КНЕЗ ИВО ОД СЕМБЕРИЈЕ – опера у 1 чину. Музика: Исидор Бајић. Текст: Бранислав Нушић.

Праизвођење у СНП 29. I 1911. у НСаду. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – рд. Ж. Савић; Ж. Савић (Иво), С. Цијукова (Ивина мати), Д. Кранчевић (Кулин), Д. Ружић (Свештеник), М. Марковићка (Стана), Д. Спасић (Мујезин). – Изведено 4 пута.

Премијера у СНП 17. XII 1955. у НСаду (заједно са балетом Лицитарско срце). – Рд. З. Танурџић, к. г., сц. С. Максимовић, к. С. Јатић, игре спремили Д. Ковачевић, Ж. Миленковић и К. Кузмановски, дир. П. Милошевић, хор спремио В. Тополковић; В. Поповић, М. Радовић (Иво), Љ. Јанковић (Мајка), Д. Бурић, В. Цвејић (Кулин), И. Кнежевић (Гласоноша), В. Нецков (Свештеник), М. Главашевић, Д. Николић (Мујезин), М. Марцикић (Стана). – Изведено 22 пута, глед. 8174.

Премијера у СНП 20. XI 1959. у НСаду (заједно са једночиним програмима Концерт арија и песама и Велеградске варијације). – Рд. Ј. Кулунџић, к. г., сц. С. Максимовић, к. С. Јатић, дир. П. Милошевић, хорове спремио В. Тополковић; В. Поповић (Иво), Ј. Јечменица (Мајка), В. Цвејић (Кулин), И. Кнежевић (Гласоноша), В. Нецков (Свештеник), Д. Николић (Мујезин), О. Секулић (Стана). – Изведено 5 пута, глед. 2004.

ЛИТ: О., Јуче, у недељу, гледали смо први пут „Кнез Иво од Семберије“, Застава, 30. I 1911; А-м, Опера у једном чину по Нушићевој драми: Иво, кнез од Семберије, Застава, 1. I 1912; Ј., Иво кнез од Семберије, Застава, 13. I 1912; А-м, Српско народно позориште у Сомбору, Браник, 1912, бр. 47, с. 3; А-м, Синоћ се СНП-е после кратког али врло успјешног гостовања опростило с нама, Српска ријеч, Сарајево 1912, бр. 64, с. 3; А-м, У суботу „Иво кнез од Семберије“, опера у једном чину од И. Бајића, Слога, Сомбор 1912, бр. 10, с. 4; М. Логар, „Кнез Иво од Семберије“, Дневник, 22. XI 1959.

Ј. М. и В. В.

КНЕЗ ИГОР (Княз Игорь) – опера у 4 чина с прологом. Музика: Александар П. Бородин. Либрето, према историјским изворима, према поеми Слово о полку Игореве, написао композитор. Прво извођење у Петрограду 23. X 1890, у нашој земљи 16. XII 1922. у ХНК Згб.

Прво извођење у СНП 23. XI 1957. у НСаду. Превео: Крешимир Барановић. – Рд. М. Сабљић, к. г., дир. П. Милошевић, Л. Бута, сц. С. Максимовић, к. С. Јатић, балет по Мишелу Фокину спремила Ј. Вајс; В. Поповић, Д. Дуић, Ј. Стефановић Курсула (Игор), М. Скендеровић (Јарославна), Р. Грујић (Владимир), Р. Немет, И. Кнежевић (Галицки), М. Хаднађев (Кончак), М. Врчевић, Ј. Јечменица (Кончаковна), Ф. Кнебл (Овлур), В. Нецков (Скула), В. Цвејић (Јерошка), С. Губанић (Дадиља), И. Давосир-Матановић, А. Мирчов (Девојка), С. Израиловски (Половчанин), Д. Рекалић (Половецка девојка), Т. Фарчић-Костић (Робиња). – Изведено 10 пута, глед. 4319.

Обновљено као премијера у СНП 28. XII 1963. у НСаду. – Рд. М. Сабљић, к. г., дир. Л. Бута, И. Топлак, сц. С. Максимовић, к. С. Јатић, балет по Мишелу Фокину спремио Г. Македонски; В. Поповић, Д. Мариновски (Игор), М. Скендеровић, А. Чепе (Јарославна), Р. Грујић (Владимир), Р. Немет, И. Кнежевић (Галицки), И. Кнежевић, М. Хаднађев (Кончак), Ј. Јечменица, М. Врчевић-Бута (Кончаковна), Ф. Кнебл (Овлур), В. Нецков (Скула), В. Цвејић (Јерошка), С. Губанић (Дадиља), А. Херћан, И. Давосир-Матановић (Девојка), М. Живановић (Половчанин), М. Братоножић-Месаровић, М. Поповић-Сенаши (Половецка девојка), Ј. Андрејев, Е. Марјаш (Робиња). – Изведено 7 пута, глед. 3629.

Премијера у СНП 16. IV 1974. у НСаду. – Рд. Д. Миладиновић, дир. Л. Бута, И. Топлак, хор спремио Е. Гвоздановић,  сц. В. Маренић, к. г., к. С. Јатић, к. г., к-граф Ф. Хорват, к. г.; Д. Мариновски, Д. Балтић, Д. Бугарин (Игор), М. Алпар-Тунтев (Јарославна), В. Куцуловић, Ш. Мардешић (Владимир), Р. Немет (Галицки), С. Дракулић (Кончак), Ј. Јечменица, А. Херћан-Бодрич (Кончаковна), А. Мандић, М. Онешчук (Овлур), Д. Бугарин, Д. Балтић (Скула), Ф. Кнебл (Јерошка), С. Губанић, А. Животић (Дадиља), И. Давосир-Матановић (Девојка). – Изведено 9 пута, глед. 4563.

Премијера у СНП 11. III 1986. у НСаду. – Рд. M. Сабљић, к. г., дир. М. Јаноски, хор спремио Ј. Ферик,  сц. М. Лесковац, к. М. Стојановић-Маурич, к-граф К. Обрадовић, к. г.; М. Милановић (Игор), Б. Окљеша (Јарославна), С. Коцић, В. Куцуловић (Владимир), Б. Јатић (Галицки), Б. Кнежевић, Б. Јатић (Кончак), И. Кантор, М. Павловић (Кончаковна), З. Мартиновић, Д. Илић (Овлур), Б. Вукасовић (Скула), Д. Илић, З. Мартиновић  (Јерошка), M. Павловић, И. Кантор (Дадиља), А. Марушић (Девојка). – Изведено 6 пута, глед. 2796.

ЛИТ: М. Антић, Прослава десетогодишњице Опере Српског народног позоришта, Дневник, 26. III 1957; М. Хаднађев, „Кнез Игор“ Александра Бородина, Позориште, НСад 1974, бр. 7, с. 4; M. Molcer, Igor herceg. Az újvidéki Opera vendégszereplése Szabadkán, Magyar szó, 11. IV 1974; А-м, Народ у главној улози, Дневник, 16. IV 1974; Б. Петровић, „Кнез Игор“ за јубилеј, Вечерње новости, 16. IV 1974; B. Farkás, Ma este a Szerb Nemzeti színházban az Igor herceg bemutatója, Magyar szó, 16. IV 1974; J. M., Igor herceg. Ünnepélyes operabemutató a Szerb Nemzeti Színházban, Magyar szó, 23. IV 1974; Н. С.(авковић), Спектакл са двесто људи, Дневник, 11. III 1986; Е. Гвоздановић, Давни еп у сликама, Дневник, 30. III 1986; С. Турлаков, Подвиг младости, Вечерње новости, 9. IV 1986.

