КОНРАД Едмонд (Edmond Konrád) – чешки драматичар (Праг, 30. V 1889 – Праг, 9. V 1957). Био је типичан представник генерације К. Чапека, а писао је у стилу Б. Шоа па, делимице, и Пирандела. Почев од 1911. написао је већи број комедија и драма (Žlute ruže, 1911; Rajka, 1920; Širočina, 1923). У СНП је 1935. изведен његов комад Квочка (Kvočna, 1932), који је 1937. у Чешкој снимљен и као филм.

С. К. К.

КОНСТАНТИНИДИС  Теодорос – шеф возног парка, висококвалификовани радник (Микро Клисури, Грчка, 5. III 1938 – Сремска Каменица, Институт, 29. XII 2018). Завршио је школу ученика у привреди и аутомеханичарски занат и положио испит за квалификованог возача моторних возила – све у НСаду. Радио је у новосадским предузећима: „Пионир“, „Југоалат“, „Универзал“, „Петар Драпшин“, „Војводина“, „Врт“, „Технометал“, „Електротехна“ и „Новосађанка“, одакле је 9. XII 1958. дошао у СНП, где је остао до 30. IV 1980. Пошто је показао изразит смисао за организацију рада, распоређен је 1962. за шефа возног парка СНП. Положио је 1967. испит за висококвалификованог аутомеханичара. Биран је за председника синдикалне организације Техничке службе СНП. Супруга Марија била је кројачица у СНП.

Р. Б.

КОНТРОЛОР СПАВАЋИХ ВАГОНА (Le contrôleur des wagons-lits) – шала у 3 чина. Написао: Александар Бисон. Прво извођење у Паризу, 11. IV 1898, у нашој земљи 22. II 1899. у ХНК Згб.

Прво извођење у новосадском НП 10. VI 1922. у Великом Бечкереку. –  Рд. М. Аћимовић; Ј. Харитоновић (Жорж), Поповићева (Лисијен), М. Аћимовић (Монтепен), А. Аћимовићка (Аурора), Б. Ђорђевић (Алфред), С. Станојевић (Раул), К. Рајчевићка (Анжела), М. Живановић (Лаборден), М. Јелић (Шарбоне), М. Петровићка (Г-ђа Шарбоне), Л. Радосављевићка (Розина), В. Јелићка (Јулија), К. Грујићка (Франсина). – Изведено 1 пут.

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Ново време, Стари Бечеј 1922, бр. 50, с. 2.

В. В.

КОНТУШОВКА (Kontuszówka) – комедија у 3 чина. Написао: Аксел Нилзен. Прво извођење у Данској – ?, у нашој земљи 8. I 1936. у ХНК Згб.

Прво извођење у НПДб 24. XII 1936. у НСаду. Превео: можда Калман Месарић (?). – Рд. А. Верешчагин, сц. М. Шербан; М. Ајваз (Наришкин), Р. Ферари (Поленска), З. Тодоровић (Вера), И. Јовановић (Вероника), П. Милосављевић (Васерман), С. Репак (Ранкевић), М. Мирковић (Игнац), Г. Николић (Жандарм), Б. Јовановић (Принц од Тибика), А. Рашковић (Бријар), Ј. Петричић (Моне), В. Савић (Пол), О. Репак (Војвоткиња), С. Савић (Комесар полиције), Ц. Јакелић (Детектив), Б. Поповић (Келнер). – Изведено 14 пута.

ЛИТ: А-м, Аксел Нилзен: „Контушовка“, Дан, 1936, бр. 297, с. 6; С. Динчић, Лакрдија о друштву које је рат помешао, Дан, 1936, бр. 298, с. 4; А-м, Успешно гостовање Народног позоришта „Кнез Павле“ у Суботици. Велико интересовање грађана, Невен, Суботица 1937, бр. 13, с. 2; А-м, Szinház – Nilsen: Kontusovka, Hiradó, Петровград 1937, бр. 138, с. 3.

В. В.

КОНЦЕСИЈА – Повереници у месним одборима ДСНП у свим српским местима на територији Аустроугарске, обављали су нужне припреме за долазак ДСНП на гостовање, а по одлуци УО ДСНП. Повереницима је ДСНП слало концесију за представу и уговор за позоришну дворану. У архивској грађи помиње се концесија у објашњењу за забрану непланираних гостовања СНП, од дана 16. (29) XII 1904. од када се морају планирати гостовања по жупанијама, односно да се сваки пут тражи дозвола од Магистрата, јер своја путовања СНП „мора да удешава према путовањима мађарских трупа. Наше позориште може отићи само у она места која мађарске позоришне дружине не планирају, у места која су удаљена.“ Концесија за гостовања је заправо правила неприлике ДСНП јер није могла да годину дана унапред означи места где ће давати представе, односно где ће гостовати.

