КАВИЈАР И СОЧИВО (Caviale e lenticchie) – комедија у 3 чина. Написали: Ђулио Скарничи и Ренцо Тарабузи. Прво извођење у Милану, 1957.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 23. IV 1970. у НСаду. Превео: Миодраг Кујунџић. – Рд. И. Беднарж, к. г., сц. М. Лесковац, к. Д. Павловић, к. г.; Д. Колесар (Леонида), Д. Синовчић-Брковић (Валерија), К. Мартинов-Павловић (Фјорела), Ф. Тапавички (Антонио), Ј. Бјели (Матилда), З. Ђуришић (Дона Илона), Т. Плескоњић (Рајмондо), В. Живковић (Николето), А. Веснић (Грофица), П. Петковић (Барон), Д. Шокица (Велуто), Стојан Јовановић (Деда Симеоне), М. Шмит (Роберто), З. Панић (Алесио), Т. Киш (Марчело). – Изведено 6 пута, глед. 1870.

ЛИТ: А-м, Глумци за глумце, Дневник, 23. IV 1970; Х. Р(адивојевић), Кавијар и сочиво, Политика експрес, 23. IV 1970; М. Радоњић, Живи мртвац у сандуку, Дневник, 26. IV 1970; С. Божовић, Комедија без смеха, Вечерње новости, 27. IV 1970; А-м, У Новом Саду – На великој сцени Српског народног позоришта, Позориште, Тузла 1970, бр. 2-3, с. 383; А-м, „Кавијар и сочиво“ Скарничија и Тарабузија, Позориште, НСад 1970, бр. 7, с. 8.

В. В.

КАВИЋ Војко  – глумац (Загреб, 13. V 1918 – концентрациони логор Јадовно, јула 1941). Из јеврејске је породице Кардош, која је прешла у католичку веру. Глумачку школу у Згбу завршио је јануара 1939. и у загребачком ХНК наступао као глумац-волонтер. Члан НПДб био је од 15. XI 1940. до 6. IV 1941, када се вратио у родни Згб. Усташе су га ухапсиле крајем јуна и депортовале у логор.

В. В.

КАВРГА – слика из српског народног живота, с певањем, у три чина. Написао: Јован Грчић. Музика: Алојзије Милчински.

Праизвођење у СНП 13. X 1887. у Вуковару. Подела узета са плаката представе одржане 29. XI / 11. XII 1887. у НСаду. – Рд. П. Добриновић; Д. Ружић (Зарија), Д. Ружићка (Матрона), П. Добриновић (Ваја), Л. Хаџићева (Ковиљка), Ј. Добриновићка (Тина), М. Врга (Стипа), М. К. Димитријевић (Андрија), А. Милојевић (Марко), З. Милојевићка (Јула), М. Максимовићева (Криста), М. Марковић Мика (Трива), В. Миљковић (Крста), К. Васиљевић (Гаша), С. Лукин-Лазић (Аксентија), А. Лукић (Јелисија), С. Кестерчанек (Први жандар), В. Димитријевић (Други жандар). – Изведено 8 пута.

Премијера у СНП 11. II 1890. у НСаду (комад „по учињеним примедбама поправљен“ и изведен под насловом На мрзану кућа остаје). – Рд. П. Добриновић; Д. Ружић (Зарија), Д. Ружићка (Матрона), П. Добриновић (Ваја), Т. Лукићка (Ковиљка), С. Бакаловићка (Лекса), С. Стефановић (Стипа), М. К. Димитријевић (Андрија), К. Делини (Марко), С. Миљковићка (Јула), М. Марковићка (Криста), М. Марковић Мика (Трива), В. Миљковић (Крста), К. Васиљевић (Гаша), Т. Илић (Аксентије), Ђ. Бакаловић (Арса), А. Лукић (Јелисије), Д. Ивковић (Први жандар), М. В. Живковић (Други жандар). – Изведено 6 пута.

БИБЛ: Каврга, слика из живота српског народа у Славонији у три радње, друга верзија, под првобитним насловом, НСад 1888.