Ј. М.

КНЕЗ НИКОЛА ЗРИЊСКИ – јуначка драма у 5 чинова. Написао: Матија Бан.Праизвођење у СНП 31. X / 12. XI 1899. у Осијеку. – Рд. М. Хаџи-Динић; Д. Ружић (Кнез Никола Зрињски), Д. Спасићка (Јураш), М. Марковић (Гаша Алапић), М. Николић (Матија Сечујац), А. Стојановић (Војеслав Сечујац, Први грађанин), С. Бакаловићка (Љепосава Сечујчева), Д. Спасић (Ловро Јуранић), Л. Поповић (Жарковић, Султанов љекар), С. Стефановић (Папратовић), К. Васиљевић (Антун Млећанин), А. Лукић (Сулејман), П. Добриновић (Мехмед Соколовић), М. Хаџи-Динић (Осман-паша), А. Ботић (Али-португ паша, Други грађанин), Ј. Тодосић (Ферхад-паша), Ј. Душановић (Ага Јаничарски, Један Бошњак), Ђ. Бакаловић (Чрнко), З. Добриновићка (Прва девојка), Љ. Душановићка (Друга девојка), М. Тодосићка (Прва жена), Д. Васиљевићка (Друга жена). – Изведено 3 пута.

БИБЛ: Матија Бан, Кнез Никола Зрињски, Згб 1888.

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Die Drau, Осијек 29. XII 1903; А-м, Српско народно позориште, Бранково коло, 1904, бр. 7, с. 223-224.

В. В.

КНЕЗ ОД ЗЕТЕ – музичка драма у 4 чина (14 слика). Музика и либрето (по трагедији Максим Црнојевић Лазе Костића): Петар Коњовић. Праизвођење 25. V 1929. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 11. X 1966. – Рд. Ј. Коњовић, к. г., дир. Д. Миладиновић, к. г., сц. С. Максимовић, к. Б. Јовановић, к. г., к-граф Б. Марковић, к. г., хор спремио Е. Гвоздановић, пом. рд. М. Марцикић, асистент к-графа Ж. Миленковић; Р. Немет (Иво), М. Врчевић-Бута (Јевросима), В. Поповић (Максим), В. Цвејић (Милош), М. Хаднађев (Дужд), Л. Манцин (Лоренцо и Глас гондолијера), И. Давосир-Матановић (Анђелија), Ј. Јечменица (Филета), Д. Балтић (Црвена маска и Гуслар), Ф. Пухар (Радоје), Б. Грубач (Венецијанац), Ј. Комароми (Млечић), А. Чепе (Виноноша), Ј. Фејк (Први Црногорац), Ф. Кнебл (Други Црногорац), А. Црњаковић (Трећи Црногорац), Љ. Сарајкић (Дворкиња у Јевросиме), В. Раденковић (Пратиља Анђелијина), В. Јелкић, С. Балаћ, А. Пундов, Р. Вучић, П. Јерант, М. Радојчић, Ж. Новков, В. Поповић (Црногорци), И. Златановић, Т. Мошински, С. Донсков, О. Димитријевић, М. Лазаревић, М. Ползовић, М. Јанковић, Н. Гарај, Ж. Новков, А. Пундов, В. Поповић (Маске). – Изведено 4 пута, глед. 942.

БИБЛ: Петар Коњовић, Кнез од Зете, музичка драма у девет слика. Текст по трагедији од Лазе Костића Максим Црнојевић прерадио композитор, Бгд 1929.

ЛИТ: Г. Д(ивљак)-А(рок), Вечерас прва оперска премијера у Српском народном позоришту. Трагедија Црнојевића, Дневник, 11. X 1966; С. Кисић, Нови Сад: Син режирао очеву оперу, Политика, 17. X 1966; А-м, Нови Сад..., Сцена, 1966, бр. 6, с. 402.

В. П.

КНОБЛАУХ Едуард (Edward Knoblauch) – песник и драмски писац (Њу- јорк, 1874 – Лондон, 1945). До 1914. је своје презиме писао: Knoblock. Писао је драме и филмске сценарије. Његову најуспешнију драму – Фаун, написану 1911, СНП је извело 1920.

Б. Кв.

