КНЕЖЕВИЋ Бојан – оперски певач, бас-баритон (Београд, 27. VII 1959 – ). Основно и средње образовање (гимназију) стекао је Бгду. На АУ у НСаду завршио је основне и магистарске студије на одсеку за соло певање, у класи проф. О. Енигарескуа. У оперским представама као солиста наступао је још као студент, а члан СНП је био од 1985. до 1989  да би потом, оперску каријеру наставио у иностранству (САД). Звучан глас угодне боје (баритонални бас), сценски шарм и окретност, биле су оне његове карактеристике које су највише долазиле до изражаја у комичним улогама: Дулкамара (Љубавни напитак), Бартоло (Севиљски берберин), Црквењак (Тоска), Франк (Слепи миш).

УЛОГЕ: Дулкамара (Љубавни напитак), Бартоло (Севиљски берберин), Црквењак (Тоска), Франк (Слепи миш), Маркиз (Травијата), Мандарин (Турандот), Краљ Египта (Аида), Гроф Чепрано и Монтероне (Риголето), Том (Бал под маскама), Отац (Прождрљивко), Оровезо (Норма), Кнез Галицки и Кончак (Кнез Игор), Глас Шамаша (Гилгамеш), Бертран (Јоланта), Шонар (Боеми), Зарецки и Кнез Гремин (Евгеније Оњегин), Фратар (Моћ судбине).

ЛИТ: Еуген Гвоздановић, Давни еп у сликама, Дневник, 30. III 1986; Сл. Турлаков, Младост у опери, Око, Згб 10. IV 1986; Н. Савковић, Живот париских боема, Дневник, 13. X 1987; Ненад Туркаљ, Дискретни шарм Боема, Вечерњи лист, Згб 14. X 1987; Еуген Гвоздановић, Освежавајући напитак, Дневник, 13. IV 1988; Предраг Мирковић, Премијера Тоске, Политика експрес, Бгд 24. V 1988.

М. Д. М.

КНЕЖЕВИЋ Иван – оперски певач, бас (Бачко Градиште, 13. V 1928 – Осло, 23. IV 1988). Основну школу завршио је у родном месту, а гимназију у Бечеју и НСаду. За време рата, као члан СКОЈ-а, био је активан у НОП-у, због чега је од окупационог преког суда у НСаду осуђен на 10 г. робије, коју је издржавао у Шатораљаујхељу, али је приликом пребацивања затвореника у Немачку успео да побегне и прикључи се партизанском одреду у Кули. После рата радио је у омладинским организацијама. Од 1948. посветио се студијама певања, најпре у Бгду у Музичкој школи „Станковић“ у класи Ј. Стаматовић, а потом приватно: у студију Аде Пољакове, па код Р. Ертла у НСаду и Н. Цвејића и З. Ђунђенац у Бгду. У сезонама 1953/54. и 1954/55. усавршавао се на Музичкој академији у Бечу код В. Штајнбрика (за солисту Опере СНП ангажован је 1. IX 1954. и одмах добио одсуство за ове студије). По повратку у НСад радио је са вокалним педагогом проф. Теодором Дињашким. У Опери СНП дебитовао је 1956. као Зарјецки у Евгенију Оњегину. Из СНП је 15. VIII 1965. прешао у Краљевску норвешку оперу у Ослу, у којој је до 1971. деловао као стални члан, а потом као гост, пошто је изабран за редовног професора соло певања Државне позоришне школе у Ослу, отворивши истовремено и свој приватни певачки студио. Обдарен гласом лепога тембра, музикалан, стичући постепено и глумачку окретност и продубљеност, К. је на новосадској сцени успешно остварио преко 30 улога, веома разноврсних по обиму и карактеру. Снимао је за Радио НСад.

