КАЈТЕЗ-СУВАЧАР Илинка – в. СУВАЧАР-КАЈТЕЗ Илинка

КАКАВ ОТАЦ ТАКАВ СИН (Le fils à papa) – шала у 3 чина. Написали: Антони Мар и Морис Девалијер. Прво извођење у Паризу, 1906, у нашој земљи 22. I 1910. у ХНК Згб.

Прво извођење у НП у НСаду 30. III 1922. Превео: Јулије Бенешић. Подела узета са плаката представе одржане 12. X 1922. у НСаду. – Рд. М. Хаџи-Динић; М. Хаџи-Динић (Барон Дезобре), Д. Васиљевићка (Бароница Дезобре), М. Душановић (Хибер), Стеван Јовановић (Боалије), В. Јовановићка (Жаклина), Ј. Стојчевић (Шарансеј), С. Савић (Помарел), Р. Кранчевићка (Аурелија), М. Јанковићка (Роз-Кроа), М. Филиповићка (Маријета), Л. Лазаревић (Алексис), А. Верешчагин (Емил), В. Ивановић (Комесар), О. Кожај (Први полицајац), М. Пашко (Други полицајац). – Изведено 14 пута.

Прво извођење у СНП 23. IX 1925. у Тителу. Подела узета са плаката представе одржане 9. VI 1926. у Вршцу. – Рд. М. Душановић; М. Хаџи-Динић (Барон Дезобре), М. Марковићка (Делфина), М. Душановић (Хибер), С. Савић (Помарел), Р. Алмажановићка (Аурелија), М. Живановић (Боалије), З. Душановићка (Жаклина), Д. Марковић (Шарансеј), Н. Живановићка (Роз-Кроа), Ј. Силајџић (Алексис), Љ. Динићка (Маријета), С. Душановић (Комисар). – Изведено 13 пута.

ЛИТ: Хр., „Какав отац такав син“, Јединство, 1922, бр. 837, с. 3; А-м, „Какав отац такав син“ – Народно позориште, Застава, 1922, бр. 75, с. 3; (m), „Wie der Vater, so der Sohn“, Deutsches Volksblatt, 2. IV 1922; В., У четвртак 11. марта приказан је „Какав отац такав син“, комедија у 3 чина, превод с француског, Ново време, Стари Бечеј 1926, бр. 12, с. 4; А-м, Српско народно позориште, Србија, Сремска Митровица 1926, бр. 33, с. 4; А-м, Српско народно позориште, Банатски гласник, Велики Бечкерек 1926, бр. 17, с. 4.

В. В.

КАКО ХОЋЕТЕ – в. БОГОЈАВЉЕНСКА НОЋ

КАЛДЕРОН ДЕ ЛА БАРКА Педро (Calderón de la Barca Pedro) – шпански драмски писац (Мадрид, 17. I 1600 – Мадрид, 25. V 1681). Школовао се у Језуитском колеџу у Мадриду, а права студирао у Саламанки. Био је члан шпанске војске између 1625. и 1635, а касније је био и духовник високог црквеног звања. Написао је око 200 дела, 120 комедија и 80 причесних мистерија. Његове најзначајније драме су: историјске: Кнез села Заламеје (Градоначелник из Заламеје), Лекар/Исцелитељ своје части, За тајну увреду, тајна освета (Подмуклој увреди подмукла освета), Сликар своје обешчашћености; религиозне: Побожност за крст, Чудесан чаробњак/мађионичар, Живот је сан; митолошке комедије: Ехо и Нарцис, Прометејева статуа, Ни Амор не измиче љубави, Аполонов ловор; Госпа вампир, Шта је најсавршеније, Априлска и мајска јутра и многе друге. Прославио се једночинкама са мотивима из Библије, а највећу славу је стекао филозофском комедијом Живот је сан (La vida es sueño), која је била је често на позоришним репертоарима. У СНП је премијерно изведена 24. II  1874. у преводу Александра Сандића са немачке прераде Карла Аугуста Веста.

ЛИТ: Т. Манојловић, Педро Калдерон де ла Барка, ЛМС, 1931, бр. 329, с. 168-169.

М. Л.