КЊИЖАРА „СЛАВИЈА“ ВЛАДИМИРА ЛЕЖИМИРЦА У НОВОМ САДУ – Књижару „Славија“ у НСаду је са непуних тридесет г. основао В. Л., званично уписану у регистар 1. V 1926, премда је покушао да покрене своју самосталну књижару још раније, после Првог светског рата, желећи да буде савременија у односу на остале у граду. Рођен је у Бешки 27. III 1898. у земљорадничкој, сиромашној породици, али је захваљујући својој даровитости и залагању сеоског учитеља, завршио основну школу у родном месту. Школовање је наставио у НСаду, 1910, где је уписао гимназију, али је паралелно почео да ради у познатој новосадској књижари Светозара Ф. Огњановића (који је 1906. преузео Књижару Арсе Пајевића, в.). Три г. касније Л. је постао књижарски помоћник, стекавши у међувремену искуство и углед, именован је за главног пословођу. Жељу да покрене своју књижару подстицали су његови пријатељи, новосадски интелектуалци, културни и јавни радници тог времена које је окупљала добра књига код С. Огњановића, а и сâм Огњановић је подржао младог Л. у идеји. Нова књижара В. Л. већ је 1923. имала велики фонд, београдска издања, нова издања, развијен систем позајмне библиотеке са 3500 књига, имала је одељење за откуп антикварних издања, што је привукло бројне љубитеље књига, као и ученике који су позајмљивали школске лектире (Л. је израдио и посебан каталог) и тако постала стециште српских интелектуалаца који су се сваке суботе окупљали у „Славији“, а Л. постао познати књижарски стручњак не само у НСаду него и у Југославији. У издавачкој делатности његова „Славија“ је највеће издавачко предузеће у Дунавској бановини, покренуо је едиције: „Култура и Наука“, „Универзална библиотека“ и „Минијатурна библиотека“ која је од 1925. до 1937. имала 150 св. специфичног формата и садржаја и сматра се јединственом едицијом у Југославији из области културе и науке. Први локал Књижаре се налазио у Пашићевој бр. 9 (некадашња Светозара Марковића), а други локал у истој улици, на бр. 3. Уз помоћ В. Л. нове књижаре „Славија“ отварају Бора Лежимирац у Скопљу и Љубомир Нинков у Суботици. Током Другог светског рата, посебно у периоду када је Чехословачка нападнута, у „Славијиним“ излозима постављале су се књиге на чешком и словачком језику и други пропагандни материјал, што је био храбар потез и који је указивао да је „Славија“ панславистички центар. У емисијама Радио Братиславе је, уз речи захвалности за афирмацију чехословачке културе, спомињана „Славија“. Једна је од најпознатијих књижара које су радиле за време Другог светског рата, и упркос тешком пословању, одржала се до ослобођења 23. X 1944, поред Књижаре „Натошевић“, Књижаре Браће Милишић, Немачке књижаре, Књижаре „Маричић и Јанковић“ и антикварнице Манехема Папа. У том периоду пословала је као обична трговина само са дозвољеним књигама и другим материјалима, па „Славија“ више није била место окупљања, полако су престале да излазе познате едиције, али све је већ почело полако да јењава почетком 1941. В. Л. је оставио у рукопису аутобиографију која се налази у Рукописном одељењу МС. Био је активан и као повереник великих издавачких предузећа до последњих г. живота. Умро је 24. VIII 1975, обележивши културну историју НСада као угледан културни посленик, активан у књижарству и развијању просвете и уметности у свом 65 г. дугом прегалачком раду. За СНП је „Славија“ од изузетног значаја јер је покренула и едицију „Позоришна библиотека“ са 44 св., као и гласило позоришних уметника „Mastix“, 1940/1941. од којег су објављена само три броја, са илустрацијама (већег формата 23 цм) и који је пратио и хумористично-сатирички коментарисао многа догађања у културном животу града. Данас се сматра јединственом периодичном публикацијом која се бави позоришном уметношћу уочи Другог светског рата. Већину наслова „Позоришне библиотеке“, СНП је изводило у најранијим г. од оснивања у месту и на гостовањима. Л. је почео да их објављује 1923, практично од покретања Књижаре и њене издавачке делатности. Према жанру то су комедије, посрбе, шале у једном чину и шаљиви дијалози, драмолети претежно домаћих писаца и неколико страних драмских писаца. Оваквим издавачким подухватом будило се интересовање најширег круга читалаца, деце, омладине и одраслих за овај књижевни жанр, популаришући и драмске писце и њихова дела чак и кад нису били на позоришном репертоару. Од домаћих је највише заступљен кућни писац СНП Коста Трифковић са 7 наслова, Даница Бандићева са 3 дела, Ј. Јовановић Змај, Мита Крадић (псеудоним Јована Протића), Петар Крстоношић, С. Цветковић, Л. Т. Бранковић и Демарк (Димитрије Марковић млађи) са 2 дела, а Ј. Ђорђевић, Ђ. Бабић, Округић Сремац, И. Вукићевић и П. Татић са једним насловом. Од страних писаца заступљени су са по једним насловом Шлезингер, Лабиш и Мишел, Фроасар, Куретлин (Моано), Чехов, Бели и Арион, Нитер и Дерлеј и анонимни аутор шаљиве игре у 3 чина Три бекрије. Цене примерака су износиле 5, 6, 8, 10 или 12 динара, у зависности од броја страница, броширана су издања и формата 16 цм. Прва св. је штампана 1923, да би уследила трогодишња пауза у излажењу, од 1925. до 1928. пошто су тада св. излазиле као троброј, и касније, са петогодишњом паузом од 1928. до 1933, а остале су, углавном, сукцесивно објављиване током тридесетих и четрдесетих г. 20. века. То су следећи аутори и наслови, наведени по редном броју у збирци:
1. Змај Ј. Јовановић, Шаран, шаљива игра у 1 чину, 1923, 32 с., штампана у НСаду код Супека–Јовановића (5 дин). СНП је ову шалу изводило премијерно 1864, у Сремској Митровици и након тога је врло често обнављано, 11 пута до 1929. и играно као ђачка представа.
2. Ј. Ђорђевић, Гушче буковачко, шаљива игра у 1 радњи, 1923, 93 с., штампана у НСаду код Супека–Јовановића (6 дин). На издању је наведено да је дело превео Ј.(ован) Ђорђевић, а аутор је непознат. Овај комад је у ствари Ђорђевићева посрба (и то са мађарске прераде Лиле Буљовски), познато да је овај наслов извођен у СНП премијерно 1873. (као и 1877, у Вршцу) и да су аутори основног текста Французи Жан Бајар и Гистав Лемоан. Књижица је занимљива због Л. белешке, на страницама на којима су уобичајено објављиване рекламе, у којој читаоцима препоручује да купују дописнице за ликом „наших српских првака и научењака“ (разгледнице са портретима Марка Миљанова, Светозара Марковића, Милорада Митровића, Мирка Королије, Ива Војновића, Јована Скерлића, Станоја Главаша, Густава Крклеца, Арсенија Ломе, Даворина Јенка, Петра Коњовића, Стевана Ст. Мокрањца, Јована Грчића Миленка… само су нека од 46 врста) јер, како Л. додаје, то је један од начина за подизање српске просвете и популарисање српске књиге, уместо што се организују игре на срећу и томболе.
