КОЛАШИНАЦ Ковиљка – драмска глумица (Панчево, 18. I 1901. или 1898? – Бања Лука, 1979). Супруга глумца Станка (в). Завршила је четири разреда грађанске школе. Први пут је ступила на сцену 1918. у „Заједници“ Душана Кујунџића и Лазара Лазаревића и у њој остала до 1921. Од 1922. до 1923. је била у НК у Осијеку, од 1923. до 1924. у НП у Сарајеву, од 1924. до 1925. у НК у Сплиту, од 1925. до 1926. у Подрињском повлашћеном позоришту Душана Животића, од 1926. до 1928. у СНП у НСаду, 1929. у „Орфеуму“ Бране Цветковића у Бгду, од 1930. до 1931. у Градском позоришту у Пожаревцу, од 1931. до 1933. у НП на Цетињу, од 1933. до 1934. у Повлашћеном путујућем позоришту Николе Динића, Станоја Душановића и Добривоја Раденковића, 1934. у Малом позоришту Душана Животића у Бгду, од 1. IX 1935. до 31. III 1936. у Градском позоришту у Крагујевцу, од 1936. до 1938. у НП у Бањој Луци, од 1. VIII 1938. до 31. VII 1939. у НПДб, од 1946. до 1947. у НП у Суботици и од 1947. до 1951, када је пензионисана, у НП у Сарајеву. Од тумачења младих девојака и љубавница постепено је прелазила на карактерне и комичне улоге, које је играла природно и реалистично.

УЛОГЕ: Ђезија (Војвода Брана), Безана (Мала Бираги),Зора (Пировање), Мис Нели Лонгсфорд (Кин), Доли (Ана Карењина), Јулишка (Пут око света), Зона (Зона Замфирова), Анка (Госпођа министарка), Прва дама (Живи леш), Удата сестра (Растанак на мосту), Једна сељанка (Господин од Пурсоњака),  Ката (Каплар Милоје).

ЛИТ: А-м, Позориште, Нови Сад, 1926, бр. 5, с. 7; А-м, „Господски дом“ на сцени Народног позоришта Дунавске бановине, Дан, 1936, бр. 131, с. 6.

Б. С. С.

КОЛАШИНАЦ Станко – драмски глумац (Београд, 21. X 1886 – Бања Лука, 23. V 1960). Први пут је ступио на сцену 1903. у НП у Бгду и у њему се задржао до 1906. На усавршавању глуме у Будимпешти био је 1907. Од 1908. до Првог светског рата играо је у путујућим дружинама Јована Јаноша Марковића, Петра Ћирића, Косте Делинија и Михаила Лазића Чичка. После рата, од 1918. до 1921, заједно са супругом глумицом Ковиљком К. (в), глумио је у путујућој дружини Љубомира Рајичића Чврге, од 1922. до 1923. у НК у Осијеку, од 1923. до 1924. у НП у Сарајеву, од 1924. до 1925. у НК у Сплиту, од 1925. до 1926. у Подрињском повлашћеном позоришту Душана Животића, од 1926. до 1928. у СНП у НСаду, од 1929. до 1930. у „Орфеуму“ Бране Цветковића у Бгду и у Београдској оперети Радослава Веснића и Јована Србуља, од 1930. до 1931. у Градском позоришту у Пожаревцу, од 1931. до 1933. у НП на Цетињу, 1933. у Повлашћеном путујућем позоришту Николе Динића, Станоја Душановића и Добривоја Раденковића, 1934. у Малом позоришту Душана Животића у Бгду, од 1. IX 1935. до 31. III 1936. у Градском позоришту у Крагујевцу, од 1936. до 1938. у НП у Бањој Луци, од 1. VIII 1938. до 31. VII 1939. у НПДб, од 1. VIII 1939. до 1. II 1943. у Уметничком позоришту у Бгду, од 1943. до 1945. у НП у Бгду, од 1945. до 1946. у НП у Суботици и од 1946. до пензионисања, 1951, у НП у Сарајеву. У Бањој Луци је извесно време  радио и из пензије – и као редитељ и као глумац. Двадесетпетогодишњицу глумачког рада прославио је 5. VI 1932. у НП на Цетињу улогом Мите Крадића у Сеоској лоли, а педесетогодишњицу 7. II 1953. у НП у Бањој Луци као Милија у Сеоској учитељици. Одликован је Орденом Светог Саве V степена и Орденом рада III степена. Био је одличан глумац широког и разноврсног стваралачког дијапазона – подједнако драмски, карактерни и комични, али, ипак, најбољи у карактерним и комичним улогама. Импозантне појаве, изванредно лепе и узорно правилне дикције, која се ретко могла чути на југословенским сценама, врло студиозан, тачан и брижљиво одмерен у изразу, па ипак особито неусиљен и природан, без претеривања и јефтиних ефеката, он је био заиста уметнички комплетан глумац високог ступња. Мало је српских глумаца његовог доба имало тако велику и толико разноврсну изражајну снагу од најпростије комике до узбудљивих драмских излива.

