КИШ Људевит – капелник. Родом је из Сомбора, где је дуго радио као хоровођа и био директор музичке школе. Имао је и докторат. Као Јеврејин страдао је у Другом светском рату. Хонорарно је дириговао у НПДб у сезони 1938/39. у комадима с певањем и музиком, када је ово гостовало у Сомбору.

КИШ Тибор – инспицијент, организатор представа (Нови Сад, 8. IV 1946 – Нови Сад, 26. V 2020). Као гимназијалац положио је пријемни испит за Драмски студио СНП (1964), који је похађао само једну сезону; после одслужења војног рока у ЈНА запослио се у Драми СНП, најпре хонорарно а затим, 16. VIII 1967, као стални инспицијент. Због изразитог смисла за рад на представама и познавања сценске технологије, од формирања Драмског центра СНП радио је као организатор представа, а потом поново као инспицијент. У том својству по потреби је наступао и на сцени у мањим улогама или као замена. Сребрном медаљом „Јован Ђорђевић“ награђен је 1996. Пензионисан је 31. VIII 2007.

УЛОГЕ: Тудор (Нисам Ајфелова кула), xxx (Село Сакуле, а у Банату), Кјурио (Богојављенска ноћ), Тони (Поглед с моста), Марчело (Кавијар и сочиво), Бикара (Три мускетара), Један радник (Ујка Вања), Помоћник редитеља (Наш град), Гост трговац (Ревизор), Локај, Регрут и Други Мађар (Добри војник Швејк), Коректор (Вучјак), Сниматељ (Посета старе даме).

БИБЛ: Иза кулиса. Ко је инспицијент и шта ради?, Позориште, НСад 1980, бр. 7-8.

ЛИТ: К. Савић, Гледалац иза кулиса. Откривамо вам део непознатог позоришта, Позориште, НСад 1969, бр. 8; К. Савић, Невидљиви учесници представе, Позориште, НСад 1979, бр. 5; А. Милосављевић, In memoriam: Тибор Киш (8. април 1946-26. мај 2020): У служби његовог величанства – Позоришта, Дневник, 6. VI 2020.

Д. В.

КЈЕДЖИЊСКИ Стефан (Stefan Kiedrzyński) – пољски комедиограф и романописац (Варшава, 20. VII 1888 – Нова вјеш код Варке, 19. VII 1943). Дебитовао је 1903. мањим сценским делима за позориште лутака. Боравећи 1913. у Паризу радио је као коаутор ревија за пољске емиграционе кабарее. У сезони 1914/15. развио је у Варшави живу делатност као организатор и аутор многобројних ревијалних представа. У периоду између два рата био је сарадник листа „Kurier Warszawski“. Добио је 1938. Златни ловор Пољске књижевне академије. Његове драме, сатиричне комедије и фарсе, чија је тематика обично сензационална, стекле су велику популарност. Чувајући изразито натуралистички стил, ови су се комади одликовали изразитим сценским својствима. У гласовите његове комаде спадају између осталих: Химера (Chimera, 1907), Слободна жена (Wolna kobieta, 1910), Пољубац рата (Pocałunek wojny, 1919), Игра љубави (Zabawa w miłość, 1922), Гром из ведра неба (Piorun z jasnego nieba, 1930), Срећа од сутра (Szczęście od jutra, 1932). Нека од ових дела преведена су на српскохрватски, чешки и италијански. Писао је и филмске сценарије. У Југославији му је, у преводу Јулија Бенешића, изведена Игра љубави 1927. у ХНК у Згбу и исти комад под насловом Љубав на коцку у СНП 1932. У Згбу је 1930. објављен превод његовог романа Жена и љубовца (Żona i nie żona).