3. Даница Бандићева, Еманципована, шаљива игра у 1 чину, 1923, 48 с., штампана у НСаду код Супека–Јовановића и Богданова (5 дин). Ауторка Даница Бандићева, рођена Телечкова, кћер је глумаца СНП Ане и Лазе Телечког, а њен син Милан и кћер Милица Бандић, такође су били глумци. Овај комад је СНП играло две сезоне (прем. 1896).
4. Ђ. Бабић, Мића, два монолога (5 дин). Примерак првог издања није доступан у каталозима библиотека па се претпоставља да књига ни није објављена (највероватније је планирано да се појави 1923. или 1924), чак је редни број 4 у неким каталозима прескочен. У каталогу БМС се под овим редним бројем налази Бабићев Мића, али је објављен касније (1937), у издању „Славије“, штампан у НСаду код Д. Чампрага и друга, на 13 с., малог је формата (15 цм). Претпоставља се да је пуно име аутора који је потписан само иницијалом Ђ., Ђорђе, глумац комичар који је на прелазу из 19. у 20. век у Бгду давао комедије са изразито политичком жаоком упереном према владајућој династији. Према расположивим подацима, овај наслов нити аутора СНП није изводило.
5. Ж. Куретелин, Добра муштерија, комедија у 1 чину, 1924, 48 с., штампана у НСаду код Супека–Јовановића (5 дин). Право име Жоржа Куртелина је Жорж Моано. Текст је превео с француског Д.(ушан) Ђокић. Према расположивим подацима, овај наслов СНП није изводило.
6. С. Шлезингер, У петак, шала у 1 радњи, 1924, 46 с., штампана у НСаду код Јовановића и Богданова (5 дин), а наведени су само иницијали М. С. као преводилац с немачког. Сигмунд/Зигмунд Шлезингер је аустријски комедиограф чији је комад У петак СНП играло још 1872. и само у тој сезони 1872/73, у преводу Манојла Хрваћанина Србендића, могло би значити да је његов превод коришћен и за 6. књижицу „Позоришне библиотеке“, односно да се иницијали М. С. односе на Манојла Србендића.
7-8. Змај Ј. Јовановић, Две шаљиве игре, прерађене и посрбљене, као шала у 1 чину, 1925, 54 с., штампана у НСаду код Јовановића и Богданова (5 дин). Две шаљиве игре су Лаку ноћ, Марта и Спрема се на бал, а штампан је и предговор Милана Шевића који говори о Змајевом драматуршком раду. Прво дело је посрба с немачког комада (Gute Nacht, Rosa) аустријског писца Фридриха Кајзера и која је као Змајева посрба играна још 1879 у Бгду, када је Змај тамо био драматург, а други наслов је чешког писца Јозефа Јиржија Станковског и који је у СНП, у Змајевом преводу, извођен у сезони 1885/86.
9-11. Даница Бандићева, Монолози: Из начела, Преко зида и Глумица, 1928, 16 с., штампана у НСаду код Д. Чампрага и друга (5 дин). Према расположивим подацима, ове наслове СНП није изводило.
12-15. Даница Бандићева, Диалози: Идеали, Ева, Раскинута нит и Чудотворна икона, 1928, 31 с., штампана у НСаду код Д. Чампрага и друга (8 дин). Према расположивим подацима, ове наслове СНП није изводило.
16. Илија Вукићевић, Лепа була, шала у 1 чину, 1928, 48 с., штампана у НСаду код Д. Чампрага и друга (5 дин). Аутор је потписан као И. И. Вукићевић. Према расположивим подацима, овај наслов СНП није изводило.
17. Коста Трифковић, Честитам, шаљива игра с певањем у 1 чину, 1933, 23 с., штампана у Петроварадину код П. Јелашића и другова (5 дин). На књижици је наведено да су места издања НСад и Скопље. СНП је овај комад играло први пут 1871. у Панчеву и више пута премијерно изводило (често и 11 представа у сезони), до 1943.
18. Коста Трифковић, Француско-пруски рат, шаљива игра у 1 чину, 1933, 24 с., штампана у Петроварадину код П. Јелашића и другова (5 дин). На књижици је наведено да су места издања НСад и Скопље. СНП је овај комад играло први пут 1870. у Панчеву и премијерно изводило више пута (често и 9 представа у сезони), до 1921.
19. Коста Трифковић, Школски надзорник, шаљива игра с певањем у 1 чину, 1933, 30 с., штампана у Петроварадину код П. Јелашића (5 дин). На књижици је наведено места издања НСад. СНП је премијерно играло 1871. у Вршцу и премијерно изводило више пута (више представа у сезони), до 1943.
20. Коста Трифковић, Избирачица, шаљива игра с певањем у 3 чина, 1933, 63 с., штампана у Петроварадину код П. Јелашића (8 дин). На књижици је наведено да су места издања НСад и Скопље. СНП је премијерно играло 1872. у НСаду и премијерно изводило 12 пута (чак 76 представа у сезони 1961/62).
21. Коста Трифковић, Љубавно писмо, шаљива игра у 1 чину, 1933, 39 с., штампана у Петроварадину код П. Јелашића (8 дин). На књижици је наведено да су места издања НСад и Скопље. СНП је премијерно играло 1875. у Вршцу и премијерно изводило 10 пута (чак 57 представа у сезони 1975/76).
22. Коста Трифковић, На Бадњи-дан, драмолет у 1 чину, 1933, 28 с., штампана у Петроварадину код П. Јелашића и другова (5 дин). На књижици је наведено да су места издања НСад и Скопље. СНП је премијерно играло 1871. у Вршцу.
23. Коста Трифковић, Тера опозицију, шаљива игра у 1 радњи, 1933, 26 с., штампана у Петроварадину код П. Јелашића и другова (5 дин). На књижици је наведено да су места издања НСад и Скопље. Књижица садржи предговор Милана Шевића, на три стране. СНП је премијерно играло 1876. у НСаду.
24. Илија Округић (Сремац), Саћурица и шубара, весела игра с певањем у 4 чина из живота покојне слепачке академије, 1934, 86 с., штампана у Петроварадину код П. Јелашића (10 дин). На књижици је наведено да су места издања НСад и Скопље. СНП је премијерно играло 1869. у НСаду и премијерно изводило 13 пута (чак 33 представа у сезони 1883/84), до 1944.
25. Лабиш–Мишел, Једва стече зета, шала у 1 чину, превод с француског, 1934, 46 с., штампана у НСаду код Д. Чампрага и друга (5 дин). На књижици је наведено да су места издања НСад и Скопље. Аутори су француски двојац Ежен Лабиш и Марк Мишел, али се не наводи име преводиоца нити иницијал. У СНП је извођен под насловом Зет премијерно 1905. у Руми и премијерно обновљен 1925.
26. Лукијан Тривунов Бранковић, Конзул, весела игра у 2 чина, 1934, 53 с., штампана у Петроварадину код П. Јелашића (6 дин). На књижици је наведено да су места издања НСад и Скопље. Према расположивим подацима, овај наслов СНП није изводило.
27-28. С. Цветковић, Милионар, хумореска у 1 чину и Перпетум мобиле, шала у 1 чину, 1936, 20 с., штампана у Петроварадину код П. Јелашића (5 дин). На књижици је наведено место издања НСад. Аутор је потисан С. Цветковић, а увидом у каталоге библиотека утврђено је да је то Сава В. Цветковић, историчар позоришта, приређивач Репертоара Народног позоришта у Београду, 1966. Према расположивим подацима, ове наслове СНП није изводило.
29-30. С. Цветковић, Крчма код срећног пара, карикатура у 1 чину, и Народни непријатељ, репортажа о једном политичком догађају, 1936, 24 с., штампана у Петроварадину код П. Јелашића (5 дин). Аутор је потисан С. Цветковић, а увидом у каталоге библиотека утврђено је да је то Сава В. Цветковић. Према расположивим подацима, ове наслове СНП није изводило.
