КАПЛАР СИМОН – в. КАПЛАР МИЛОЈЕ

КАПУРАЛ Вјенцеслав – преводилац. Његов превод „позоришног вестерна у два дела“ Ренеа де Обалдије Ветар у гранама Сасафраса (Du vent dans branches de Sassafrases) изведен је у СНП 1969.

КАРАЂАЛЕ Јон Лука (Ion Luca Caragiale) – румунски драмски писац (Хајманалеле, данас Ј. Л. Карађале, 30. I или 1. II 1852 – Берлин, 22. VI 1912). Каријеру писца новела и комедиографа светског угледа започео је као сарадник у хумористичким листовима. Често је своје текстове потписивао необичним псеудонимима: Каракуди, Обливијус, Паликар, Тимон и сл. Већ у раној младости заволео је позориште. Био је једно време и суфлер, чега ће се касније духовито сећати у Белешкама старог суфлера. Карактеристичан сценски говор, смисао за иронију, за изразито обликовање карактерних личности – дају његовом драмском изразу посебну драж и свежину. Негован сценски језик пружа му могућност спектакуларних решења. Одредивши простор и време својим драмским текстовима, дао је психолошки и социолошки преглед једног раздобља, његовог моралног и етичког контрапункта. Његови драмски ликови живе својеврсним аутоматизмом живота. Неке његове комедије приказују се са успехом на светским сценама. Бурна ноћ доживела је премијеру 1879. и различито је примљена. Поготову је доживела жестока реаговања једног дела пуританаца који су се дигли у одбрану моралних предрасуда. К. у Бурној ноћи исмејава малограђански дух, помодност и површност. Изгубљено писмо, ремек-дело румунске драматургије, доживело је премијеру 1884. Радња ове комедије одиграва се у једној варошици, уочи избора које намеће Либерална странка како би спровела ревизију устава. Тај мотив он користи да би декомпоновао цео изборни механизам, откривајући закулисне игре, подметања, интриге, ниске побуде и личне интересе. У овој комедији он открива свет корупције, аморалности, болесних амбиција, што добија разне и непредвидљиве облике једног деградантног друштвеног слоја. Са изузетном снагом донео је сценске портрете појединих личности гротескног стања духа. Фарса Карневалске игре појавила се 1885, а у њој доминирају техничке сценске могућности. Цела се фарса одвија у наглашеном ритму, на једном балу под маскама, где се преплићу судбине и догодовштине малограђана који употпуњују свој стереотипни живот раскошним и урнебесним карневалима. К. је аутор и трагедије Напаст, премијерно изведене 1890, занимљивих прозних текстова који, такође, говоре о једном чудном, гротескном свету, препуном старих схватања и нових искуствених доживљаја, свету који осцилира између оријента и запада и над којим се протеже балкански крик. При крају живота његов сарказам и иронија имају блажи израз; хумор му постаје префињен, помало аналитичан, са наклоношћу да истражује нова стања, пре свега стања подсвесног. Пише психолошке новеле о необичним људским судбинама, али никад не напушта своју склоност ка хуморним стањима, анегдоти и јединственим језичким решењима. При крају живота настанио се у Берлину; повремено се враћао у земљу. Водио је веома богату преписку. Бурна ноћ је извођена на београдским сценама, а Изгубљено писмо је у СНП играно 1957.

С. А.

КАРАЂОРЂЕ – трагедија у 5 чинова. Написао: Милош Цветић.

Праизвођење у СНП 31. III 1932. у НСаду. Подела узета са плаката представе одржане 14. IV 1936. у Вршцу. – Рд. Д. Сотировић; Д. Сотировић (Ђорђе Петровић), Д. Марковић (Станоје Главаш), С. Душановић (Хајдук Вељко), В. Ивановић (Јанко Катић, Миленко Стојковић), В. Милин (Васа Чарапић, Јаков Ненадовић, Никола Новаковић), А. Маслов (Антоније Пљаки), С. Грбић (Јово Курсула, Изедин), Д. Кременовић (Прота Матија Ненадовић), Н. Стојановић (Младен Миловановић, Ђорђе Олимпије-Јоргаћ), С. Савић (Петар Добрњац), Р. Ферари (Јелена), Ђ. Козомара (Кулин-капетан, Ибрахим), Г. Николић (Тале Будалин). – Изведено 16 пута.

