КАДЕЛБУРГ Густав (Gustav Kadelburg) – немачки и аустријски глумац и драматичар (Пешта, 26. VI 1851 – Берлин, 11. XI 1925). Рано је испољио љубав према позоришту и на сопствену иницијативу приватно је изучавао драмску уметност, мада је отац за њега имао другачије планове. Још као дечак стигао је у Беч и одмах се обрео на позорници. Био је ђак Александра Штракоша (Strakosch) и, касније, Франца Дојчингера (Deutschinger). Први стални ангажман добио је у Халеу (1868), па  у Лајпцигу (1869), потом поново у Халеу, па у Бремерхафену, Кетену (Köthen), Бернбургу и Берлину, у који се вратио пошто је две сезоне провео у Бечу (1878-1880). Целу деценију (1884-1894) био је члан берлинског Немачког позоришта (Deutsches Theater), којем је тада на челу био Адолф Ларонж (в). Од јесени 1894. више није наступао као глумац (са изузетком повремених гостовања у Лесинговом позоришту, које је водио његов пријатељ и сарадник Оскар Блументал (в), него се посветио искључиво писању драма. Сâм или у сарадњи са Блументалом и Францом Шентаном (в) написао је око 30 позоришних комада. Драме писане са Шентаном објављене су у 4 свеске (Dramatische Werke, 1899). Активно се ангажовао на организовању Удружења немачких глумаца и сценских радника и 1921, приликом педесетогодишњице Удружења, био је изабран за почасног члана. У СНП су изведени његови комади У цивилу (In Zivil, 1893), 4. III 1899, у преводу Николе Андрића, Код белог коња (Im weißen Rößl, 1898, са О. Блументалом), 16. X 1904, у преводу М. К. Савићевића, и Златан петао (са Блументалом) 29. V 1929.

С. К. К.

КАДИЈЕВИЋ Лазар – глумац (рођен 1878 – погинуо 1913). Глумачку каријеру је започео 1898. у трупи Михаила Пешића. Потом је, 1899, био у путујућој дружини Петра Крстоношића. Од 1900. до 1903. био је члан „Србадије“ Д. Нишлића, од 1904. до 1905. нишког „Синђелића“; сезону 1905/06. провео је у Градском позоришту у Шапцу, од 1906. до 1907. је поново у „Синђелићу“, од 1908. до 1909. код Михаила Лазића Чичка, с пролећа 1909. кратко у СНП као привремени члан (Волтиманд и Озрик у Хамлету) и од 1910. до 1912. у „Заједници“ Симе Бунића.

В. В.

КАДИЈЕВИЋ Стеван – драмски глумац. У СНП је био октобра 1908. на проби као почетник. Пре тога наступао је у трупи Петра Ћирића, док је ова боравила негде у Босни; био је, наводно, социјалистички оријентисан и због тога је морао да оде из Босне.

В. В.

КАЗАЗОВИЋ Божица – глумица (Дрниш, 1909 – ?). Девојачко презиме јој је било Миланковић. Супруг јој је био Есад Казазовић (в). Глумом је почела да се бави у путујућим позориштима. Од 1932. по једну сезону играла је у НП у Пожаревцу, 1933/34. у Београдском малом позоришту Душана Животића, затим од 1934. до 1937. члан је СНП, од 1937. до 1941. у НП у Бањој Луци, 1944/45. у Ужицу и Шапцу, да би прешла у НП у Сарајево, у којем остаје све до пензионисања, крајем 1963. Истицала се у карактерним улогама. Лепог изгледа, креативна, веома разноврсних изражајних способности, са лакоћом се сналазила и у озбиљним и у комичним улогама.

УЛОГЕ: Вида (Ожалошћена породица), Ивон (Две сиротице), Сиротица (Бог освете), Девојче (Зулумћар), Девојка (Риђокоса), Магда (Коштана), Лучија (Тоска), Мара (Скакавци).