В. Кт

КЛАБУНД (Klabund) – немачки писац (Кросен на Одри, 4. XI 1890 – Давос, Швајцарска, 14. VIII 1928). Право му је име Алфред Хеншке (Alfred Henschke). Кратко је, додуше, живео, али је његов књижевни рад обиман и до данас има доста читалаца. Потиче из породице апотекара; материјално је био независан и цео живот је провео као слободан писац у Минхену, Берлину, Лозани, Цириху, Бреслави, Франкфурту на Мајни и Давосу; псеудоним К. је сасвим потиснуо његово право име. Био је превасходно лиричар (збирке: Morgenrot, 1912; Himmelsleiter, 1916; Irene, 1917; Dreiklang, 1920; Das heiß Herz, 1923), приповедач (збирке: Karussel, 1913; Marketenderwagen, 1915), романописац (Mohammed, 1917; Bracke, 1918; Franziskus, 1921; Pjotr, 1923; Borgia, 1928; Rasputin, 1928). Писао је и есеје, а код нас изведена „игра у троје у три чина“ спада у његове сасвим ретке објављене радове у области драме. Оставио је известан број рукописа, а према јапанским, кинеским и руским изворима превео је и препевао неколико драма. Његова сабрана дела издата су 1930, у шест свезака. Код нас су превођени К. романи: Пјотр, прев. Предраг Илић (Бгд 1930), Rasputin, прев. Мирослав Бојновић (Згб 1933), Borgia, на словеначки прев. Владимир Левстик (Љубљана 1934. и 1952), а на српскохрватски Антун Креспи и Владимир Ковачић (Згб 1952). У СНП је 1931. приказан његов комад Икс, ипсилон, зед (X Y Z, Лајпциг 1928), у преводу Тита Строција.

С. К. К.

КЛАВИГОВИЋ Живојин-Живко – глумац (Ириг, 1842 – ?). Завршио је четири разреда гимназије у Сремским Карловцима и Учитељску школу у Сомбору 1860. Био је учитељ у Иригу. У СНП је дошао априла 1863. из вршачког дилетантског друштва и у њему остао до новембра 1863. Играо је епизодне улоге. Од 1863. је повремено наступао у путујућим дружинама Паје Степића, Лазе Поповића и Исаија Јокића.

УЛОГЕ: Војвода Алтоман (Херцег Владислав).

ЛИТ: А-м, У Новоме Саду, 26. апр., Србски дневник, 1863, бр. 93, с. 2; А-м, Србско народно позориште, Даница, 1863, бр. 19, с. 302.

В. В.

КЛАЈН Хуго – неуропсихијатар, редитељ и књижевник (Вуковар, 30. IX 1894 – Београд, 2. XII 1981). Основну школу и гимназију завршио је у Вуковару. Медицину је дипломирао у Бечу, а неуропсихијатрију специјализирао у Немачкој, Аустрији и Француској. Пре рата је радио као неуропсихијатар у неколико београдских клиника и објавио више студија из области неуропсихијатрије и психоанализе. Био је један од најистакнутијих следбеника и тумача Зигмунда Фројда код нас. Још 1909. почео је да објављује књижевне прилоге у часописима, а нешто касније и позоришне критике. Други светски рат провео је у Бгду у илегалности и за то време превео Шекспирове комаде Краљ Лир, Млетачки трговац и Много вике ни око шта. После ослобођења посветио се углавном позоришту. Објављивао је театролошке студије, есеје и критике, писао либрета (Покондирена тиква по Ј. Стерији Поповићу, за коју је музику компоновао Миховил Логар), а као редитељ НП у Бгду поставио је на сцену низ дела наше и светске драмске литературе. Био је један од најомиљенијих и најзначајнијих професора режије на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Бгду. Оснивач је Шекспировог друштва у Бгду 1964. Његова делатност нераздвојно је везана за НСад и Стеријино позорје. Био је референт на Јавној трибини Позорја: „Југословенски позоришни стил и савремени сценски израз“ (1957), „Наше позориште данас и проблеми уметничког стварања“ (1972), „Театар и публика“ (1974), члан Главног одбора СП (1973-1981), а 1968, 1969. и 1970. председник Оцењивачке комисије ЈПИ. Ценећи његов изузетни допринос нашем савременом театру, Главни одбор СП доделио му је 1970. Стеријину награду за нарочите заслуге на унапређењу позоришне уметности и културе. За плодан стваралачки рад добио је 1978. и највише признање код нас – Награду АВНОЈ-а. Одликован је Орденом рада са црвеном заставом. На сцени СНП изведена је његова драматизација Веселиновићевог романа Хајдук Станко. У својим сећањима К. каже да је идеја о драматизацији овог романа настала непосредно по ослобођењу Бгда, у разговору са песником Јованом Поповићем, тадашњим директором Драме НП Бгд. Наиме, почетак рада Позоришта код Споменика ваљало је обележити неким делом из наше историјске прошлости које би, у време још незавршених операција за ослобођење земље, могло истовремено деловати и мобилизаторски. Избор је пао на Хајдук Станка, а драматизација, чији је текст требало да буде што пре завршен, поверена је К. Основну идеју од које је требало поћи није му било тешко да пронађе у роману, пошто је вера у снагу сопственог народа његова најсугестивнија страна, а највећа и најтрајнија вредност „онај веома светли патриотизам, бодар животном ведрином и крепак етиком која је наслеђе тешких народних борби за опстанак, у којој су највиши идеал слобода и достојанство човека, онај патриотизам који спонтано, као из крвотока избија из овог дела. Ношен великом вером у снагу народа, заносом надахнутим народном поезијом и живим предањем, роман Хајдук Станко је прешао оквире мачванског и локалпатриотизма и разумљиво је што је постао најраширенија народна читанка борбе за слободу у српском народу“ (В. Глигорић). И, заиста, само у историјским подударностима времена различитих, али истоветних по борбеној срчаности свенародног устаничког чина, могу се изналазити евентуална оправдања за стављање ове драматизације и на репертоар СНП. По свим другим карактеристикама она је остала несрећно везана уз роман потенцирајући својом сценском илустративношћу још више његове многобројне мане и недостатке: психолошку наивност, карактеролошку недореченост, композициону искиданост или дијалошку неспретност, којој се, својевремено, тако издашно и са много цинизма наругао Матош. Уколико су, пак, негде и чињена одступања не би ли се надоградио и употпунио Веселиновићев текст (нпр. завршни призор V слике), онда је то произлазило не из унутарње потребе него из жеље за екскламацијом, за емитовањем и перцепцијом ликова националних хероја (Обреновићи, Чупић, Ненадовић), што је и морало довести до несклада са ранијим сценама. Због тога је К. драматизација с тезом, стварана пребрзо, доста штура, стереотипна и не баш инвентивна слика романа.

