КОМАНИН Жарко – књижевник и позоришни критичар (Дреновиштица код Никшића, 3. XII 1935 – Београд, 26. VI 2010). Основну школу је завршио у родном месту, гимназију у Никшићу 1954, а Филозофски факултет (Група за југословенску и светску књижевност) у Бгду 1960. Први књижевни рад, приповетку Бјегунац, објавио је у „Студенту“ 1956. Од 1960. до 1962. био је драматург у београдском Савременом позоришту, а затим је отишао на одслужење војног рока. Од 1964. до 1969. радио је као референт за културу у Главном одбору ССРН Србије, а од 1969. до 1974. као професионални позоришни критичар „Вечерњих новости“, где је почео да објављује позоришне критике још 1964. и до 1972. потписивао их именом Жарко Јовановић. Од 1974. до 1978. је био у статусу слободног уметника, а 1979. се запослио као драматург НП у Бгду. Написао је три драме: Пророк (изведена у Бгду и Титограду), Пелиново (изведена у Бгду, Згбу, Зеници, Крагујевцу, Скопљу, Суботици, Зрењанину и Мостару) и Огњиште (изведена у Бгду, Титограду и Зајечару); четири  романа: Колијевка (1976), Костанићи (1978), Провалије (1979) и Преступна година (1982), те сценарио за филм Јована Лукина. Мада условљене природом дневне критике и физиономијом листа у којем су објављиване, К. позоришне критике нису биле само импресија о представи него покушај да се, у оквиру ограниченог новинског простора, изведу, макар и најуопштеније, анализе и о делу и о реализацији дела. У најбољим критикама успевао је да разграничи лажне наносе од истинског позоришног чина, мада већина његових критика нема уочљивију и доследније развијену естетску и театарску платформу. К. је пратио и позоришни  живот ван Бгда, па је често писао и о представама СНП. Посебно ваља истаћи његову подршку представи Халелуја Ђ. Лебовића у загребачком „Телеграму“.

БИБЛ: Љубав, ах љубаф! Гостовање Новосађана и Загрепчана са комедијом „Лув“ Мјуриела Шизгала, Вечерње новости, Бгд 18. I 1967; После пакла. Прво извођење драме „Викторија“ Ђорђа Лебовића у новосадском Српском народном позоришту, Вечерње новости, 5. III 1968; Глад за немогућим. „Месечина за несрећне“ Јуџина О’Нила у извођењу СНП из Новог Сада, Вечерње новости, 11. VI 1968; Весело позорје. Гостовање Српског народног позоришта из Новог Сада у Атељеу 212 са Стеријином комедијом „Џандрљиви муж“, Вечерње новости, 5. II 1969; Глумачке мајсторије. Премијера комада „Адам и берберин“ Јаше Игњатовића у Српском народном позоришту у Новом Саду, Вечерње новости, 26. XI 1969;  „Хоризонтално и вертикално“. Светислав Рушкуц у Веселом театру „Бен Акиба“ у Новом Саду, Вечерње новости, 11. V 1971; Наш критичар је видео: Човек у кавезу. „Флора господина Флоријана“ Слободана Божовића у Српском народном позоришту у Новом Саду, Вечерње новости, 14. VI 1971.

ЛИТ: П. Марјановић, Београдска позоришна критика – данас, Позоришне теме, Бгд 1969, с. 74-78; Р. Поповић, Иза сваког поступка и пута стоји цео живот, Позориште, НСад 1974, бр. 10, с. 8.

П. М.

КОМБОЛ Миховил – књижевни хисторичар и преводилац (Ниш, 23. IX 1883 – Загреб, 9. XI 1955). Син грађевног подузетника из Брибира у Хрватском приморју, који је дјеловао у Србији. Гимназију је полазио у Ријеци, Сушаку и Сењу, гдје је матурирао 1902. Студирао је и докторирао из германистике и славистике на Филозофском факултету у Бечу. Службовао је као средњошколски наставник у Вуковару, Земуну, Сењу и Сушаку; од 1913. био је професор на Поморској академији у Ријеци, од 1919. директор Женске реалне гимназије у Згбу, од 1923. професор на Вишој педагошкој школи, од 1943. редовни професор на Филозофском факултету, а од 1950. на Академији за казалишну умјетност. Аутор је многобројних студија с темама о старијој хрватској књижевности и двију антологија. Као добар познавалац неколико европских језика и књижевности, дао је низ пријевода, који иду међу најзначајнија остварења у тој струци. Главно му је дјело пријевод Дантеове  Божанствене комедије (Пакао, Згб 1948; Чистилиште, Згб 1955 и дјеломице Рај, Згб 1960, довршио О. Делорко). За ХНК је превео Гетеову Ифигенију на Тавриди (Згб 1942) и дјела Есхила, Золе, Хауптмана, Антоана, Ренала, Анеа и других. У сурадњи са Б. Гавелом приредио је, под заједничким насловом Пир младог Деренчина, Луцићеву  Робињу и Држићеву Тирену (1939); надопунио је крњи V чин Држићевог Скупа (1950) и свршетак Дунда Мароја (1955). У Н-Оп изведени су његови пријеводи драма Непријатељица (А. Антоан, 1931) и Пред залазак сунца (Г. Хауптман, 1932).