УЛОГЕ: Краљ и Рамфис (Аида), Гласоноша (Кнез Иво од Семберије), Спарафучиле (Риголето), Зарјецки и Гремин (Евгеније Оњегин), Циганин (Сорочински сајам), Пимен (Борис Годунов), Галицки и Кончак (Кнез Игор), Куварица Креонта и Гласник (Заљубљен у три наранџе), Базилио (Севиљски берберин), Рајмондо (Лучија ди Ламермур), Велики инквизитор и Филип II (Дон Карлос), Ферандо (Трубадур), Тимур (Турандот), Колен (Боеми), Бонзо (Мадам Бетерфлај), Цунига (Кармен), Копелијус, Дапертуто и Миракл (Хофманове приче), Канчијан (Четири грубијана), Бартоло и Фигаро (Фигарова женидба), Гувернер (Дон Жуан), Даланд (Холанђанин луталица), Сељак (Мудра девојка), Црни Боб и Кочијаш (Хајде да стварамо оперу), Цар (Женидба Милошева), Слепи Влахо (Еквиноцијо).

ЛИТ: Б. Драгутиновић, Мусоргски: „Сорочински сајам“, Дневник, 27. XII 1956; Н. Г(рба), „Заљубљен у три наранџе“, Дневник, 9. VI 1957; Б. Стејин, Пучинијева опера „Турандот“ на новосадској сцени, Дневник, 29. IV 1958; М. Логар, „Кнез Иво од Семберије“, Дневник, 22. XI 1959; Н. Грба, „Борис Годунов“, Дневник, 22. XI 1960; Ј. Шулхоф, У модерном стилу, Дневник, 8. II 1963; А. Еберст, Музички бревијар Војводине, НСад 1972, с. 81.

В. П.

КНЕЖЕВИЋ Илија – шеф тапетарске радионице, мајстор, висококвалификовани радник (Букић-Кореница, Хрватска, 14. XII 1914 – Нови Сад, 1. XII 1990). Пре рата радио је код приватних мајстора у Бечеју, Бгду, Земуну, Петровграду и Панчеву, а за време рата такође код приватних мајстора у Бгду и Панчеву и у ДНП Панчево, одакле је 20. X 1944. отишао у НОБ. После рата је радио у обласној авионској радионици у Сомбору и у војној пошти у Петроварадину. У СНП је дошао 15. I 1949. и у њему остао до пензионисања, 28. II 1973. К. је у два маха биран у Извршни одбор синдикалне подружнице СНП, а учествовао је и у раду разних стручних комисија.

Р. Б.

КНЕЖЕВИЋ Јанко – рецензент позоришних дела. Написао је укупно једанаест рецензија за потребе СНП у договору са управником Антонијем Хаџићем (сигнирао их је са: К-ћ) – 1887: Фауст Ј. В. Гетеа, Гренгоар Т. де Банвила, Поклон К. А. Гернера, Вампир и чизмар Ј. Сигетија, Милош у Латинима Ј. П. Шапчанина, Господар ковница Ж. Онеа и Распикућа Ф. Рајмунда; 1888: Свекрва М. Калића и Пркос Р. Бенедикса; 1890: Протекција Б. Нушића и Туђинка А. Диме Сина.

ЛИТ: Ј. Грчић, Новосадски рецензенти у позоришту А. Хаџића, Југословенски дневник, 1931, бр. 233, с. 2.