ЛИТ: Сведин (С. Динчић), „Народни посланик” од Б. Нушића, Југословенски дневник, 1934, бр. 178, с. 2; Сведин (С. Динчић), „Коштана” од Боре Станковића, Југословенски дневник, 1934, бр. 179, с. 5; А-м, „Риђокоса” од Лукачија, Југословенски дневник, 1934, бр. 184, с. 4; Сведин (С. Динчић), Премијера „Зулумћара” од Светозара Ћоровића, Југословенски дневник, 1934, бр. 185, с. 4; Сведин (С. Динчић), „Бог освете” од Ш. Аша, Југословенски дневник, 1934, бр. 220, с. 4; Сведин (С. Динчић), „Две сиротице” од А. Д. Енериа и Е. Кормона, Југословенски дневник, 1934, бр. 226, с. 4; А-м, Премијера „Тоске” од Викторијена Сардуа, Југословенски дневник, 1934, бр. 229, с. 5 и бр. 231, с. 5; А-м, Данас, у четвртак, четири једночинке, Југословенски дневник, 1934, бр. 262, с. 4; С. Д(инчић), Корупција на сцени, Дан, 1936, бр. 227, с. 6.

М. Л.

КАЗАЗОВИЋ Есад – глумац (Травник, 24. VI 1908 – Сарајево, 25. V 1978). Завршио је четири разреда гимназије. Први пут је ступио на сцену у Брчком, у путујућој трупи Мише Милошевића 1927. До 1932. играо је у више путујућих позоришта, а потом (1932/33) у НП у Пожаревцу, 1933/34. у Београдском малом позоришту Душана Животића, 1934. био је глумац СНП, а од 1936. до 1937. секретар СНП. Од 1937. до 1941. играо је у НП у Бањој Луци, од 1941. до 1944. у НП у Сарајеву, а у Ужицу је од 1944. до 1949. и глумац и редитељ, да би се 1949. вратио у Сарајево, где је и пензионисан. Тридесетогодишњицу уметничког рада прославио је у Сарајеву улогом Јеротија у Сумњивом лицу. Остварио је неколико запажених улога на филму. Неколико г. организовао је сталешка удружења. На сцени је деловао уверљиво и имао је изузетно добру и правилну дикцију. Најбоље улоге остварио је у драмском романтичарском и херојском репертоару. Био је ожењен Божицом Зором (в) рођ. Миланковић, такође глумицом. Добитник је награде Министарства просвете Народне републике Србије за режију Сумњивог лица 1948. и Шестоаприлске награде града Сарајева. Владимир Војновић урадио је његов портрет (цртеж угљем) 1951.

УЛОГЕ: Трифун Спасић (Ожалошћена породица), Колонети (Тоска), Гроф Линијер (Две сиротице), Јеврејин (Бог освете), Осман (Зулумћар), Петија (Риђокоса), Вилбрум (Париска сиротиња), Андрија Миљевић (Граничари), Старешина пандура (Коштана), Квазимодо (Звонар Богородичине цркве).

ЛИТ: Сведин (С. Динчић), Народни посланик, Југословенски дневник, 1934, бр. 178, с. 2; Сведин (С. Динчић), „Коштана” од Боре Станковића, Југословенски дневник, 1934, бр. 179, с. 5; А-м, Данас, у уторак приказује се „Сумњиво лице” од Бранислава Нушића, Југословенски дневник, 1934, бр. 179, с. 5; А-м, „Риђокоса” од Лукачија, Југословенски дневник, 1934, бр. 1184, с. 4; Сведин (С. Динчић), Премијера „Зулумћара” од Светозара Ћоровића, Југословенски дневник, 1934, бр. 185, с. 4; А-м, У суботу премијера „Бог освете” од Шалома Аша, Југословенски дневик, 1934, бр. 189, с. 5; М. М. Весин, Огризовићева „Хасагиница”, Југословенски дневик, 1934, бр. 217, с. 5; Сведин (С. Динчић), „Бог освете” од Ш. Аша, Југословенски дневник, 1934, бр. 220, с. 4; М. М. Весин, Вредно и са полетом чланови трупе Друштва за Срп. Нар. Позориште побожно служе богињи Талији, Југословенски дневник, 1934, бр. 221, с. 4; А-м, Премијера „Тоске” од Викторијена Сардуа, Југословенски дневник, 1934, бр. 229, с. 5 и бр. 231, с. 231; А-м, Срп. Нар. Поз. Полази на турнеју по Војводини, Дан, 1936, бр. 205, с. 4; А-м, Позориште, Глас народа, 25. X 1936, бр. 43, с. 3;  Народно позориште Сарајево 1921-1971, Сарајево 1971.

