893, бр. 5, с. 17-19, бр. 6, с. 21-22; С. З., Тоша Јовановић, Ново време, Земун 14. II и 17. II 1893; А-м, (Тоша Јовановић), Стражилово, 1893, бр. 7, с. 112; В., Тоша Јовановић, Браник, 1893, бр. 18, с. 3; А-м, Тоша Јовановић, Застава, 1893, бр. 2, с. 2; Бранислав, Цветак из туђине на гроб Тоше Јовановића, Позориште, НСад 1895, бр. 26, с. 101; С., Откривање спомен-плоче Тоши Јовановићу, Позориште, НСад 1897, бр. 5, с. 29-30; М. С(авић), Тоша Јовановић (Спомен-листак), Позориште, НСад 1900, бр. 28, с. 109-111; А-м, Тоша Јовановић и дом у коме је рођен, Позориште, НСад 1900, бр. 46, с. 196; А-м, Заборављени геније, Српска застава, 1902, бр. 131, с. 2-3; Н. М. Симеоновић, Моји доживљаји, Згб 1918, с. 55; К. Н. Христић, Записи старог Београђанина, Бгд 1938, с. 254; Д. Михаиловић, Тоша Јовановић у улози Шајлока, Позориште, Тузла 1968, бр. 2, с. 251-254; С. Батушић, Тоша Јовановић у Загребу, Сцена, 1968, бр. 6, с. 605-621; С. Јанић, Организовање НП у Бгду 1868. год. Прилог студији о утемељењу НП и грађи за биографије глумаца, Годишњак града Бгда, 1971, књ. XVIII, с. 229-230.

С. Ј.

ЈОВАНОВИЋ-ВЕСОВИЋ Јелена-Јелица – драмска глумица (Београд, 1850 – око 1933). Кћи београдског кафеџије и глумице Марте Јовановић (в). Наступала је у дечјим улогама на сцени СНП у Н Саду од фебруара до почетка јесени 1862. Постала је професионална глумица  још као дванаестогодишњакиња – у Дилетантском друштву Омладине српске у Бгду 1862/63. и у трупи Позоришног одбора у Бгду 1863. Удала се за београдског правника Атанасија Весовића 1866. Позоришту се вратила 1869. ступивши у НП у Бгд, где је још више од једне деценије тумачила мање улоге и певала у позоришном хору. Даровита, позоришту посвећена пре свега из родољубивих побуда, она је једна од првих и ретких глумица из времена прерастања српског аматерског театра у професионалну и сталну институцију.

УЛОГЕ: Синиша (Смрт краља Дечанског).

ЛИТ: А-м, Србско народно позориште, Даница, 1862, бр. 3, с. 46; С. Јанић, Организовање НП у Београду 1868, Годишњак града Београда, 1971, књ. XVIII,  с. 228, 248-250; С. Јанић, Српско позориште 1857-1868, Театрон, 1975, бр. 4, с. 45-47.

С. Ј.

ЈОВАНОВИЋ-ДВОРНИКОВИЋ Јованка – драмска глумица (Нови Сад, 3/15. V 1887 – Београд, 6. I 1963). Отац јој се звао Панта, мати Ана. Основну и Вишу девојачку школу завршила је у НСаду. У сезони 1913/14. била је ангажована за глумицу ХНК у Осијеку, а у пролеће 1914. прешла је у Сарајево, у новоосновано Земаљско народно позориште, које због сарајевског атентата није било отворено; због тога се убрзо вратила у Осијек. Од јесени 1915. до лета 1917. студирала је глуму на Драмском одсеку бечког Конзерваторијума. Од 15. VIII 1917. била је чланица Драме ХНК у Згбу, у којем је остала до поткрај фебруара 1934. Удајом за др Владимира Дворниковића, 27. II 1934, премештена је, по молби, у НП у Бгду, где је 1947. и пензионисана. За време рада у Позоришту предавала је краће време глуму и дикцију на Драмском одсеку Музичке академије у Бгду. Једну сезону пред пензионисање провела је у НП у Цетињу, где је остварила и неколико успелих режија. Тумачила је роле драмског и комичарског фаха. Њене улоге биле су израђене брижљиво и студиозно у свим појединостима и деловале су својом реалистичком уверљивошћу. Најважнија њена остварења у Згбу су Јуца (Кир Јања), Сида (Поп Ћира и поп Спира), Минка (Слуге), Вера (Ослободитељи, С. Туцић), Ленка (Поноћ, Ј. Кулунџић), Емилија (Отело), Енона (Федра), Агафја (Женидба), Мариња (Моћ тмине), Г-ђа Флам (Роза Бернд, Г. Хауптман), Марица (Лилиом); у Бгду се дуго памтила њена Живка у Нушићевој Госпођи министарки. У оба ансамбла у којима је деловала, у Згбу и у Бгду, заузимала је истакнуто место. Као једна од најобразованијих наших глумица између два рата, бавила се писањем драма за децу, публицистичким и научним радом. У сезони 1938/39. њени драмски текстови намењени деци изведени су на Радио Бгду. У „Нашој сцени“ је 1954/55. држала рубрику „Мала енциклопедија“, а објавила је и неке друге чланке. У рукопису јој је остао већи теоријски рад Техника и уметност сценског говора. Иако никада није била члан СНП, са НСадом, где јој је живела родбина, непрекидно је одржавала везу.