                                                                                                                                                                            КАЛЕЗИЋ Василије – књижевник (Јастреб, код Даниловграда, 10. IV 1931 – Београд, 23. VII 2018). Основну школу учио је у Ђаковици и Даниловграду (1937-1941), а гимназију у Никшићу (1946-47) и Титограду (1947-1950). Дипломирао је књижевност 1955. на Филозофском факултету у Бгду, а докторирао у НСаду 1975. са тезом „Тенденције у књижевности и сукоби напредних писаца између два рата“. Од 1955. до 1956. радио је у Учитељској школи у Вршцу, од 1957. до 1959. у Дечјем дому „Иво Лола Рибар” у Вршцу, а од 1959. до 1962. био је директор гимназије у Бечеју. Г. 1962. дошао је у Завод за унапређење образовања Војводине у НСаду, где је уређивао публикације: Географија у школи 1967, Настава страних језика у основној школи 1967, Савремено обликовање 1967-68, Савремена настава мађарског језика 1968. Као истакнути културни радник постављен је 1. X 1973. за в. д. директора потом и директора Драме СНП, а једно време је радио као књижевни референт у Драми СНП и био стручни сарадник Енциклопедије СНП. Од 1980. до 1982. био је управник НП у Бгду, а одатле је прешао у издавачку кућу „Народна књига”, где је радио као уредник до одласка у пензију 1988. Написао је више предговора, поговора и приредио више публикација: Ђ. Јакшић: Песме (Бгд 1963), Ј. Дучић: Изабрана дела (Бгд 1964), М. Ракић: Песме (Бгд 1965), Ф. М. Достојевски: Избор из дела I (Бгд 1965), М. Лалић: Хајка (Титоград 1967), Р. Зоговић: Жилама за камен (Титоград 1969), М. Предић: Еуфрозина или судбина глуме (НСад 1970), М. Антић: Лева страна света (НСад 1971) и др. Међу књигама које је приредио запажен је избор чланака и есеја о глумачкој уметности Милана Предића (издање Стеријиног позорја), док је књигом Критички спорови, у којој зналачки расправља о демократском схватању културе код нас, скренуо пажњу јавности на себе као бескомпромисног и јасно опредељеног критичара. Био је сарадник Југословенског књижевног лексикона и Енциклопедије Југославије, а сарађивао је у многим листовима, часописима и публикацијама: „Књижевност и језик”, „Педагошка стварност”, „Сусрети”, „Стремљења”, „Политика”, „Дневник”, „Трибина”, „Филолошки преглед”, ЛМС, „Поља”, „Побједа”, „Позориште”, „Књижевне новине”, „Савременост”, „Magyar szó”, Зборник за славистику, „Око”, „Дуга”, „Мостови”, „Сцена” и др. По примању дужности директора Драме сматрао је „да СНП мора по систему, одређеном критеријуму и јасном циљу да се постави према српској, или још уже: војвођанској, класици (а то значи да ни једна сезона не би смела да прође без једног дела), затим према југословенској класици, најзад – према светској, а упоредо са тим и према савременој драми, и у нашој и у светској”. За време његовог деловања као директора, Драма СНП је извела веома запажене и награђиване представе: Покондирена тиква, Буба у уху, Фројлаjн Ана, На дну, Николетина, Зли дуси, Љубавно писмо, Вучјак, Хасанагиница, Ујеж, Гастарбајтер опера и др.

БИБЛ: Нушић „ Пост мортем” у сукобу напредних, у: ЛМС, 1964, књ. 394, с. 338-347; Фjодор Достојевски: Избор из дела, Бгд 1965; Критички спорови, НСад 1969; Милан Предић: Еуфрозина или судбина глуме, НСад 1970;  Нови критички спорови, НСад 1973; Покрет социјалне литературе, Бгд 1975; Сукоби социјалне литературе и надреализма, НСад 1977; У Крлежином сазвјежђу, Згб 1982; Иво Андрић у нашим споровима, Бгд 1985; Спорни списи спорни писци, Бгд 1986.

ЛИТ: В. Крњевић, Калезићева диман завеса, Политика, 25. I 1970; А-м, Василије Калезић директор Драме СНП, Дневник, 28. IX 1973; А-м, Василије Калезић, нови директор Драме СНП, Политика, 28. IX 1973, с. 14; Р. Поповић, Критика је борба за истину, Позориште, НСад 1973, бр. 2, с. 11; Д. Н(иколић), Разговор са Василијем Калезићем, директором Драме – Три премијере отварају сезону, Позориште, НСад 1974, бр. 1, с. 6; Н. Милошевић, В. К. као верник и као истраживач, Дуга, 17. IV 1976; В. Тренковић, В. К., покрет социјалне литературе, Политика, 10. VI 1976; Н. Тимоченко, В. К. као неуморни аутобиограф, Око, 21. X 1976; В. Ђуровић, В. К., У Крлежином сазвјежђу, Побједа, 9. X 1982; С. Радуловић, В. К., У Крлежином сазвјежђу, Књижевне новине, 11. XI 1982.

