КОПЕЛИЈА (Coppélia ou La Fille aux Yeux d’émail) – балет у 3 чина. Музика: Лео Делиб. Либрето: Шарл Нитер и Артир Сен-Леон (по Хофману). Прво извођење 25. V 1870. у Краљевској опери у Паризу, у нашој земљи 1. V 1895. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у СНП 13. III 1954. у НСаду. – К-граф и рд. М. Кирбос, дир. В. Тополковић, сц. В. Маренић, к. С. Церај-Церић; М. Поповић (Сванилда, Pas de deux), С. Израиловски (Фрања, Pas de deux), С. Павлетић (Копелијус), П. Јерант (Градоначелник), М. Живановић (Градоначелников помоћник, Кинез), Н. Маринковић (Копелија, Сванилдина пријатељица), Љ. Крсмановић (соло у Мазурци, Молитва), Ж. Миленковић (соло у Мазурци, Војник), В. Васиљевић (соло у Чардашу, Дело), Ђ. Вуксан (соло у Чардашу, Свадбени пар), М. Братоножић-Месаровић, С. Хатвагнер, Ј. Нинковић, Е. Поленек, А. Херетек, Р. Бозо, Ј. Палашти (Сванилдине пријатељице), М. Матић (Сванилдина другарица, Амор), М. Гарић, В. Јелкић, Р. Глумац, С. Холичек (Фрањини пријатељи), Ф. Хајек (Фрањин пријатељ, Химен), К. Глигорић (Аурора), Ј. Андрејев (Свадбени пар). – Изведено 23 пута, глед. 8692.

Премијера у СНП 18. I 1966. у НСаду. – К-граф и рд. В. Костић, к. г., дир. М. Фајдига, сц. М. Лесковац, к. С. Јатић; Е. Марјаш (Сванилда), В. Јелкић (Франц), И. Отрин (Копелијус), А. Баранковски (Сванилдина другарица, Невеста), М. Јанковић (Сванилдина другарица, Невеста), Љ. Мијач (Сванилдина другарица, Невеста), М. Матић (Сванилдина другарица, Зора), М. Сенаши (Сванилдина другарица, Рат), Т. Печарић (Градоначелник, Кинез), П. Сардоч (Писар), Ј. Сувачаревић (Сванилдин брат, Младожења), М. Братоножић (Вереница Сванилдиног брата, Војвоткиња), П. Јерант (Војвода), С. Утјешановић (Копелија лутка, Анђео), С. Апостолов (Црнац, Мазурка, Чардаш), С. Васиљев, Љ. Петровић, Т. Мошински, М. Лазаревић, Н. Гарај, И. Златановић, М. Ползовић, А. Пундов, Р. Вучић, С. Балаћ (Мазурка, Чардаш), В. Поповић (Мазурка, Чардаш, Цвеће), Б. Марковић (Мазурка, Чардаш, Младожења), Ж. Новков (Мазурка, Чардаш, Младожења), В. Кличек, Д. Ђурашевић (Цвеће). – Изведено 15 пута, глед. 6277.

Премијера у СНП 14. I 1984. у НСаду. – К-граф и рд. В. Дедовић, к. г., дир. М. Јаноски, сц. Б. Максимовић, к. М. Стојановић-Маурич; М. Бјелић, к. г., Д. Новков (Сванилда), Р. Варга, З. Панић (Франц), В. Чебски (Копелијус), Ж. Новков (Градоначелник), М. Грујић (Његова жена), С. Петковић (Копелија, лутка), Л. Милер-Христидис, З. Панић (солисти Мазурке), С. Стојадиновић, Б. Курунци (солисти Чардаша), Л. Милер-Христидис, Г. Станковић, Б. Курунци, З. Радојчић (солисти Валцера), М. Рушкуц, Ђ. Лукић, Г. Теглаши, И. Грња, Ј. Дутина, Д. Крстић, Г. Станковић (Сванилдине пријатељице), А. Петрић, С. Феле, Б. Курунци, М. Милер, Ђ. Нађ, Д. Крстић, Т. Чебски, Ј. Јојкић, М. Гиковски, Љ. Клинар, Ј. Овидиу-Драгоман, В. Поповић, В. Халаку, В. Мандић, Н. Узелац, П. Марић (Мазурка), М. Гиковски, Љ. Клинар, М. Шарчевић, И. Матаруга, Г. Станковић, М. Безмаревић, Ј. Јојкић, М. Милер, Д. Крстић, Б. Курунци, З. Радојчић, Н. Узелац, И. Фетаховић, А. Христидис, П. Марић, В. Халаку, Д. Влалукин, В. Мандић (Чардаш), цео ансамбл (Валцер). – Изведено 12 пута, глед. 6087.