М. Л.

КАЗАМАРОВА Л.  –  чланица оперског хора, руског порекла. У НП у НСаду била је од 1923. до 1925. Наступала је и као солист.

УЛОГЕ: Сузуки (Мадам Батерфлај), Мадалена (Риголето), Марселина (Севиљски берберин).

ЛИТ: Ђ. П.,  „Риголето“, Застава, 9. II 1923; О. С(уботи)ћ, Јапанско вече, Застава, 9. X 1923; О. С(уботи)ћ,  „Севиљски берберин“, Застава, 31. X 1924; А-м, Новосадско Народно позориште, Comoedia, 1924, бр. 12, с. 26.

В. В.

КАЗЕЛА Алфредо (Alfredo Casella)  – италијански композитор, клавирист, диригент и музички писац (Торино, 25. VII 1885 – Рим, 5. III 1947). Као тринаестогодишњак отишао је у Париз, где је студирао клавир и композицију и остао скоро две деценије. Када се вратио у Италију 1915. започео је дугогодишњу делатност као наставник клавира на римском Конзерваторијуму. Иако првенствено инструментални композитор, који се огледао у свим врстама оркестарске, клавирске и камерне музике, К. је својим операма  – Жена змија (La Donna serpente) и Орфејева флаута (La Favola d’Orfeo), као и балетима Венецијански самостан (Il Convento veneziano), Крчаг (La Giara), Соба цртежа (La Camera dei disegni) и Ружа снова (La Rosa del sogno) – дао значајан прилог италијанском музичко-сценском стваралаштву. Као оснивач неколико удружења за ширење савремене музике створио је темељ за оснивање секције Међународног друштва за савремену музику. Истакао се и као обрађивач значајних дела из клавирске литературе. Овај многострани и плодни представник италијанске музике нашег столећа дао је несумњиво велик допринос њеној обнови. У СНП је био на репертоару његов балет Крчаг премијерно изведен 14. VI 1966.

М. Х.

