КИРБОС Макс  – шеф Балета СНП и кореограф (Љубљана, 12. V 1914 – Марибор, 28. X 1972). Завршио је 4 разреда гимназије у Љубљани 1933. Балетско образовање је стицао у Љубљани код Головиног (1933), код Јелене Пољакове (1934), а затим код Олге Преображенске и Матилде Ксешинске у Паризу (1934). На балетској сцени се почео појављивати 1934. у СНГ у Љубљани, где је играо солистичке улоге у многим балетима, а међу њима и насловну у Икарусу, за који је дао и кореографију. Држао је приватну балетску школу у Љубљани 1944; као балетски педагог деловао је и касније. Од 1. IV 1952. до 31. VIII 1953. био је солиста и к-граф у СНГ у Марибору. У СНП је, као шеф Балета и к-граф, ангажован од 1. IX 1953. до 31. VIII 1954, када је отишао у ријечко ХНК „Иван Зајц“. Од 1934. до 1967, када је пензионисан, гостовао је често и ван земље – Монте Карло, Париз, Милано, Рим. Наступао је у Америци. У Југославији је стекао углед врхунског балетског солисте. На балетски ансамбл СНП преносио је свест о професионалном односу према раду, тражећи строгу дисциплину и тачност. Водио је ансамбл сигурном успону ширећи дијапазон његовог репертоара. За кореографију балетских нумера у опери Бал под маскама награђен је од стране Синдиката СНП.

КОРЕОГРАФИЈЕ: Копелија, Дон Хуан, Поподне једног фауна, Половецке игре и опере Морана и Бал под маскама.

ЛИТ: Ј. Прокоп, „Копелија“ Леа Делиба, НС, 1954, бр. 77, с. 2; О. Церовић, Ка сталном успону. Дон Хуан  – Поподне једног фауна  – Половецке игре, Дневник, 30. VI 1954.

Љ. М.