ЛИТ: архивска грађа о Друштву за СНП, Архив Војводине, Ф-35, к. 16, арх. бр. 105, 1904; „Позориште“, НСад 1887, с. 227.

И. И-К.

КОЊОВИЋ Јован – редитељ, драмски писац, директор Драме и управник СНП (Земун, 23. VII 1910 – Београд, 18. I 1985). Син композитора Петра Коњовића (в) и Милене рођ. Станишић. Прва два разреда основне школе учио је у Сомбору (1916-1918), а трећи и четврти у Земуну (1918-1920). Гимназију је похађао у Земуну 1920/21, у Сремским Карловцима и Згбу до 1927, у Суботици 1928/29. и у Сомбору, где је и матурирао (1929/30). Од школске 1930/31. до 1934/35. студирао је историју уметности на Филозофском факултету у Згбу, на којем је дипломирао 1935. Од 1935. до 1938. спремао је докторску дисертацију „Боја и облик у сценском простору“, коју је одбранио 1958, такође у Згбу. Књижевним радом почео се бавити још као гимназијалац, објавивши 1929. свој први састав у суботичком часопису „Књижевни север“. За време студија, крајем 1931, почео се бавити сценском делатношћу: укључио се у активност Драмског студија који су основали бивши ученици Глумачке школе, тада већ чланови ХНК у Згбу. Студио је уистину служио окупљању напредних позоришних уметника око КПЈ и у њему су били активни и Бранко Тепавац, Младен Ивековић, Отмар Креачић, Јосип Ђерђа, Хуго Клајн, Бела Крлежа, Божена Краљева, Јозо Лауренчић, Вјекослав Афрић, Љубиша Јовановић, Јожа Рутић, Ивка Кропш и други. Потом је био међу покретачима за формирање Пучког театра у Згбу, који је основан 1932. на иницијативу групе младих напредних радника и интелектуалаца-марксиста (у којој су још били Младен Ивековић, Јосип Ђерђа, Вилим Свечњак, Иван Хабунек, Маја Рукавина, Федор Ваић, Љубица Марић, Камило Томпа, Владо Хабунек, Ванда Вајнерт). Група је покренула лист „Преглед“, а заузимањем Пучког театра покренути су „Нови лист“ и „Глас Трешњевке“. Драму Мати Албина и њезина деца, која није извођена, написао је 1932. У Пучком театру је 1933. режирао сцене из драме Узрок Леонарда Франка, а доцније је припремио Цељске грофове Братка Крефта, али до извођења није дошло јер је полиција Пучком театру 1934. забранила рад; већина његових чланова прешла је тада у поново формирани Драмски студио, где је он 1935. приредио и режирао прогресивно интонирано Вече хорских рецитација. Био је један од покретача и члан редакције Библиотеке и часописа „Арс“ у Згбу (1936-1937). Прешавши у Бгд, радио је од 15. II 1938. до 17. IV 1941. као секретар директора Програма и редитељ Радио драме Радио Бгда, а од 15. V 1939. до 31. I 1943. био је члан руководства и редитељ слободно формираног Уметничког позоришта, којем је после тога окупатор забранио рад. Од 10. XII 1944. помагао је Жарку Васиљевићу (в) при обнови позоришног живота и формирању Војвођанског народног позоришта у НСаду, у којем је до 1. VI 1945. био редитељ, затим до 22. XI 1945. редитељ и в. д. секретара, а отада до 2. X 1946. драматург и редитељ. Од 30. X 1946. до 31. VIII 1947. је, по сопственој жељи, био ван службе (у међувремену је, као гост, у НП у Бгду режирао оперу Кнез од Зете П. Коњовића). Од 1. IX 1947. поново је у Војвођанском односно Српском народном позоришту: до 4. XII 1949. као директор Драме и редитељ, отада до 6. III 1952. је управник СНП, а затим, до 31. VIII 1957, редитељ Драме. Поред тога, од августа 1953. до краја јуна 1957. био је професор и директор Средње позоришне школе у НСаду. После тога дефинитивно напушта НСад и од 1. IX 1957. до 31. XII 1973, када је пензионисан, уредник је и редитељ Телевизије Бгд. Од студентских дана, а и касније, из студијских разлога је боравио у већини европских земаља (у некима и више пута), као и у САД и у Канади. При избору комада које је режирао К. је био и докраја остао велик поштовалац класичне драмске књижевности, домаће и стране. Већ на првој проби имао је јасно разрађену и, рекло би се, чврсту концепцију представе, и у току рада ју је, не одступајући од њене основне линије, сценски обликовао редукованим средствима глумачког изражавања, не оптерећујући ни ликове ни представу у целини сувишним појединостима. Иако, у основи, присталица реалистичког позоришта, умео је, кад год је за то налазио у тексту ваљане разлоге, да спретним режијским поступком