БИБЛ: Милош Цветић, Карађорђе, Бгд 1904.

ЛИТ: -ћ, Гостовање СНП у Вршцу, Војводина, Вршац 1936, бр. 17, с. 2-4; А-м, Успех Српског народног позоришта у Вршцу, Дан, 1936, бр. 89, с. 4.

В. В.

КАРАМЗИН Николај Михајлович (Николай Михайлович Карамзин) – руски писац, историчар, књижевни и позоришни критичар, преводилац, реформатор руског књижевног језика (Михајловка, 12. XII 1766 – Петербург, 3. VI 1826).  Школовао се у Москви, у приватном пансиону Шадена. Почео је да пише у часопису за децу код Н. И. Ловикова, који га је увео у масонске кругове. Своје позоришне рецензије почео је да пише за часописе „Московский журнал“ и „Вестник Епропы“. Под снажним утицајем француских и енглеских сентименталиста, постао је главни представник руског сентиментализма. Сентиментализам се јасно испољио већ у његовом првом значајнијем делу – Писма руског путника (Письма русского путешественника, 1792). Преводећи Шекспира, обожавајући Шилера, Лесинга, Гетеа и Коцебуа – К. је и сâм написао једну драму – Софија (София, 1791). На самом почетку XIX века он показује појачано интересовање за руску историју, што је резултирало обимним делом Историја  руске државе (История государства Российского, 1804-1826), у 11 томова, а дванаести је остао недовршен. Дело је  својом тематиком инспирисало неке руске писце (Риљејев, Пушкин и др.). Сижеи његових приповедака и приповести – Сирота Лиза (Бедная Лиза, 1792), Наталија, бојарска кћи (Наталья, боярская дочь, 1792), Витез нашег времена (Рыцарь нашего времени, 1799-1803), Марта Посадница или Освајање Новгорода (Марфа Посадница, или Покорение Новгорода, 1803) – коришћени су у литератури и музици. Негов утицај на руску драму је несумњив. Либрето за оперу М. Мусоргског Борис Годунов  (1869-1872) написан је по истоименој Пушкиновој трагедији (Борис Годунов, 1825), те је тако посредно инспирисан ликом Бориса Годунова у К. Историји…  Ова опера  је  на сцени СНП у НСаду премијерно изведена 19. XI 1960.

ЛИТ: Г. Магарашевић, Знатние списатељи Руски. Николај Михаиловић Карамзин, Сербске летописи, 1825, књ. 1, с. 150; Г. Магарашевић, Смерт Карамзинова, Сербске летописи, 1826,  књ. 7,  с. 177-179; Г. Магарашевић, Карамзинова у истории заслуга, Сербске летописи, 1826, књ. 13, с. 130-133; В. Јагић, Карамзиново вријеме, у:  Руска књижевност у осамнаестом стољећу, Згб 1895, с. 217-257; В. Г. Бјелински, Дела Александра Пушкина, Бгд 1952; А. Флакер, Књижевност хрватског препорода према сентиментализму, у: Књижевне поредбе, Згб 1968, с. 47-62;  Д. Живковић, Европски оквири српске књижевности, Бгд 1970, с. 79–100; В. Вулетић, Н. М. Карамзин и књижевност српског Препорода, Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду, 1974,  књ. 17/2, с. 391-403;  В. Вулетић, Сентименталистичка струја у  књижевности сриског Препорода и руска књижевност, Књижевност и језик, 1979,  бр. 2-3, с. 213-223.

Б. К-ћ.