КИРИЛОВИЋ Димитрије  – научни радник, секретар ДСНП и историчар позоришта (Кумане, 22. X 1894 – Нови Сад, 22. X 1956). Отац Јефта био је општински чиновник, мати Евица рођ. Корнас домаћица. Када му је било две г., отац је добио службу у НСаду, па се породица тада у њему настанила. У НСаду је завршио основну школу и Српску велику гимназију (1912), а Богословију у Сремским Карловцима (1916). Не прихвативши свештенички позив, у летњем семестру 1917. и зимском семестру 1917/18, студирао је на пештанском Универзитету педагогију, српскохрватски језик, српску и хрватску књижевност и мађарски језик и књижевност. У летњем семестру 1918. и у зимском семестру 1918/19. слушао је предавања из истих предмета на загребачком Свеучилишту. У летњем семестру 1919. студирао је на Универзитету у Прагу педагошке предмете и старословенску филологију; онде је и дипломирао 1920. За време студија у Прагу био је члан Уједињене социјалистичке радничке партије (комуниста) у Краљевини СХС. Приликом избора за Конституанту запажено је његово учешће на зборовима комуниста. Докторирао је 31. X 1924. на загребачком Свеучилишту тезом „Српске основне школе у Војводини у XVIII веку“. Од 12. X 1920. до 26. I 1926. службовао је као суплент Гимназије у Белој Цркви, затим као библиотекар новооснованог Филозофског факултета у Скопљу, па суплент Гимназије у Скопљу, и, најзад, непуне четири г. као асистент тамошњег Филозофског факултета и, истовремено, библиотекар факултетске Библиотеке. Напустивши оставком државну службу, вратио се у НСад, где је краће време био помоћник секретара МС; 5. VIII 1926. постављен је за архивара, а од 31. XII 1929. до 6. IV 1941. био је управник Државне архиве у НСаду. Од 29. VIII 1933. до 31. III 1936. био је, истовремено, и приватни доцент Филозофског факултета Београдског универзитета за предмет Историја педагогије. Учествовао је 1941. у априлском рату против хитлеровске Немачке, али је успео да избегне заробљеништво. Окупацију је провео у избеглиштву у Бгду, где је радио у Државној архиви, у Министарству просвете и као вршилац душности управника Универзитетске библиотеке. После рата, од 1945. до 1947. био је у пензији, да би у пролеће 1947. био реактивиран као библиотекар Централне библиотеке Војводине, која је 1. I 1948. ушла у састав Библиотеке МС. Отада па до смрти био је најпре виши библиотекар а затим научни сарадник МС. Одмах после рата радио је и у Комисији за рестаурацију и реституцију тешко оштећених односно од фашистичких окупатора опљачканих споменика културе  – уметничких предмета, архивских фондова и књига. Поред својих редовних обавеза, од 1928. до 6. IV 1941. био је и секретар Историјског друштва у НСаду и члан Уређивачког одбора „Гласника Историјског друштва“. Од 15. V 1927. био је члан УО ДСНП и вршилац дужности секретара, а од 1928. до 1933. и секретар Друштва. У овом мандатном периоду извесно време је обављао и дужност управника СНП. Као функционер ДСНП допринео је активирању свих органа Друштва, залагао се за селективност приликом ангажовања глумачког ансамбла и избора репертоара, побољшао финансијски положај дружине; оживео је рад месних позоришних одбора и с њима повремено одржавао везу и надзирао рад трупе у местима у којима је гостовала. На његову иницијативу Трупи ДСНП враћено је њено старо име  – Српско народно позориште. Од 1923, када је у „Просветном прегледу“ штампао свој први рад  – Д-р Ђорђе Натошевић у Србији (1867-1868)  –  објавио је преко сто радова из политичке и културне прошлости Војводине. Нарочито су запажене његове расправе и студије из области школства, о српским народним црквеним саборима, из политичког, културног и просветног живота Срба у Војводини у XVIII и XIX веку. Објавио је један већи рад о СНП и више чланака из наше позоришне прошлости. Радови су му штампани у „Просветном гласнику“, ЛМС, „Новој Европи“, Гласнику Историјског друштва, Културно-привредном прегледу, „Српском књижевном гласнику“, „Прегледу“ (Сарајево), „Гласу МС“, „Медицинском прегледу“, „Библиотекару“ (Бгд), Зборнику МС  – Серија друштвених наука, „Културном животу“ и Зборнику МС за књижевност и језик, и у листовима: „Политика“, „Отаџбина“, „Југословенски дневник“, „Дан“ и „НС“. Од засебно објављених, већих радова посебно су значајни Српске основне школе у Војводини у XVIII веку (1740-1780), књ. I (Сремски Карловци 1929); Српско народно позориште (Сремски Карловци 1931); Помађаривање у бившој Угарској (Сремски Карловци 1935); Српски народни сабори, списи бечке Државне архиве, књ. I, 1861-1875, НСад 1937, књ. II, 1875-1894, НСад 1938; Основи опште педагогике (НСад 1938); Каталог Библиотеке Матице српске, I, Српске књиге 1494-1847, НСад 1950, II, Српске књиге 1848-1880, НСад, 1955; заступљен је и у неколиким споменицама и зборницима. Био је сарадник у I тому првог издања Енциклопедије Југославије. Свој невелик али драгоцен рад о СНП израдио је као синтезу о постанку и раду најстаријег српског театра (1861-1916) скоро искључиво на основу архивских докумената: записника годишњих скупштина ДСНП, седница УО, Позоришног и Економског одсека ДСНП, службених аката и богате преписке између Ј. Ђорђевића и А. Хаџића  – с једне, и глумаца, редитеља, драмских писаца, повереника ДСНП и чланова месних позоришних одбора  – са друге стране. У мањој мери, као извор послужили су му и савремени листови и часописи. На свега осамдесет две странице текста успео је да оживи прошлост СНП и прикаже најважније моменте његовог развоја, тешкоће које је морало да савлађује и улогу коју је одиграло у културном и политичком животу свога народа. Ретке су монографије у којима се на веома ограниченом простору износи оволики број чињеница, зналачки одабраних и укомпонованих у складну и прегледну целину. Овај његов рад наградила је Српска академија наука из Фонда Нићифора Бучића.