УЛОГЕ: Вираг-бачи (Вереница његовог величанства), Јован Чарнић (Дивљуша), Иво Црнојевић (Максим Црнојевић), Башлен (Господар од ковница), Милошевић (Вртлог), Ђорђе (Војвода Брана), Лорд Мелвил (Кин), Бег Пинторовић (Хасанагиница), Винце Панчи (Антонија), Дон Флоренцио (Вукодлак), Јованча Мицић (Пут око света), Хаџи Замфир (Зона Замфирова), Ујка Васа (Госпођа министарка), Председник општине (Вода са планине), Фјодор Павлович Карамазов (Браћа Карамазови), Агатон Арсић (Ожалошћена породица), Потпуковник Петар (На леђима јежа), Едмонд Фонтанж (Буцов), Сава (Каплар Милоје), Др Јашник (Признање).

ЛИТ: О. С(уботи)ћ, Прича о Соњкину, Застава, 15. XI 1925; А-м, Народни комади, Comoedia, 1926, бр. 18, с. 27; А-м, Позориште г. Колашинца почиње у недељу са гостовањем у Петровграду, Дан, 1936, бр. 218, с. 4.

Б. С. С.

КОЛЕРА И ЖЕНСКА ЋУД (Cholera és nöi szeszély) – шаљива игра у 1 чину. Написао: Лајош Кевер. Прво извођење у Пешти, 11. X 1852.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 27. XI 1868. у НСаду. Посрбио: Мита Поповић. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да је у представи учествовао Д. Ружић. – Изведено 3 пута.

БИБЛ: Колера и женски хири, Згб 1874.

ЛИТ: Л., Српско народно позориште, Матица, 1870, бр. 1, с. 19.

В. В.

КОЛЕСАР Драгутин – глумац и редитељ (Бачинци, Шид, 10. XI 1929 – Петроварадин, 20. I 1995). Отац Јоаким, пољопривредник, мајка Ирена, домаћица. Основно школовање завршио је у родном месту, а потом је, припреман за свештенички позив, у гркокатоличком самостану у Згбу ишао у класичну гимназију. Државну позоришну школу похађао је у НСаду од 1949. до 1953. а наставници су му били Мирјана Коџић, Јован Путник и Јован Коњовић. Позориштем се континуирано бавио од 1945. до 1975. Као професионални глумац на сцену СНП је ступио 1. IX 1953. и остао у ангажману до 1. IV 1975, када је прешао на РТВ НСад у звање редитеља Редакције на русинском језику, и ту је остао до пензионисања, 1982. У време рада на РТВ активно је суделовао у раду аматерског театра на русинском језику, преносећи сопствене режије у телевизијски медиј. На ТВ НСад је, осим позоришних представа, режирао и хумористичко-музичке емисије, као и документарне филмове. Играо је у више тв серија и играних филмова (Избирачица, Лепа парада, Филип на коњу, Дивље године). Као изразит глумац карактерне комике, К. је био обдарен смислом за сценско певање и свирање жичаних инструмената и гајди, што је често користио у својим многобројним улогама на сцени СНП. Редовно је наступао на „Бранковом колу“, где је глумио, певао и свирао гајде. Током свог укупног уметничког рада давао је запажен допринос развоју позоришне културе на свом матерњем, русинском језику, у редовима драмских аматера, посебно у полупрофесионалном позоришту „Дядя“ у Руском Крстуру и НСаду, где је остварио запажену режију Опере за три гроша Б. Брехта, која је представљала војвођанско позориште на Југословенском фестивалу драмских аматера у Требињу. Први је професионални глумац, редитељ и радијски певач на русинском језику код нас. На Радио НСаду снимио је више од 500 русинских и украјинских изворних народних песама. Режирао је радио драмска остварења за децу и одрасле на програмима Радио НСада на русинском и српскохрватском језику и играо у њима. Добитник је више награда и признања за свој уметнички рад, међу њима награде на Сусрету војвођанских позоришта за више улога у представи Шума која хода Љ. Ршумовића у режији Д. Мијача.

УЛОГЕ: Јоаким Сапун (Честитам), Андрија (Ђидо), Ногић (Хајдук Станко), Цене Садар (Шарена лопта), Ружичић (Покондирена тиква), Пера учитељ (Поп Ћира и поп Спира), Сима, И-ли-а, Чио-Чи (Пут око света), Мита (Лажа и паралажа), Левентал (Викторија), Танасије Буљ (Доживљаји Николетине Бурсаћа), Радица (Варалица у Бечеју), Вештица (Три угурсуза), Поротник (Дванаест гневних људи), Леонида (Кавијар и сочиво), Фадинар (Флорентински шешир), Радимир (Награжденије и наказаније), Фесте (Богојављенска ноћ), Тељегин (Ујка Вања),  xxx (Лаждипажди), xxx (Шума која хода), xxx (Село Сакуле, а у Банату), Мршавко (Веселе жене из Виндзора), Шимурина (Представа „Хамлета“ у селу Мрдуша Доња опћине Блатуша).