КАИТАС-БЕДНАРСКИ Мара – драмска глумица (Емпајр, Охајо, САД, 12. VIII 1915 – ?). Одрасла је у земљорадничкој обитељи. Завршила је Вишу дјевојачку и двогодишњу трговачку школу у Осијеку, али се није, како је тада владао обичај, посветила чиновничком позиву, него је, опсједнута казалиштем, почела у НК у Осијеку прво играти као волонтер, да би 1936. добила стални ангажман. У Осијеку, гдје јој је пружена прилика за афирмацију, остала је све до 1940, када је прешла у СНП, гдје је остала свега једну сезону – до избијања рата, да би се вратила поново у Осијек (1941-1945). У НП у Бањој Луци је била 1946, од 1947. до 1949. у НП у Панчеву, а сезону 1949/50. поново је провела у Осијеку. У сезони 1951/52. била је ангажирана у НК у Сплиту; почетком 1952. примљена је у Драму СНП, али је уговор раскинут већ 1. IV исте г. јер није била задовољна станом који јој је додијељен; од тада је до пензионисања, 1972, глумила у НК „Иван Зајц“ у Ријеци. У почетку своје глумачке каријере, када је управник осјечког НК био познати казалишни стручњак и књижевник др Ранко Младеновић, она је од почетнице која игра разноразне мање улоге убрзо дошла до већих улога, па је још као врло млада играла Мирандолину у истоименој Голдонијевој комедији, Тоанету у Молијеровом Умишљеном болеснику, Колету у Бучној љубави Јаноша Васарија, Скампола у истоименој комедији Дарија Никодемија и многе друге. У зрелијем добу није показивала почетну амбицију, али је, снабдјевена великом рутином и срасла са позорницом, и надаље играла велике и значајне улоге, посебно у ријечком казалишту (Петруњела у Држићевом Дунду Мароју, Груба у Скупу истог писца, Беатрис у Витезу чудеса Л. де Веге, Коломбина у Голдонијевом Лашцу, Клодина у Молијеровом Грађанину племићу, Наташа у драми На дну М. Горког, Нели у Пониженима и увријеђенима  Достојевског, Шура у Милијун мука В. Катајева, Марија  у Каролини ријечкој Д. Жервеа, Јуца у Стеријином Кир Јањи, те у Нушићевим комадима: Сојка у Др, Вида и Гина у Ожалошћеној породици, Јулишка у Путу око света). Иако је на казалишним даскама провела пуних 36 г., није остало забиљежено да је било како прославила било који свој глумачки јубилеј, а није никада посебно ни истицана нити награђивана мада је то у својој дугогодишњој каријери често заслуживала. Разлози су лежали у њеној повучености и већ споменутом помањкању већих амбиција да се постигне било шта осим коректне игре (а често је постизала много више).

УЛОГЕ: Франсина Гасен (Срећни дани), Марија (Супруга), Шура Кључикова (Милион мука), Лиза (Чикина кућа), Шани (Три девојчице).

ЛИТ: Л. Дотлић, Срећни дани, Дан, 10. XII 1940; А-м, Валентин Катајев: „Милион мука“, Дан, 4. I 1941; Л. Дотлић, „Чикина кућа“ од И. И. Мјасницког, Дан, 7. II 1941; А-м, Појачање новосадске Драме, НС, 1952, бр. 37, с. 4.

И. Ф.

КАЈАВЕ Гастон-Арман де (Gaston-Arman de Caillavet) – француски драмски писац (Париз,  13. III 1869 – Есандијера, Дордоња, 14. I 1915). Живећи крај матере, Госпође Арман де Кајаве, познате у Паризу по књижевном салону у који су навраћали најчувенији француски писци и по дугогодишњем пријатељству са Анатолом Франсом који није избијао из њеног салона, он је још у раној младости заволео књижевност. Бавио се најпре новинарством, и то са великим успехом. Почео је да пише 1891. Прво је радио сâм, па се затим (1900) удружио са Робером де Флером (в) да би до краја живота писао с њиме комедије пуне духа и маште, које „врцају од жара“, али које су можда покаткад и помало површно рађене. Највише им је одговарала комедија нарави. Иначе су писали и либрета за оперете и балете. Касније су у своје „индустријско предузеће“ увукли и Етјена Реја (в). Књижевни ортаци изврсно познају грађанску публику која воли фриволност на сцени и, чини се, „нико не разуме боље но они њене тренутне или дубоке наклоности, њене традиције, њене инстинкте; нико не уме боље од њих да је забави, да је заголица, да је разнежи“. Они су, уопште узевши, вешти мајстори, „ванредни драмски грађевинари“. Али су, мора се признати, и духовити комедиографи. „Сви дијалози су надевени досеткама; све личности – и најглупље – , и у свима ситуацијама – и најозбиљнијим – , сипају бујице пенушаве духовитости. Није потребно рећи да тај дух не извире увек из ситуација и карактера, и да се осећа да је то дух писаца“ (Св. Петровић). Комедије К. и де Флера, вично прављене и са добром грађом за глумачка уобличавања, извођене су са запаженим успехом на свим нашим позорницама. Значајније су: Коломбина (Colombine, 1890), Закон сенке (La loi de l’ombre, 1897, као сарадник А. Франка), Лулу (P’tit Loulou, 1900), Херкулова посла (Les travaux d’Hercule, 1901, са Р. де Флером), Избор позива (1902), Срце има својих разлога… (1902, као сарадник Р. де Флера), Стазе врлине (Les sentiers de la vertu, 1903, са де Флером), Господар од Вержија (Le sire de Vergy, 1903, са де Флером), Монтазијеова (1904, са де Флером и Жофреном), Микета и њена мати (Miquette et sa mère, 1904, са де Флером), Париз или Добри судија (1906), Љубав бди (L’amour vieille, 1907, са де Флером),  Краљ (Le roi, 1908, са де Флером и Е. Ареном), Буриданов магарац (L’âne de Buridan, 1909, са де Флером),  Света шума (Le bois sacré, 1911, са де Флером), Зелени фрак (L’habit vert, 1913, са де Флером), Лепа пустоловина (La belle aventure, 1920, са де Флером и Е. Рејом),  Господин Бротоно (M. Brotonneau, 1923, са де Флером). На сцени СНП изведено је седам К. комедија: Љубав бди, Буриданов магарац, Господин Протоно, Микета и њена мати, Зелени фрак (све написане у сарадњи са де Флером), Лепа пустоловина (са де Флером и Е. Рејом) и Краљ (са де Флером и Е. Ареном).