ЛИТ: А-м, „Копелија“ – премијера балетског ансамбла СНП, Дневник, 16. III 1954; Ј. Прокоп, „Копелија“, НС, 1954,  бр. 77, с. 2; T., Klasszikus balett est, Magyar Szó, 11. I 1955; Б. Ракић, Лео Делиб Копелија, 14. јануар 1984, Позориште, НСад 1984, бр. 3-4, с. 2; Д. Новков, Осавремењени лик Копелијуса (Власта Дедовић), Позориште, НСад 1984, бр. 3-4, с. 2; С. Савић, Две премијере Копелије, Дневник, 18. I 1984; Д. Новков, Прва главна улога (Златко Панић – Франц у Копелији), Позориште, НСад 1984, бр. 3-4, с. 11; Д. Новков, Самостално представљање (Милица Бијелић, 14. јануара 1984. улога Сванилде у Копелији), Позориште, НСад 1984, бр. 3-4, с. 12; А-м, Копелија у Суботици, Позориште, НСад 1984, бр. 3-4, с. 16; С. Кошничар, Солисти балета о балету, Позориште, НСад 1984, бр. 5/6, с. 10-11; С. Кошничар, Анкета. Једна Копелија – више мишљења, Позориште, НСад 1984, бр. 5/6, с. 11; Н. С(имић), Трећа Копелија, Дневник, 13. I 1984; С. Савић, Две премијере „Копелије“, Дневник, 18. I 1984.

Љ. М.

КОПО Жак (Jacques Copeau) – француски редитељ, глумац и драмски писац (Париз, 9. II 1879 – Бон, Француска, 20. X 1949). Био је чувен као позоришни реформатор. Најпре је дипломирао књижевност, затим се бавио позоришном критиком и најзад се потпуно посветио позоришту. Оснивач је (1913) чувеног позоришта „Стари голубарник“ („Le Vieux colomibier“), у којем је приказивао дела високе књижевне вредности. Био је велики непријатељ меркантилизма и каботенства у позоришту. Од глумаца је захтевао да публику освоје чистом игром, лишеном сваке занатске вештине. Реч, односно текст, једино је средство да се стигне до циља. Из његове су школе изашли Луј Жуве и Шарл Дилен. Познат је његов напор да нове нараштаје ослободи свих погрешних угледања, као и његов одлазак, 1924, у Бургоњу, са групом младих приврженика (тзв. Copiaux) који су имали да се прожму његовим науком. Француска влада га је неколико пута позивала у помоћ: први пут 1917, када га је послала у САД да са својом трупом допринесе угледу Француске; други пут 1936, када је ваљало регенерисати Француску комедију; трећи пут маја 1940, када је требало појачати духовни отпор страном завојевачу. Али, како је овај последњи позив био и варка, К. је већ марта 1941. напустио положај управника Француске комедије. Од књиге се никада није одвајао. Био је један од оснивача и данас најугледнијег француског књижевног часописа „La Nouvelle Revue française“ („Нова француска ревија“). Релативно млад, 1911, на подстицај Андреа Жида, драматизовао је са глумцем Жаном Круеом (Jean Croué) Браћу Карамазове Ф. М. Достојевског. Још недовршену, драматизацију је, у Уметничком позоришту, прихватио Жак Руше (улогу Смердјакова је том приликом играо један почетник по имену Шарл Дилен). К., чији је удео у адаптацији значајнији од Круевог, ускоро је основао позориште „Стари голубарник“ и у њему поново приказао Браћу Карамазове (улогу старог Карамазова је овог пута играо један други почетник који се звао Луј Жуве). За последњу обнову ове Копо–Круеове адаптације, у сезони 1945/46, заслужан је Андре Барсак, Диленов ученик и наследник. Он је ту обнову (у којој је играо Смердјакова) приредио да би одао признање већ остарелом К., по њему и по многима највећем француском позоришном човеку. Ову драматизацију СНП је приказало 1938. Осим овог, он је написао још два позоришна комада и неколико дела из драмске и позоришне уметности. Делимично му је објављена и преписка.

БИБЛ: Достојевски: Браћа Карамазови, драма у пет чинова. Написао Жак Копо и Жан Грује (sic!). Превео Димитрије Фртунић, Крагујевац 1912.

ЛИТ: С. А. Јовановић, Француско позориште између два рата, Живот, 1955, књ. VII, с. 731-733.