ЛИТ: М. Милошевић, Торкарова „Шарена лопта“, Дневник, 8. I 1956; М. Кујунџић, Порота на испиту савести, Дневник, 13. X 1959; Д. Божиновић, Лирска панорама, Вечерње новине, Сарајево 6. IV 1966; М. Петковић, Шекспир као наш суграђанин, Позориште, НСад 1969, бр. 1, с. 4; К. Савић, Глумцима с љубављу, НСад 1980, с. 44-46; Ђ. Лаћак, Драгутин Колесар (1929-1995), Алманах позоришта Војводине, 1996, бр. 29, с. 146-147.

Р. Л.

КОЛО Валтер (Walter Kollo) – немачки композитор (Најденбург, Источна Пруска, 28. III 1878 – Берлин, 30. IX 1940). Право име му је Elimar Walter Kollodziepski. Музику је студирао у Зондерхаузену, а затим је био капелник у Кенигзбергу и Штетину. У Берлин прелази и у њему се стално настањује 1901. Иако се запошљава као диригент, он истовремено и компонује. Веома рано је постигао популарност корачницама, хумористичким куплетима и песмама које су прихваћене као шлагери. Стварао је лакрдије са музиком и плесом, засноване на либретима који су представљали мешавину елемената народних шаљивих комада и интимне комедије. Овакви текстови давали су му могућност да испољи изванредну музичку обраду коју је у овим мањим, шаљивим и хумористичко-забавним формама пласирао на најбољи начин. Његова многобројна дела писана за забавно позориште доживљавала су велике успехе. Између 40 комада које је компоновао почев од 1903. нарочито се истичу: Као некад у мају (Wie einst im Mai), Весели барон (Der Juxbaron), Луцкаста грофица (Die tolle Komtesse), Три бабетине (Drei Alte Schachteln), Жена без пољупца (Die Frau ohne Kuß), Радије богат али срећан (Lieber reich – aber glücklich), Здраво, девојчице (Mädel ahoi) и др. Да је имао уметничке предиспозиције и за велике оперетске форме сведочи његова позната оперета Маријета (Marietta). Сматра се једним од најпродуктивнијих и најуспешнијих представника берлинске оперете. У СНП му је 1930. извођена оперета Оли-Поли, за коју је либрето написао његов син Вили (в).

М. Х.

КОЛО Вилхелм-Вили (Wilhelm-Willy Kollo) – немачки композитор и либретист (Кенигзберг, 28. IV 1904 – Берлин, 4. II 1988). Син је оперетског композитора Валтера Колоа (в). Користио је и псеудоним Edgar Allan. Музику је учио приватно, у Бечу. Живео у Берлину као писац текстова и композитор оперета, шлагера и музике за филм. Властито издавачко предузеће „Willy Kollo“ утемељио је 1930, а 1960. постао је руководилац издавачког предузећа „Edition Vuvag“ у Берлину. Коаутор је либрета за оперете свога оца Маријета и Жена без пољупца. Писао је текстове и музику за многе ревије и филмове: Плави славуј, Моја жена хохштаплерка; за оперете: Шминка, Вечерња посета, Светло жуте рукавице и др. Написао је либрето за очеву оперету Оли-Поли, која је у СНП премијерно приказана 1930.

В. Кч.

КОЛОМБА (Colombe) – комад у 4 чина. Написао: Жан Ануј. Прво извођење у театру „Атеље“ у Паризу, 1950, у нашој земљи 17. II 1955. у НП у Бгду.

Прво извођење у СНП 11. VI 1955. у НСаду. Превела: Соја Јовановић. – Рд. М. Шуваковић, сц. и к. Б. Јовановић, к. г., к-граф М. Поповић, муз. сарадник М. Асић, пом. рд. Л. Дотлић; Љ. Раваси (Госпођа Александра), Ђ. Јелисић (Жилијен), С. Шалајић (Арман), М. Шијачки (Коломба), Ф. Живни (Емил Робине), Н. Митић (Дефурнет), Стојан Јовановић (Ди Барта), С. Перић-Нешић (Жорж), Д. Милосављевић Гула (Ла Сирет), М. Јовановић, Д. Колесар, Р. Којадиновић (Педикир), С. Максић (Фризер), С. Миња, С. Удовички (Први декоратер), Д. Чаленић (Маникирка). – Изведено 38 пута, глед. 10.946.