остварује представе овлашно стилизоване, хуморно наглашене или гротескно дате. Поуздан зналац сценских стилова, с много успеха је у своје сценске реализације уносио дух и атмосферу времена и колорит средине у којој се радња комада догађа. Његове режије Дунда Мароја, Волпона, Дубровачке трилогије и Сплетке и љубави не само да су то увелико доказале, него спадају и међу најбоља сценска остварења у СНП после Другог светског рата. Режијском поставком поетске панораме Војводина дао је, за оно време, ефектну интерпретацију и модерну сценску визију одабраних песама војвођанских песника; био је то после рата, на нов начин, први приказ поезије у југословенским театрима. Његовом иницијативом и ангажовањем саграђена је 1945. у Католичкој порти у НСаду летња позорница и на њој су организоване, у част Године победе, Свечане летње позоришне игре; остварена су вишедневна гостовања Опере НП из Бгда (1945) и Опере СНГ из Љубљане (1946); покренут је позоришни лист „Војвођанска сцена“ (1946), чији је био и први уредник; ВНП је било тринаест дана на гостовању у Сомбору а петнаест дана у Суботици (1945). После тога ће гостовања СНП у војвођанским местима постати традиција. За време његовог управниковања покренуто је питање изградње позоришне зграде, па је грађење било и отпочето према пројекту инж. арх. Милорада Пантовића, али је убрзо обустављено; формиран је Балет (1950); новосадском Позоришту враћено је његово историјско име – Српско народно позориште и прослављена је 90-огодишњица СНП (1951). Путем „Наше сцене“ 1955.  јавно је покренуо питање оснивања државних амбулантних позоришта уместо већег броја скупих сталних театара који су постојали у мањим местима. С положаја уредника ТВ заузео се да се 1961. у оквиру VI Стеријиног позорја одржи такмичење радио и телевизијске драме, а 1962, у оквиру VII Стеријиног позорја, Први фестивал југословенске радио и телевизијске драме. Бавио се и књижевним и публицистичким радом. Писао је песме, драме, драматизације, приказе књига, ликовне и позоришне критике и друге чланке и студије из области позоришта. Радове је објављивао још и у овим листовима и часописима: „Дневник“ (Суботица), „Преглед“, „Нови лист“, „Глас Трешњевке“, „Арс“, ЛМС, „Војвођанска сцена“, „Наша сцена“, „Слободна Војводина“, „Позориште“ (НСад); својим радовима заступљен је и у алманасима, годишњацима и зборницима: „Братство“ (Сарајево), „Радничко-сељачки календар“, „Годишњак Матице српске“, „Војвођански зборник“ (I–II); био је у Згбу члан Редакције „Популарне библиотеке“ и „Гласа Трешњевке“. После Другог светског рата написао је три драме: На западним котама, Љубав је свему крива (награђена на конкурсу Савеза културно-просветних друштава Војводине, 1954) и Књиге на ломачи. Драматизовао је Кројцерову сонату (по Л. Н. Толстоју), Чудан свет (по Ј. Игњатовићу), Капетан капетану (према полицијској преписци из кнез Милошеве Србије), Беседу Својевољног ватрогасног друштва у Сомбору лета Господњег 1875; адаптирао је Туну Буњавила (по Ј. Козарцу). СНП му је приказало На западним котама (1953) и Љубав је свему крива (1954) и драматизацију Кројцерове сонате (1953). Ученици IV године Средње позоришне школе у НСаду извели су му, на испитној представи, Књиге на ломачи (1953). Његове драме изводила су још позоришта у Сомбору, Приштини (Српска драма) и Вршцу, а драматизације Уметничко позориште у Бгду и позоришта у Сремској Митровици, Сомбору, Атеље 212, ТВ Бгд и ХНК у Осијеку. Први је послератни редитељ код Срба који је велику пажњу поклонио нашем најстаријем драмском наслеђу. За ТВ Бгд адаптирао је драмске текстове: Дамон Г. Е. Лесинга (у преводу Доситеја Обрадовића), Блудница, апотекар и велики доктор Гаврила Стефановића Венцловића, Трагедија о паденију царства сербскаго Е. Козачинскога (према преради Јована Рајића), Терговци К. Голдонија (према преводу Емануила Јанковића), Крешталица А. Коцебуа и Слепи миш К. Ф. Хенслера (према посрбама Јоакима Вујића) и Вучићевци и књажевци (према делу Ђорђа Малетића). Одликован је Орденом рада са црвеном заставом (1958). СНП му је доделило своје највише признање – Златну медаљу „Јован Ђорђевић“ (1982). Урна са његовим посмртним остацима сахрањена је у Сомбору 16. III 1985.

