КАЛЦАБИЂИ /такође: Калзабиђи или Казалбиђи/ Ранијери Симоне Франћеско Марија де (Ranieri Simone Francesco Maria de Calzabigi, anche: Calsabigi o Casalbigi) – италијански песник и књижевни критичар (Ливорно, 23. XII 1714 – Напуљ, јула 1795). Потекао је из богате и образоване породице; студирао је у Ливорну и Пизи. Око 1743. био је дворски песник напуљског двора и истовремено један од уредника ондашњег водећег књижевног часописа. Од 1750. живео је у Паризу, где је после трогодишњег дописивања са П. Метастазијем 1755. издао први део његових сабраних дела, а у предговору изложио своје погледе о оперској естетици. Његов немирни дух и луталачка природа одвели су га 1761. у Беч, где се бавио банкарским пословима и дипломатијом. Тамо је упознао К. В. Глука (в), с којим је потом сарађивао пуне две деценије. Сам Глук је отворено говорио о значају К. утицаја на њега и признавао му оригиналност идеја о преображају оперског позоришта. К. је аутор либрета за Глукову оперу Орфеј и Еуридика, коју је СНП премијерно извело 1952.

В. В.

КАМАРАНО Салваторе (Salvatore Cammarano) – италијански драмски писац, либретиста и сликар (Напуљ, 19. III 1801 – Напуљ, 17. VII 1852). Син и унук глумаца, сликара и сценографа, брат композитора. У почетку је био сликар, а доцније се потпуно посветио театру. Писао је трагедије и комедије, али је најпознатији као либретиста. Написао је око педесет либрета. Од познатијих композитора сарађивао је са Доницетијем – Дон Пасквале и Лучија од Ламермура (1835), Опсада Калеа (1836), Белизарио (1837) и са Вердијем – Алцина (1841), Битка код Лењана (1849), Лујза Милер (1849) и Трубадур (1853). Први је италијански либретиста који је схватио романтичарски дух свога времена и у италијанску оперу увео теме из историјског романа. У СНП су извођени Трубадур, Дон Пасквале и Лучија од Ламермура.

Б. Р.

КАМЕН МЕЂУ КАМЕЊЕМ (Stein unter Steinen) – позоришна игра у 4 чина. Написао: Херман Зудерман. Прво извођење у Берлину, 8. X 1905.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 19. XI 1909. у НСаду. Превео: О. Хамер. – Рд. К. Васиљевић; А. Лукић (Царнке), Л. Нишлићка (Марија), Д. Николићка (Хомајерка), Б. Савић (Јениш), М. Динић (Ајхолц), С. Бакаловићка (Лора), xxx (Ленчица), Р. Спиридоновић (Вилиг), К. Васиљевић (Гетлинк), Д. Спасић (Биглер), С. Стефановић (Ратмајер), М. Матејић (Ломон), Ј. Антонијевић (Шпренгел), М. Николић (Струве). – Изведено 4 пута.

ЛИТ: А-м,  „Камен међу камењем“, Позориште, НСад 1909, бр.  8, с. 30; (Ј.) Г(рчић), Камен међу камењем, Ново позориште,  НСад 1909, бр. 10, с. 38-39; Л. (Марковић) М(ргу)д, Извештај о представама, Трговачке новине, 1909, бр. 47, с. 375; А-м, Српско народно позориште у Сомбору, Слога, Сомбор 1910, бр. 10, с. 5.

В. В.

КАМЕНАРОВИЋ Гордана – глумица (Нови Сад, 14. XI 1958 – ). Матурирала је 1977. у Гимназији „Јован Јовановић Змај“ у НСаду, а дипломирала 1. XII 1983. на Академији уметности у НСаду глуму у класи Дејана Мијача. Током студија почела је да игра хонорарно у СНП, а стални члан СНП је од 1. VII 1984. Награђена је на Сусретима војвођанских позоришта за улогу Матурине у Дон Жуану 1985. и за улогу Наталије Степановне у После пола века 1994. Поред улога у СНП, играла је и на филму, телевизији и радију, а остварила је запажене улоге у позориштима у Сомбору и Суботици. Сарађивала је са Академским позориштем „Промена“ и неколико независних позоришних трупа. Бавила се и превођењем са и на енглески језик. Преводила је за потребе програмских књижица и листа Позориште.