КНЕЖЕВИЋ Јован – глумац, управник позоришних дружина (Врањево, 26. IX 1818 – Врањево, 2. VI 1864). Потиче из трговачке породице, отац Мојсије и мајка Софија. Отац је, као и сви тамошњи трговци, припадао позоришном покрету. Основну школу завршио је у родном месту, данас је то део Новог Бечеја, а у Кечкемету је завршио шесторазредну латинску гимназију 1837. По повратку у Врањево радио је као општински чиновник. Касније је отишао у Згб, где је радио као подрумар. У време Буне 1848/49. једно време је био у затвору у Коморану због уништавања општинских протокола. Вративши се у Врањево обављао је девет г. дужност месног полицијског капетана. За време боравка у Кечкемету имао је прилику да посећује професионално позориште, а верује се да је и глумио за време школовања. У Врањеву је 1844. прикупио дилетанте и са њима отишао у Нови Бечеј, где се удружио са трупом Лазара Миросављевића Лале која је 1845. играла у Великој Кикинди; затим је исте г. играо у Дилетантском друштву у Згбу, па код Н. Ђурковића (в) у Панчеву и Бгду од 15. V 1847. до 9. III 1848. Покушао је 1857. да оформи трајну дружину са Л. Миросављевићем, али им је то забранио гувернер Врховне земаљске управе у Темишвару генерал Кромберг, па је отишао у Бгд, у Прапорчетовићево Омладинско позориште. У Српском Чанаду је крајем септембра 1860. основана позоришна трупа под управом Стевана Протића и Андрије Путића. Врло брзо, октобра 1860, К. је преузео ту дружину, постао је њен директор, потпуно је професионализовао и са њоме путовао по Банату, Срему и Бачкој. У дружини су између осталих били: Димитрије Ружић, Никола Недељковић, Ђура Рајковић, Димитрије Марковић, Никола Зорић, Васа Марковић, Коста Хаџић, Лаза Поповић, Михајло Рацковић, Михајло Гавриловић, Младен Цвејић, Стеван Чекић, Љубица Поповић, Јован Путић, Милева Рајковић, Милица Грунчић, Драгиња Данкулов, Драгиња Поповић, Михајло Рац. Кнежевићева трупа је 23. XI 1860. дошла у НСад,  где је до 20. XII приказала 13 драма, од којих чак пет Стеријиних. Представе су приказиване у дворани „Код царице Јелисавете”: Ајдуци Ј. Ст. Поповића 26. XI; Владислав краљ бугарски Ј. Ст. Поповића 27. XI; Стјепан Шубић или Бела IV И. Кукуљевића Сакцинског 29. XI; Неста блага, неста пријатеља Л. Лазаревића 1. XII; Дивљаци или Фернандо и Јарика Ј. Вујића 3. XII; Лажа и паралажа Ј. Ст. Поповића 4. XII; Скитничка конфузија М. Живковића 8. XII; Торете Марта Р. Станковића 10. XII; Пијаница Н. Ђурковића и прочитана је једна сцена из књиге Родољубац 11. XII; Великодушјеи благодарност Побратића 14. XII; Владимир и Косара  Л. Лазаревића 15. XII; Два оца Н. Ђурковића 17. XII; Зла жена Ј. Ст. Поповића 18. XII и Кир Јања Ј. Ст. Поповића 20. XII. У „Србском дневнику” су редовно објављиване критике, углавном похвалне, о свакој представи. Гостовање његове трупе у НСаду био је повод Ј. Ђорђевићу (в) да напише чланак о потреби оснивања СНП у којем позива све Србе да помогну ту акцију. На представи Кир Јање дошло је до оштећења зида дворане, па је трупа остала без сале за играње. Због тога су кренули на турнеју у Руму, Сремску Митровицу, Земун, Велики Бечкерек и Стари Бечеј. Познато је да су у Великом Бечкереку боравили од 26. III до 16. V 1861. и да су у тамошњој позоришној згради давали Ајдуке 26. III и Бој на Косову 28. III „пред пуном кућом и на опште задовољство”. Поред већ поменутих чланова у трупи су тада били и Исајловић, Стефановићка и Таназевићка. На репертоару су биле све старе представе. О овом гостовању писане су рецензије у локалном листу „Grossbetcskereker Wochenblatt”, а критичар је био врло строг у описивању представа. У НСад су се вратили 10. VII 1861, а представе су играли у арени „Код зеленог венца”. Овај боравак у НСаду није био успешан као претходни – без нових представа, исцрпљени дугом турнејом нису успели да привуку публику и трупа је запала у кризу. Имали су великих новчаних потешкоћа па је К. хтео да снизи плате глумцима. Незадовољни глумци, њих деветоро: Д. Ружић, Д. Марковић, Н. Недељковић, К. Хаџић, М. Гавриловић, М. Рац, М. Цвејић, С. Чекић и Д. Поповић су 15/27. VII 1861. поднели молбу Српској читаоници у НСаду да их прими под своје окриље. Већ сутрадан је одржана седница Читаонице којом је председавао Светозар Милетић (в) и на којој је донета одлука о оснивању СНП. Међутим, сигурно да није само смањивање плата допринело распаду трупе него можда и првенствено акција Ј. Ђорђевића о оснивању сталног српског професионалног позоришта. Уз К. су остали једино Лаза Поповић и Ђура и Милева Рајковић. Они су отишли у Врањево, где је он формирао нову трупу коју су чинили: Сима Јелић, Срета Милованчев, Тоша Пинтеровић, Јован Поповић, Драгиња Данкулов и Милош Цветић. Све до краја 1862. трупа је била стално у покрету. Гостовали су у Сомбору, Србобрану, Великој Кикинди, Мокрину, Сенти, Кањижи, Вршцу, Темишвару и Чакову. За време гостовања у Србобрану у зиму 1861/62. трупа је срдачно дочекана и све представе су биле добро посећене, а њен утицај на тамошњи живаљ је био толики да су после њиховог одласка саставили своју дилетантску трупу, мада су сви чланови били неписмени. Трупа је распуштена у Чакору у јесен 1862. наводно због К. болести, али он је ипак још неко време играо. Тражио је дозволу 1863. за гостовање у Будиму, али се тешко разболео па до гостовања није ни дошло. У „Србском дневнику” објављена је вест о његовој смрти: „Познати управитељ приватног позоришног друштва Јован Кнежевић преставио се 3 т. м. у Врањеву после дужег боловања. Покојник има лепи заслуга око подизања (Талијиног) храма у народу србском. Лака му земља”. Поред тога што је био власник трупе, он је првенствено био глумац и редитељ неоспорног талента. Истицао се у карактерним улогама. Такође се бавио и писањем па је после његове смрти нађена драма у два чина Великодушност и благородност коју је играо са својом трупом. Ту драму је његов син Душан, учитељ, послао за награду МС, али ју је на основу оцене Милана Андрића Књижевни одбор одбио. Немерљив је К. значај и допринос у историји српског позоришта. Прве иницијативе о потреби оснивања СНП настале су баш у време када је Кнежевићева трупа давала представе у НСаду. Његови синови су 1883. водили полемику са др Стевом Павловићем јер није истакао К. као зачетника и творца српског позоришта у својој књизи Срби у Угарској и 1884. са Андријом Путићем због чланка Како је настало Српско народно позориште, који је објављен у „Бачванину”, бр. 14, у којем каже да је стварање Дилетантског позоришта у Чанаду заслуга његова и Протићева, а да је после растурања те трупе оснивање Кнежевићеве дружине од другоразредне важности. Његова највећа  заслуга сигурно је што је будио љубав и ширио интересовање према позоришту у свим местима у којима је гостовао са трупом, али не мала заслуга је и његов редитељски рад са дилетантима које је глумачки обучавао. Рад Српског театралног друштва под његовим вођством сматра се прекретницом у развоју позоришног живота међу Србима јер је од већине чланова његове трупе настало прво професионално српско позориште.