БИБЛ: Динко Рањина и талијански петраркисти, Грађа за повијест књижевности хрватске, Згб 1932, бр. 11; Талијански утјецаји у Златарићевој лирици, Рад ЈАЗУ, 1933, бр. 247; Антологија новије хрватске лирике, Згб 1934; Хрватски приповједачи осамдесетих и деведесетих година, антологија, Згб 1935; O maskeratach i grach pasterskih w Dubrovniku, Biblioteka jugosłowianska, Warszawa 1935, књ. VI, с. 5-44; Повијест хрватске кијижевности до народног препорода, Згб 1945, 1961; Гундулић у хрватској књижевности, Хрватска ревија, Згб 1948, бр. 12; Хрватска драма до 1830, Хрватско коло, Згб 1949, бр. 2-3; Глагољица и глагољаши, Југославија, Бгд 1955, бр. 11.

ЛИТ: Б. Гавела, Миховил Комбол, Република, Згб 1955, бр. 11-12; М. Ваупотић, Миховил Комбол, Кругови, Згб 1955, бр. 8; Д. Брозовић, Миховил Комбол и Тин Ујевић, ЛМС, 1956, књ. 377, бр. 4; Д. Павловић, Миховил Комбол, Јужнословенски филолог, Бгд 1955/56, књ. 21, бр. 1-4; М. Ваупотић, Миховил Комбол критичар и књижевни хисторичар новије хрватске књижевности, Ријечка ревија, 1962, бр. 1-2; Ј. Пупачић, Миховил Комбол, Телеграм, Згб 1965, бр. 289; Р. Богишић, Миховил Комбол хисторичар хрватске књижевности, Коло, Згб 1966, бр. 1; М. Томасовић, Миховил Комбол, Форум, Згб 1975, бр. 12.

С. Б.

КОМЕ ОТКУЦАВА ЧАСОВНИК (Solo prebicie hodiny) – комад у два дела. Написао: Освалд Захрадник. Прво извођење у Словенском народном дивадлу у Братислави 1972, у нашој земљи 1973. у Аматерском позоришту „Владимир Хурбан Владимиров“ у Бачком Петровцу.

Прво извођење у СНП 16. I 1979. у НСаду. Превела: Татјана Бабовић. – Рд. Т. Раковски, к. г., сц. Л. Вихођил, к. г., к. Х. Безакова, к. г., муз. сарадник Р. Кнежевић; И. Хајтл (Абел), М. Барбарић, М. Петровић (Павел), Р. Виги (Даша), С. Ђорђевић (Рајнер), Ј. Бјели (Госпођа Конти), Р. Којадиновић (Хмелик), М. Шмит (Инспектор Мич), М. Петровић, В. Матић (Таксиста),  Р. Кнежевић, Т. Кнежевић (Лекар), С. Вишњић, к. г., В. Скакун (Девојка из цвећаре), С. Вуковић, М. Настевић, Л. Запунидис (Болничари). – Изведено 36 пута, глед. 10.795.

БИБЛ: Освалд Захрадник, Коме откуцава часовник (Solo prebicie hodiny). Превод Татјана Бабовић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1976.

ЛИТ: Д. Николић, О јучерашњем свету без носталгије, Дневник, 16. I 1979; М. Кујунџић, Лифт-бој и остали, Дневник, 18. I 1979; В. Мићуновић, Прича о генерацијама, Политика, 18. I 1979; А-м, Освалд Захрадник присуствовао премијери своје драме у СНП, Дневник, 19. I 1979; А-м, Ансамбл Драме СНП на турнеји у Пољској, Дневник, 19. IV 1979; М. Грчић, Овације и цвеће Новосађанима, Дневник, 3. V 1979; М. Грчић, Рудари и студенти даровали глумце, Дневник, 4. V 1979; Б. Зековић-Зека, Добри знанци и пријатељи, Дневник, 10. VI 1979.

Ј. М.