РЕЖИЈЕ: Најезда, Жорж Данден, Сан летње ноћи, Десант у Норвешку, Коштана, Пигмалион, Скапенове подвале, Дундо Мароје, Острво мира, Волпоне, Дубровачка трилогија, Број 72, Максим Црнојевић, Сплетка и љубав, Зла жена, Еквиноцио, Ка новим обалама, На западним котама, Отело (Шекспир), Сумњиво лице, Нора, Наполеон и Велика Катарина, Кројцерова соната, Родољупци, Војводина (Б. Михајловић Михиз), Три бекрије, Севиљски берберин, Кнез од Зете.

БИБЛ: Сунце долази са истока (доцније: На западним котама), драма у три чина. Други чин, ЛМС, 1948, књ. 362, с. 322-338; Књиге на ломачи. Први чин (друга слика), ЛМС, 1951, књ. 367, с. 133-144; У славу деведесет година. Говорено о 90-годишњици Српског народног позоришта, ЛМС, 1952, књ. 369, с. 3-11; Боја и облик у сценском простору (Сто педесет година сценографије у Загребу, 1784-1941), Рад ЈАЗУ, 1962, књ. 326, с. 5-148, илустровано (и посебан отисак).

ЛИТ: Л. Дотлић, „Кројцерова соната“ у извођењу Уметничког позоришта из Београда, Дан, 30. III 1941; К. Георгијевић, Премијера „Најезде“, СВ, 19. III 1945; Б. П(етровић), Молијер: „Жорж Данден“, СВ, 30. VIII 1945; В. Поповић, „Дундо Мароје“ на новосадској позорници, ЛМС, 1948, књ. 362, с. 613; Б. Чиплић, „Волпоне“, комедија од Бен Џонсона, прерадио Стефан Цвајг, ЛМС, 1950, књ. 365, с. 224; Ј. Виловац, „Дубровачка трилогија“ на новосадској сцени, СВ, 22. IV 1951; Б. Чиплић, Поводом пет драмских премијера Војвођанског народног позоришта, ЛМС, 1951, књ. 368, с. 114; Ј. Путник, „На западним котама“, НС, 1953, бр. 70, с. 2; (Л. Дотлић), Портрети – Јован Коњовић, НС, 1954, бр. 84-85, с. 9; С. Лањи, „Љубав је свему крива“ – поводом премијере у Новом Саду, НС, 1954, бр. 90-91, с. 5; Т. Манојловић, Сомборски и новосадски уметници у Зрењанину, Дневник, 14. VII 1955; Д. Поповић, Две једночинке Бернарда Шоа, ЛМС, 1955, књ. 376, с. 501; Л. Павловић, Војводина у пјесмама, Ослобођење, Сарајево 8. IV 1957; Д. Поповић, Толстој-Коњовић, „Крајцерова соната“ – јубилеј Стојана Јовановића, Сцена и стварност, НСад 1959, с. 162-164; П. Циндрић, 80 година школовања глумаца у Загребу, 1881-1961, Згб 1963, с. 28, 30, 77; А-м, Нови Сад … „Кнез од Зете“ од Петра Коњовића, Сцена, 1966, бр. 6, с. 402; М. Татић, Сећање на стару Кућу – Редитељ Јован Коњовић, Позориште, НСад 1974, бр. 8, с. 14; Л. Дотлић, Годишњаци Војвођанског народног позоришта за сезоне 1945, 1945/46. и 1946/47. године, НСад 1981; А-м, Умро редитељ Јован Коњовић, Дневник, 19. I 1985; А-м, Умро Јован Коњовић, Политика, 19. I 1985; М. М., Преминуо Бата Коњовић, Политика експрес, 19. I 1985; М. К(ујунџић), Знање и сигурност, Дневник, 20. I 1985; Ј. Ћирилов, In memoriam Јован Коњовић, Политика, 21. I 1985.