ЛИТ: А-м, Јован Кнежевић, Даница, 1864, бр. 28, с. 448; Душан К., Народна просвета, Застава, 1877, бр. 172, с. 3; Д. Кнежевић, Нешто о нашем позоришту, Наше горе лист, Панчево 24. II 1885, бр. 8, с. 1; Ђ. С(танковић), Нешто о постанку српског народног позоришта, Позориште, НСад 1886, бр. 44, с. 174 и бр. 45, с. 177; А-м, Повист С. Н. П., Суботичке новине, 15. IV 1894, бр. 16, с. 1; Б. Ролер, Кратка историја нашег Срп. Нар. Позоришта, Јединство, 3. VI 1921; Б. Ковачек, Јован Ђорђевић, НСад 1964, с. 199, 202, 208, 209, 213, 214, 233, 244, 252, 259, 260, 356.

М. Л.

КНЕЖЕВИЋ Лазар – професор и преводилац (Јагњило, Србија, 12. VIII 1876 – Београд, 11. II 1932). Рођен је у земљорадничкој породици. Основну школу је завршио у родном селу, а гимназију у Бгду (1895). Студирао је на Филозофском факултету Велике школе у Бгду (Историјско-филолошки одсек) и изучавао, поред српског језика и књижевности, француски, пољски и руски. Дипломирао је 1899. и одмах отишао у Париз на једногодишње усавршавање у француском језику. Од 1. IX 1901. до краја 1911. радио је као суплент па професор у гимназијама у Бгду, Врању и Крушевцу. Од 1912. до 1915, са краћим прекидом непосредно после балканског рата када је био просветни инспектор за Брегалничку област у Велесу, био је на дужности секретара Министарства просвете у Бгду. Напустивши Бгд 1915, са српском војском се повлачио кроз Албанију. По наређењу Министарства просвете, из Скадра је, са 440 ученика, отишао у Француску и до краја рата био је просветни делегат у Ајачију на Корзици. По повратку у Бгд поново је био у Министарству просвете, најпре инспектор а затим начелник Општег одељења. Једно време је обављао дужност управника Државне штампарије. Крајем 1922. именован је за директора Прве београдске гимназије и на тој дужности остао је до смрти. Као ђак гимназије припадао је генерацији Јована Скерлића (1877-1914), за којег га је трајно везивало искрено пријатељство. Учествовао је у раду Комисије за израду школских закона, Просветног савета и Сталне испитне комисије за полагање професорског испита. Двапут је био председник Београдске секције Професорског друштва и оба пута представљао Секцију на међународним професорским конгресима – 1924. у Варшави и 1928. у Букурешту. Говорио је француски, пољски, руски, чешки и енглески. Од 1899. до краја живота бавио се књижевним радом. Преводио је приповетке и романе пољских писаца (А. Шимањски, Г. Даниловски, С. Жеромски, И. Маћејовски, А. Мицкјевич, Е. Ожешкова, Б. Прус, В. Рејмонт, М. Родјевичувна, Х. Сјенкјевич, В. Сјерошевски, Ј. Словацки) и објављивао их у часописима „Нова искра“, „Дело“, „Звезда“, „Српски књижевни гласник“, „Одјек“, „Босанска вила“, „Мисао“, „Будућност“ и „Венац“, али и у засебним књигама. Објавио је неколико оригиналних радова из педагогије и пољске књижевности. Штампан му је велики Француско-српски речник (1927). За репертоар српских позоришта превео је Просидбу А. П. Чехова (изведено у НП у Бгду 1913) и комад Њих четворо Габријеле Запољске, који је у СНП изведен 1919.

ЛИТ: М. Ибровац, „Просидба“ од А. Чехова и „Њих четворо“ од Габријеле Запољске, Српски књижевни гласник, 1913, бр. 7, с. 532-535; Ј. Живановић, Лазар Р. Кнежевић 1876-1932, Гласник Југословенског просветног друштва, 1931/32, бр. 7, с. 683-687; Б. Ђ. Бошковић, Говор на погребу Л. Р. Кнежевића 12. II 1932, Гласник Југословенског просветног друштва, 1931/32, бр. 7, с. 687-688; Библиографија превода Л. Р. Кнежевића, Венац, Бгд 1931/32, бр. 7, с. 536-538; Ђ. Анђелић, Извештај Прве мушке реалне гимназије у Београду за школску 1931-32, Бгд 1932, с. 64-67.