БИБЛ:  Позоришно питање у Војводини, ЛМС, 1928, с. 266-269; Неколико података из живота Стефана Стефановића, Гласник Историјског друштва, 1929, књ. II, с. 93; Српско народно позориште  – поводом седамдесетогодишњице, Гласник Историјског друштва, 1929, књ. III, 1930, књ. IV (одштампано и као засебна књига); Оснивање новосадског позоришта, Политика, 6-9. I 1930;  Повлачење Јована Ђорђевића из београдског Позоришта, Политика, 12. I 1935; Српско народно позориште први пут у Суботици, Југословенски дневник, 19-22. IV 1935; Јован Ђорђевић о себи, Гласник Историјског друштва, 1936, књ. IX, с. 100-104; Сомборско дилетантско друштво из 1850, Дан, божићни број 1936; Тихомир Остојић и Српско народно позориште, НС, 1. XII 1951; Један прилог историји српског школског позоришта, Зборник Матице српске за књижевност и језик, 1953, књ. I, с. 168-169; Историја Српског позоришта, ЛМС, 1954, књ. 374, св. 5.

ЛИТ: Ј. Грчић, Др Д. Кириловић  – Српско народно позориште, поводом седамдесетогодишњице, ЛМС, 1931, књ. 329, с. 279-280; А-м, Списак радова д-ра Димитрија Кириловића, поводом 30-годишњице научног рада, Зборник Матице српске  – Серија друштвених наука, 1954, св. 6, с. 206-208; Л. Д(отлић), Др Димитрије Кириловић, научни сарадник Матице српске, НС, 1956, бр. 118-119, с. 7; Т. М(илитар), Др Димитрије Кириловић, Зборник Матице српске за друштвене науке, 1956, св. 15, с. 150-151; Л. Чурчић, Димитрије Кириловић (1894-1956), Зборник Матице српске за књижевност и језик, 1966, књ. 1, с. 186-188.

Л. Д.

КИРИНЧИЋ-СКИБА Мила  – оперска певачица (Добриње, на Крку, 3. III 1931 – Цриквеница, 15. VIII 2021). Завршила је Учитељску школу у Ријеци (1950), једногодишњи књижарски течај у Згбу (1957) и Музичку школу у Згбу (1960). Пре  уласка у оперску каријеру била је запослена у Кемијској индустријској заједници у Згбу (1957-1961) и на Педагошкој академији у Ријеци (1961/62). Од 16. IX 1962. до 31. I 1968. била је ангажована у Опери НК „Иван Зајц“ у Ријеци. У СНП је била солисткиња Опере од 16. X 1968. до 30. IV 1969, када је прешла у Оперу ХНК у Згбу. За време свог кратког ангажмана у СНП приказала се као младодрамски сопран лепог, баршунастог тембра, са смислом за музикално вајање певачких фраза.

УЛОГЕ: Леонора (Трубадур), Татјана (Евгеније Оњегин).

ЛИТ: В. Миросављевић, Музика је моја религија, Дневник, 16. III 1969.

В. П.