31. Фроасар, Подвала, лакрдија у 1 чину, с француског Р. В., 1936, 22 с., штампано у НСаду код Д. Чампрага и друга (5 дин). Није познато име аутора и нису разрешени иницијали преводиоца. Према расположивим подацима, овај наслов, као ни аутора, СНП није изводило.
32. Три бекрије, шаљива игра у 3 чина с певањем, с немачког, 1936, 60 с., штампана у Петроварадину код П. Јелашића (8 дин). Аутор је анониман, име преводиоца неразрешено. СНП је изводило комад истог наслова али у ауторству Јохана Непомука Нестроја, аустријског писца, а веза између два иста наслова није истражена.
33. Мита Крадић, Шаљиви монолози: Мита званичник, Мудровање, После болести и Наша учевност, 1938, 16 с., штампарија „Дан“ у НСаду (5 дин). Мита Крадић је псеудоним Јована Протића, писца и богослова. Према расположивим подацима, ове наслове СНП није изводило.
34. Моано, Глуви зет, комедија у 1 чину, прерадио и превео Демарк, 1938, 38 с., штампарија „Дан“ у НСаду (5 дин). Каталог БМС наводи податак о аутору, Жан Моано, као и о преводиоцу – Димитрије Марковић млађи. Жан Моано је отац француског драмског писца и водвиљисте Жоржа Моаноа који је користио псеудоним Куртелин и чији је комад објављен у овој библиотеци под редним бр. 5. Према расположивим подацима, ни наслов ни аутора СНП није изводило. Није истражена веза овог преводиоца са Димитријем Марковићем Митицом, глумцем СНП, премда га први у везу доводи Страхиња К. Костић, када га спомиње као преводиоца комада Високи гост Белија и Анриона, који има редни бр. 7 у овој едицији.
35. Н. Тревчин, На балу, дијалог, по Ђ. Кевариу, 1938, 8 с., штампарија „Дан“ у НСаду (5 дин). Н. Тревчин је псеудоним Лукијана Тривунова Бранковића, а комад је посрба комада мађарског писца Ђуле Кеварија. Према расположивим подацима, овај комад СНП није изводило.
36. Антон Чехов, Просидба, шаљива игра у 1 чину, превео Демарк, 1938, 27 с., штампарија „Дан“ у НСаду (5 дин). Каталог БМС наводи податак о преводиоцу разрешавајући га као Димитрије Марковић млађи, исти преводилац св. 34. СНП је премијерно играло 1946. у НСаду, заједно са двема Чеховљевим једночинкама Медвед и Свадба. Није истражена веза овог преводиоца са Димитријем Марковићем Митицом, глумцем СНП, премда га први у везу доводи Страхиња К. Костић, када га спомиње као преводиоца комада Високи гост Белија и Анриона, св. 37.
37. Бели и Анрион, Високи гост, комедија у 1 чину, превео Демарк, 1938, 30 с., штампарија „Дан“ у НСаду (5 дин). Познатиjи као писац лакрдија Немац Георг Фридрих Бели, написао је 1869. Hоche Gäste (Високи гост) заједно са П. Анрионом, а према истраживању Страхиње К. Костића, комад је превео Димитрије Марковић, млађи. Према расположивим подацима, овај комад СНП није изводило.
38. Демарк, Двојник, комедија у 1 чину, по француском прерадио Демарк, 1938, 32 с., штампарија „Дан“ у НСаду (5 дин). Демарк, односно Димитрије Марковић млађи, јавља се као аутор посрбе француског комада. Према расположивим подацима, овај комад СНП није изводило.
39. Нитер и Дерли, Шоља чаја, комедија у 1 чину, превео Демарк, 1938, 32 с., штампарија „Дан“ у НСаду (5 дин). Аутори комада су Шарл Нитер (Шарл-Луј-Етјен Нитер) и Жозеф Дерле(ј), а преводилац Димитрије Марковић млађи. У СНП извођен под насловом Шоља теја, премијерно 1872. у Вуковару, и више пута обнављан (22 представе у сезони 1897/98), до 1919.
40. Мита Крадић, Шаљиви монолози: О изборима, Летња сезона, Уживање и Пела и државна тајна, 1938, 13 с., штампарија „Дан“ у НСаду (5 дин). Јован Протић је писао и објављивао под овим псеудонимом. Према расположивим подацима, ове монологе СНП није изводило, изводило је само његове две актовке (Гуска и Јанковић Стојан).
41. Крстоношић, Крајишкиња, слика из народног живота у 3 чина написао Петар Крстоношић, за позорницу удесио Антоније Хаџић, музика од Х. Д(о)убека, 1938, 79 с., штампарија „Дан“ у НСаду (12 дин). СНП је праизвело овај комад 1896. у Вршцу и више пута га постављало на сцену, до 1932.
42. Орао кликће са висине!, алегорија у 1 слици, 1939, 14 с. са сликом С. Милетића, штампарија Д. Чампраг и друг. На насловној с. напоменуто је да је дело „посвећено подизању споменика др Светозару Милетићу у Новом Саду, 24. септембра 1939. године“. Аутор текста је Павле Татић.
43. Демарк, Један слуга и два господара, комедија у 1 чину, 1939, 24 с., штампарија Д. Чампраг и друг (12 дин). Ово је псеудоним Димитрија Марковића млађег. Према расположивим подацима, овај комад СНП није изводило.
44. Крстоношић, Тражи зета племића, шаљива игра у 1 чину, 1940, 30 с., штампарија Д. Чампраг и друг (12 дин). Аутор је Петар Крстоношић. Према расположивим подацима, овај комад СНП није изводило.
На корицама ове последње књиге у едицији „Позоришна библиотека“, најављени су још неки наслови (Југословенски зидари С. Торњанског, Идеали Ђ. Трифковића, Сеоска лола Е. Тота и Помоћу тетке и На угледу, оба Л. Тривунова Бранковића) које „Славија“, судећи по каталозима библиотека и Српској библиографији књига 1868-1944. никад није објавила. Бранковићев комад Помоћу тетке је објављен 1927. али у издању Књижаре Светозара Ф. Огњановића у НСаду, а штампало предузеће „Даничић“. Неке св. су имале више поновљених издања, нека допуњена, али увек под редним бр. Књижара „Славија“ је била место окупљања сјајне плејаде знаменитих личности из историје НСада и шире околине, долазили су песници, писци, историчари, филозофи, музичари, сликари, позоришни делатници: Жарко Васиљевић, Младен Лесковац, Васа Стајић, Милоје и Богдан Чиплић, Трива Милитар, Марко Малетин, Ђорђе Зличић, Богдан Шупут, Ђорђе Табаковић, Иван Табаковић, Стеван Максимовић и многи други, којима је „Славија“ и објављивала дела. У просторијама Књижаре налазила се слика коју је урадио Миленко Шербан, а на слици су Жарко Васиљевић, Ненад Митров, Младен Лесковац и аутор. Слика се данас чува у МС. Између Књижаре „Славија“, односно В. Л. и СНП веза је била веома јака, обе у НСаду, блиске по основним циљевима у просвећивању народа, обострано се потпомажући, сарађујући и пријатељујући, градећи и чинећи ту везу видљивом чак и у детаљима (симболи глуме и музике отиснути на насловници сваке св. „Позоришне библиотеке“, богато илустрована вињетама, лиром, музичким инструментима, ловоровим венцем, позоришним маскама). Наслови у едицији су и сведоци издавачког подухвата током две деценије излажења и које је В. Л. понудио јавности у годинама када је СНП било најтеже, у периоду након 1928., када је изгорело Дунђерсково позориште, до 1936. када је СНП (Н-Оп) и даље без своје зграде а на честим гостовањима ван места (тек 1936. почиње рад СНП у згради Соколског дома, данашњег Позоришта младих). Библиотека СНП (в) у фонду има издања Књижаре „Славија“, највише их је из збирке „Позоришна библиотека“, па иако су неки наслови објављени и пре скоро сто г., многи су добро очувани и доступни.

