ЈУРИШИЋ Рина – глумица (Пула, 1916 – умрла у Италији 1946). Завршила је четири разреда гимназије у НСаду. Члан СНП је била 1937. у хонорарном статусу. Играла је епизодне улоге.

УЛОГЕ: Сојка (Др), неколико улога (Пут око света).

В. В.

ЈУРИШИЋ Урош – драмски глумац и оперско-оперетски певач (Београд, 1875 – умро после 1928). Неко време је радио као финансијски стражар у Вараждину. Затим је завршио студије на Конзерваторијуму у Бечу на одсеку за певање. Краће време певао је у Мађарском краљевском позоришту у Пешти. У Бгду је први пут наступио 1901. у Офенбаховој Лепој Јелени у улози Париса. Већ у новембру исте г. напустио је Бгд и ступио у СНП у НСаду, где је остао две сезоне, до 1905. Од 1904. до 1907. приређивао је успеле концерте широм Србије. Од 14. VII до 22. XI 1907. поново је члан НП у Бгду, а потом је гостовао по многим местима. Од 1909. до 1910. је био у Опери „На Булевару“ под управом Жарка Савића и, са њиме, од 1911. до 1913. поново у СНП у НСаду. Имао је јак, врло висок, лепо култивисан, школован тенор којим је ефектно тумачио највеће партије у оперетама и операма. Рецензент Јован Грчић хвалио је његове певачке, гласовне квалитете, истичући његов глас као „мио, звонак, гибак, за модулацију подобан“, а нарочито „чисту интонацију, јасно фразирање, једро и поуздано певање тонова“. Критичари су хвалили и његове глумачке квалитете. Као певача оцењивали су га врло високо: „Он има глас звонак и чист, великог обима и лепе боје, и има уза се симпатије публике“, писала је београдска „Штампа“; „Овај млади и симпатични Србин-певач данас је, можемо слободно рећи, најбољи тенор у Српству. Све особине које један тенор треба да садржава испуњене су у гласу г. Јуришића. И велики обим, и велика, снажна и чиста висина до високог Ц, и звонкост, пријатност и јачина гласа, лаки и сигурни прелази – све су то особине којима располаже г. Јуришић…“, завршава рецензент београдских „Вечерњих новости“ 1907.

УЛОГЕ: Силвен (Пустињаково звоно), Шанплантре (Мамзел Нитуш), Пигмалион (Лепа Галатеја), Раде (Наши сељани), Риста (Саћурица и шубара).

ЛИТ: А-м, Урош Јуришић, Браник, 1902, бр. 17, с. 3; (Ј.) Г(рчић), Пустињаково звоно, Позориште, НСад 1902, бр. 17, с. 74; (Ј.) Г(рчић), Концерат Уроша Јуришића, Позориште, НСад 1902, бр. 13, с. 50-51; А-м, Прослава Змајеве 70-годишњице у Народном позоришту у Осеку, Браник, 1903, бр. 150, с. 3; А-м, Концерт „Невена“ с Јуришићем, Браник, 1908, бр. 72, с. 3, бр. 74, с. 3; А-м, Артистички одсек Управног одбора СНП, Браник, 1911, бр. 69, с. 3.

Б. С. С.

ЈУРКОВИЋ Вукосава – глумица (Чуруг, 14. V 1870 – Београд, 3. VIII 1929). Преко ујака Милоша Цветића (в) дошла је у контакт са позориштем па је 1888. постала члан СНП. Већ у новембру исте г. прешла је у НП у Бгду и у њему остала до почетка Првог светског рата. Маркантне појаве, изражајног лица, лаких и правилних покрета, у младости је тумачила лирске и сентименталне хероине, нарочито у домаћој историјској драми – Ану и Деспу у Немањи, насловне улоге у Гордани и Јелисавети, Даницу у Балканској царици, а у зрелијем добу драмске и трагичне ликове – Дебору, Ниобу, Теодору, Јованку од Арка и друге. У СНП се појавила и као гост јануара 1892. улогом Ане у Немањи и као Леонора у Фијесковој завери у Ђенови.

ЛИТ: А-м, Јубилеј госпођице Јурковићеве, Политика, 1914, бр.  3642, с. 3; А-м, Двадесет-петогодишњица госпођице Јурковићеве, Новости, Бгд 1914, бр. 62, с. 3.

С. Ј.