КИРКОВИЋ Јованка  – глумица (Нови Сад,  19. I 1837 – ?). Рођена је у угледној новосадској грађанској породици. Отац Јован био је адвокат и царско-краљевски директор Канцеларије. Рано је остала без мајке и одрасла уз два брата и сестру. Била је солидно образована, добро је знала немачки и мађарски језик, свирала је клавир и добро певала. Живећи у породици без мајке, и уз оца ангажованог на многим пословима, жудела је за емотивнијим и слободнијим животом, утолико више што је у раној младости оболела од туберкулозе и знала да неће дуго живети. Почетком 1860. упознала се са Л. Костићем, који је често долазио у НСад. Између деветнаестогодишњег песника и четири г. од њега старије девојке изузетне лепоте развила се велика љубав. Духовни плод ове љубави је пет Костићевих песама: Под прозором, На искап, Љубавни двори, Погреб и После погреба. С разлогом се може претпоставити да је подстицај да буде глумица и дошао од Л. Костића, који јој је, преко Ј. Ђорђевића, омогућио позоришни ангажман.  За члана СНП постављена је 13. VI 1862, а први пут је ступила на сцену 16. VI у улози Јелке у комаду Љубав и филозофија. Није остварила срећу ни у приватном животу ни на позоришној сцени.  Љубав са Л. Костићем није се, објективно, ни могла завршити браком, а зна се и за њен неуспели покушај да се уда за Ђ. П. Даничара. Ову лепу девојку пратиле су интриге и у позоришној дружини, „које никада нису могле служити на част онима који су их плели“. Незадовољна животом у позоришту, она напушта СНП ујесен 1865. Постоје индиције да се удала у Иригу или у Черевићу. Да усташе нису у време Другог светског рата срушили манастир Раковац и попалили све манастирске књиге, данас бисмо знали податке и о њеној удаји и датум њене смрти. Овако јој  се, на жалост, затро траг. Да је поживела дуже, могла је постати једна од најинтересантнијих српских глумица романтичарске епохе. За глумачки позив имала је многе предиспозиције: лепу појаву, музикалност, пријатан глас, чист и јасан говор, „смисао за декламацију“, солидно образовање и знање страних језика. Њен деби у театру био је одмах запажен. Пишући о њеном тумачењу Јелке у комаду Љубав и филозофија, критичар „Данице“ честита СНП „на таквој принови, јер је својом красном спољашношћу, умиљатим гласом и грациозним кретањем обећавала да ће временом бити добра глумица“. Листа од тридесетак улога које је К. тумачила за време своје трогодишње глумачке активности нимало није за потцењивање. То су дела стандардног репертоара СНП тога доба, а међу ликовима које је тумачила има и главних женских улога. Већину поменутих глумачких задатака она није тумачила на премијери, него приликом каснијих извођења. Отуда потиче и њено незадовољство положајем у ансамблу и осећање да је недовољно ангажована, што се види из писма које је,  14. VIII 1864, упутила Ј. Ђорђевићу „чију је наклоност отпочетка докраја уживала“. Иако с примесама патетике, ово писмо показује да је била изузетно сензибилна и образована млада жена, свесна да своју срећу, здравље и будућност посвећује љубави за позориште, које је за њу „било и биће светиња“. У њеној емотивној молби Ј. Ђорђевићу види се и осећање за меру и објективно сагледавање сопственог места у ансамблу: „Ја вас опет молим, хиљаду пута вас молим, дајте ми да играм  – све да играм: та бар толико имам у себи тврдог поуздања да бар нешто таква рећи могу, а што не буде за мене  – ту одмах приклањам главу и радо уступам; само оћу да пробам  – све да пробам“.

УЛОГЕ: Јелка (Љубав и филозофија), Евица (Инкогнито), Пава (Лудница), Озрена (Херцег Владислав), Млада госпа (Нечиста соба), Јелка (Пркос), Лујза (Сплетка и љубав), Сенка Лалина (Сеоба Србаља), Милка (Стари бака и његов син хусар), Јелица (Заручник и невеста у једној особи), Учитељица (Мушки метод и женска мајсторија), Мица (Ђеша, Јеша и Неша), Анка (Вампир и чизмар), Габријела (Жена што кроз прозор скаче), Љубица (Мејрима), Царица (Зидање Раванице), Косара (Владимир и Косара), Нећака (Мишел Перен), Љубавница (Слика моје драге), Јула (Војнички бегунац), Ружица (Доктор Зољић), Милица (Љубоморна жена), Рауловица (Женски непријатељ), Милева (У лажи је плитко дно).