ЛИТ: А-м, Српска народна позоришна дружина, Браник, 1887, бр. 120, с. 3; С. Павловић, Каврга. Слика из српског народног живота у три чина. Написао Јован Грчић, музика од А. Милчинског, Наше доба, Вуковар 1887, с. 118; А-м, Новости из места и из народа, Браник, 1888, бр. 3, с. 4; М. А. Ј(овановић), На мрзану кућа остаје, Позориште, НСад 1890, бр. 13, с. 50-51; Ј. Грчић, Портрети с писама, НСад 1939, с. 38-39.

Л. Д.

КАВЧИЧ-ПРЕГАРЦ Ида – в. ПРЕГАРЦ-КАВЧИЧ Ида

КАД БИХ ХТЕЛА (Si je voulais) – комедија у 3 чина. Написали: Пол Жералди и Роберт Шпицер. Прво извођење у Паризу, 20. V 1924,  у нашој земљи 2. VI 1925. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 5. I 1932. у Панчеву. Превео: Драгослав Илић. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 1 пут.

В. В.

КАД ЈЕ СРЕДА ПЕТАК ЈЕ – трагикомедија у 2 чина с прологом и епилогом. Написали: Радомир Плаовић и Милан Ђоковић.

Праизвођење у НПДбС 26. IX 1940. у Бачкој Паланци. – Рд. Ј. Јеремић; Ј. Јеремић (Доктор), М. Томић (Станојевић), В.Милин (Јовановић), М. Мирковић (Жика), М. Спиридоновић (Тетка Станојевићева), З. Чокановић (Пријатељица Станојевићева), З. Андрић (Секретарица Станојевићева), А. Делић (Жена окривљеног бравара). – Изведено 9 пута.

Прво извођење у НПДб 10. X 1940. у Сомбору. – Рд. П. Шебешћен, сц. М. Шербан; М. Андрић (Доктор), В. Качаник (Станојевић), М. Ајваз (Јовановић), Г. Николић (Жика), Љ. Драгић (Тетка Станојевићева), Д. Петковић (Пријатељица Станојевићева), Б. Белић (Секретарица Станојевићева), И. Душановић (Жена окривљеног бравара). – Изведено 7 пута.

ЛИТ: П. Ц., Четири успеле премијере Бановинског позоришта на гостовању у Сомбору, Дан, 16. X 1940; Л. Дотлић, Кад је среда петак је, Дан, 21. XI 1940.

В. В.

КАД НАИЂУ ДЕЦА (Lorsque l’enfant paraît) – комедија у 4 чина. Написао: Андре (Анри) Русен. Прво извођење у Паризу, у позоришту „Нуво“, 6. X 1951, у нашој земљи 30. I 1953. у Местном гледалишчу у Љубљани.

Прво извођење у СНП 12. III 1971. у НСаду. Превела: Иванка Марковић. – Рд. В. Животић, сц. С. Максимовић, к. М. Стојановић; В. Животић (Шарл Жаке), М. Петковић (Жорж Жаке), М. Милићевић (Деда Жаке), Ј. Бјели (Олимпија Жаке), Д. Куцуловић (Шарлота Жаке), И. Сувачар (Ани Жаке), Д. Синовчић-Брковић (Мадлена Лонан), С. Јосић (Тереза). – Изведено 15 пута, глед. 2988.

БИБЛ: Андре Русен, Кад наиђу деца, комедија у 4 чина. Превела: Иванка Марковић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 650.

ЛИТ: В. Миросављевић, „Кад наиђу деца“, Дневник, 12. III 1971; М. Кујунџић, Роде и зечице, Дневник, 14. III 1971; L. Gerold, Bulvárvígsáték egy kitünő alakitá, Magyar Szó, 17. III 1971.

Ј. М.