ЛИТ: Б. Лазаревић, Р. де Флер и Г. А. де Кајаве. Буриданов магарац, комедија у три чина, Позоришни живот, Бгд 1912, с. 179-185; С. Петровић, Лепа пустоловина, У позоришту, Бгд 1928, с. 37-39.

Ж. П.

КАЈЗЕР Фридрих (Friedrich Kaiser) – аустријски књижевник (Биберах, Немачка, 3. IV 1814 – Беч, 6. XI 1874). Отац му је био аустријски официр и убрзо по рођењу сина био је прекомандован у Беч, где се будући песник школовао. Првобитну намеру да студира теологију убрзо је напустио јер је врло рано запажен његов таленат драмског списатеља. Као практикант без плате службовао је пет г. у дворском ратном савету; успех његовог комада Hans Hasenkopf (1835) охрабрио га је да напусти започету чиновничку каријеру и у Бечу потражи срећу као позоришни писац. Пошто је дошао у сукоб са ранијим покровитељем, директором Карлом (Carl), отишао је Покорном, директору Јозефштатског театра, али ни ту није био особите среће. У револуцији 1848/49. узео је видног учешћа, и пером и мачем: ступио је у оружани корпус националне гарде; 13. III 1848. предао је доњоаустријским сталежима петицију којом се тражи укидање цензуре и својом делатношћу у тим бурним данима као човек стекао велику популарност. Када се царска војска вратила у Беч, био је једно време у затвору. После револуције измирио се са директором Карлом и за његово позориште написао више комада, а сарадњу је продужио са Карловим наследником Нестројем (в) – све до 1859; само још кратко време сарађивао је са два бечка позоришта (Theater an der Wien, Quaitheater) и 1862. се сасвим повукао из јавности. Умро је прилично заборављен и у оскудици. Написао је преко сто једночинки и вишечинки, од чега највише лакрдија које су темама и карактером везане за Беч и од којих су се неке дуже, све до Првог светског рата, задржале на репертоару. Није био непознат нашем свету. Његова Два тестамента у посрби Димитрија Јоксића изведена су у Бгду 23. I 1869, а „жанр-слику“ у једном чину Лаку ноћ, Марта (Gute Nacht, Rosa, 1865) слободно је превео Јован Јовановић Змај (слобода превођења види се већ у наслову); овај превод изведен је у Бгду 2. X 1879 – у време када је Змај тамо био драматург. У СНП је изведен његов комад Палата и лудница (Palais und Irrenhaus, 1862) 24. XI 1884, у преводу Персиде Пинтеровић.

С. К. К.