БИБЛ: Ј. Веселиновић, Хајдук Станко, драматизовао Хуго Клајн, Бгд 1949; Основни проблеми режије, Бгд 1951; Живот двочасовни, Бгд 1958; Шекспир и човештво, Бгд 1964; Појаве и проблеми савременог позоришта, НСад 1969.

ЛИТ: А-м, Драматизација „Хајдук Станка“, Борба, 3. IV 1945; М. Ђоковић, Драматизација „Хајдук Станка“, Политика, 25. III 1945; А-м, „Хајдук Станко“ седма премијера Српског народног позоришта, Дневник, 23. II 1954; Ј. Виловац, Једно солидно остварење – „Хајдук Станко“ на новосадској сцени, Новосадски дневник, 3. III 1954; Ј. Путник, Уместо рецензије „Хајдук Станка“, НС, 1954, бр. 75-76; Е. Финци, Више и мање од живота, I, Бгд 1955, с. 55-59; М. Радоњић, Сценско транспоновање литературе, Сцена, 1972, бр. 3-4, с. 141-166.

М. Р.

КЛАЈН-ЂУРИЋ Стана – в. ЂУРИЋ-КЛАЈН Стана

КЛЕМЕНЧИЋ Клеменс (право презиме Пекелман) – глумац, оперски и оперетски певач, редитељ, балетски играч и кореограф (Лавов, Пољска, 27. IX 1893 – као Јеврејин страдао 1942. у околини Осијека). Завршио је велику матуру. Први пут ступио на сцену 1909. у Лавову. Од 1. XI 1920. до 31. VIII 1927. био је члан НП у НСаду, одакле је отишао у Београдску оперу, па у Н-Оп. До 6. IV 1941. био је шеф Агенције за стране артисте при Удружењу глумаца Југославије. Ангажовање К., „талентованог буфо-тенора и оперетског танц-комичара“, за оперетског редитеља и балетмајстора сматрало се појачањем трупе. За време боравка у новосадском НП спремао је кореографије за све оперске, оперетске и драмске представе с музиком, учествовао у њима као интерпретатор или увежбавао извођаче. Био је стални партнер једине професионалне балерине у НП у НСаду Валентине Ваљине (в), за чије солистичке нумере је радио кореографију. Захваљујући овом играчком пару у НП у НСаду балет је нашао своје место у репертоару, учињени су почетни кораци на плану уметничке игре, отворен је пут ка балетској уметности. Балетни уметак Страст Пиерота (Рубинштајн, Ноћ), који је поставио (са В. Ваљином) у оперети Граф Луксембург 1920. може се сматрати првим балетским покушајем у НСаду. Већ 1921. следи Балетски дивертисман, а затим нови балетни умеци, дивертисмани, балетне вечери и сл., односно балет је полако почео да се осамостаљује. К. је био тражен и ван позоришта. Учествовао је у друштвено-забавном животу града као к-граф, аранжер, играч (са партнеркама В. Ваљином, М. Шенк, М. Михл), а у поводу организовања забава, чајанки, боемских или новинарских вечери и др. од стране разних друштава, удружења и сл. Новосадска публика и критика су га управо обожавале, праћен је сваки његов корак. Подношење оставке, која му је уважена, није прошло без озбиљније јавне реакције: „Г. Клеменчић је за четири године свога рада у нашем Народном Позоришту доказао да је једна таква снага, коју ће тешко бити заменити. Пре свега то је био један универзалан уметник, одличан режисер, певач, комичар, кореограф и балетни плесач, који је наш мали балет и створио и држао. Доста је да споменемо да је г. Клеменчић режирао ове опере: Фауст, Мадам Батерфлај, Кармен, Ђамиле др. – све ствари, које су на нашој позорници са сјајним успехом даване. У балету је давао такве првокласне креације, као што су нпр. ‘Вампир’ и ‘Дансе Макабр’ Може се рећи да је г. Клеменчић био општи љубимац наше позоришне публике, и то не само као члан нашег Позоришта, него и друштвено, као човек, који је љубазно и бесплатно режирао и аранжирао и приватне представе, забаве и др. …Ми нећемо да улазимо у питање зашто је морало до тога доћи, али сматрамо за нашу дужност да изјавимо наше жаљење због одласка тако одличног члана наше глумачке дружине“. Како и не би: ,,…Г. Клеменчић је прави ’Тансендкунстер’, који у једном чину игра као прави балетмајстор, а у другом даје прекомичну креацију Вашека тј. чини Салтомортале из балета у оперу – и ништа му не шкоди!