КАД СТАРИМО (Wenn wir altern) – драмско ћеретање у 1 чину. Написао: Оскар Блументал. Прво извођење у Берлину, 1903.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 18. XII 1907. у НСаду (заједно са једночинкама Женидба при фењерима и Шоља теја). Превео: Ђура Трифковић. – Рд. М. Марковић; Д. Ружић (Маркиз пл. Фаргиљ), М. Марковићка (Грофица Бландин), Д. Спасић (Гастон пл. Рије), Р. Кранчевићка (Тоанон), С. Станојевић (Слуга). – Изведено 17 пута.

Прво извођење у НП 7. III 1927. у НСаду (заједно са једночинком Нова Елојза). – Рд. Б. Војиновић; Д. Спасић (Маркиз), И. Прегарц (Грофица Бландин), Љ. Стојчевић (Гастон), М. Релићева (Тоанон), Р. Летић (Слуга). – Изведено 3 пута.

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Браник, 1908, бр. 69, с. 3; Љ. Милованов, Српско народно позориште у Старом Бечеју, Браник, 1908, бр. 230, с. 3; А-м, Кад човек стари, Ново позориште, НСад 1909, бр. 38, с. 150; А-м, Српско народно позориште у Сарајеву, Браник, 1912, бр. 52, с. 3; А-м, „Кад старимо“, Застава, 1927, бр. 51, с. 2; О. С(уботи)ћ, „Кад старимо“ (реприза 7. III), Застава, 1927, бр. 54, с. 2.

В. В.

КАД ТО НЕ СМЕ НИКО ЗНАТИ – шала са села у 3 чина. Написао: Петар Петровић Пеција. Прво извођење 27. VI 1935. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 7. XI 1935. у НСаду. – Рд. А. Верешчагин; С. Душановић (Јеврем), З. Николић (Рајка), Д. Марковић (Начелник), О. Репак (Начелниковица), Г. Николић (Биљежник), Љ. Левак-Красић (Биљежниковица), Н. Стојановић (Црквењак), Љ. Јовановић (Црквењаковица), Е. Козомара (Наредник), М. Шекулин (Наредниковица), С. Репак (Онај). – Изведено 5 пута.

ЛИТ: Ј. С. Т., Петровић-Пеција: „Кад то не сме нико знати“, Дан, 1935, бр. 141, с. 4; Д. Алексић, Последња премијера сезоне: „Кад то не сме нико знати“ од Пеције Петровића-Старијег, Време, Бгд 29. VI 1935.

В. В.

КАДЕЛБУРГ Густав (Gustav Kadelburg) – немачки и аустријски глумац и драматичар (Пешта, 26. VI 1851 – Берлин, 11. XI 1925). Рано је испољио љубав према позоришту и на сопствену иницијативу приватно је изучавао драмску уметност, мада је отац за њега имао другачије планове. Још као дечак стигао је у Беч и одмах се обрео на позорници. Био је ђак Александра Штракоша (Strakosch) и, касније, Франца Дојчингера (Deutschinger). Први стални ангажман добио је у Халеу (1868), па  у Лајпцигу (1869), потом поново у Халеу, па у Бремерхафену, Кетену (Köthen), Бернбургу и Берлину, у који се вратио пошто је две сезоне провео у Бечу (1878-1880). Целу деценију (1884-1894) био је члан берлинског Немачког позоришта (Deutsches Theater), којем је тада на челу био Адолф Ларонж (в). Од јесени 1894. више није наступао као глумац (са изузетком повремених гостовања у Лесинговом позоришту, које је водио његов пријатељ и сарадник Оскар Блументал (в), него се посветио искључиво писању драма. Сâм или у сарадњи са Блументалом и Францом Шентаном (в) написао је око 30 позоришних комада. Драме писане са Шентаном објављене су у 4 свеске (Dramatische Werke, 1899). Активно се ангажовао на организовању Удружења немачких глумаца и сценских радника и 1921, приликом педесетогодишњице Удружења, био је изабран за почасног члана. У СНП су изведени његови комади У цивилу (In Zivil, 1893), 4. III 1899, у преводу Николе Андрића, Код белог коња (Im weißen Rößl, 1898, са О. Блументалом), 16. X 1904, у преводу М. К. Савићевића, и Златан петао (са Блументалом) 29. V 1929.

С. К. К.