ЛИТ: А-м, „Славија“, Издавачка књижара Владимира Лежимирца Нови Сад, књижарски каталог, НСад, 193[-]; Stevan Stanić, Stara garda: ličnosti, putovanja, razgovori: (1967–1987), Књижевна заједница Новог Сада, НСад, 1989; Петар Јоновић, Браћа Лежимирац – књижари из Бешке. Владимир Лежимирац: (1898–1975), б.м., б.г., с. 179–187; Петар Јоновић, Књижара „Славија“ – јединствена институција културе, Свеске за историју Новог Сада, НСад 1992, св. 2, с. 38–43; Петар Јоновић, Милан Вранић, Душан Попов, Знаменити књижари и издавачи Новог Сада: Емануил Јанковић, браћа Поповић, Арса Пајевић, Лука Јоцић, Светозар Огњановић, Владимир Лежимирац, НСад, 1993; Петар Јоновић, Шта књижар треба да зна, Ветерник 2001, с. 133-140; Павле Јефтић, Дневник представа новосадских позоришта 1919–1941, НСад, СНП, 2018.

И. И.-К.

КЊИЖАРА АРСЕ ПАЈЕВИЋА У НОВОМ САДУ – Арса Пајевић, штампар, књижар и издавач (Нови Сад, 31. VIII 1841 – Нови Сад, 26. XII 1905), завршио је основну школу у НСаду, а штампарски занат у новосадској Штампарији др Данила Медаковића. Почетком шездесетих г. XIX века радио је као словослагач у Епископској (Платоновој) књигопечатњи у НСаду, а почетком седамдесетих био је запослен као штампарски радник у Државној штампарији у Бгду; 1871, на позив Корнела Јовановића (в), вратио се у НСад да преузме место фактора (пословође) Српске народне задружне штампарије, која је требало да служи циљевима Милетићеве Српске народне слободоумне странке и омогући редовно и несметано излажење „Заставе“; заједно са К. Јовановићем учествовао је у оснивању и организовању ове штампарије. Три месеца је провео 1876. међу херцеговачким устаницима и у Црној Гори и дописима извештавао „Заставу“ о борбама против Турака. Од 12. III 1877. имао је сопствену штампарију, коју је купио од др Јована Суботића (в). Исте г. отворио је књижару и отпочео дугогодишњу веома плодну издавачку делатност. Већ 1876. издао је шаљиви календар „Жижан“ (уредио га је Ј. Ј. Змај). Као власник штампарије и издавачке књижаре издавао је листове и часописе: „Илустрована ратна хроника“ (1877-1878, уредник Ј. Ј. Змај), „Стармали“ (1878-1890, такође уредник Ј. Ј. Змај), социјалистички часопис „Стража“ (1878-1879, уредник др Лазар Пачу), „Српске илустроване новине“ (1881-1882, уредник Стеван В. Поповић) и „Јавор“ (од бр. 1 из 1890. до бр. 51 из 1892). У његовој штампарији штампан је 1879. часопис „Нова школа“ (уредник Мита Нешковић), који је већ пре тога био сумњичен „да је комунистичког правца“, а од 1880. и Змајев „Невен“; штампани су код њега и други листови и часописи, међу њима, од 1884. до 1891, и лист СНП „Позориште“ (в). Издао је и велик број књига из разних грана књижевности и науке. Био је Милетићев присталица све до расцепа његове странке, а тада је заузео неутралан и пасиван став према обема фракцијама које су настале после расцепа, све до 1891, када се отворено определио за Либералну странку. То га је одвојило од Ј. Ј. Змаја, дугогодишњег пријатеља, чији је био и главни издавач. Његову књижару преузео је 1906. Светозар Ф. Огњановић, а штампарију Ђорђе Ивковић. Члан ДСНП постао је 1886; у Економски одсек ДСНП биран је 1886-1889, 1893-1899, 1901-1902. и 1904. Своју имовину, вредну скоро пола милиона круна, завештао је Српској великој гимназији новосадској. Бавио се и публицистичким радом. Поред „Заставе“, радове је објављивао у Календару „Орао“ (1877), чији је био издавач, и у листу „Браник“ (1888, 1892). У засебним брошурама штампао је Из Црне Горе и Херцеговине – Успомене војевања за народно ослобођење 1876 (са 32 слике, 1891) и две свеске утисака из Русије (у којој је боравио 1890. и 1895). Као издавач у засебним књигама штампао је ова драмска дела: Сочивица или Станко Петровић, историјски догађаји из XVIII вијека у пет чинова, написао Лука Петровић, 1877; Цилиндар, шаљива игра у једној радњи, написао Ђура Страјић, 1878; Ревизор, шаљива игра у пет чинова, написао Н. В. Гогољ, превео Пера Тодоровић, 1880; Фауст, први део, написао Ј. В. Гете, превео Милан Савић, 1885; Јосиф у Мисиру, музикална драма у три чина, написао Александар Дивал, музика од Мехила, с немачког превео Јован Грчић, 1889; Човекова трагедија, драматски спев, написао Имре Мадач, превео Змај Јован Јовановић, 1890; Сафа, жалосна игра у пет чинова, написао Франц Грилпарцер, превео Јован Грчић, 1891; Прћија, комедија у три чина, написао Еторе Доминићи, посрбио Томо Крстов Поповић, 1891; Тит, музикална драма у два чина, написао П. Метастазије, за своје ученике прерадио Јован Грчић, 1891; На леп начин, шаљива игра у три чина, написао Милан Савић, 1891; Сан и плећка, шаљива игра у четири чина, написао Н(ико) Ф(уфић) Травничанин, 1893; Задужбина, спевао Милорад П. Шапчанин, 1893; Балканска царица, драма у три радње, написао Никола I Петровић Његош, 1894. Из едиције „Зборник позоришних дела“ (в) у његовој штампарији штампане су, поред других, и две свеске у чијем издању није учествовала Књижара Браће М. Поповића (в). То су Милош у Латинима М. П. Шапчанина (свеска 19, I издање, 1886) и На позорници и у животу Милана Шевића Максимовића (свеска 20, 1886). Међутим, нема података ни да је П. књижара била партнер СНП у издању ових позоришних комада, као што је код осталих свезака била Књижара Браће М. Поповића. У листовима и часописима на којима је П. означен као издавач такође је штампан известан број дужих и краћих драмских текстова, у целини или у одломцима. Тако су у „Стражи“ објављени, у одломцима, Гогољев Ревизор, у преводу Пере Тодоровића (1878), и Станоје Главаш Ђ. Јакшића (1878); у „Српским илустрованим новинама“ штампан је други чин Краља Вукашина и трећи чин Јаквинте Драгутина Илијћа (оба 1882), а у „Јавору“, у периоду у којем је П. био његов издавач, Шљиве за брашно Симе Сарајлије (1890), Сафа Ф. Грилпарцера, у преводу Јована Грчића, На леп начин Милана Савића (оба 1891), Прћија Етора Доминићија, посрбио Томо Крстов Поповић (1891), Две жене против једног човека непознатог писца, с мађарског превео Јован З. Медурић (1891), Цар Лир В. Шекспира (III чин итд.), превео Лаза Костић (1892) и одломци из Фауста Ј. В. Гетеа, у преводу Милана Савића (1892). Поред тога, у „Стармалом“ је објављено осам дијалошких сцена о савременим друштвеним и политичким догађајима хумористичко-сатиричног жанра, махом непознатих аутора: Фарбл или мушко „Фрише-фире“ (1879), Излечила се (1887), Јел на правом месту подигнут споменик Вишњићу? (1887), Добро се свршило од Ј. С. П. (1887), Чудни лек од Ј. С. П. (1887), Јединчево ходочашће (1887) и Немања (1887). Као књижар, штампар, издавач и друштвени радник био је знатног угледа. За њега је већ поодавно речено да је развио „велику своју издавачку делатност о којој ће требати посебно писати, на основу података“ и да је „издавао само добре ствари и радио са Змајем, постао му скоро мецена“ (В. Стајић). Његова књижара је безмало пуне три деценије била стециште најугледнијих новосадских књижевника, културно-просветних и јавних радника, а његов гостољубиви дом свима њима у свако доба широм отворен.