С. А. Ј.

КОРАК У СТРАНУ (Ein Schritt vom Wege) –  шаљива игра у 4 чина. Написао: Ернст Вихерт. Прво извођење у Берлину, 1869.

Прво извођење  у нашој земљи у СНП 1896.  у Великој Кикинди. Превео: Јован Грчић. Подела узета са плаката представе одржане 16. VI  1898. у НСаду. – Рд. А. Лукић; К. Васиљевић (Артур Шметвиц), М. Марковићка (Ела), Д. Спасић (Курт Хаген), Л. Поповић (Егон), Ј. Душановић (Др Ратгебер), М. Хаџи-Динић (Буш), Ђ. Бакаловић (Шнепф), Д.  Васиљевићка (Клотилда), З. Ђуришићева (Берта), М. Николић (Бланкнагел), Љ. Динићка (Розета Харнклајнова), Љ. Мицић (Петар Шнипс), Р. Павићевић (Вођа, Полицај), Љ. Душановићка (Пастирче), xxx (Писмоноша), Д. Туцаковићева (Продавачица цвећа). – Изведено 4 пута.

ЛИТ: Ј. Хр(аниловић), Корак у страну, Позориште,  НСад 1898, бр. 19, с. 86-87.

В. В.

КОРАЛИ Жан (Jean Coralli) – француски балетски плесач и кореограф (Париз, 15. I 1779 – Париз, 1. V 1854). Користио је и псеудоним J. C. Peracini. Пореклом Италијан, био је ђак оперско-балетске школе у Паризу, где је дебитовао 1801. У периоду 1831-1848. створио је своја најзначајнија дела у париској опери. За његово име је везан један од најчаробнијих класичних балета Жизела, за који је, заједно са Т. Готијеом и В. де Сен-Жоржом, створио и либрето. Постоје, међутим, подаци према којима је на кореографији сарађивао и Ж. Перо. Било је доста полемика око кореографског ауторства Жизеле (иако плакат носи К. потпис). Како у том смислу ништа није доказано, он остаје и даље појам у  историји романтичарског балета који је он балетима Жизела и Ла Пери освежио и обогатио новим јужњачким и оријенталистичким плесним експресијама. Осим тога К. је два крајње супротна стилска израза, технику Ф. Елслер и прозрачну лирику М. Таљони, успео да повеже и стопи у јединствену личност К. Гризи управо у Жизели, враћајући тако романтичном балету, који се већ био претворио у искључиво чист и прозрачан плес, пантомимску и техничку живост балета. Најпознатији његови балети су Жизела Адама (1841), Ла Пери Бургмилера (1843) и Шепави ђаво Жида (1836), док једна од његових највећих заслуга остаје увођење шпанског корака „па еспањол“ у балет. Од К. балета у СНП је извођена Жизела 1962.

Б. Р.

КОРБЕ Георгиј Александрович Старији (за разлику од истоименог сина, такође музичара) – члан позоришног оркестра (умро у САД). У оркестру СНП је свирао виолончело од 1875. до краја новембра 1876.

КОРДИЋ Марија – директор Балетске школе (Нови Сад, 25. XII 1939 – Нови Сад, 7. V 2002). Завршила је Средњу музичку школу „Исидор Бајић“ у НСаду (клавирски одсек) и дипломирала на новосадском Филозофском факултету, на Групи за југословенску књижевност. Била је директор Балетске школе у НСаду од 1979. до 1982. одржавајући програм и ниво наставе и уобичајен број ученика. Током њеног мандата три генерације-класе балетских играча су извеле Ксенија Дињашки, Смиља Илијћ-Живанац и Вера Симендић-Феле, која ју је и наследила на директорској позицији.
ЛИТ: С. Савић, 55 година Балетске школе у Новом Саду, НСад 2004.

 КОРЕОГРАФСКИ КОНЦЕРТ – балетски програм од четири једночина балета, изведен у СНП 23. XII 1971. – К-граф и рд. Б. Тонин, дир. М. Фајдига, сц. М. Михајловић, к. г. Изведени балети: Крила (в), Рођење Аполона (в), Карневал (в), VIII симфонија (Осма симфонија, в). – Изведено 5 пута, глед. 1128.

