КЕВЕР Лајош (Lajos Kövér) – мађарски драмски писац (Ретхат код Темишвара, 11. III 1825 – Пешта, 11. IV 1863). Пореклом је из племићске породице. Завршио је права и био службеник Темишварске жупаније. Учествовао је у револуцији 1848/49. Педесетих г. XIX века био је један од најплоднијих мађарских драматичара – од 1852. до 1863. Мађарско народно позориште извело је 18 његових дела. Писао је комедије и друштвене драме по обрасцу француске школе Ежена Скриба. Одличан зналац сценске технике, веома вешто води радњу, али више ка ефектима него ка правим књижевним вредностима. СНП је извело две његове драме. Прва представа у СНП, 23. VII 1861, садржи К. комад Мушки метод и женска мајсторија (Férj-elv és nől csel) у посрби Ђорђа Вукићевића Баћушка. Драма Колера и женска ћуд (Cholera és női szeszély) изведена је 1868. у посрби Мите Поповића. Ј. Ђорђевић је ово дело тражио и за НП Бгд 1875, али изведба није реализована. За СНП набављена је комедија Само издржати (Csak kitartás) 1862, али није приказана.

Б. Кв.

КЕЛБЛИ Михаило  – солист оперског оркестра, први кларинет (Зрењанин, 21. II 1930 – ). Завршио је Средњу музичку школу „Исидор Бајић“ у НСаду у класи А. Еберста. На Музичкој академији у Бгду, у класи Б. Бруна, дипломирао је 1957, а постдимпломске студије окончао је 1975. Од 1. III 1959. до 31. VIII 1960. био је члан Оркестра СНП. Од 1. IX 1960. предавао је у новосадској Средњој музичкој школи „Исидор Бајић“, али је истовремено, све до јуна 1970, хонорарно наступао у СНП као солист у Оркестру. Од 1974. је био запослен као професор на Музичком одсеку Академије уметности у НСаду. Поред педагошке и позоришне делатности, био је ангажован у Новосадској филхармонији, Симфонијском оркестру Радио НСада, Великом забавном оркестру Радио НСада и, најзад, у Новосадском камерном оркестру, са којим је постигао највише успеха и гостовао по Југославији, Италији и Мађарској. На Такмичењу младих уметника Југославије у Љубљани 1956. освојио је другу награду. Награђен је 1972. Октобарском наградом града НСада за извођење Концерта за кларинет и оркестар Р. Бручија.

ЛИТ: Е. Г(воздановић), Награда таленту и упорности, Позориште, НСад 1972, бр. 3, с. 8; А. Еберст, Музички бревијар Војводине, НСад 1972, с. 80.

В. В.

М. Х.

КЕНО Рејмон (Raymond Queneau)  – француски писац (Авр, 21. II 1903 – Париз, 25. X 1976). Отац му је био трговац кројачког прибора. Основну и средњу школу (1908-1920) учио је у Авру, а факултет (чиста филозофија) у Паризу. Г. 1924. је пришао надреалистичкој групи, али се са њом разишао пет г. касније. Пошто је (1925-1927) одслужио војни рок у Алжиру и Мароку, запослио се (1927) као банкарски чиновник. Неко време је био и трговачки представник. Г. 1936. је постао један од лектора у Галимаровој издавачкој кући, 1941. генерални секретар ове куће, а 1955. директор Галимар-Плејадине енциклопедије. У овој последњој активности његов је допринос био изузетно значајан. Доста је путовао: био је у Португалији, Грчкој, САД, Мексику, СССР-у… Писао је романе, стихове и приповетке. Аутор је и неколико филмских сценарија. Добио је више књижевних награда. За члана Гонкурове академије изабран је 1951. Поседовао је прави темперамент хуманисте. Имао је посебан осећај за језик. Широку публику је освојио специфичним хумором („хумором Кено“), сатканим од луцидности, нежности и доста анахронизама, али лишеног сваке тривијалности. У СНП су 1967, под насловом Догађај у аутобусу, приказане његове Стилске вежбе (Exercices de style, 1947).

БИБЛ: Стилске вежбе, превео Данило Киш, Бгд 1964.

ЛИТ: П. Поповић, У кругу неспоразума, Борба, 25. XI 1967.

С. А. Ј.

КЕРАНИЈУ Анж-Бон-Мари де (Ange-Bone-Marie de Keraniou) – француски романсијер и драмски писац (Монтобан, 1829 – Париз, 1872). Средње образовање је започео у колеџу у Еу, а завршио у Паризу у лицеју „Карло Велики“. Затим се запослио код једног бележника у Белвилу. Убрзо му је Француска комедија прихватила један комад који је касније преточио у роман. Познатији као писац знатног броја реалистичних романа, у позоришту је имао великог успеха са два комада, од којих је један, Јованка што плаче и Јованка што се смеје (Jeanne qui pleure et Jeanne qui rit, 1859), написао у сарадњи са Франсоа Диманоаром. Овај комад је СНП приказало 1868.

С. А. Ј.