ЛИТ: С. В. П(оповић), Арса Пајевић, штампар, Календар Орао, 1895, с. 101-102, 125-128; А. В(арађанин), Арса Пајевић, српски књижар, књижевник, родољуб и добротвор, Календар Велики орао, 1902, с. 57, 92-93; М. С(ави)ћ, Арса Пајевић, ЛМС, 1906, књ. 235, с. 134; В. Јовановић, Библиографија српско-хрватске драмске књижевности, Споменик СКА, XLV, други разред, 38, Бгд 1907; Л. Томановић, Арса Пајевић, Народни глас, НСад 1907, бр. 6, с. 87-89; В. Стајић, Новосадске биографије, IV, НСад 1939, с. 17-22, 183; Т. Милитар, Штампарство у Војводини, НСад 1940, с. 32-33; В. Стајић, Грађа за културну историју Новог Сада, II, НСад 1951, с. 221, 346-347; М.  П. Костић, Арса Пајевић и Милетић, у: Документи о Светозару Милетићу, НСад 1951; Д. Кириловић, Каталог Библиотеке Матице српске, II Српске књиге 1848-1880, НСад 1955; М. Лесковац и И. Јовичић, Преписка Јована Јовановића Змаја (1852-1882), НСад 1957.

Л. Д.

КЊИЖАРА БРАЋЕ М. ПОПОВИЋА У НОВОМ САДУ – Браћа Поповићи, Ћира и Ђока, синови су Марка Поповића (1809-1881), пореклом Цинцарина, некадашњег цехмајстора ћурчијског заната, житарског трговца и потоњег „спекуланта“ (= пословног човека) новосадског, председника Стрељачког друштва, Задруге Срба занатлија и Српске читаонице у НСаду, који је био на гласу као човек врло сналажљив, послован али и немирног духа, у свако доба спреман да се са другима сукобљава и парничи. Константин Поповић Комораш био му је стриц. Ћира (Кирило) Поповић (Нови Сад, 30. IX 1839 – Нови Сад, 3. V 1912) свршио је у НСаду српску и грчку основну школу, затим реалку и трговачку школу, па је после тога био трговачки помоћник. Доцније је, с једним компањоном, имао трговинску радњу. Члан Економског одсека ДСНП био је 1862-1863, 1872-1875, 1886-1887. и 1893-1904, а био је и почасни члан ДСНП. Ђока Поповић (Нови Сад, 21. X 1846 – Будимпешта, 22. III 1907) вероватно је, као и старији брат, изучио за трговца (заједно су држали две циглане у НСаду). Био је потпредседник Српског трговачког удружења. Члан ДСНП био је од 1878. За члана Економског одсека ДСНП биран је 1886-1887, 1891-1892. и 1894-1904. Скоро две деценије био је благајник Месног позоришног одбора у НСаду и у том својству прикупљао претплату и у својој књижари продавао улазнице за представе СНП. Браћа М. Поповићи отворили су 1875. књижару и почели са издавањем књига, а од 1886. имали су и своју штампарију. Књижара је о своме трошку, као издавач у заједници са СНП, штампала следеће позоришне комаде из едиције „Зборник позоришних дела“ (в):