“ „Застава“ 18. I 1924. подсећа да је К. ,,пре месец дана напустио нашу позорницу“, а четврти дана после те вести објављује: ,,Клеменчић опет наш. Вратио се у наше Народно позориште. Прексиноћ играо своје Валерштајне у Јесењем маневру“. У листу „Савремени Нови Сад“ је 7. VI 1925. забележено: ,,На овом месту доносимо карикатуру нашег омиљеног комичара и играча г. Клеменса Клеменчића, члана Народног позоришта у Новом Саду, који је својим дугогодишњим радом на нашој позорници стекао великих заслуга и био вазда најбољи међу најбољима. Поред необично веште глуме и игре, он се небројено пута истакао и као добар певач, а његов рад као балетмајстор такође није остао незапажен и он је као редитељ игара у појединим оперетама, у великој мери допринео, да се успех тих оперета повећа. Како смо извештени, управа позоришта још није ангажовала г. Клеменчића за идућу сезону. Зашто? Ваљда се тек неће дозволити, да Нови Сад изгуби такав један таленат и такову снагу, као што је г. Клеменчић. Овако или онако, али без Клеменчића не иде“. Њему се приписује и да му је „успело да из наших хористкиња створи праве и дражесне балерине“. Добра вест (уз фотографију): „Клеменс Клеменчић-Пеклман редитељ и члан Новосадског Народног Позоришта, љубимац новосадске публике и одличан играч, како смо извештени, ангажован је од стране позоришне управе и за идућу сезону 1926-1927. Од наше стране поздрављамо ову одлуку позоришне управе, јер ми се можемо само истински радовати томе, да је Нови Сад и на даље у положају да ужива у савршеној и уметничкој игри г. Клеменчића. Новосађани су се већ и сувише навикли на свог Пекела, а да би новосадску оперету могли без њега и замислити“. Почетком сезоне 1926/27. (7. X) НП му је приредило „корисницу“ (певао је у оперети Дротар, а улога Моше Пфеферкона му је била једна од најуспелијих) због његовог одласка на краће студије (помиње се и лечење у Бечу). Корисница је успела, а биће користи и од његовог боравка у иностранству – сматрало се. Користи је било, али је 1. IV 1927. престала да ради оперета. К. је још био у НСаду и држао пажњу: „Једна симпатична веридба. Пекелман се жени. – Пријатно нам је на овом месту признати, да наш омиљени оперетски комичар г. Клеменс Клеменчић-Пекелман, одиста спада не само у Новом Саду него и у целој Војводини међу најсимпатичније и фактично најпопуларније глумце и боеме. Од најмањег и најмлађег љубитеља позоришта па све до најстаријег свако се насмеши, када се само спомене име талентованог уметника, а да и не говоримо о томе, колико га та његова одушевљена публика бурно поздравља, приликом сваког наступа на позорници (…) Г. Пекелман се ових дана верио са симпатичном и дражесном Новосађанком г-цом Иреном Козма. Веридба је већ и званично обављена, а није далеко – како смо информисани – ни до сватова. Младим вереницима од срца честитамо и желимо им много среће и топле супружанске љубави у њиховом будућем брачном животу, а Пекелману посебно, да ни у браку не постане неверан својој улози на позорници, нека буде увек ведар и весео, као и до сада“.