М. Л.

КАЛИЊИН Валентин – члан оперског хора. Руски емигрант, погинуо за време Другог светског рата. Члан Опере НП у НСаду био је од 1921. до 1927. Певао је и мање солистичке улоге.

УЛОГЕ: Турел (Мадам Помпадур), Маркиз Дибоа (Играчица Каћа), Рихард Гец (Карневалска вила), Жорж Гримстн (Гејша), Ватерлинд (Холандска женица), Серењи (Кнегиња чардаша), Анђело (Лутка), Павлович (Граф Луксембург).

В. В.

КАЛИЋ Даринка – преводилац. Рођена је 1865. у НСаду, где је завршила српску народну основну школу и вишу девојачку школу. Матурирала је у Учитељској школи у Сомбору 1884. Учитељевала је у Горњем Ковиљу, а од 1896. у НСаду. Због болести је пензионисана 1906. Повремено се оглашавала у листовима и часописима („Зора“, „Женски свет“, „Застава“) стиховима или преводима. Преводила је са чешког. Са тог језика превела је и драму Дипломати Емануела Боздјеха, играну у СНП први пут 1900.

Б. Кв.

КАЛИЋ Зорка – глумица и певачица – аматер (Нови Сад, 17. IV 1865 – Глина, 27. X 1939). Цинцарског је порекла. Отац Димитрије био је варошки поткапетан, мати Ружица, а брат Мита (в) драмски писац. Аматерски је наступала у СНП превасходно у представама с певањем као девојчица. Похађала француски институт „Изоа”, где је савладала француски и немачки језик. Школовала се такође и у Н Саду и Суботици, где је завршила учитељску школу, а затим је учила Вишу девојачку школу у Пешти. Четири г. радила је као учитељица у Јасенову у Банату, а после је прешла у Молдаву. Удала се у Чешку и под презименом Ховоркова. У Чешкој је активно радила на промоцији српске културе, а са супругом је организовала аматерске представе – адаптације дела из српске књижевности. У Прагу је уређивала часопис „Српско цвеће“ (покренут 1906). Такође су уређивали едицију Srbská knihovna (Српска библиотека). Од 1900. била је члан прашког одбора Централног друштва чешких жена, а од 1908. до 1912. била је и председница Друштва. Преводила је многе домаће писце на чешки језик, као и чешке писце на српски језик. Сарађивала је у листовима: Јавор, Коло, Бранково коло, Нова искра, Босанска вила, а у чешким: Женски свет, Златни Праг, Дан и др.

ЛИТ: А-м, Зорка Ховоркова рођ. Калић, Политика, 6. X 1939.

М. Л.