ЛИТ: А-м, У суботу 16. јун. „Љубав и филозофија“, весела игра, прерадио Божидар Недељковић, Јавор, 1862, бр. 18, с. 144; А-м, У среду, 15. авг. „Доктор Зољић“, шаљива игра у пет радњи од Бенедикса, посрбио Јован Хаџић, Србски дневник, 1862, бр. 65; А-м, Србско народно позориште, Н. Сад, 1. VII 1862. „Љубоморна жена“, Даница,  1862, бр. 19 , с. 315; А-м, Нови Сад, 13. септембра: „Жена што кроз прозор скаче“ од Скриба, превео Л. Костић,  Србски дневник, 1862, бр. 73; А-м, У недељу 9. септ. „Женски непријатељ“, шаљива игра у једној радњи од Бенедикса, превео Ј. Хаџић и „Жена што кроз прозор скаче“ од Скриба, превео Л. Костић, Јавор, 1862, бр. 25, с. 208 ; А-м, Србско народно позориште. Н. Сад, 29. VIII 1862. г. „Инкогнито“, Даница, 1862, бр. 25, с. 411-412; А-м,  Србско народно позориште, Н. Сад, 14. IX 1862. г. „Сплетка и љубав“, Даница, 1862 , бр. 26, с. 428; А-м, У четвртак 19. децембра „Херцег Владислав“, Србски дневник, 1863, бр. 231; А-м,  Србско народно позориште, Темишвар, 29. VII 1863. „Заручник и заручница у једној особи“, Даница, 1863, бр. 32, с. 511; А-м, У петак 20. децембра „Мушки метод и женска мајсторија“, Србски дневник,  1863, бр. 231; А-м,  Србско народно позориште,  Кикинда,  15. IX 1863. „Сеоба Србаља“, Даница, 1863 , бр. 39, с. 623; Л. Дотлић, Глумица Јованка Кирковић – прва љубав Лазе Костића, Календар МС за 1956. годину, НСад, 1955, с. 92-96, прештампано у књизи Из нашег позоришта старог под насловом Заноси и разочарања Јованке Кирковић, НСад  1982, с. 186-194.

П.

КИРШНЕРОВА Милена (Milena Kirschnerová)– чешки театролог и историчар позоришта. Бавила се српском и хрватском драмском књижевношћу и чешко-југословенским театарским везама и утицајима. Из Прага је сарађивала са југословенским часописима и у њима објављивала прилоге.

БИБЛ: Kandidáti Jugoslávie na Nobelovu cenu, Slovanský přehled, 1958, бр. 4, с. 142; Ivo Andrić: Prekliaty dvor, Nová literatúra, 1958, бр. 20, с. 21; Бранислав Нушић на чешким позорницама, Позоришни живот, Бгд 1964, бр. 26-27, с. 41; Nové práce o dějinách srbského a charvátského dramatu a dиvadla: 1945-1968: kritický přehled, Праг 1970.

КИСИЋ Антун  – преводилац. Заједно са Винком Кисићем превео је комад Алилуја Марка Праге, који је у СНП изведен 1912.

КИСИЋ Винко  – новинар и преводилац (Дубровник, 7. XI 1879 – Сплит, ?). Уређивао је најприје „Народни лист“ у Задру, затим сплитско „Ново доба“. Написао је студију о народном препороду Освит у Далмацији (1909), објавио низ књижевних чланака о казалишту у „Нади“ и „Новом вијеку“, као и полемичко издање На обрану поштења (1904) и превео низ романа, приповиједака и казалишних дјела са италијанског. Заједно са Антуном Кисићем превео је Алилују Марка Праге, коју је СНП извело 1912.

П. Ц.