КАРАПЕТРОВИЋ Миливој – драмски глумац (Београд, 1872 – ?). Први пут је ступио на сцену 1891. у Протићевој дружини. Члан СНП био је од 1892. до 1893. Од 1894. до 1895. је у НП у Бгду, од 1895. до 1896. у трупи Исаија Јокића, од 1897. до 1900. код Фотија Иличића и од 1901. до 1902. у „Веселом позоришту“ Михаила Бакића. После тога је вероватно сасвим  напустио позориште, јер му се губи сваки траг. Када је као млади почетник играо 1892. у СНП у НСаду са Јевтом Жикићем и Зораном Стефановићем, такође почетницима, у комаду Стари бака и његов син хусар, један новосадски рецензент је у „Позоришту“ написао да су „чинили што су могли, али ће протећи још доста воде Дунавом док достигну праву меру за своје глумљење на позорници“. Међутим, већ идуће г. К. је ту меру остварио, јер је сада тај исти критичар хвалио његову лепу појаву, правилну дикцију, природно кретање и навео да се истиче у приказивању младих љубавника.

УЛОГЕ: Милош Обилић (Задужбина цара Лазара), Милош Ђурић (Саћурица и шубара), Голубан (Милош у Латинима), Лацко (Стари бака и његов син хусар).

ЛИТ: С., Стари бака и његов син хусар, Позориште, НСад 1892,  бр. 9, с. 35; А-м, У недељу 13. септембра: „Саћурица и шубара“; у понедељак 14.  септембра: „Милош у Латинима“, Банаћанин, Велика Кикинда 1892, бр. 40,  с.3.

Б. С. С.

КАРАЏИЋ Радивоје – управник позоришта (Ужице, 25. II 1887 – Београд, 17. XII 1967). Школовао се у Ужицу и Бгду, где је завршио Филозофски факултет. Усавршавао се у Паризу. Био је управник НП у Скопљу од 1. X 1919. до 7. IX 1921, када је постављен за управника НП у НСаду и на тој дужности био од 9. IX 1921. до 4. V 1922, предавши дужност заступнику управника Милошу Хаџи-Динићу, од којег је дужност примио пре завршетка исте позоришне сезоне. К. је поново изабран за управника НП у Скопљу (1922-1928), а потом је био генерални секретар НП у Бгду (1929-1931) и директор Драме у истом позоришту до пензионисања, 7. VII 1934. Као управник НП у НСаду био је окружен искусним сарадницима: директор Драме и редитељ амбициозни Витомир Богић, остали редитељи: Милош Хаџи-Динић, Јаков Осипович Шувалов и Коста Васиљевић; капелник је био млади Ловро Матачић, поткапелник Јован Бандур, а балетмајстор Клеменс Клеменчић. Драмски репертоар у К. сезони био је амбициозан: три Шекспирова дела (Хамлет, Ромео и Јулија, Припитомљена злоћа), па затим Молијер (Уображени болесник), Шилер (Разбојници), Ростан (Сирано од Бержерака, Романтичне душе), Гогољ (Женидба), Толстој (Царство мрака), Ђ. Јакшић (Станоје Главаш), М. Глишић (Подвала), Б. Нушић (Протекција). Уочљива је несразмера у одабиру страних драмских дела на штету домаћих аутора, а сем обновљене Нушићеве комедије није постављено ни једно дело домаћег савременог драматичара. Опера је радила доста агилно, а међу успела музичка остварења тадашњег оперског ансамбла спадају Бизеова Кармен, Гуноов Фауст, Орфеј у паклу Жака Офенбаха, Моцартов Реквијем и оперета Ј. Штрауса Цигански барон. Оперета није имала одушевљене поклонике у новосадској штампи, али је зато увек имала пуно гледалиште. Својим деловањем као управник он није оставио дубљи траг, али је „имао слуха за захтеве шире публике, и у томе понекад губио критичку меру“, оцењује позоришни историчар Б. С. Стојковић. За време док је био на челу НП оно је запало у озбиљну финансијску кризу, те су и плате глумцима веома нередовно исплаћиване. Лист „Застава“ (осврти новинара који се потписивао као Аргус на рад СНП од 11. IV 1922. и 13. IX 1923) предњачио је у нападима на позоришну управу, јер је материјално стање натерало управу да смањи ансамбл, па су се против управника К. окренули и глумци, и штампа, а и публика. Потом је морао да оде из НСада, али не сасвим својом кривицом. Као директор Драме НП у Бгду веома успешно је организовао гостовање свог ансамбла у НСаду и Суботици 1933.