ЈУРКОВИЋ Јанко  – књижевник и преводилац (Славонска Пожега, 21. XI  1827 – Загреб, 20. III 1889). Основну школу и гимназију завршио је у родном месту, а филозофију и богословију у Згбу. Чекајући да се зареди, одустао је од црквеног занимања и 1850. завршио права у Згбу. Од 1851. до 1852. био је перовођа вуковарске жупаније, од 1852. до 1855. предавао у загребачкој гимназији и истовремено похађао и завршио класичну филологију у Бгду. Од 1855. до 1860. предавао је  у осијечкој гимназији, од 1860. до 1862. поново у загребачкој, од 1862. до 1865. био је перовођа Хрватске дворске канцеларије, од 1865. до 1868. школски надзорник за Хрватску и Славонију и саветник при Намјесничком вијећу у Згбу. Од 1869. до 1871, под баном Раухом, био је „на располагању“, затим  од 1871. до 1874. тајник за богоштовље и наставу, па од 1874. до 1887. надзорник средњих и пучких школа у Хрватској и Славонији. Г. 1888. оболео  је од тешке болести срца и није се опоравио до смрти. Био је дугогодишњи члан Казалишног одбора у Згбу, члан ЈАЗУ, а одликован је жељезном круном III степена. Писао је песме, путописе и фељтоне о позоришту, критичку прозу, новеле и теоретске расправе. Преводио је са француског и немачког и са  једног од ових језика је, вероватно, превео и комад непознатог шпанског писца Огледало или Спартанци (заједно са Стјепаном Крањчићем), који  је у СНП изведен 1882. Написао је и више драмских дела, од којих је шест изведено у ХНК у Згбу. Уређивао  је (анонимно)  „Католички лист“, „Народне новине“ и „Даницу“, а објављивао, осим у њима, у листовима и часописима: „Невен“, „Позор“, „Даница илирска“, „Гласоноша“, „Рад ЈАЗУ“ и другде.

В. В.

ЈУТКЕВИЧ З. – драматизатор. Заједно са Л. Рахмановом драматизовао је  роман Фјодора Михајловича Достојевског Понижени и увређени. Ова драматизација изведена је у СНП 1959.

ЈУШКЈЕВИЧ Семјон Соломонович (Семён Соломонович Юшкевич) – руски писац (Одеса, 25. XI 1868 – Париз, 12. II 1927). Рођен је у богатој јеврејској породици. У Паризу је завршио медицину. Прве приповетке штампао је крајем деведесетих г. 19. века. Активно је сарађивао у зборницима „Знанйе“, које је покренуо Максим Горки. Један је од најизразитијих представника експресионистичког театра у Русији. Драме су му често извођене на сценама руских позоришта пре Октобарске револуције. Његовим књижевним делима доминира тема тешког живота широких народних слојева, пре свега јеврејског становништва (Краљ, 1906, Глад, 1907, Мендељ Спивак, 1914, Прича о господину Соњкину, 1917. и др.). Наставио је да пише и у емиграцији (од 1920), не заузимјући непријатељски став према револуцији. На сцени СНП играна је Ј. драма Прича о господину Соњкину (1925).

ЛИТ: О. Суботић,  Симеон Јушкевић, Браник, 1905, бр. 225; Аматер, Јушкјевич. „Прича о господину Соњкину“ у Београдском позоришту, Илустровани лист, 1925, бр. 12; А-м, С. Јушкевић, „Прича о господину Соњкину“, Позоришни годишњак, Бгд 1925, с. 17; А-м, Симон Јушкевић, „Прича о г. Соњкину“ у Београду, Покрет, Бгд 1925, с. 374; А-м, Јушкевич. „Прича о господину Соњкину“. Друга подела, Време, 1925, бр. 1166; Р. Младеновић, Синоћна премијера „Соњкина“, Време, 1925, бр. 1163; А-м, „Прича о г. Соњкину“, Реч, 1925, бр. 286; Р. Н. Казимировић, Симеун Јушкевић, у: Велики руски писци, Бгд 1941, с. 125-134.

Б. К-ћ.

КА НОВИМ ОБАЛАМА – драма у 4 чина. Написао: Михаило Васиљевић.

Праизвођење 23. X 1953. у СНП у НСаду. – Рд. Ј. Коњовић, пом. рд. Ђ. Костић, сц. В. Маренић, к. Стана Серај-Церић; С. Насић (Невен), А. Гајин (Љубиша), Д. Милосављевић Гула (Живорад), В. Животић (Радивој), Л. Богдановић (Ђедо), С. Симић (Марко), Д. Колесар (Милија), Е. Бортолаци (Олга Станић), С. Перић-Нешић (Босиљка), Ђ. Јелисић (Виктор Ткалчић), Ф. Живни (Едвин Моргенштрал), С. Максић (Теобалд), Р. Кобиларев (Један дечак), Н. Смедеревац (Драшко), Д. Јакшић (Саша), Б. Душановић (Милица), М. Поповић Мавид (Бора), М. Татић (Авдо), В. Милин (Лука), Ј. Антић (Бошко), С. Шалајић (Фрања), Д. Шокица (Љубо). – Изведено 10 пута, глед. 4199.

БИБЛ: Михаило Васиљевић, Ка новим обалама, драма у 4 чина, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 609.