М. Н.

КНЕЖЕВИЋ Никола – члан оперског хора (Ковиљ, 17. IV 1924 – Нови Сад, ?). Завршио је четири разреда основне школе у Ковиљу 1938. Од 1. XII 1949. до 31. VIII 1952. био је члан хора Опере СНП. Од 1. IX 1952. до 31. VIII 1953. био је запослен у Радио Титограду, а од 1. IX 1953. до пензионисања, 31. VIII 1984, поново је у оперском хору СНП, где је наступао и у мањим солистичким улогама.

УЛОГЕ: Танвиј (Андре Шеније), Вођа страже (Риголето), Гласник (Отело), Други сељак (Пајаци), Зуане (Ђоконда).

В. В.

КНЕЖЕВИЋ Томислав – драмски глумац (Властељице, код Гуче, 24. VI 1951 -). Основну школу „Вук Караџић“ завршио је у Каони 1965, а Драмски студио СНП у НСаду 27. VI 1970. Од 1. IX 1970. је члан Драме СНП, са краћим прекидом од 10. XII 1975. до 13. XII 1976, када је био на одслужењу војног рока. Априла 1992. је дипломирао на катедри за Организацију сценских и културно-уметничких делатности на Факултету драмских уметности у Бгду (са темом „СНП под принудном управом“). Карактерни је глумац, складне појаве и култивисаног сценског говора, који се наглашеном склоношћу ка општој и стручној литератури истиче међу глумцима своје генерације. На почетку каријере огледао се у три велике улоге светског и националног репертоара (Ромео, Трепљов, Хорват), а касније је тумачио преко тридесет, углавном мањих, улога у драмском репертоару. Пошто је режирао представе врбашких аматера, опробао се као редитељ и у СНП (Бандитска балада, коју је сâм и приредио од стихова и прозе Радета Драинца и адаптирао за сцену, 1985). За „Бранково коло“ је редовно састављао рецитале и са колегама говорио стихове. 1. II 1986. именован је за вршиоца директора Драме СНП. Од 1. IX 2002. до 17. IX 2003. био је помоћник управника СНП (Миодрага Петровића), а од 7. II 2005. до 16. II 2007. управник Позоришта младих у НСаду.

УЛОГЕ: Себастијан (Богојављенска ноћ), Џелат (Три мускетара), Младић (Флора господина Флоријана), xxx (Каплар и цар), xxx (Село Сакуле, а у Банату), Ромео (Ромео и Јулија), Урош (Смрт Уроша V – Јавленија и позорја), Стерија (Лажа и паралажа), Шеф станице, Први новинар (Посета старе даме), Бранко Радичевић (Туга и опомена), Трепљов (Галеб), Полицијски писар (Госпођа министарка), Ученик учитеља музике (Грађанин племић), Хорват (Вучјак), Непознати (Кревет за три особе), xxx (Тамо где је било срце данас стоји сунце), Миленко, Пали борац (Сакуљани, а о капиталу), Марко (Док црвена јесен друмовима хода), Татарин (На дну), Тихон Кабанов (Олуја), Кузаков (Лов на дивље патке), Тито (Наш Тито), Богуновић (Да ли је могуће, другови, да смо сви ми волови?), xxx (Глас којим говори ватра), Начелник адмиралитета (Капетан Џон Пиплфокс), Директор гимназије, Судија, Глумац, Римски посланик и Леонардо (А трње је за човека), Страјин (Светислав и Милева), Гледалац (Човек је човек), Друг из Среза (Мој тата социјалистички кулак), xxx (Бандитска балада).