БИБЛ: Стање новосадског Народног позоришта, Застава, 9. II 1922; Наше Позориште, Јединство, 9. II 1922.

ЛИТ: +а, Нов управник у нашем Новосадском Народном позоришту, Застава, 13. X 1921; А-м, Одлазак управника СНП-а, Слобода, НСад 7. V 1922.

З. Т. Ј.

КАРЕ Мишел (Michel Carré) – француски драмски писац и либретиста (Париз, 1819 – Аржанте, 27. VI 1872).  У литератури се појавио књигом стихова Луде риме и поеме (1841), а у позоришту делом у стиховима Лутерова младост, које је постигло велик успех. Наставио је да пише, али се највише афирмисао као писац либрета (око педесет) свих жанрова, од опере и оперете до пародије. Његова оперска либрета се сматрају најбриљантнијима у епохи у којој је стварао (најчешће у сарадњи са Жилом Барбијеом). Писао је либрета за Гуноа, Томаа, Мајербера, Бизеа,  Офенбаха и друге композиторе свог времена, а преводио је и немачке опере на француски. По његовим либретима су створени Фауст, Ромео и Јулија, Лекар против воље Гуноа, Мињон, Хамлет, Франћеска да Римини  Томаа, Динорах Мајербера, Ловци бисера Бизеа и Хофманове приче Офенбаха. У СНП су изведена његова дела: Фауст, Јованчини сватови и Женидба при фењерима.

Б. Р.

КАРЕ Фабрис (Fabrice Carré) – француски драмски писац (Париз, 1855 – Париз, 13. X 1921). Син чувеног тенора Жан-Батиста Кареа и унук по мајци драмског писца Фабриса Лабруса. После завршеног средњег образовања (лицеј „Луј Велики“ у Паризу), студирао је права и постао адвокат, бавећи се истовремено и новинарством. Написао је, сâм или у сарадњи, велик број комедија, водвиља, оперета. Једна од комедија, написана у сарадњи са Александром Бисоном, носи назив Господин управник (Monsieur le directeur, 1895) и у НСаду је изведена 1919. У 41. г. живота доживео је несрећу над несрећама: неповратно је ослепео. Живео је још двадесет и пет г. – потпуно заборављен.

С. А. Ј.

КАРИЈЕР Жан-Клод (Jean-Claude Carière) – француски писац, сценариста и либретиста, повремено и глумац (Коломбијер-сир-Орбу, Француска, 17. IX 1931 – Париз, 8. II 2021). Почео је да студира историју, али је брзо прекинуо. Рано је почео да се бави писањем, а први роман Гуштер објавио је 1957. Потом су уследиле су књиге: Савез, Речник глупости (са Гајом Бехтелом), Антологија хумора, Речник открића, Ситнице с овога света, Ако бисте изволели, Ајнштајне. У сарадњи с Тензином Ђијатсом, четрнаестим Далај-ламом, написао је дело Снага будизма. Као сценариста ретког дара и великог угледа, остварио је плодоносну сарадњу са великанима режије Луисом Буњуелом, Лујем Малом, Анджејом Вајдом, Жан-Лујем Бароом, Питером Бруком, Фолкером Шлендорфом. Резултат сарадње са Милошем Форманом је заједнички филм Узлетање из 1971. Награђен је 1983. престижном наградом Цезар за оригинални сценарио за филм Повратак Мартена Гера (режија Д. Вињ). У СНП је извођена његова драма Подсетник (1977).

М. Л.