БИБЛ: Жан Ануј, Коломба. Драма у три чина. Превела: Соја Јовановић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 329.

ЛИТ: О. Новаковић, Хибрид „Коломба“, НС, 1955, бр. 100-101, с. 6; Д. Поповић, Жан Ануј: Коломба, Сцена и стварност, НСад 1959, с. 135-143.

Ј. М.

КОЛПИКОВ Петар – капелник и корепетитор. Руског порекла, правим именом Фјодор (Фёдор Кольпиков). Члан Опере НП у НСаду био је од 1922. до 1. II 1925. Од 15. IX 1928. до 31. VII 1931. радио је као репетитор и помоћни диригент Опере НП у Бгду.

ДИРИГОВАЊА: Травијата, Силва, Јесењи маневар, Севиљски берберин, Мадам Батерфлај, Босонога играчица, Риголето, Мадам Помпадур.

ЛИТ: О. С(уботи)ћ, „Севиљски берберин“, Застава, 31. X 1924; А-м, Новосадско Народно позориште, Comoedia, 1924, бр. 20, с. 15; А-м, Српско народно позориште, Србија, Сремска Митровица 1925, бр. 57, с. 3; (m), Rigoletto, Deutsches Volksblatt, 10. II 1925.

В. В.

КОЉАДЗИНСКИ Јован – грађевински инжињер, стручни сарадник за изградњу позоришне зграде (Нови Сад, 18. XII 1919 – Нови Сад, ?). Студирао је на Грађевинском факултету у Згбу и Будимпешти, где је и дипломирао 1954. После студија, од 1954. до 1964, живео је и радио у СССР. По повратку, од 1. VII 1964. до 28. II 1966. био је запослен у Грађевинском предузећу у Карловцу, а од 1. III до 30. XI 1966. у Заводу за урбанизам у НСаду, у комисији за комунална и стамбена питања. Од 1. XII 1966. па све до пензионисања, 31. III 1986, био је члан СНП, најпре као стручни сарадник за обављање оперативних и надзорних послова на изградњи позоришне зграде, потом као руководилац Сектора за инвестиционо-техничко одржавање зграде и заменик директора Пословног центра СНП и коначно као саветник за функцију зграде. Током изградње зграде показао се као веома искусан, вредан и далековид, успевао је да током рада отклони мноштво грешака и пропуста из основног пројекта зграде и његове реализације. Познат је био као изузетно надарени статичар. Подједнако пожртвовано је радио и на одржавању зграде тако да је успео да спречи многе нежељене кварове. Награђен је Сребрном медаљом „Јован Ђорђевић” 1995.

М. Л.

КОМАДИНА Небојша – драмски глумац и редитељ (Тузла, 9. VI 1927 – Београд,  2. V 1975). Уз ујака, глумца Дејана Дубајића (в), од малих ногу је био везан за позориште. Завршио је трговачку академију, а затим учио глуму у Драмском студију при НП у Бгду, наступајући и на његовој сцени током 1947. После одслужења војног рока дипломирао је  на Економском факултету у Бгду и запослио се као службеник Министарства комуналних послова. Глуми се вратио као члан НП у Сремској Митровици (1952/53), потом у НП Панчеву (1953/54) и у Дечијем позоришту „Бошко Буха“ у Бгду (од 1956. до 1961). У међувремену је студирао режију на Академији за позоришну уметност у Бгду, остварујући и своје прве поставке на сценама културно-уметничких друштава „Бранко Крсмановић“, „Иво Лола Рибар“ и „Дадов“ у Бгду. У београдском Савременом позоришту био је стални редитељ од 1966. до смрти (1975), а гостујући редитељ у театрима у Тузли, Зеници, Осијеку, Зрењанину, НСаду, Титовом Ужицу и другде. Поставио је више драма и драмских серијала на Радио телевизији Бгд и на сценама београдских позоришта (Југословенско драмско позориште, Атеље 212, кабаре „Комарац“). Режирао је дела класика (Шекспир, Молијер, Чехов), као и савремених драматичара (Гроздански, Ортон, Шизгал). На сцени СНП у НСаду је 1966. као гост режирао Шизгалову Љубав. Први је међу редитељима открио на сцени комаде Александра Поповића, учинивши их популарним и масовно извођеним. Био је уметник снажне индивидуалности, духа и маште, способан да надахне и покрене глумце, те је побрао многа признања стручне критике.

ЛИТ: М. Кујунџић, У зноју лица глумачког „Љубав“ Мјуриела Шизгала у режији Небојше Комадине, Дневник, 2. X 1966; В. Зорић, Трагање за народском комедијом, Дневник, 6. I 1971; О. Б(ожичковић), Умро Небојша Комадина, Политика, 3. V 1975;  М. Мирковић, Небојша наше комедије, Сцена, 1975, бр. 3/4, с. 127-128.

С. Ј.