ЛИТ: Годишњак Народног казалишта у Загребу за сезоне 1914/15 – 1924/25, уредио Јулије Бенешић, Згб 1926; Ј. Ј(еремић), In memoriam. Јованка Јовановић-Дворниковић, Позоришни живот, Бгд 1963, бр. 21, с. 45; Ј. Лешић, Позоришни живот Сарајева (1878-1918), Сарајево 1973, с. 308.

Л. Д.

ЈОВАНОВИЋ-КРАУС Лилика – в. КРАУС-ЈОВАНОВИЋ Лилика

ЈОВАНЧИНИ СВАТОВИ (Les Noces de Jeannette) – опера у 1 чину. Музика: Виктор Масе. Либрето: Мишел Каре и Жил Барбије. Прво извођење у Паризу, 4. II 1853, у нашој земљи 28. II 1884. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 8. XII 1896. у Вршцу. Превео: Никола Ј. Мариновић. Подела узета са плаката представе одржане 15. VI 1897. у НСаду (заједно са једночинком Шоља теја). – Рд. П. Добриновић, дир. Драгон; П. Добриновић (Јован), С. Цијукова, к. г. (Јованка), Л. Поповић (Тома, Пети сељак), З. Ђуришићева (Пера), Крстић (Кнез), Арацки (Кум), З. Николићева (Прва деверуша), А. Стеријина (Друга деверуша), П. Брадићева (Ката Намигуша), Јовић (Први сељак), Милошевић (Други сељак), П. Радовановић (Трећи сељак), С. Радовановић (Четврти сељак), Тодоровић (Шести сељак), М. Брежовска (Прва девојка), Аргировићева (Друга девојка). – Изведено 38 пута.

Премијера у СНП 27. V 1907. у Великом Бечкереку (заједно са једночинком Гренгоар). – Рд. Д. Спасић; П. Добриновић (Јован), Д. Спасићка (Јованка), Е. Слука (Тома, Први сељак), З. Добриновићка (Пера), М. Николић (Кнез), В. Виловац (Кум), К. Виловчевица (Прва деверуша), Д. Николићка (Друга деверуша), Л. Вујичићева (Ката), Ђ. Бакаловић (Други сељак), К. Васиљевић (Трећи сељак), С. Шикопарија (Четврти сељак), М. Матејић (Пети сељак), А. Стојановић (Шести сељак), Д. Васиљевићка (Прва девојка), М. Радошевићева (Друга девојка), Д. Матејићка (Трећа девојка). – Изведено 3 пута.

ЛИТ: (Ј.) Г(рчић), Јованчини сватови, Позориште, 1897, бр. 8, с. 42-43; А-м, Прошле суботе 7. о. м. гледали смо шаљиву игру: „Јованчини сватови“, Србадија, 1898, бр. 62, с. 3.

В. В.

ЈОВИЋ –  глумац-волонтер; Новосађанин; наступао је у СНП 1897. у епизодним улогама. Познато је само да је 15. VI 1897. учествовао у оперској представи Јованчини сватови као Први сељак.