Л. Д.

КОЊОВИЋ Милан – сликар (Сомбор, 28. I 1898 – Сомбор, 20. X 1993). Прве пејзаже насликао је још 1914, као ученик гимназије. Из школе је отишао на фронт, где је радио портрете војника. На академију у Прагу (В. Буковац) уписао се 1919, али је после другог семестра напустио студије и радио сâм, уз савете чешког сликара Ј. Зрзавог. Одушевљавали су га Ел Греко и О. Кокошка, што је већ тада указивало на експресионистичку предиспозицију његовог сликарског темперамента. У Бечу се школовао 1921/22, где је до њега допирао утицај Сезановог сагледавања света. И Пикасо је подстакао његову радозналост, па је 1922, за време летњег боравка у Сомбору, израдио серију слика с кубистичким обележјима. Уследила су путовања по градовима средње Европе; од 1924. је боравио у Паризу, прошао кроз атеље А. Лота и доживео фазу неокласицизма. Из ње ће остати неколико строго конструисаних актова с мало боје, инспирисаних Пусеновим класицизмом и Дереновим радовима из његове постфовистичке фазе. Ускоро, кроз још геометризовану форму претходне фазе, зазвучала је и боја, одмах фовистички чиста и смела. У Сомбору је 1926. приредио прву самосталну изложбу, а затим је излагао у Паризу, у Салону „D’Autome“. Од 1928. почиње његова „плава фаза“, а са њом наступа и његова зрелост. У то време настају његова прва уља на тему Војводине. Г. 1932. се дефинитивно враћа у Сомбор, где га затиче рат; следи заробљеништво у Оснабрику. После шест месеци враћа се кући. Од ослобођења је запослен као управник Народног музеја у Сомбору. Ради у свим сликарским техникама, укључујући и таписерију, мада истиче: „уље – то је материјал са којим живим и којим могу интегрално да се изразим“. Имао је преко 50 самосталних изложаба и учествовао на 122 заједничке изложбе у земљи и у иностранству (између осталих у склопу група „Облик“ и „Дванаесторица“). Париску „плаву фазу“ (1926-1931) смењује топла гама „жуте и црвене фазе“ (1931-1941), оплођена бојама пролећног и летњег војвођанског пејзажа, осветљена доживљајем мора са путовања у Дубровник и околину. Рат је, са заробљеништвом, затамнио палету, потиснуо присне теме, наметнуо гробља и просјаке (изложба „Људи“, 1951). Ослобођење је донело галерију војвођанских портрета, а „сива фаза“  (1945-1952), уз пејзаж, топле ентеријере и мртве природе са старим порцеланом. Од 1953. опет је на његовим платнима завладала боја у интензивним кроматским оркестрацијама, а доминантна тема остаје пејзаж. Стварајући и развијајући своју визију фовистичким замахом и експресионистичком емотивношћу, основни елементи су му боја – третирана замахом снажним до бруталности, у јаркој хроматској скали набаченој на платно у густом, сочном, пастозном намазу – и арабескна контура, редовно тамна, која је нужна арматура за обојене површине, те подсећа на витраже. Та и таква арматура скоро увек носи интензивну боју. И док боја и арабеска остају сталне вредности К. сликарства – као што је са малим изузетком и мотив увек исти: Војводина, њени пејзажи и плодови, њени људи и њихови домови – основни ликовни проблем мења се са његовим односом према предмету. Мада полази увек од њега, он га све више упрошћава и савлађује; синтетизирани доживљај куће, пласта сена, ђерма, сунца, жита… претвара се у ликовни симбол који у склопу К. сликарског ткања има одређену и речиту вредност. Идући овим путем приближио се апстракцији. Војводина и њени мотиви, тако транспоновани, постају слободни, новостворени облици уметникове страсне и драматичне визије родног краја, како је сâм то изразио: „Стварати својом визијом, на своме тлу, своје мотиве…“. У даљем развоју К. сликарство се повремено просветљавало и стизало до високих звучних тонова, раније непознатих, да би се поново згушњавало, а у свему томе континуитет је очигледан. Као гост је 1955. израдио сценографију за представу СНП Крвава свадба Ф. Г. Лорке у режији Ј. Путника.