КАЛИЋ Мита – драмски писац (Нови Сад, 8. V 1847 – Сомбор, 28 I 1909). Право име му је Димитрије. Његов деда, Димитрије, био је Цинцарин, по занимању трговац; отац, такође Димитрије, варошки поткапетан у НСаду, мати му се звала Ружица. Основну школу и четири разреда гимназије завршио је у НСаду (1855-1863), а V–VII разред гимназије у Сремским Карловцима и Будиму. У школској 1866/67. био је слушалац Велике школе у Бгду, одакле се у јесен 1867. вратио у НСад, где је 1868. завршио гимназију положивши испит зрелости. После тога студирао је права у Егеру (Мађарска) на Римокатоличком арцибискупском правном лицеју, али их није завршио. Од 1871. био је професор Градске реалке у НСаду, и за то време се (1873) пријавио да полаже испите на Филозофском факултету у Пешти из географије, историје, немачког и српског језика. У јесен 1875. запослио се као професор Реалке у Осијеку, али је после извесног времена напустио службу у школи и прихватио место приватног наставника, најпре у Бачком Новом Селу а затим у Ердуту, у кућама имућних поседника и властелина. За писара новосадског Магистрата изабран је 2. X 1879. и на тој дужности остао до 1882, када је примљен за професора Више девојачке школе у НСаду, у којој је радио целу деценију. Од 1892. био је професор Српске учитељске школе у Сомбору, а од јануара до септембра 1904. и њен управитељ. Отада је, озбиљно оболео, непрекидно био ван службе; последње две г. пред смрт, с времена на време скоро у потпуном живчаном растројству, добар део времена проводио је на лечењу у санаторијумима у Радегунду (Штајерска), Грацу и Баји. За члана Књижевног одељења МС изабран је 1905. Књижевним радом се почео бавити још као гимназијалац уређујући ђачки, руком писани лист „Шаљивац“. Прва песма штампана му је у „Даници“ (1864), а објављивао их је још и у „Матици“ (1869), ЛМС (1881), „Јавору“ (од 1882, под псеудонимом: Десимир) и „Стражилову“ (1885-1886). Већину песама испевао је у народном духу; једна од њих, Вода и сузе, која почиње стихом „Текла вода Текелија…“, стекла је широку популарност захваљујући композицији Р. Толингера за мешовити хор, штампаној у композиторовој збирци „Русанђанке“. Већи број чланака и јавних предавања, претежно из просветне области, објавио је у „Застави“, „Бранковом колу“, „Српском колу“ и „Женском свету“. Превео је и по Гараију прерадио приручник Српско-мађарски разговори (1899) и штампао Граматику за Немце који уче српски. МС штампала му је у едицији књига за народ четири свеске биографија Српски књижевници (I – 1890; II – 1891; III и IV – 1895), а његова Змајованка (1899) написана је у славу педесетогодишњице песничког рада Ј. Ј. Змаја. У рукопису му је остала новела Книва (1882). Бавио се и преводилаштвом, а приредио је за штампу и два извештаја о раду Српске учитељске школе у Сомбору (1902/03. и 1903/04). Највише је радио на драмској књижевности. Написао је седам комедија, две драме у стиховима и превео и посрбио једну комедију из француске класике. Три његове комедије наградила је МС из Накиног фонда: Мој џеп (1886), Максим (1896) и По команди (1900), а две су му најпре штампане у ЛМС – Преки лек и Свекрва. У рукопису су му остале две (односно три) комедије: У резерви, шаљива игра у једном чину (1898), и Кривотворци, шаљива игра у једном чину (1900), коју је доцније прерадио на три чина и дао јој наслов Кривотворац (1902). У свом комедиографском поступку највише се угледао на француске и немачке писце лаких комедија и водвиља, чији су комади били у великој моди на европским сценама од седамдесетих г. XIX до почетка XX века, а, донекле, и на нашег К. Трифковића, којег ипак, у много чему, није успео да достигне. Главни мотиви његових шаљивих игара на којима је градио комичне ситуације су љубомора, или наоко несносна свекрва која, и поред свега, жели добро снахи и сину; затим, безразложан страх од опасности која уопште неће наступити, или тврдоглава вера у свемоћ новца, да новац више од било које људске врлине чини човека човеком; један од његових комедијских мотива је и екстравагантно васпитање и понашање младе девојке, онако сасвим „осим света“. Мотиви, дакле, често коришћени у драмској књижевности. Узимајући те мотиве, и варирајући их, К. је успео да створи комаде из живота српског војвођанског друштва свога времена, са ликовима и ситуацијама са овога тла, гледаоцима лако препознатљивим. Био је заокупљен мишљу да треба писати тенденциозне комаде, морализаторске усмерености, и у томе је понекад успевао. Као писцу не могу му се оспорити посматрачки дар, смисао „за репродуковање типичних појава из народа“ и вештина у грађењу неких специфичних ликова који у његовим комедијама имају важне функције, као што су, на пример, собарице, куварице, пандури, момци, слуге и други. Слабе стране његове драматургије су, најчешће, лабава конструкција комада, предугачки дијалози, недовољна припремљеност сукоба, понекад наивни разлози за неспоразуме и истеривање комичног на силу. Ипак, иако без књижевне вредности, неки би К. комади (на пример: Преки лек, Максим и По команди), по својим мотивима и рељефним ликовима, уз спретне драматуршке захвате, могли бити занимљив сценски материјал и за наша савремена позоришта. Његове драме, Деоба Јакшића и Растко-Сава Немањић, обе написане у јамбима, у сваком погледу су слабе творевине. СНП му је извело Преки лек (1886), Мој џеп (1887), Свекрву (1888) и Максима (са музиком И. Бајића, 1898), а НП Бгд Преки лек (1900).