Школски надзорник – Косте Трифковића (II издање, 1876); Шаран – Јована Јовановића Змаја (II издање, 1876); Честитам (II издање) и Мила (две једночинке) – Косте Трифковића (1884); Француско-пруски рат – Косте Трифковића (II издање, 1891); Максим Црнојевић – Лазе Костића (II, поправљено издање, 1887); Љубавно писмо – Косте Трифковића (II и III издање, 1884? и б. г.); Ромео и Јулија – В. Шекспира, у преводу Л. Костића (1876); На Бадњи дан и Пола вина пола воде (две једночинке) – Косте Трифковића (1876); Пркос – по Р. Бенедиксу посрбио Ј. Андрејевић (Јолес), (два издања: 1877. и, друго, б. г.); Рукавица и лепеза – Бајара и Соважа, у преводу Филипа Оберкнежевића (1878); Фрише фире – Косте Ристића (Милана Савића), б. г.; Несуђени – Милана Јовановића (Морског), (1881); Еј, људи, што се не жените или Под папучом – по немачком, Ј. Розена, за српску позорницу прерадио Бранко М. Јовановић (1884); Стрелан – Ф. Халма, превео Јован Грчић (вероватно: 1885); Суламка – Е. Кајма, превео Благоје Бранчић (1885); Милош Обилић у Латинима – Милорада П. Шапчанина (само II издање, које је изишло под овим насловом; вероватно: 1886); Отело – В. Шекспира, превели Гига Гершић и Антоније Хаџић (1886); Пера Сегединац – Лазе Костића (1887); Мој џеп – Мите Калића (1887); Преки лек – Мите Калића (1889); Свекрва – Мите Калића (1889); Робијашева ћерка – А. Вилбранта, превео Јован Грчић (1889); Роман сиромашног младића – О. Фејеа, превео Светозар Савковић (1890); Војнички бегунац – Е. Сиглигетија, превео Радивој пл. Стратимировић (1891); Граничари – Јосипа Фрајденрајха, за српску позорницу удесио Антоније Хаџић (1891); Маркова сабља – Јована Ђорђевића (1900); Ретка срећа – Милеве Симићеве (1900); Вилењак – оперски либрето Ф. Кинда, превели Јован Грчић, Благоје Бранчић и Милан Димовић, музика (К. М.) Вебера (1900); Обичан човек – Бранислава Ђ. Нушића (1902); Лек од пуница – Дон Манујела Хујана Дијане, прерадио краљ Лауш Баварски, превео Јован Грчић (1903); На станици и Игра с ватром (две једночинке) – Милана Савића (1905); Сеоска лола – Е. Тота, за српску позорницу прерадио Стеван Дескашев (1905); и Амелија, Меланија и Ђурђевићи (три једночинке) – Милана Савића (1905). Рачунајући и поновљено, друго, односно треће издање двеју свезака, Књижара Браће М. Поповића је, заједно са СНП, издала 35 свезака „Зборника“, са укупно 38 наслова односно различитих позоришних комада. Од ових издања они су у три маха као засебан прилог, са посебном пагинацијом, додали својим календарима по један примерак драмског дела, и то: „Бачванину“ за г. 1890. Свекрву Мите Калића, „Бачванину“ за г. 1891. Преки лек истог писца и „Сремцу“ за г. 1891. Љубавно писмо Косте Трифковића. Повод за штампање Маркове сабље Јована Ђорђевића, написане још 1872, нису били само родољубив гест ових спретних књижара и њихова пажња према заслужноме Ј. Ђорђевићу, него и корисна иницијатива њих двојице као функционера ДСНП за придобијање нове публике СНП: ђаци новосадских школа који су 23. II 1900. били на представи Маркове сабље добили су од издавача по један штампани примерак овог дела на дар. Својим учешћем у издавању „Зборника“ Браћа М. Поповић знатно су помогли не само СНП него и развитак позоришног живота Срба у Угарској, поготову ако се има у виду да су издали још и приличан број драмских дела ван  „Зборника“: Адам и берберин први људи, шаљива игра у четири радње, написао Јаков Игњатовић, 1881; Тврдица или Кир Јања, шаљива игра у три чина, написао Јован Стерија Поповић, 1884; Покондирена тиква, шала у три чина, написао Јован Стерија Поповић, 1884; Лажа и паралажа, весело позориште, (поправљено по данашњем правопису), написао Јован Стерија Поповић, 1884; Жртва Аврамова, превео с грчког Вићентије Ракић, друго, поправљено (новосадско) издање по данашњем српском народном језику, 1884; Горски вијенац, историјски догађај при свршетку XVII вијека, написао Петар Петровић Његош, 1885; Зидање Скадра на Бојани, позоришна игра у четири чина, написао Ђуро Т. Перовић, 1887; Зла жена, весело позориште у три дејствија, написао Јован Стерија Поповић, 1887; Каврга, слика из живота српског народа у Славонији у три радње, написао Јован Грчић, 1888; Дубравка, приказање у три чињења, написао Иван Фрањин Гундулић, 1888; Женидба и удадба, позоришни одломци у три одељења, написао Јован Стерија Поповић, 1889. (део тиража овог издања придодат је Календару „Ласта“ за просту годину 1890, са засебном пагинацијом); Полаженик, позоришна игра за децу у једном чину, својим ученицима написала Милева Симићева, 1891; Силом берберин, шала са села у једном чину, написао Јоца Јанковић. (У календару „Годишњак“ за годину 1892), 1891; Из привидна света, три шаљиве игре: Добре воље, На леп начин, Цар проводаџија, написао Милан Савић, 1901; Девојачка клетва, слика из народног живота у четири чина с певањем, написао Љубинко (Петровић), 1903; Одсудни тренутци, пет позоришних дела (На станици, Игра с ватром, Амајлија, Меланија, Ђурђевићи), 1904; Као вереници препоручују се, шаљива игра у једном чину, написао Ернест Вихерт, с немачког превела Марија Ђ. Поповић, НСад б. г.; Три бекрије, шаљива игра у три радње с песмама, прерађено с немачког, б. г. Књижара Браће М. Поповића објавила је, дакле, ван „Зборника позоришних дела“ још 17 свезака позоришних комада и један драмски спев, са укупно 24 наслова, што значи да је ова издавачка кућа, колико се могло утврдити, учествовала у издавању односно издала 52 свеске драмских дела и један драмски спев, са укупно 62 наслова. Такође су издали (НСад 1903) и једну свеску нотног материјала Шеснаест српских позоришних песама „за певање уз гласовирску пратњу“, штампану у Бечу, која садржи песме из комада које је изводило СНП (Војнички бегунац, Вилењак, Каврга, Саћурица и шубара, Низ бисера, Стари бака и његов син хусар, Суботићев Милош Обилић, Граничари, Јабука, Крајишкиња). Књижарско-издавачки рад Браће М. Поповић није увек био праћен признањима. Замерана им је претерана пословност, односно што су улазили и у разне друге, најчешће спекулативне послове, дијаметрално различите по врсти и друштвеном значају но што су издавање и продаја књига. Остаје ипак да се кад-тад провери да ли је тачна тврдња о њима као књижарима и издавачима „да су на овај посао гледали истим очима као и на радњу нирнбершке робе, као и на печење цигаља“ (В. Стајић). Ако се, међутим, погледају спискови издања које су као књижари огласима нудили на продају, и књига које су сами издали, не би се о њима могао изрећи такав суд. Поготову се без двоумљења може рећи да су издањима дела драмске књижевности задужили нашу позоришну културу као ретко који издавач њиховог времена.

ЛИТ: В. Јовановић, Библиографија српско-хрватске драмске књижевности, Споменик СКА, други разред, 38, Бгд 1907, с. 1-127; А-м, † Ђока М. Поповић, Браник, 24. III (6. IV) 1907, с. 3; В. Стајић, Новосадске биографије, IV, НСад 1939, с. 181-183; Т. Милитар, Штампарство у Војводини, НСад 1940, с. 33; В. Стајић, Грађа за културну историју Новог Сада, II, НСад 1951, с. 221; Д. Кириловић, Каталог Библиотеке Матице српске, II – Српске књиге (1848-1886), НСад 1955.

Л. Д.

КО ЈЕ ГОСПОДАР У КУЋИ – весела игра у једној радњи. Написао (по немачком предлошку?): Александар Бан.

Прво извођење у СНП 6. II 1864. у НСаду. Прерадио/посрбио: Милан Костић Милко. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. –  Изведено 5 пута.

Обновљено као премијера 20. IX 1866. у Земуну (са двочином веселом игром Нечиста соба). – Д. Ружић (Милан Машић), М. Гргурова (Љубосава), Л. Телечки (Рада Лепотић), М. Рашићка (Мара), Ђ. Пелеш (Јован). – Изведено 8 пута.

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште. Н. Сад, 6. II 1864. „Ко је господар у кући“, Даница, 1864, бр. 9, с. 144; А-м, Српско народно позориште, Матица, 1865-66, бр. 31, с. 740-741; J., Samstag den 13. April wurde…, Gross-Becskereker Wochenblatt, 20. IV 1867; А., Гостовање Српског народног позоришта, Србија, Бгд, 14. XI 1867.

В. В.

КО МНОГО ЗНА МНОГО И ПАТИ (Горе от ума) – шаљива игра у 4 чина. Написао: Александар Сергејевич Грибоједов. Прво извођење у Петрограду, 2. XII 1829.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 6. VI 1876. у НСаду. Превео: Александар Сандић. – Рд. А. Хаџић и Д. Ружић; А. Лукић (Фамусов), И. Сајевићка (Софија), Д. Ружићка (Наталија), А. Сајевић (Репетинов), Д. Ружић (Чацки), В. Јуришић (Горичев), П. Добриновић (Загорецки), В. Марковић (Молчанин), Н. Зорић (Скалозуб), Љ. Зорићева (Лиза), Ј. Поповићева (Хлестова), Б. Хаџићева (Хримина), Л. Хаџићева (Грофица), Ј. Божовић (Тугохофски), Ј. Бунић (Петрушка). – Изведено 1 пут.

БИБЛ: Невоље због памети, прев. В. Живојиновић, Бгд 1956.

ЛИТ: А-м, Ко много зна много и пати, шаљива игра у 3 чина од А. С. Грибоједова, Застава, 1876, бр. 83, с. 4; А-м, Српско народно позориште, Јавор, 1876, бр. 28, с. 893-895.

М. М.