ЛИТ: М. Кашанин, Изложба Милана Коњовића, СКГ, 1932, бр. 5; Б. Ловрић, Прашка изложба Милана Коњовића, Живот и рад, 1935, бр. 145; Б. Поповић, Изложба Милана Коњовића, СКГ,  1936, бр. 3; З. Кулунџић, Изложба слика Милана Коњовића, БОН, 1940, бр. 10; П. Крижанић, Сликарство Милана Коњовића, Политика, 1940, бр. 11.623; Ђ. Ораовац, Милан Коњовић, Уметнички преглед, 1940, бр. 8; И. Секулић, Аналитички моменти, Сликарство Милана Коњовића, значајан духовни лик Војводине, СКГ, 1940, бр. 4; М. Протић, Коњовић, НСад 1958; К. Амброзић, Четрдесетогодишњица Коњовићевог сликарства, Књижевне новине, 7. XI 1958; Г. Гамулин, Милан Коњовић, Израз, 1961, бр. 10; К. Амброзић, Милан Коњовић, Модена 1962 (на италијанском); Д. Рњак, Милан Коњовић и позориште, Позориште, НСад 1988, бр. 1, с. 18-19.

М. Нкј.

КОЊОВИЋ Петар – композитор (Чуруг, 5. V 1883 – Београд, 2. X 1970, а 6. X 1970. сахрањен је у Сомбору). Потиче из познате војвођанске породице која се у време Арсенија Чарнојевића доселила у Војводину. Отац му је био учитељ. Представе СНП гледао је још као дете у Србобрану, Сомбору, Бечеју и НСаду. После завршене основне школе, четири разреда мађарске гимназије и Српске учитељске школе у Сомбору (1902) кратко је радио као учитељ у Бегечу. Јавио се на конкурс за хоровођу певачког друштва „Зора“ у Будимпешти, планирајући да тамо студира музику, али се због тешких услова за живот убрзо вратио у земљу. Био је две г. учитељ у Старом Бечеју, а 1904. отишао је у Праг на Конзерваторијум, где је студирао композицију и дириговање и дипломирао композицијом за велики оркестар Serbia liberata. У Прагу је имао прилике да гледа представе Московског художественог театра, што је било пресудно за његову уметничко-стваралачку оријентацију. Радио је 1906. у Земуну као учитељ музике и диригент црквеног хора. На позив Стевана Мокрањца 1907. прихватио је место предавача у Српској музичкој школи у Бгду, да би 1910. основао у Земуну приватну музичку школу и 1. IX исте г. са историчарем др Станојем Станојевићем преузео земунску књижару „Напредак“. До 1914. био је врло плодан као композитор великог броја хорских композиција и соло песама. Између осталог, написао је и прву оперу – Милошева женидба (на текст Драгутина Илијћа). После избијања Првог светског рата из Земуна је отишао у Сомбор, а затим, 1916, у Згб, где је 5. III 1917. концертно изведена Милошева женидба под насловом Вилин вео, а на сценској праизведби у Згбу 3. VI 1917. К. је наступио као диригент. У том периоду је писао и музичке критике и есеје, који су 1920. објављени у Згбу у књизи Личности. Кратко време (1918) боравио је у НСаду, а затим отишао у Бгд, где је радио као инспектор I класе Уметничког одељења Министарства просвете. У јесен 1920. приредио је концерт својих дела, а затим са виолинистом Златком Балоковићем и пијанистом Вјекославом Краусом кренуо на шестомесечну турнеју у Швајцарску, Француску и Енглеску. По повратку у земљу једно време је био управник НП у НСаду (од 21. II 1921. до 31. XII 1921), када је организовао и прославу 60-огодишњице овог театра; од 1919. до 1921. био је и члан УО ДСНП. За директора Опере загребачког ХНК именован је 1. I 1922. и ту дужност је обављао до 1926, са тромесечним прекидом од августа до октобра 1924, када се усавршавао у Италији. Од 1927. је радио као управник НК у Осијеку, настављајући да га води и као Н-Оп (од  27. III 1928. до 31. III 1934). У то време довршио је и своју другу оперу – Кнез од Зете. Интензивно је радио на скупљању