ЛИТ: Ј. Путник, Импресије о награђеној драми, НС, 1951, бр. 13-14 (25-26), с. 4-5; М. М-Ћ, „Ка новим обалама“ – премијера савремене домаће драме, Дневник, 24. X 1953; С. Берберски, Михаило Васиљевић: „Ка новим обалама“, Дневник, 3. XI 1953; Ј. Коњовић, Прво извођење победничке драме са конкурса, НС, 1953, бр. 66,  с. 2; Ј. Путник, Премијера савремене домаће драме у Новом Саду, НС, 1953, бр. 68, с. 2; А-м, Михаило Васиљевић, „Ка новим обалама“, НС, 1953, бр. 68,  с. 4.

М. Р.

КАБОТЕНИ (Cabotins) – комедија у 4 чина. Написао: Едуар Пајрон. Прво извођење у Паризу, 12. II 1894.

Прво извођење у нашој земљи у НП у НСаду 3. V 1927.Превео: Михаило Ковачевић. – Рд. Б. Војиновић; Д. Спасић (Гриње), Стеван Јовановић (Пјер Кардеван), П. Кокотовић (Каде), М. Живановић (Сен Марен), М. Васић (Пегомас), М. Хаџи-Динић (Де Лаверсе), М. Оџић (Ларвежол), Т. Хаџић (Карасел), Ј. Гец (Игон), Л. Лазаревић (Поштар), Р. Летић (Председник општине, Први репортер),  Ј. Банчић (Први ливац), Пејић (Други ливац), К. Клеменчић (Колтнер), Б. Врачаревић (Ловел, Фотограф), Г. Миковић (Слуга), Љ. Стојчевић (Бракомје), Б. Бесерминов (Други репортер), Ж. Котрошан (Мортон), Љ. Јовановићева (Госпођа Кардеван), И. Прегарц (Валентина), Р. Кранчевићка (Бароница), Д. Матејићка (Једна жена), М. Похрадска (Модел, Субрета), Д. Врачаревићка (Госпођа де Лаверсе), М. Грујићева (Собарица). – Изведено 3 пута.

ЛИТ: А-м, „Каботени“, Застава, 1927, бр. 97, с. 2; А-м, „Каботени“ (Премијера 3. V), Застава, 1927, бр. 100, с. 2; К. Николић, „Каботени“, комедија од Е. Пајрона – Премијера, Нови Сад, 1927, бр. 17, с. 6.

В. В.

КАВАЛЕРИЈА РУСТИКАНА (Cavalleria rusticana) – мелодрама у 1 чину. Музика: Пјетро Маскањи. Либрето, према Ђованију Верги: Ђовани Тарђони-Тоцети и Гвидо Менаши. Прво извођење у Риму, 17. V 1890, у нашој земљи 8. II 1893. у СНГ Љубљана.

Прво извођење у СНП 27. IV 1910. у Сомбору. Превео: Милан Димовић. Подела узета са плаката представе одржане 5. XI 1910. у Великој Кикинди (заједно са једночинком Бабино лето). – Рд. М. Хаџи-Динић, дир. А. Освалд; Л. Јовановићка (Сантуца), Д. Кранчевић (Туриду), К. Виловчевица (Луција), П. Добриновић (Алфијо), Д. Матејићка (Лола), О. Освалдова (Прва жена), М. Филиповићка (Друга жена). – Изведено 2 пута.

Прво извођење у НП у НСаду 27. XI 1920. (заједно са једночинком На туђем хлебу). Подела узета са плаката представе одржане 3. V 1923. у НСаду (заједно са једночинком Чудна просидба). – Рд. Д. Кранчевић, дир. Ф. Селински; М. Левова (Сантуца), Д. Кранчевић (Туриду), М. Оливијери (Лучија), Н. Баранов (Алфијо), Н. Архипова (Лола). – Изведено 25 пута.

Премијера у СНП 30. XII 1952. у НСаду (заједно са балетом Ромео и Јулија). – Рд. Д. Жупанић, дир. Л. Бута, сц. В. Маренић, к. С. Церај-Церић и М. Бабић-Јовановић; Д. Влајковић, М. Михлер (Сантуца), О. Бингулац, Р. Грујић (Туриду), Љ. Јанковић, М. Врчевић, Г. Гојковић (Лучија), Ј. Стефановић Курсула, В. Нецков (Алфио), М. Врчевић, З. Николић (Лола). – Изведено 16 пута, глед. 5539.

Премијера у СНП 25. VI 1955. у НСаду (заједно са једночинком Амелија иде на бал). – Рд. Ј. Жгањер, к. г., сц. С. Максимовић, к. С. Церај-Церић, дир. М. Асић, хор спремио М. Ружић; М. Скендеровић (Сантуца), О. Бингулац (Туриду), Љ. Јанковић (Лучија), Д. Дуић, Ј. Стефановић Курсула (Алфио), М. Врчевић (Лола). – Изведено 3 пута, глед. 806.