ЛИТ: L. Gerold, Mérsékelt, tiszta elöadás. Romeo és Júlia az újvidéki szinpadon, Magyar Szó, 23. III 1972; М. Кујунџић, Хуморна дадиља у трагедији, Дневник, 23. III 1972; С. Божовић, Тиранија антитезе, Вечерње новости, 24. III 1972; С. Божовић, Успешни Галебов лет, Вечерње новости, 18. I 1973; М. Мирковић, Вучјак није галеб, Политика експрес, 10. I 1974; Д. Пенчић-Пољански, „Вучјак“ на сцени СНП-а, Позориште, НСад 1974, бр. 6, с. 18.

П. М.

КНЕЖЕВИЋ-КОТНИК-САРАЈКИЋ Људмила – члан оперског хора (Цеље, Словенија, 11. IX 1923 – Нови Сад, 11. XII 1988). Завршила је четири разреда грађанске школе у Цељу 1938. Соло певање је учила у Марибору (1954) и НСаду (1956). Била је запослена као радница на жељезничкој станици у Марибору од 24. VIII 1942. до 24.  V 1945, у мариборској фабрици текстила од 1. I 1946. до 31. VII 1947;  од 1. IX 1947. до 31. VIII 1954. била је члан СНГ у Марибору. Од 1. IX 1954. до пензионисања, 5. IX 1982, непрекидно је била у оперском хору СНП, где је наступала и у мањим солистичким улогама.

УЛОГЕ: Линета (Заљубљен у три наранџе), Дворкиња у Јевросиме (Кнез од Зете), Филипјевна (Евгеније Оњегин).

В. В.

КНЕЗ ИВО ОД СЕМБЕРИЈЕ – историјски фрагмент у једном чину. Написао: Бранислав Ђ. Нушић. Прво извођење 24. II 1900. у НП у Бгду.

Прво извођење у СНП 8. II 1901. у Панчеву. – Рд. Д. Спасић; К. Васиљевић (Иво Кнежевић), В. Виловац (Петроније Шиша), А. Ботић (Милић), М. Матејић (Кулин), Љ. Динићка (Боја), Л. Вујичићева (Станка), Е. Слука (Први кмет), Ј. Душановић (Други кмет), А. Стојановић (Трећи кмет), С. Стефановић (Први старац), Д. Илкић (Други старац), С. Шикопарија (Пандур Кулинов). – Изведено 12 пута.

Премијера у СНП 14. X 1903. у Осијеку. – Рд. М. Хаџи-Динић; К. Васиљевић (Иво Кнежевић), В. Виловац (Петроније Шиша), А. Туцаковић (Милић), Љ. Динићка (Боја), М. Матејић (Кулин), К. Виловчевица (Станка), Е. Слука (Први кмет), Ј. Душановић (Други кмет), А. Стојановић (Трећи кмет), С. Стефановић (Први старац), Ђ. Маџарић (Други старац), С. Лијанка (Пандур Кулинов). – Изведено 9 пута.

Премијера у СНП 11. I 1905. у НСаду. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: К. Васиљевић (Иво Кнежевић), Д. Барјактаровић (Кулин), Т. Лукићка (Боја), Ј. Барјактаровићка (Станка). – Изведено 9 пута.

Премијера у СНП 27. XII 1909 / 9. I 1910. у НСаду (са једночинком Јанковић Стојан). – Рд. К. Васиљевић; К. Васиљевић (Иво Кнежевић), Ј. Антонијевић (Петроније Шишо), С. Савић (Милић), М. Матејић (Кулин), Љ. Динићка (Боја), О. Освалдова (Станка), Р. Спиридоновић (Први кмет), М. Николић (Други кмет), С. Стефановић (Трећи кмет), Ђ. Маџарић (Први старац), xxx (Други старац), xxx (Кулинов пандур). – Изведено 2 пута.

Премијера у СНП 30. I 1919. у НСаду (са једночинкама Шоља теја и Хеј, Словени). Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да је представу режирао К. Васиљевић, који је наступио и у улози Иве Кнежевића; Д. Милутиновић, к. г. (Кулин). – Изведено 5 пута.