народног мелоса из свих југословенских крајева, а посебно из јужних српских предела, највише из околине Врања. Од 16. II 1933. био је интендант загребачког ХНК. У Бгду се 1939. запослио као редован професор и ректор Музичке академије, на којем положају је остао до 1943. и ову дужност преузео је после ослобођења Бгда обављајући је до 1947. Наставио је да ради као професор до 1950, када је пензионисан. За члана Чешке академије наука и уметности изабран је 1938, а 1946. за редовног члана Српске академије наука, поставши истовремено и секретар Одељења ликовне и музичке уметности, а 1948. управник Музиколошког института САНУ. Као композитор био је под утицајем Леона Јаначека, Мусоргског и Бородина, а инспирацију за своје композиције налазио је у народном мелосу. Поред Милошеве женидбе написао је и опере (за које је писао и либрета): Кнез од Зете (по Максиму Црнојевићу Л. Костића), Коштана (по Б. Станковићу) и Сељаци (по Ђиду Ј. Веселиновића и Д. Брзака). Његова последња опера, Отаџбина, на текст Смрт мајке Југовића И. Војновића, једина није изведена на сцени, док су остале доживеле премијере: Кнез од Зете 1929, Коштана 1931. и Сељаци 1952, а 1962. је била изведена балетска премијера Симфонијски триптихон. Као тринаестогодишњак написао је прву песму са потписом П. К. Павловић и штампао је у „Споменку“ 1896, бр. 12, с. 185. Сем песама, писао је приказе из позоришног и књижевног стваралаштва, као и есеје о нашим и страним композиторима. Сарађивао је у публикацијама: „Бранково коло“ (1904, 1906, 1907, 1909, 1910), „Нови Србобран“ (1904, 1905 1906, 1907), „Нова искра“ (1905, 1906), „Српско цвеће“ (1905), „Илустровани гласник“ (1905), „Политика“ (1906, 1934, 1935, 1937, 1940), „Београдске новине“ (1906), „Ново позориште“ (1909), „Покрет“ (1910) „Босанска вила“ (1910) ЛМС (1912, 1913) „Савременик“ (1917, 1918), „Обзор“ (1917), „Хрватска њива“ (1918), „Књижевни југ“ (1918), „Невен“ (1919), „Јединство“ (1919, 1921), „Епоха“ (1920), „Дунав“ (1921), „Ријеч“ (1921, 1923), „Нови лист“ (1922), „Југословенски лист“ (1923), „Вечерња пошта“ (1923), „Театер“ (1923), „Comoedia“ (1924, 1925), „Der Morgen“ (1925), „Südslawische Rundschau“ (1925), „Хрватска позорница“ (1925, 1926), „Реч и слика“ (1926), „Војвођанска трибуна“ (1926), „Казалишни лист“ (1928), „Време“ (1929, 1933, 1940), „Наша слога“ (1929), „Ново доба“ (1932), „Ћирилометодски весник“ (1934), „Правда“ (1934), „Morgenblatt“ (1934), „Вечер“ (1934, 1935), „Јутарњи лист“ (1935), „Српски књижевни гласник“ (1936, 1937, 1939), „Војвођански зборник“ (1938, 1939), „Музички гласник“ (1938, 1940), „Споменица Васи Стајићу“ (1938), „Славенска музика“ (1939). Превео је либрета: Пелеас и Мелисанда К. Дебисија (1925), Лоенгрин Р. Вагнера (1926), Хованшчина и Сорочински сајам М. П. Мусоргског (1926), Царска невеста Римског-Корсакова, две опере Б. Сметане: Две удовице по тексту М. Циргла и Пољубац по тексту Е. Краснохорске, Фауст Ш. Гуноа, текст по Гетеу М. Каре и Ж. Барбије (б. г.) и Самсон и Далила К. Сен-Санса, текст Ф. Лемер (1930).  Одликован је Орденом рада I реда (1. V 1955) и Орденом заслуга за народ (1963). За монографију о Милоју Милојевићу добио је награду Савеза композитора Југославије (1954). Његове портрете израдили су Томислав Кризман (1917), Милена Павловић-Барили (1929) и Петар Добровић (1931), а вајар-аматер др Владимир Јокановић бисту (2015), коју је поклонио СНП, у чијем се фоајеу налази. У СНП су изведене његове опере Женидба Милошева (1960) и Кнез од Зете (1966).