УЛОГЕ: Матурина (Дон Жуан), Берта (Пријатељи), Кармен (Три жене), xxx (Банатска балада), Асистенткиња (Велико и мало), Врањанка (Коштана – сан крик), Вида (Слике жалосних доживљаја), Шталерка (Кућа страве), Паулина Торњански, (Долња земља), Владислава Чутуковић (Раванград), Спикер (Капетан Џон Пиплфокс), Александра Ивановна (Платонов), Хермија (Сан летње ноћи), Рецитатор (Кантата Војводина), Жена (Бандитска балада), Пиа (Злочин на козјем острву), Арделија (Живот провинцијских плејбоја између два рата), Џени Пиратуша (Билбао бал), Мис Мун (Роман о Лондону), Каћа (Три чекића, о српу да не говоримо), Маша (Луда игра), Меги Солдињак (Магарац), Голубице (Друга врата лево), Мисика (Краљ Лир), Лекарка (Стаза дивљачи), Краљица Ана, Карлос (Други омађијани), Савина (Очеви и оци), Јагода (Чудо у Шаргану), Малци (Кад би Сомбор био Холивуд), Наталија Степановна (После пола века), Г-ђа Бајер (Црна хроника), Ватрогасни капетан (Ћелава певачица), Јелена (Роб љубави), Магда Степанов (Вере и завере), Наталија Сорина (Галеб), Моли (Казанова), Рене (Женски оркестар), Јенте, Проводаџика (Виолиниста на крову), Олга Митровић (Претерано наследство), Ана Николајева Антипова (Ујкин сан), Мајка њена (Скочиђевојка), Госпођа Лугомирска (Је ли било кнежеве вечере), Нели (Тајни дневник Вирџиније Вулф), Сушићка (Ујеж), Прва дама (Зојкин стан), Фемка (Сеобе), Тетка Савка (Госпођа министарка), Тетка Боса (Оставите поруку или Бегунци), Ивонинa теткa (Ивона, бургундска кнегиња), више улога (Војвођанска рапсодија), Баба (Лажа и паралажа), Нанчика (Родољупци), Марта Кори (Вештице из Салема).

ЛИТ: М. Кујунџић, Смена стране, Дневник, 12. II 1985; Б. Свилокос, Представа као игра, Позориште, НСад 1985, бр. 7-8; М. Кујунџић, Живот почиње у седамдесетој, Дневник, 23. IV 1985; В. Копицл, Скадарлијски синдром, Дневник, 17. V 1985; М. Кујунџић, Митке на бечком канабету, Дневник, 18. I 1986; Дебело уво и нежна реч, Дневник, НСад 17. III 2007, с. 13; С. Продановић-Месарош, Мајстор Пера је тукао Фему, што је мени, из људске позиције гледано, неприхватљиво (интервју са Горданом Каменаровић), Грађански лист, НСад 18. V 2006, с. 11; С. П. М. [Соња Продановић-Месарош], Без оркестра и хора, уз клавирску пратњу, Грађански лист, НСад 29. V 2006, с. 11; Pándi Oszkár, A felfuvalkodott tökfej: Mihovil Logar vígoperája kamaraváltozatban, Magyar Szó, 10-11. VI 2006, с. 11; В. Меда, Овације Фемином сну, Грађански лист, НСад 2. VIII 2006, с. 11.

М. Л.

КАМИ Албер (Albert Camus) – француски новинар, есејист, романсијер и драмски писац (Мондови, Константин у Алжиру, 7. XI 1913 – у близини Санса, Француска,  4. I 1960). Отац му је био земљорадник који је погинуо у Првом светском рату. Мајка му је била шпанског порекла и, да би га подигла, радила је као служавка. Основну школу је завршио 1923. Школовање је наставио као стипендист у лицеју у престоници Алжира. Матурирао је 1930. Затим се уписао на универзитет на којем је студирао филозофију радећи разне послове да би се издржавао. Оженио се као двадесетогодишњак и убрзо се развео. Комунистичкој партији је пришао 1934. и организовао је аматерску позоришну дружину која се  звала „Позориште рада“ („Le Théâtre de Travail“). Са позоришном  трупом Радио Алжира прокрстарио је цео Алжир. Дипломирао је 1935, а 1937. се као глумац и управник придружио позоришној дружини „Екипа“ („L’Eqipe“). Тешко оболео од туберкулозе, чије је прве знаке осетио као матурант, провео је г. дана у Савоји. По повратку у Алжир, запослио се као новинар у листу „Републикански Алжир“ („L’Alger Républicain). На почетку рата, 1939, пријавио се у војску, али су га одбили због слабог здравља. По други пут се оженио 1940. и прешао у Француску, запосливши се у листу „Вечерњи Париз“ („Paris-Soir“). По слому Француске вратио се у Алжир и био наставник у једној приватној школи. У Париз се вратио 1942. и придружио се Покрету отпора, објавивши истовремено роман Странац (L’étranger), који је доживео велик успех. Пред крај рата приказан му је први комад – Неспоразум (Le malentendu). Убрзо је постао главни уредник листа „Борба“ („Le combat“),  који је уређивао до 1947. После рата је објавио свој други роман – Куга (La peste, 1947), којим је стекао светску славу. У драмском облику, овај роман је изашао пред публику под насловом Опсадно стање (L’état de siège, 1948). Разишао се 1953. са својим пријатељем Жан-Полом Сартром, који је подвргнуо критици његов филозофски есеј Побуњени човек (L’homme révolté, 1951). Нобелову награду добио је у својој 44 г. (1957). Погинуо је у аутомобилском удесу. Његов драмски опус састоји се од девет дела: четири су оригинали, а пет адаптације. Калигула је његов први и најуспешнији комад (написао га је 1938,  у време када се лечио у Савоји, али је приказан тек 1945); други је Неспоразум, трећи Опсадно стање, а четврти Правични (Les justes 1949). Адаптације су: Духови (Les esprits, 1946), према истоименом комаду Пјера де Ларивеја (Pierre de Larivey); Оданост крсту (La dévotion à la croix, 1955)  према  истоименом комаду (La devoción de la cruz) Калдерона де ла Барке (Calderón de la Barca); Један занимљив случај (Un cas intéressant, 1955) према комаду Клинички случај (Un caso clinico, 1953) Дина Буцатија (Buzzati); Реквијем за једну калуђерицу (Requiem pour une nonne) према роману Requiem for a Nun Вилијема Фокнера (William Faulkner) и Зли дуси (Les possédés, 1959), према истоименом роману Ф. М. Достојевског. Значајнији као есејист и као ромонописац, К. је позоришне комаде употребио за илустрацију својих егзистенцијалистичких погледа на живот и човека. Јунаци његових комада су пре носиоци његових филозофских убеђења него права људска бића. Но, независно од тога, они наводе на размишљање о апсурдности живота. Приказивани у критичном тренутку послератног обнављања нормалног живота, они су знатно допринели схватању животне условљености човека. У СНП је 1975. приказана његова адаптација Злих духова Ф. М. Достојевског.