ЈОВИЋ Жарко – организатор сарадње са радним организацијама (Сарајево, 4. X 1938 – ). Завршио је Филозофски факултет (енглески језик и књижевност)  у НСаду. Радио је у индустрији машина „Победа“ и у основној школи „Соња Маринковић“ у НСаду. У СНП је био запослен од 1. IX 1974. до 30. IV 1978.

Р. Б.

ЈОВИЋ-РАКИЋ Љубица – глумица (Нови Сад, 25. I 1953 – ). Основну школу завршила је у родном граду, после које се уписала у Васпитачку школу. После првог разреда, 1968. уписала се у Драмски студио СНП, а 1970. завршила глуму у класи Дејана Мијача. Члан СНП постала је 1. IX 1970. до одласка у пензију 25. I 2018. Првакиња Драме постала је 15. XII 2017. Изузетно пријатне појаве, лепих правилних црта лица, дубоког звонког гласа, остварила је разноврсне ликове на сцени, али јој највише леже драмске карактерне улоге.

УЛОГЕ: Молзер (Плуг и звезде), xxx (Село Сакуле, а у Банату), xxx (Адам и берберин), Дворкиња (Богојављенска ноћ), Ребека (Наш град), Девојка (Флора господина Флоријана), xxx (Каплар и цар), Пролог, Први чтец (Јавленија и позорја), Секретарица (Кулосфера), Јулија (Ромео и Јулија), Лела (Беле ракете лете на Амстердам), xxx (Туга и опомена), xxx (Шума која хода), Маша (Галеб), xxx (Новосадска променада), Лусила (Грађанин племић), Клара (Фројлан Ана), Друга ћерка (Сентиментална представа), Настја (На дну), Јоана (Кревет за три особе), Даша Павловна (Зли дуси), Марица, Јованка (Љубавно писмо), Јана (Медаља), Елоиза (Зла ноћ), Вера (Политичко вјенчање), Кристина (Љубакање), Јула (Поп Ћира и поп Спира), Катица (Тврдица), Ђулијанела (Субота, недеља, понедељак), Анемона (Драги Антоан), Евдокија (Пасквелија), Лила (Преноћиште), Вера (Лов на дивље патке), xxx (Наш Тито), Ева Кромберг (Слике жалосних доживљаја), Лаура Шипанић (Долња земља), Олга (Чешаљ), Ана (Бидерман и паликуће), xxx (Хајд᾽ у парк кабаре), xxx (А трње је за човека), Софија Јегоровна (Платонов), Соња Чворовић (Балкански шпијун), Изгубљена девојка (Чекајући кабаре), Хеда Габлер (Хеда Габлер), Анђела Дрндак (Господа и другови), Нанчика (Родољупци).

ЛИТ: А-м, Најмлађи дебитант, Дневник, 14. I 1971, с. 15; А-м, Ошамућена Јулија, Дневник, 9. III 1972, с. 9; К. Савић, Најважнији је рад, Позориште, НСад 1974, бр. 8, с. 8; М. Кујунџић, Манијаштво дугог даха, Дневник, 3. I 1984; М. Кујунџић, Код неспокојне даме, 7. XII 1984; В. Ж., Хеда Габлер имати и немати, Глас омладине, 18. XII 1984; П. Матеовић, Феномен жене, Политика експрес, 6. I 1985.

М. Л.

ЈОВЧИЋ Душан – главни власуљар-маскер-фризер, висококвалификовани радник (Нови Сад, 18. VI 1932 – ?). Завршио је занатску стручну школу и положио помоћнички испит из берберско-фризерског заната у НСаду 1949. Радио је у берберско-фризерској задрузи у НСаду, одакле је 1. VI 1951. дошао у СНП. Посећивао је разне стручне течајеве и усавршавао се у свом позиву, па га је Комисија за превођење у виша стручна звања у СНП 1954. произвела у квалификованог, а 1961. у висококвалификованог радника. Као вредан и заслужан радник биран је у разне стручне комисије, а СНП му је омогућило да учествује у опремању неколико филмова и телевизијских емисија, а такође и да се укључи у рад многих аматерских позоришта широм Војводине. Пензионисан је 31. VIII 1988.

Р. Б.