БИБЛ: Мој џеп, шаљива игра у три чина, НСад 1887; Преки лек, шаљива игра у једном чину, ЛМС, 1887, књ. 150, с. 83-103; Свекрва, шаљива игра у једном чину, ЛМС, 1888, књ. 154, с. 36-63; Преки лек, шаљива игра у једном чину, НСад 1889; Свекрва, шаљива игра у једном чину, НСад 1889; Максим, шаљива игра у три чина с певањем, Сомбор 1896; По команди, шаљива игра у три чина, Сомбор 1900; Луј-Беноа Пикар, Два брачна пара, шаљива игра у два чина, за дилетанте приредио и посрбио М. К., НСад 1904; Деоба Јакшића, драма у три чина, Сремска Митровица 1906; Растко-Сава Немањић, драма у четири чина, Сомбор 1906.

ЛИТ: Ј. Грчић, Мој џеп, ЛМС, 1887, књ. 151, с. 143; Ј. Грчић, Свекрва, ЛМС, 1888, књ. 154, с. 150; Ј. Грчић, Максим, ЛМС, 1897, књ. 189, с. 166-167; М. Савић, По команди, ЛМС, 1899, књ. 199, с. 178-179; Ј. Грчић, Историја српске књижевности, НСад 1903, с. 198; В. Јовановић, Библиографија српско-хрватске драмске књижевности, Споменик Српске краљевске академије, 1907, књ. XLV,  с. 40; А. Варађанин, Мита Калић, ЛМС, 1909, књ. 255, с. 84-85; А-м, † Мита Калић, Женски свет, 1909, бр. 2, с. 45; А-м, Мита Калић, Браник, 1909, бр. 13, с. 3; Ј. Грчић, Мита Калић,као књижевник и човек, Бранково коло, 1909, бр. 27-38, с. 426, 442, 459, 474, 492, 507, 523, 539, 555, 573, 584, 599; А-м, Мита Калић, професор исрпски књижевник, Календар „Велики орао“ за г. 1910, НСад 1909, с. 82-109; П. Поповић, Мита Калић, Из књижевности II, Бгд 1919, с. 182-198; Ј. Грчић, Портрети с писама IV, Згб 1926, с. 163-181; В. Стајић, Рад Матицесрпске на развијању књижевности, Споменица МС 1826-1926, НСад MCMXXVII, с. 98; В. Стајић, Новосадске биографије II, НСад 1937, с. 168-173; К. Т. Костић, Из прошлости Учитељске школе у Сомбору, НСад 1938, с. 48-49; В. Стајић, Грађа за културну историју Новог Сада II, НСад 1951, с. 182; Новосадска гимназија 1810-1960, НСад 1960, с. 164; М. Малетин, Садржај Летописа Матице српске 1825-1950. I, НСад 1968, с. 93; П. Малетин, Из историје Матице српске – Књижевно одељење, Рад МС, 10, НСад 1974, с. 47.

Л. Д.

КАЛМАН Имре (Imre Kálmán) – мађарски композитор

(Шиофок, на Блатном језеру, 24. X 1882 – Париз, 30. X 1953). Упоредо са студирањем права учио је музику на Конзерваторијуму у Будимпешти. У Беч одлази 1938, касније емигрира у Швајцарску, а 1940. прелази у САД. Најпре је писао песме и мања оркестарска дела. Подстакнут првим успесима својих песама и кабаретских куплета, опредељује се за ведри сценско-музички жанр – оперету. Аутор је 18 оперета које су са великим успехом извођене широм света. У својим делима вешто је повезивао бечки шарм са елементима мађарске народне музике, испољавајући притом посебан смисао за обликовање драматично уверљивих призора. Сматра се оснивачем лирско-психолошког жанра у оперети. У његовим делима буфонерија, карикирање и многобројни плесови стапају се са драматичним и лирским сценама. Он користи лајтмотив и широко разрађује оркестрацију, тако да финала неких његових оперета подсећају на праве симфонијске слике. Веома често хору поклања значајну улогу и хор увек активно учествује у радњи. Уз Ференца Лехара најистакнутији је мађарски оперетски композитор и спада у ред најзначајнијих представника бечке оперете. У СНП су извођене његове оперете: Јесењи маневар, Силва, Бајадера, Холандска женица, Кнегиња чардаша, Карневалска вила, Грофица Марица, Љубичица са Монмартра и Госпођица Жужи.

М. Х.