БИБЛ: Српско народно позориште – у поводу мале стаџоне, Ново позориште, НСад 1909, бр. 14, с. 53-54, бр. 15, с. 57-58, бр. 16, с. 61-62, бр. 17, с. 65, бр. 18, с. 69-70, бр. 19, с. 73-74, бр. 20, с. 77-78, бр. 21, с. 81-82; Личности, Згб 1920; Књига о музици српској и славенској, НСад 1947; Милоје Милојевић, композитор и музички писац, Бгд 1954; Стеван Мокрањац, Бгд 1956; Огледи о музици, Бгд 1965.

ЛИТ: Т. Остојић, Пера Коњовић. Из наше драматургије, ЛМС, 1907, књ. 241, с. 145; А-м, Пред позоришну скупштину, Српство, 8. XII 1910; К. Суботић, Ново доба СНП-а, Српски лист, НСад 18. XI 1918; А-м, Нов управник нашег позоришта, Застава, 2. II 1921; Т. И., Новосадско народно позориште, Јединство, 13. III 1921; А-м, Г. Коњовић одлази?, Јединство, 24. III 1921; А-м, Питање новосадског позоришта, Видовдан, НСад 31. III 1927; А-м, Питање нашег позоришта, Застава, 16. VI 1928; А-м, Новосадско-осјечко позориште у Н. Саду, Нови Сад, 1928, бр. 45, с. 3; Р., Новосадско-осечко позориште, ЛМС, 1931, књ. 330, с. 280; П. Милошевић, Петар Коњовић. Поводом његове осамдесетогодишњице, ЛМС, 1963, књ. 391, св. 5; А-м, Умро Петар Коњовић, Вјесник, Згб 3. X 1970; Б. Драгутиновић, Умро Петар Коњовић, Политика, 3. X 1970; А-м, Опроштај од Петра Коњовића, Недељне новости, Бгд 4. X 1970; Д. А., Опроштај од Петра Коњовића, Политика, 4. X 1970.

П. А.

КОПАЧ Станка – писац и преводилац (Загреб, 31. X 1869 – Загреб, 29. VI 1939). Живот јој бијаше необично занимљив и буран. Као шеснаестoгодишњакиња прехладила се на плесу и отада је боловала од туберкулозе. Послали су је 1885. на лијечење у Берлин, гдје је дјеловао др Роберт Кох, који је неколико г. раније открио бацил туберкулозе. Кох, читаве двије деценије старији од ње, заљубио се у своју пацијенткињу, но, како су обоје били плућни болесници, та се веза није могла завршити браком због опасности за здравље потомства. Она се вратила на имање свог оца Јосипа у дворац Шипак недалеко Драганића. Посветила се студију филозофије у Бечу и Згбу, а на загребачком је конзерваторију полазила и школу клавира. Одлазећи редовно на лијечење у Швицарску, упознала се ондје с кнегињом Кропоткином, кћерком руског кнеза и теоретичара Петра Алексејевича Кропоткина, који је живео у изгнанству. Отишла је 1904. са кнегињом у Русију и ондје проборавила г. дана на њиховом имању, додавши свом полиглотском умијећу и врло добро познавање руског језика. Кад су за Првог свјетског рата припадници такозваног дезертерског „зеленог кадра“ опљачкали и попалили имање Копачевих у Шипку, она се преселила у Згб, гдје је живјела до смрти бавећи се превођењем и давањем сатова из француског и њемачког. Умрла је у сиромаштву у прихватилишту опатица на загребачком Ксаверу. Њен пријевод Хауптманове Елге (заједно са И. Војновићем) СНП је извело 1929.

П. Ц.

КОПЕ Франсоа (François Coppée) – француски песник и драмски писац (Париз, 12. I 1842 – Париз, 17. V 1908). Скромног друштвеног порекла, поникао у малој париској средини, чије је радости и бриге опевао у неколико својих збирки стихова. Био је чиновник у Министарству војске, библиотекар Сената (1869-1872) и архивист Француске комедије (1872-1883). Живео је повучено, једнолично, не одлазећи никуда из Париза. Свој лични живот је жртвовао родбини о којој се морао старати и зато се никада није оженио. У поезији је почео као ученик Леконта де Лила. У позоришту му је узор био Теодор де Банвил. Прочуо се драмским делима романтичарско-парнасовске оријентације: Намерник, комедија у стиху у једном чину (Le Passant, 1869), којој је Сара Бернар својим талентом дала пуни рељеф (овај је комад СНП приказало 1920); Кремонски свирач (Le Luthier de Crémone, 1876), који је новосадска публика видела 1904; Северо Торели (Severo Torelli, 1883), који је у НСад стигао 1895; и За круну (Pour la couronne), који је и у Паризу и у НСаду изведен 1895. За члана Француске академије изабран је 1884. Познат је и по роману Кривац (Le Coupable, 1897). Многе његове текстове преузео је филм.

БИБЛ: Намерник, позоришна игра у једном чину у стиху, превео Никола Ј. Мариновић, Бгд 1889.

ЛИТ: А. Бине и Ж. Паси, Психолошке студије о драматским писцима, Дело, 1898, књ. XX, с. 251-258; В. Божовић, Франсоа Копе као песник Париза, ЛМС, 1938, књ. 350, с. 258-264; М. Дамњановић, Франсоа Копе, Стварање, 1955, св. 2, с. 778-781.

С. А. Ј.