ЛИТ: В. М(иросављевић), Аполон без бенкице, Дневник, 12. XII 1971; Х. Радивојевић, Борис хоће голог Аполона, Политика експрес, 16. XII 1971; В. М(иросављевић), Аполон ипак одевен, Дневник, 22. XII 1971; М. П., Кореографски концерт, Дневник, 23. XII 1971; Р. Поповић, Швејк на словачки начин, Политика, 23. XII 1971; Д. М., И обучен Аполон – прихватљив, Политика експрес, 25. XII 1971; И. Рацков, „Кореографски концерт“ у кореографији Бориса Тонина, Руковет, Суботица 1972, св. 1-2, с. 95.

Љ. М.

КОРМОН  Ежен (Eugène Cormon) – француски драмски писац (Лион, 5. V 1811 – Париз, 7. III 1903). Право му је име Пјер-Етјен Пјестр (Pierre- Étienne Piestre), а презиме Кормон је носио деда по мајци, тада познати књижар у Лиону, код којег је као сарадник на издавању многих класичних дела радио и његов зет, односно К. отац. Откако се врло млад, 1832, обрео у позоришту, није га више напуштао. Радио је извесно време и као директор париске Опере и као администратор позоришта „Водвиљ“, али без нарочитог успеха. Највише је писао за театар. До 1885. написао је преко 150 позоришних комада: драма, комедија, водвиља, ревија и либрета, најчешће у сарадњи са Е. Гранжеом и А. Денеријем. Највећу популарност доживеле су Две сиротице (са А. Денеријем, по Џ. Оксенфорду), које су и у СНП имале неколико премијера: 1879, 1884, 1905, 1910, 1912, 1920, 1922, 1926, 1934 и 1943. За Бизеа је 1864. написао либрето за Ловце бисера, а за Мајара либрето за комичну оперу Пустињаково звоно (са Ф. С. Локроа), која је у СНП изведена 1902.

С. А. Ј.

КОРНЕВИЛСКА ЗВОНА (Les Cloches de Corneville) – романтично-комична оперета у 3 чина. Музика: Роберт Планкет. Текст: Луј-Шарл Нитер и Шарл Габе. Прво извођење у Паризу, 19. IV 1877,  у нашој земљи 10. I 1882. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у НП у НСаду 21. VI 1924. Превео: Риста Ј. Одавић. – Рд. Д. Кранчевић, дир. Ф. Селински; Б. Чолић (Анри), М. Оџић (Гаспар), М. Левова (Жермена), М. Оливијери-Илић (Дивља Ружа), Д. Кранчевић (Жан Гренише), К. Клеменчић (Начелник), М. Вебле (Нотар), С. Савић (Актуар), М. Пашко (Помоћник), Г. Миковић (Кашоле), М. Авировићева (Гертруда), М. Грујићева (Жана), Ј. Равскаја (Катарина), А. Трегубова (Манета), К. Муравцева (Сузана), М. Шевченко (Маргарита), О. Тургењева (Маделена), Е. Енгелхарт (Ева). – Изведено 12 пута.

ЛИТ: О. С(уботи)ћ, „Корневиљска звона“ (премијера), Застава, 24. VI 1924; А-м, A cornevillei harangok, Délbácska, 24. VI 1924; A. Miklautz, „Die Glocken von Corneville“, Deutsches Volksblatt, 15. X 1924; О.  С(уботи)ћ, „Корневиљска звона“ – Српско народно позориште, Застава, 15. X 1924; Renault, „Корневиљска звона“, Савремени Нови Сад, 1924, бр. 4, с. 6-7; О. С(уботи)ћ, Марјашец у „Корневиљским звонима“, Застава, 29. III 1925.

В. П.

КОРНЕЈЧУК Александар Јевдокимович (Александр Евдокимович Корнейчук) – истакнути украјински совјетски драмски писац (Христиновка, Кијевска губернија, 12. V 1905 – Кијев, 14. V 1972). Прве приповетке и драме штампао је у другој половини двадесетих г. Постао је познат по револуционарно-историјској драми Пропаст ескадре (Гибель эскадры, 1933). Његова драма Платон Кречет (1935) бави се питањем сукоба напредног совјетског интелектуалца-новатора са бирократијом. Међу историјским драмама најпознатија му је Богдан Хмељницки (1939). За време Другог светског рата широку популарност су стекле К. патриотске драме Партизани у степама Украјине (1941), Фронт (1942) и Мисија мистер Перкинса у земљи бољшевика (1944). Огледао се и у писању комедија: У степама Украјине (1941), Зашто се смеју звезде (1957), Над Дњепром (1960). На сцени СНП играна је 1945. К. драма Мисија мистер Перкинса у земљи бољшевика.

ЛИТ: СССР у слици и речи, уредио Д. Димитријевић, Бгд 1940, с. 94.

Б. К-ћ