Премијера у СНП 23. IV 1961. у НСаду (заједно са једночинком Медијум). – Рд. Е. Фрелих, дир. Г. Чила, сц. С. Максимовић, к. С. Јатић, хор спремио В. Тополковић; М. Скендеровић (Сантуца), В. Цвејић (Туриду), А. Мезеи (Лучија), Д. Балтић (Алфио), Ј. Јечменица (Лола). – Изведено 3 пута, глед. 641.

Премијера у СНП 6. X 1964. у НСаду (заједно са једночином опером Пајаци). – Рд. Е. Фрелих, дир. Д. Миладиновић, И. Топлак, Д. Жупанић, сц. М. Лесковац, к. С. Јатић, хор спремио Е. Гвоздановић; И. Давосир-Матановић, А. Херћан (Сантуца), В. Цвејић (Туриду), М. Врчевић-Бута (Лучија), Д. Балтић (Алфио), Ј. Јечменица (Лола). – Изведено 14 пута, глед. 8783.

Премијера у СНП 4. III 1977.  у НСаду (заједно са балетом Двобој). – Рд. Д. Миладиновић, дир. Л. Бута, сц. М. Лесковац, к. Ј. Петровић, хор спремио Б. Скендеровић; М. Алпар-Тунтев (Сантуца), В. Цвејић, Ш. Мардешић (Туриду), Ј. Јечменица (Лучија), Д. Балтић (Алфио), З. Николова (Лола). – Изведено 8 пута, глед. 2399.

ЛИТ: К. Ст., Српска народна позоришна дружина у Шиду, Браник, 1911, бр. 156, с. 3; Ј. Грчић, „Cavalleria rusticana“, опера у 1 чину од Пјетра Маскањија, Браник, 1911, бр. 215, с. 2-3; А-м, Српско народно позориште у Сомбору, Браник, 1912, бр. 47, с. 3; А-м, У уторак имадосмо и опет једно пријатно вече, Слога, Сомбор 1912, бр. 10, с. 4; А-м, Српско народно позориште у Сарајеву, Браник, 1912, бр. 52, с. 3; А-м, Наша народна позоришта гајила су увијек музичку умјетност, Српска ријеч, Сарајево 1912, бр. 54, с. 3; Ђ. П., „Кавалерија рустикана“, Застава, 30. XI 1920; Хр., „Кавалерија рустикана“ од Маскањија,  Јединство,  25. XII 1920; М. Е. Годовски, „Кавалерија рустикана“, Застава, 1. II 1921; А-м, „Кавалерија рустикана“, Застава, 15. II 1921; Н. Грба, „Кавалерија рустикана“ на сцени Новосадске опере, Дневник, 7. I 1953; А-м, Деби Радивоја Грујића, Дневник, 8. II 1953; Н. Г(рба), Наступ Радивоја Грујића у улози Турида у „Кавалерији рустикани“, Дневник, 19. III 1953; Н. Петин, Динамично и спонтано, Дневник, 11. X 1964; Н. Симин, Кобне мреже етике, Дневник, 3. III 1977; М. Сујић-Виторовић, Стандардно остварење, Политика, 9. III 1977; О. Панди, Смирена драма страсти, 13. III 1977; М. Хаднађев, Трећа оперска премијера, Позориште, НСад  21. III 1977.

Ј. М. и В. В.

КАВАЛЕРИЈА РУСТИКАНА (Cavalleria rusticana) – драма у 1 чину. Написао: Ђовани Верга. Прерадио: А. Келнер. Прво извођење у Торину, 14. I 1884, у нашој земљи 28. IX 1899. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 14. II 1904. у Сомбору. Превео: Милан А. Димовић. Подела узета са плаката представе одржане 8. X 1905. у Осијеку. – Рд. Д. Спасић; Д. Спасић (Туриду), К. Васиљевић (Алфио), Д. Спасићка (Лола), М. Марковићка (Сантуца), М. Тодосићка (Нунчија), М. Николић (Чича Брази), Д. Николићка (Камила), Д. Васиљевићка (Филомена), К. Виловчевица (Пипуца). У представи су певане песме из истоимене Маскањијеве опере: „Сицилијана“ (Д. Кранчевић, иза завесе, пре почетка представе), Арија Лоле (Д. Спасићка) и Црквени хор (цео ансамбл и статисти). – Изведено 11 пута (играно и под називом Сеоско частољубље).

БИБЛ: Кавалерија рустикана, Бгд 1945, прев. А. Б. Херенда.

ЛИТ: А-м, СНП у Земуну, Народност, Земун 1904, бр. 52, с. 2; А-м, Казалиште, Народна обрана, Осијек 23. X 1905.

В. В.