КОМЕДИЈА С БИСЕРОМ (Perlenkomödie) – комедија у 4 чина. Написао: Бруно Франк. Прво извођење у Дрездену, 1928, у нашој земљи 17. XI 1930. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 16. XII 1930. у НСаду. Превео: Драгомир Илић. – Рд. В. Старчић; М. Аврамовић (Ервин), Н. Бандићева (Вера), В. Старчић (Петер), Стеван Јовановић (Гундерман), С. Савић (Слуга), Е. Форманекова (Кора), Е. Биртићева (Служавка). – Изведено 6 пута.

Прво извођење у Н-Оп 14. IV 1931. у Сплиту. – Рд. Д. Кранчевић; Т. Танхофер (Ервин), М. Шекулин (Вера), Б. Дрнић (Петер), Е. Петровић (Гундерман), М. Гавриловићка (Кора), Т. Михољчан (Слуга), И. Веселиновићка (Служавка). – Изведено 5 пута.

ЛИТ: А-м, „Комедија с бисером“, драма од Б. Франка, Нови Сад, 1930, бр. 50, с. 3; А-м, „Комедија с бисером“, Југословенски дневник, 1931, бр. 25, с. 5; А-м, Komedia a nyakekkel, Hiradó, 1931, бр. 194, с. 3; А-м, Гостовање новосадског позоришта у Сомбору, Југословенски дневник, 1931, бр. 34, с. 4; А-м, Новосадско-осјечко народно позориште у Сомбору, Глас народа, Сомбор 1931, бр. 39, с. 4; А-м, Новосадско-осјечко позориште у Новом Саду, Југословенски дневник, 1932, бр. 268, с. 5.

В. В.

КОМНЕНОВИЋ Ружица – драмска глумица (Сарајево, 20. II 1909 – Нови Сад, 23. IV 1966). По завршеној основној школи у Сарајеву и три разреда гимназије у Дарувару, глумачку каријеру је започела у путујућој трупи Николе Јоксимовића (1927-1930), а затим је била у трупама Николе Динића и Добрице Раденковића (1931-1935). У нишком НП глумила је од 1935. до 1943, а затим у београдском „Србозару“ (1943/44). Прикључивши се НОБ, била је члан културне екипе Прве пролетерске дивизије (1944/45), потом члан НП у Титовом Ужицу (1945/46), Шапцу (1946-1948) и три сезоне у крагујевачком НП (1948-1951). После једногодишњег ангажмана у СНП (1. IX 1951 – 31. VII 1952) прешла је у Сремско народно позориште у Сремској Митровици (1. VIII 1952 – 31. VII 1954), затим у НП „Тоша Јовановић“ у Зрењанину (1. VIII 1954 – 31. VIII 1955), да би, коначно, у СНП завршила свој активни глумачки рад (1. IX 1955 – 29. II 1960, када је пензионисана). Иако јој је девојачко презиме било Тубић, почела је да игра под псеудонимом Петровић, касније је потписивана као Тодић (била је супруга познатог српског глумца Милутина Тодића), а после рата је узела презиме свог другог супруга, редитеља и глумца Саве Комненовића (в). Лепог гласа и добре музикалности, у млађим данима играла је певачке улоге и наивке; касније је нашла себе у карактерној комици, али је успешно играла и драмске мајке и хероине. У СНП је дошла као зрела уметница изразитих склоности за вајање комичних ликова, посебно малограђанки и простих жена из народа; одиграла је скоро тридесет улога. Савестан и студиозан радник, са смислом за детаљ у карактеризацији, добре дикције и јасноће, била је омиљена међу колегама.

УЛОГЕ: Јулча (Број 72), Госпођа Пиерс (Пигмалион), Маријота (Дорћолска посла), Настасја Ивановна (Живи леш), Живка (Госпођа министарка), Белиза (Учене жене), Ангелина Еспозито (Филип и Јона), Перса (Пут око света), Госпа Мица (Власт), Пепина (Тетовирана ружа), Мавра (Понижени и увређени), Баба Тривуна (Доживљаји Николетине Бурсаћа), Антуша (Клупко), Кејт Пар (Хенрик VIII и његових шест жена), Розарија (Човек животиња и врлина), Баба (Вук Бубало), Старамајка (Осам жена), Соколовићка (Вечити младожења), Павка (Народни посланик), Магда (Коштана), Стана (Свет).