РЕЖИЈЕ: Продана невеста, Трубадур, Мадам Батерфлај, Травијата, Хофманове приче, Гејша, Играчица Каћа, Слепи миш, Карневалска вила, Босонога играчица, Клокло, Фауст, Кармен, Ђамиле, Пластичне слике (за чајанку), Дечји бал, Сцена из шпанског живота – пантомима са играњем (за чајанку).

УЛОГЕ: Кнез Василије Васиљевич (Граф Луксембург), Вашек (Продана невеста), Франк (Слепи миш), Сполето (Тоска), Шпицл (Три девојчице), Моша Пфеферкорн (Дротар), Михаил (Барон Циганин), Валерштајн (Јесењи маневар), Маруло (Риголето), Бони (Кнегиња чардаша), Калико (Мадам Помпадур), Наполеон Сент Клош (Бајадера), Менелај (Лепа Јелена), Валнер (Шумарева криста), Секретар (Холандска женица), Хиполит Галипо (Фраскита), Вун Чи (Гејша), Леандер Бил (Играчица Каћа), Слуга (Игра у срећу), Барон Жупан (Грофица Марица), Хуберт фон Милценбург (Карневалска вила), Башмачкин (Последњи валцер), Жоли Џеферсон (Орлов), Јонел Болеску (Циганска љубав), Стикс (Орфеј у паклу), Северин Корншон (Кло-кло), Дон Андреја (Перикола), Страст Пиерота – дует (Балетни уметак); Pizzicato – дует (Балетски дивертисман), балетска сцена (Сан летње ноћи), Велики балетски дивертисман (Кавалерија рустикана), Велики балет (Фауст), Балетски дивертисман (Пајаци), играчке тачке (Продана невеста, Пут око света, Холандска  женица, Бајадера, Гејша, Орлов, Стамболска ружа), Рука – мимички  скеч, Свирач и играчица – мимичка сцена, Мајстор Хилари (Сан Мајстора Хиларија), Валцер, Танго (чајанка са игранком Српско-руског друштва), Просидба (чајанка).

КОРЕОГРАФИЈЕ:Страст Пиерота (балетни уметак), Сан Мајстора Хиларија – пантомима са балетом (концертни део забаве), Американска игра (балетни уметак), играчке тачке (Продана невеста, Сан летње ноћи, Холандска женица, Фраскита, Пољачка крв, Гејша, Вереница његовог величанства, Грофица Марица, Сењер Полишинел).