КЕРЕШЕВИЋ Војислав – члан хора, помоћник редитеља и шеф одсека за документацију и пропаганду (Сремска Каменица, 22. IX 1918 – Нови Сад, 17. II 1974). У родном месту завршио је основну школу, 4 разреда гимназије у НСаду, а Богословију у Битољу (1941). Као ванредни ученик 1950. је завршио и два разреда Средње музичке школе у НСаду, а школске г. 1953/54. похађао је Академију за позоришну уметност на режијском одсеку код Ј. Кулунџића. Због сарадње у НОП-у интерниран је на присилни рад у Аустрији (1942-1943). Од јануара 1944. био је свештеник у Бешки, августа исте г. прешао је у партизане, а у септембру је постављен за верског референта при штабу НОВ и ПОЈ Војводине. Од 1945. до 1948. био је најпре службеник Црвеног крста у Сремској Митровици, а потом ГИОНСАПВ у НСаду. У Опери СНП био је ангажован, уз краће прекиде, од 13. VII 1947. до 31. III 1962. Као члан хора (најпре у хонорарном, а од 25. V 1948. у сталном својству) од 1949. асистира оперским редитељима у припремању низа оперских премијера. Од 3. VIII 1950. до 2. IV 1951, када се опет вратио у СНП, био је секретар Градског позоришта у Сремској Митровици. У звање помоћног редитеља Опере преведен је 11. VII 1953. и у том статусу обновио је, са новим солистичким поделама, Травијату, Тоску, Риголета, Пајаце, Кавалерију рустикану, Боеме, Вертера и Еру с онога свијета. Активне природе, предузимљив и комуникативан, способан организатор, упоредо је обављао и друге дужности у СНП и ван њега. Краће време (1955/56) је био руководилац Пословнице за културно-уметничке приредбе АПВ, а од 1. X 1958. и шеф Одсека за документацију и пропаганду СНП. У његовој организацији Опера и Драма оствариле су велик број гостовања и турнеја. После одласка из СНП био је, до смрти, на дужности референта за студентска питања на Правном факултету у НСаду.

В. П.

КЕРКЕЗ Драго  – бински мајстор, декоратер, висококвалификовани радник (Крњеуша-Бихаћ, 15. IX 1927 – Нови Сад, 23. XI 2005).  Завршио је основну школу; активно је учествовао у НОБ, а после рата једно време је радио у шумској секцији у НСаду, одакле је 1. XI 1957. дошао у СНП у којем је радио све до пензионисања, 13. VII 1973. Комисија за превођење у виша стручна звања у СНП унапредила га је 1959. у полуквалификованог, 1960. у квалификованог, а 1965. у висококвалификованог радника. Биран је у Стручно веће Техничке службе СНП.

Р. Б.

КЕРКЕЗ Миле  – бински мајстор, висококвалификовани радник (Врановина, Босански Петровац, 12. VII 1917 –  Нови Сад, 11. V 1991). Завршио је три разреда основне школе. Пре рата је радио у грађевинском предузећу „Шипад“ у Босанском Петровцу, а за време рата одведен је у Немачку у логор, одакле је, после ослобођења, стациониран код наших војних јединица у Прагу (ЧССР). У СНП је ступио 15.  XII 1945. и у њему остао до пензионисања, 31. XII 1976. Као савестан и вредан радник унапређен је у висококвалификованог декоратера, а више пута је похваљиван и награђиван.

ЛИТ: Ж. Бајић, Од Крњеуше до Новог Сада, Позориште, НСад 1980, бр. 9, с. 16.

Р. Б.

КЕРНЕР Карл Теодор (Karl Theodor Körner) – немачки књижевник (Дрезден, 23. IX 1791 – Гадебуш код Шверина, 26. VIII 1813). Син Кристијана Готфрида Кернера, Шилеровог пријатеља, био је опчињен Шилеровом поезијом. Школовао се најпре у родном граду, затим је завршио студије права у Лајпцигу, 1810. радио је у Берлину, а 1811. је отишао у Беч, где је почео да објављује поезију и драмска дела и убрзо изашао на глас „песника слободе“. Написао је неколико оперских либрета, кратких комедија и драма, међу њима и драмско дело о херојству хрватског и мађарског борца против Турака – Зрињски (Zriny, 1814), по којем је Хуго Бадалић (в) написао либрето са оперу Ивана Зајца (в) Никола Шубић Зрињски и која је у новосадском НП изведена 1921.

В. В.

КЕРУЛ Анри (Henri Kéroul)  – француски драмски писац и романсијер (Корт, Корзика, 8. II 1857 – Париз, 16. IV 1921). Право му је име Анри Кејрул (Henri Queyroul). Пошто је завршио лицеј „Луј-ле-Гран“ у Паризу, ушао је као уредник у Министарство јавних радова, сарађујући истовремено у разним листовима. Први пут се као драмски писац јавио 1877, и то једном оперетом која је изведена у миланској „Скали“. Са оперетама је и наставио, сâм или у сарадњи, али је додао, такође сâм или у сарадњи, оперете-водвиље, водвиље, комедије-водвиље, комедије, опере буфо, драме, феерије. Сарадници су му били: Пјер Декурсел, Албен Валабрег, Морис Ордоно, Грене-Данкур, Жем, Борани, Соже, Марс, Албер Баре, Гардел-Ерве… Био је један од аутора које је публика веома ценила. Писао је  веселе и сценски добро постављене текстове. Одликовао се маштом, отвореним духом, смислом за хумор, неочекиваним ефектима. Неки су му комади због тога доживели и по више стотина представа. Поред комада Господин из собе бр. 19 (Monsieur du No 19, 1912), написаног у сарадњи с Албером Бареом, који је у СНП изведен 1922, СНП му је, 1896, приказало и Булинарове (Les Boulinards, 1890), које је написао у сарадњи са Морисом Ордоноом и Албеном Валабрегом.

ЛИТ: Ј. Хр(аниловић), Булинарови, Позориште, НСад 1896, бр. 10, с. 38-39; Ј. Хр(аниловић), „Булинарови“, комедија водвиљ у три чина, написали Морис Ордоно, Албен Валабрег и Анри Керул, Браник, 1896, бр. 12, с. 2.

С. А. Ј.