КИЋОВИЋ Мираш – професор, књижевник, публицист, књижевни и позоришни историчар, члан Друштва за СНП (Слатина, Црна Гора, 17. III 1892 – Београд, 28. X 1963). Основну школу завршио је у Андријевици 1904, гимназију на Цетињу 1912, Филозофски факултет у Бгду 1920, а 1928. докторирао са тезом „Јован Хаџић (Милош Светић)“. Радио је у гимназији у Беранама 1915, од 1915. до 1916. је био у војсци, од 1916. до 1918. у заробљеништву у Нађмеђеру у Мађарској, 1918/19. је обављао дужност секретара Окружног начелства у Андријевици, 1919. је био наставник гимназије у Беранама, од 1920. до 1925. суплент, па професор гимназије и Учитељске школе у Вршцу, од 1925. до 1933. професор Мушке реалне гимназије у НСаду, од 1933. до 1938. директор гимназије у Вршцу, од 1938. до 1941. директор VII мушке гимназије у Бгду. Од 1945. до смрти, у својству научног саветника, био је начелник Одељења рукописа и старе књиге у Народној библиотеци у Бгду. Објављивао је у листовима и часописима: „Нова зора“, „Венац“, ЛМС, „Матица српска“, „Српски књижевни гласник“, „Књижевни север“, „Зора“, „Библиотекар“ итд. Од 1926. до 1929. је био члан УО ДСНП. Био је и председник Друштва за проучавање позоришта у Бгду.

БИБЛ: Стогодишњица Матице српске, Бгд 1927; Јован Хаџић  – Милош Светић, НСад 1929; Старо позориште код Срба, Бгд 1951; Школско позориште код Срба у току XVIII и XIX века, Бгд 1952; Стерија и Вук Караџић, Бгд 1956; Стеријине језикословне ситнице, НС, 1956, бр. 112-113, с. 9.

ЛИТ: А. Ивић, Први доктор  – промовисан на нашем Универзитету, Време, 10. III 1930; П. С. Петровић, Једно значајно откриће (Др Мираш Кићовић, О позоришту код Срба), НС, 1952, бр. 33, с. 2; М. Ђоковић, Др Мираш Кићовић, Старо позориште код Срба, Књижевне новине, 2. II 1952; Ж. А. Милановић, Историја Народне библиотеке у Београду, Весник, 1960, бр. 258, с. 4.

В. В.

КИШ Викторија – инспицијент (Нови Сад, 21. VII 1948 – ). Завршила је Вишу управну школу у НСаду 1969. Прво запослење је засновала у Драми СНП 1. II 1972. и, обучивши се за инспицијента, у истом својству 2. VI 1975. прешла на новосадску ТВ, где се кроз дугогодишњи рад развила у врхунског реализатора информативно-политичког програма. На Савезном фестивалу у Порторожу 1976. добила је прву награду за реализацију ТВ дневника, а до краја радног века је узнапредовала у телевизијског редитеља.

Д. В.

КИШ Данило  – приповедач, романсијер, драмски писац и преводилац (Суботица, 22. II 1935 – Париз, 15. X 1989). Дипломирао је на катедри за Општу књижевност са теоријом књижевности на Филозофском факултету у Бгду 1958. Једно време је био драматург Атељеа 212 у Бгду. Од 1962. до 1964. радио је као наставник, бавећи се истовремено и књижевним радом, у Стразбуру, Бордоу и Лилу, да би се после две деценије поново настанио у Француској – у Паризу. Објавио је романе Мансарда и Псалам 44 (1963),  Башта, пепео (1965), Пешчаник (1972), приповетке Рани јади (1970) и циклусе Гробница за Бориса Давидовича (1976), Час анатомије (1977) и Енциклопедија мртвих (1983), те полемике Поетика (1972) и Поетика, књига друга (1974). Дела су му превођена на многе језике и штампана у иностранству. Аутор је телевизијских драма Ноћ и магла, Папагај, Дрвен сандук Томаса Вулфа и драме Електра 69. Добитник је Седмојулске награде (1987).  Преводио је са француског, мађарског и руског, између осталог и мноштво драмских комада: Сид  П. Корнеја, Љубављу се не игра Маривоа, Тројанке Еврипида–Сартра, Мачка у џаку Ж. Фејдоа, Рат и мир у кафаници Снефл Р. Фурланија и др. СНП је 1967. приказало Догађај у аутобусу (Стилске вежбе) Р. Кеноа у његовом преводу.

С. Ј.