ЛИТ: А-м, Позориште, Јединство, 15. IV 1920; А-м, Дневник из Позоришта, Јединство, 29. XII 1920; А-м, Дневник,  Позориште, Јединство, 3. II 1921; А-м, Позориште, Застава, 4. II, 8. II 1921; А-м, Српско народно позориште, Застава, 8. II 1921; А-м, Балетни дивертисман, Застава, 15. II 1921; А-м, Балет у нашем позоришту, Застава, 18. II 1921; А-м, Шекспир „Сан летње ноћи“, Застава, 2. III 1921, 3. III 1921; А-м, Премијера у Позоришту, Јединство, 2. III  1921; А-м, Позориште, Застава, 10. VI 1921; А-м, Прослава 25-огодишњице Виловчеве, Јединство, 15. VI 1921; А-м, Почетак позоришне сезоне, Јединство, 4. IX 1921; О. С(уботи)ћ, „Граф Луксембург“, Застава, 21. IX 1921; А-м, Позориште, Застава, 11. X , 6. XI 1921; А-м, Из позоришта, Јединство, 12. X 1921; Хр., „Три девојчице“, Јединство, 31. I 1922; А-м, Костимирана забава, Застава, 18. II 1922; А-м, Позориште, Јединство, 1. III 1922, 5. III 1922, 7. III 1922, 11. III 1922; А-м, Премијера Лехарове оперете „Дротар“, Јединство, 3. VI 1922; А-м, Балетно вече, Застава,  11. XI 1922; А-м, Дечја забава, Јединство, 19. XI 1922; А-м, Балетно вече, Јединство, 30. XI 1922, 27. XII 1922; О. С(уботи)ћ, „Продана невеста“ – Гостовање  Г. М. Туцаковића и балета, Застава, 23. XI 1923; А-м, Чајанка, Јединство, 7. XII 1923; А-м, Чајанка Добротворне Задруге Српкиња Новосаткиња, Застава, 11. XII 1923; А-м, Зашто иде г. Клеменчић?, Застава, 11. XII 1923; А-м, Позориште, Јединство, 9. V 1924; А-м, Позоришни репертоар, Јединство, 1. IV 1925; А-м, „Холандска женица“, Јединство, 5. IV 1925; О. С(уботи)ћ, Гостовање гђице Михл у „Бајадери“, Застава, 31. V 1925; А-м, Из албума др. Храшко, Савремени Нови Сад, 17. VI 1925; А-м, „Фраскита“ од Ф. Лехара (18. о. м.), Застава, 17. VI 1925; О. С(уботи)ћ, Фраскита (Премијера): Оперета у 3 чина. Музика од Ф. Лехара, Застава, 18. VI 1925, 20. VI  1925; Б.  Ј., Фраскита, Јединство, 21. VI 1925; А-м, Наш омиљени г. Клеменчић одлази из Новог Сада, Савремени Нови Сад, 28. VI  1925; А-м, Уметнички концерт са игранком, Јединство, 26. VII 1925; А-м, Концерт руских ратних инвалида, Застава, 1. VIII 1925; А-м, Отварање позоришне сезоне. Публика занемарује потпуно драму, а обилно посећује оперету,  Нови Сад,  12. IX 1925; О. С(уботи)ћ,  Пољачка крв (премијера 22. септембра о. г.), Застава,  24. IX 1925; А-м, Позив на Чајанку са игранком, Застава, 3. X 1925; А-м, Гејша (Премијера), Застава, 27. X 1925; А-м, Гејша. Редитељ Господин Клеменчић, Нови Сад, 8. XI 1925; А-м, Чајанка друштва „Књегиње Зорке“, Нови Сад, 11. XII 1927; А-м, „Последњи валцер“, од О. Штрауса, Застава, 8. VIII 1926, 12. VIII 1926; А-м, Репертоар Народног позоришта, Застава, 19. X 1926; А-м, Интензиван рад Позоришне Управе, Нови Сад, 23. X 1926; А-м, Премијера „Орлова“, Нови Сад, 30. X 1926; О. С(уботи)ћ, „Стамболска ружа“ (Премијера 25. I о. г.), Застава, 17. I 1927; А-м, „Кло–Кло“ – премијера 25. марта, Застава, 27. III 1927; А-м, Једна симпатична веридба. Пекелман се жени, Нови Сад, 12. II 1927, 27. XII 1930.

Љ. М. и В. В.