ЛИТ: А-м, Биографије чланова Народног позоришта у Нишу, Ружица Тодић, Српска сцена, 1942, бр. 18; С. Костић, „Дорћолска посла“ од И. Станојевића, НС, 1952, бр. 39-40; С. Костић, Толстојев „Живи леш“ и Нушићева „Госпођа министарка“, НС, 1952, бр. 41-42; О. Новаковић, Драма са Бруклина „Филип и Јона“ од И. Шоа на сцени Српског народног позоришта, НС, 1955, бр. 106-107; Ј. Виловац, „Власт“, Дневник, 26. X 1958; О. Новаковић,  „Власт“ и „Покондирена тиква“ на новосадској сцени, НС, 1958, бр. 128; М. Кујунџић, Перо Будак: „Клупко“, Дневник, 15. XII 1959; Ј. Виловац, На споредном колосеку, Дневник, 26. IV 1960; М. Кујунџић, Као стрма поледица – „Вук Бубало“ Бранка Ћопића у режији Боре Ханауске, Дневник, 9. I 1962; М.  Кујунџић, Сизифов посао, Дневник, 30. X 1963.

Д. В.

КОМНЕНОВИЋ Сава – драмски глумац и редатељ (Београд, 29. XI 1922 – Сплит, 19. X 1995) Отац му је био радник. Матурирао је на Трговачкој академији у Бгду и у истом граду похађао је драмски одсек Музичке академије. Радио је као глумац и редатељ у казалиштима ових градова: Титово Ужице (1945-1948), Крагујевац (1948-1951), НСад           (1. IX 1951- 31. VII 1952), Сремска Митровица (1952-1954), Зрењанин (1954-1956) и Сплит (од 1956). Тумачио је драмске и карактерне улоге. У војвођанским казалиштима режирао је око тридесет комада. За њега је карактеристичан интелектуални приступ улози, а као редатељ савјесно поштује драмски текст. „Тако је Сава Комненовић, на пример – кога смо све доскора познавали само као врло интелигентног и културног редитеља – дао ту, у улози Леона, такорећи изненадно, једну осећајно, стилски као и технички најфиније израђену креацију која би се слободно могла показати на ма којој нашој позорници“ (Тодор Манојловић у „Нашој сцени“, 1954, бр. 92-93). За два десетљећа, колико је дјеловао у сплитском ХНК као глумац (Хамлет, Пиранделов Хенрик IV, Леоне у Господи Глембајевима), редатељ, вршилац дужности интенданта и директора Драме (1963), те директор Драме (од 1973), добио је више награда, похвала и признања за свој рад.

РЕЖИЈЕ: Госпођа министарка.

УЛОГЕ: Свештеник (Број 72), Максим (Максим Црнојевић), Пуковник Пикеринг (Пигмалион), Фра Тимотео (Мандрагола).

ЛИТ: А-м, Промене у ансамблима, НС, 1951, бр. 28, с. 6; С. Ћирић, Разматрања једног посетиоца, НС, 1952, бр. 37, с. 2; Ћ. Чулић, Казалишне вечери, у: Осврти и прикази, 1945-1964, Сплит 1971.

Ш. Ј.

КОМУЊАРА – монодрама. Написао: Лазар Бојановић.

Праизвођење у СНП 15. X 1984. – Рд. М. Белегишанин, сц. и к. Б. Максимовић; М. Шијачки-Булатовић (Ленка). – Изведено 25 пута, глед. 2664.

ЛИТ: Н. Симин, „Комуњара“ монодрамски, Дневник, 12. X 1984; М. Кујунџић, Народска жена, а са Салајке, Дневник, 17. X 1984.

В. В.

КОН Лина – шаптач (рођена 3. IV 1907 – ?). Члан НПДб била је од 1937. до 1941, када је вероватно, као Јеврејка, депортована и отада јој се губи сваки траг.

ЛИТ: А-м, Гостовање Народног позоришта Дунавске бановине у Сенти, Време, Бгд 4. XI 1939.

КОНДОРОШИ Ђорђе – глумац-волонтер и статиста (рођен у Новом Саду); у СНП је наступао 1895/96. у епизодним улогама.

УЛОГЕ: Васо (Балканска царица).

КОНЕРС Бери (Barry Conners) – амерички драмски писац (Ојл Сити, Пенсилванија, 31. V 1883 – Холивуд, 5. I 1933). По завршетку средњег образовања хтео је да се посвети правним студијама, али је превладало интересовање за позориште па је постао глумац. Написао је већи број комада, међу којима су: Уцењивачи (The Blackmailers, 1923), Луди медени месец (The Mad Honeymoon, 1923), И то је политика (So this is Politics, 1924), Звона пакла (Hell’s Bells, 1925), Лавић (The Whelp of the Loin, 1928). СНП је 1932. приказало његов комад Рокси (The Patsy, 1928).

С. А. Ј.