С. А. Ј.

КАМИНСКИ Владимир – корепетитор и диригент. Од 1. I 1921. до 31. VII 1922. био је члан НП у Бгду, најпре корепетитор Опере, па  Балета. Пред новосадском публиком први пут се појавио 25. I 1924, када је дириговао оперету Дротар и када је ангажован у Опери НП у НСаду, у којој је остао до 31. VII 1922, када је новосадска Опера укинута.

ДИРИГОВАЊА: Дротар, Плава мазурка.

ЛИТ: А-м,  „Плава мазурка“, Јединство, 10. IV 1924; И. П-ћ, „Плава мазурка“, Застава, 11. IV 1924.

В. В.

КАМПОРА Ђузепе (Giuseppe Campora) – италијански оперски певач, тенор (Тортона, Италија, 30. IX 1925 – Тортона, 5. XII 2004). Певање је учио у Ђенови и Милану. На оперској сцени дебитовао је 1949. у Барију као Родолфо у Боемима. Певао је у многим италијанским позориштима (укључујући и миланску „Скалу“), у Мексику, Буенос Аиресу, Рио де Жанеиру, Чикагу и у „Метрополитену“ у Њујорку. У СНП је као гост наступио у улози Родолфа у Боемима 23. II 1960. Његов глас био је серафимски нежан и умилан, лирски тенор златно-баршунаст. Улогу песника-боема глумио је полетно, са много духовитих појединости.

ЛИТ: В. Поповић, Записи из позоришта, НСад 1982, с. 266-267.

В. П.

КАНА Ангело – аустријски књижевник, критичар, есејист, драмски писац и либретист (Будимпешта, 23. II 1865 – 1933. нестао негде у емиграцији). Право му је име Рудолф Шпицер (Rudolf Spitzer), а био је познат и под именом Рудолф Лотар (Rudolf Lothar). Завршио је студије права и филозофије. Живео је у Бечу и Берлину и објављивао у ондашњим листовима и часописима: био је сарадник листа „Слободна штампа“ у Бечу; у Берлину је основао „Кућу комедија“. Писао је приповетке, романе, драме, лаке комедије, оперска и оперетска либрета, критике и есеје. Аутор је либрета за Д’Алберову оперу У долини (по А. Гимери), која је у НП у НСаду изведена 1921. и шаљиве игре Вукодлак – у новосадском НП игран 1925.

ЛИТ: А-м, Позориште, Нови Сад, 1926, бр. 1, с. 7.

Д. Р.

КАНДИДА (Candida) – позоришни комад у 5 чинова. Написао: Џорџ Бернард Шо. Ексклузивна праизведба у Саут Шилдсу, 30. III 1895, јавна 30.  II 1897.  у Абердину, прво извођење у нашој земљи 12. X 1911. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у Н-Оп 28. XI 1931. у НСаду. Превео: Срђан Туцић. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 1 пут.

БИБЛ: Џорџ Бернард Шо, Кандида, прев. Нада Ћурчија-Продановић, Бгд 1961.

В. В.

КАНДИЋ Милош – драмски глумац. Почео је као члан путујућег позоришта Петра Ћирића 1896. С јесени 1908.  био је кратко у СНП на проби.