КЛЕРВИЛ Луј-Франсоа Николе (Louis-François Nicolaie Clairville) – француски драмски писац (Лион, 22. I 1811 – Париз, 10. II 1879). Написао је преко шесто позоришних комада, мало сâм а много више у сарадњи са другим драматичарима. То су комедије, водвиљи, чаробне игре, оперете, либрета за опере, ревије, куплети итд. Ушао је у уметнички живот Париза 1821, као глумац у позоришту „Луксембург“, које је водио његов отац. Наравно, дугогодишње глумачко искуство само ће му доцније корисно послужити као драмском писцу. Он 1837, дакле, почиње да се бави искључиво писањем текстова за сценско извођење. Био је не само плодан него и темпераментан стваралац који је умео да погађа укус париске публике. Био је члан и председник Кавоа, друштва које је основано 1729. и обновљено 1798, стецишта књижевног света. Круг његових сарадника је врло велик и обухвата крупнија и ситнија имена француског позоришта (Ф. Диманоар, Е. Блум, А. Делакур, Сироден, А. Денери, О. Гастино, Л. Тибуст, А. План, Ж. Кордије, Ж. Моано, А. де Жале, Ш. Габе, А. Моније). Нека су му се дела дуго одржала на европским позорницама (Корневиљска звона, на пример). Спомињемо, између осталих, само нека: Ах, једва једном! (1848), Алхемичар (1850), Кулисе живота (1852, са Ф. Диманоаром), Адвокати (1852, са Ф. Диманоаром), Барометар љубави (1853), Драмске лудорије (1853, са Ф. Диманоаром), Смак света (1865, са Сироденом), Пепељуга или Чудотворна папуча (1866, са А. Монијеом и Е. Блумом), Парижани у Лондону (1866), Кћи госпође Анго (1873), Корневиљска звона (1877, са Ш. Габеом), Кокосов орах (1878, са Е. Гранжеом и А. Делакуром). На свим тим старинским текстовима се осећала велика глумачка рутина при грађењу карактера који су у сценским интерпретацијама добијали праве људске димензије. У томе углавном лежи вредност К. позоришта. Као практичан позоришни човек, велику је пажњу поклањао музици, илуструјући њоме радњу скоро у сваком свом делу. Писао је оперетске текстове за музику Р. Планкета и Ш. Лекока, као што су то чинили и други за потребе многих композитора. Друго царство је обожавало оперету и К. је то добро знао. На сцени СНП играна су два његова дела: Драмске лудорије (са Ф. Диманоаром) и Корневиљска звона (са Ш. Габеом).

Ж. П.

КЛИЦПЕРА Вацлав Климент (Václav Kliment Klicpera) – чешки драмски писац (Хлумец над Цидлином, 23. II 1792 – Праг, 15. IX 1859). По очевој жељи требало је да буде кројач, па касапин, али је од погледа на крв и месо добијао грозницу, па су га уписали у гимназију, где је одмах постао најбољи ђак у разреду. Затим је студирао право и сасвим се удубио у читање чешких и немачких писаца. Као студент написао је драму Лупежи у Таборској шуми (1812). Од 1819. до 1846. радио је као професор гимназије у Кенигзграцу (Храдец Кралове), а потом до 1852. као директор гимназије у Прагу. Био је члан Друштва чешких родољуба, у којем су се приказивале чешке позоришне игре, и ускоро се посветио позоришту као глумац, редитељ и драматург. Написао је низ комедија: Чудотворни шешир (Divotvorný klobouk, 1817), Хадријан из Римса (Hadrián z Řimsů, 1821), Комедија на мосту (Veselohra na mostě, 1826), Женски рат (Ženský boj, 1827), Зао јелен (Zlý jelen, 1849). Аутор је и неколико трагедија: Либушина пресуда (Libušin soud, 1820), Собјеслав (Soběslav, 1824) и неколико историјских драма. Под утицајем Валтера Скота, писао је и приче из живота витезова и разбојника. У месту Храдец Кралове, где је био професор, проглашен је за почасног грађанина. У Прагу је био члан Краљевског чешког друштва. Разболео се 1858. од „водене болести“, од које је и умро 1859. Сахрањен је уз велике почасти на прашком Олшанском гробљу.

В. Љ.