Представа у НП у НСаду 13. XI 1924. у част прославе 60 г. живота и 45 г. рада Б. Ђ. Нушића (са једночинком Два лопова и сценом из харема из Пута око света). Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: Р. Веснић (Иво Кнежевић), Љ. Динићка (Боја). – Изведено 1 пут.

Премијера у СНП 4. XII 1926. у Старом Бечеју. – Рд. Н. Динић; М. Душановић (Иво Кнежевић), С. Душановић (Петроније Шишо), Д. Марковић (Кулин), П. Алмажановић-Слука (Боја), З. Душановићка (Станка), Н. Динић (Први кмет), Ј. Силајџић (Други кмет), Ђ. Козомара (Трећи кмет), С. Савић (Први старац), Рајчић (Други старац). – Изведено 22 пута.

Представа у СНП 28. XI 1935. у НСаду у оквиру обележавања 75-огодишњице СНП (са одломцима из представа Смрт мајке Југовића и Коштана). Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – рд. Д. Сотировић; гост из Осијека А. Гавриловић (Иво Кнежевић), гост из Бгда Д. Раденковић (Кулин), Љ. Јовановићка (Боја). – Изведено 1 пут.

Прво извођење у НПДб 6. IX 1937. у НСаду. – Рд. Т. Танхофер, сц. М. Шербан; М. Миљуш (Иво Кнежевић), Ј. Петровић (Петроније Шишо), С. Миљковић (Милић), Д. Сотировић, к. г. (Кулин), О. Петри (Боја), К. Самарџић (Станка), Љ. Филиповић (Први кмет), М. Ајваз (Други кмет), С. Репак (Трећи кмет), С. Душановић (Први старац), Н. Гашић (Други старац). – Изведено 1 пут.

ЛИТ: М. С(ави)ћ, „Кнез Иво од Семберије“ од Бранислава Нушића, ЛМС, 1900, књ. 204, с. 332; А-м, „Иво, кнез од Семберије“, историјски фрагмент у једном чину од Бранислава Нушића, Браник, 1901, бр. 134, с. 3; Ј. Грчић, Српско народно позориште, Бранково коло, 1902, бр. 22, с. 693-694; А-м, Serbisches Theater, Gross-Becskereker Wochenblatt, 1902, бр. 22, с. 5; А-м, Српско народно позориште, Невен, Суботица 1904, бр. 6, с. 88-90; (Ј.) Г(рчић), Кнез од Семберије, Позориште, НСад 1905, бр. 10, с. 38-39; Л. (Марковић) М(ргу)д, „Кнез Иво од Семберије“, историјски фрагмент од Бранислава Нушића, Браник, 1905, бр. 17, с. 3; А-м, Иво, кнез од Семберије, Ново Позориште, НСад 1909, бр. 37, с. 145-146; А-м, Из канцеларије СНП, Слобода, 1919, бр. 12, с. 3; А-м, „Кнез Иво од Семберије“, Застава, 1919, бр. 17, с. 4; А-м, Нушићева прослава у Новом Саду, Јединство, 2. XI 1924; А-м, Nusics Braniszlav ünneplés, Bácsmegyei Napló, 13. XI 1924; А-м, Нушићев дан у Новом Саду, Застава, 15. XI 1924; А-м, Нушићева прослава, Савремени Нови Сад, 1924, бр. 24, с. 2, 4; А-м, Новосадско Народно позориште (сезона 1925-1926), Comoedia, 1925, бр. 3, с. 26-27; А-м, Прослава 75-годишњице Српског народног позоришта у Новом Саду, Глас Матице српске, 1935, бр. 36, с. 147, 175; А-м, Синоћ (28. XI) је завршена прослава 75-годишњице Српског народног позоришта, Дан, 1935, бр. 159, с. 3; O. Tolveth, Zweite Festvorstellung des jubilieren Novisader Serbischen Nationaltheaters, Deutsches Volksblatt, 30. XI 1935.

В. В.